Život bez lustracije

Srpski zakon o lustraciji bio je mrtvorođenče već onda kada je donet, njega čak nema smisla ni oplakivati. Ali to što DS apriorno amnestira SPS od optužbi za kršenja ljudskih prava, i to pod firmom „nacionalnog pomirenja”, pride još propraćeno pretnjama samog predsednika države da će oni koji se tome protive „s njim imati posla”, Srbiju opasno približava zbivanjima u nacističkoj Nemačkoj na koja nas je nedavno podsetio Sreten Ugričić. A samog Tadića onoj ulozi koju je imao Herman Gering kada je na prvom zasedanju novog Rajhstaga 1933. proglasio amnestiju za zločine i prestupe „počinjene u rodoljubivoj nameri”

„Ivica Dačić, prvi potpredsednik Vlade Srbije, ministar unutrašnjih poslova i predsednik SPS, smenjen je juče rešenjem Vrhovnog suda Srbije sa svih državnih funkcija zbog, kako se navodi, 'kršenja ljudskih prava tokom perioda vladavine Slobodana Miloševića'. Dačić ima pravo žalbe u roku od 15 dana, saopštio je VSS. U prvoj reakciji na ovu odluku, Ivica Dačić je izjavio da je već podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika SPS i istakao da se neće žaliti na rešenje VSS. 'Iskreno mi je žao, stidim se zbog svega onoga što sam radio, zaista se nadam da će moje povlačenje iz javnog i političkog života doprineti napretku, prosperitetu i demokratizaciji Srbije'”, rekao je Dačić.

Ova „vest” je, naravno, od prvog do poslednjeg slova izmišljena. Ali nema nikakve sumnje da biste neku veoma sličnu vest čitali da je, kojim slučajem, u Srbiji usvojen i sproveden češki model lustracije. A taj model, koji bije glas možda najstrašnijeg od svih strašnih istočnoevropskih zakona o lustraciji, odsecao je trulo tkivo soclagerskog nasleđa poput brijača. Pristalice lustracije tvrde da Češka baš njemu velikim delom duguje za svoj brz povratak u krug razvijenih evropskih demokratija. Istini za volju, ovaj je zakon od početka nailazio na oštre kritike zbog svoje neselektivnosti, ne samo u zemlji nego i od strane EU i OEBS. Jednostavno, dovoljno je da je neko u određenom periodu bio pripadnik organizacije ili institucije koju Zakon inkriminiše i našao bi se automatski na udaru lustracije.

Tako je bilo u Češkoj, a u antičkom Rimu lustracija je bila periodični obred pročišćenja od zla. Da se ostalo samo na tom, izvornom značenju, Srbija bi, sva je prilika, nosila titulu svetskog prvaka u lustraciji. Malo je koja skupština, opština, nekada i ambasada ili kockarnica, ostala „neosveštana” tokom postpetooktobarskog perioda. Mnogi pripadnici elite nove „demokratske vlasti” kao da su se utrkivali ko će pre iz zgrada „sekularne države” mirisom tamjana isterati nekakvo onostrano zlo, praktikujući „egzorcizam” koji je pre priličio trećerazrednim horor filmovima nego ozbiljnoj evropskoj državi.

No, kada je reč o onom opipljivijem i, ako ćemo pravo, nama ipak bližem zlu, onom koje je pljačkalo i ubijalo, rušilo i palilo, koje je lagalo i zastrašivalo, onom zlu koje je pozivalo na zločin i zločine činilo – sav taj srpski „lustracijski” entuzijazam smesta bi negde netragom nestao. Kad smo već kod zločina, dr Stevan Lilić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, kaže: „Lustracija je etička kategorija, a odnosi se na utvrđivanje odgovornosti za podršku represivnoj politici nekog režima. Ona niti podrazumeva, niti isključuje druge oblike odgovornosti”. Drugim rečima, lustracija nije, ne sme i ne može biti zamena za krivičnu odgovornost, ali ona jeste preduslov da bi u državi premreženoj zločinom do efektivne krivične odgovornosti uopšte moglo doći.

„Zakon o lustraciji imaju čak i Srbija i Albanija”, isticano je u Hrvatskoj tokom rasprava o tome što u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici lustracioni zakon u više navrata nije uspeo ni da uđe u saborsku proceduru. Ali, avaj, osim što, još uvek, dele to opšte mesto balkanskih „crnih ovaca”, na koje se pokazuje prstom uz opasku „čak i oni to imaju”, tu se svaka sličnost između Srbije i Albanije u ovoj stvari iscrpljuje.

Albanija je krajem prošle godine donela novi, veoma oštar zakon o lustraciji, delimično baziran na češkom modelu i odmah se suočila sa kritikama EU, OEBS, Sjedinjenih Država, Albanskog helsinškog komiteta i opozicije, a Ustavni sud je ovih dana suspendovao njegovu primenu. Albanskim zakonom je predviđeno da posebna komisija otpušta sudije i tužioce koji su radili za komunistički režim Envera Hodže, bez ikakvog utvrđivanja individualne odgovornosti. Udruženje sudija i tužilaca Albanije procenjuje da će, ako se zakon primeni, polovina sudija Vrhovnog i Ustavnog suda biti otpuštena, a pravosudni sistem uništen. Socijalistička opozicija tvrdi da je glavna svrha ovakvog lustracionog zakona odstranjivanje tužilaca koji su angažovani na slučajevima korupcije pripadnika aktuelne vlasti.

Srbiju ovakve brige ne more. Od 2003. godine, kada je donet, prema našem zakonu o lustraciji nije lustriran – niko. „Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava”, kako se zvanično zove ovaj akt, trebalo je da svoju premijeru doživi tokom procesa kandidovanja za vanredne izbore, održane novembra i decembra 2003. Ali, lustraciona komisija je, umesto da uradi ono zbog čega je i osnovana, tada saopštila da „nije u mogućnosti da obavi prethodni postupak ispitivanja odgovornosti za kršenje ljudskih prava kandidata za narodne poslanike, jer bi time povredila zakonske rokove i prava učesnika u postupku”. Ova birokratski intonirana formulacija Komisije (koja se u kasnije jednostavno raspala) puko je prikrivanje činjenice da po postojećim zakonima nikakav lustracioni postupak u Srbiji nije ni bilo moguće sprovesti.

Svaka lustracija u postkomunističkim zemljama podrazumevala je, pored samog zakona o lustraciji, i donošenje zakona o otvaranju dosijea političke policije. U Srbiji ovaj drugi zakon nije donet ni do danas, a bez njega nije bilo moguće utvrditi ko je i da li je neko kršio ljudska prava. Čak i takav, praktično nesprovodiv, zakon o lustraciji, donet je jedva, za njega je tada glasalo tek 111 od 127 prisutnih poslanika Skuštine Srbije. DSS, jedna od članica pobedničke petooktobarske koalicije, ocenila ga je tada kao „golu političku osvetu i diferencijaciju koja ne zaostaje za Miloševićevom, čistku koja sledi put Josipa Broza”, a samu lustraciju kao „proces inkvizicijske prirode”.

Ne samo da se i onda kada je usvojen lustracioni zakon znalo da je otvaranje tajnih dosijea neophodan uslov za lustraciju već je to, indirektno, i sam zakon predvideo u čl. 15 gde se, pored ostalog, kaže da će lustraciona komisija proveru vršiti i uvidom u spise BIA. Ivan Andrić, tada visoki funkcioner GSS, najavio je da će zakon o otvaranju dosijea biti donet najkasnije dva meseca po usvajanja zakona o lustraciji, a Nenad Cekić, tadašnji predsednik Saveta za radiodifuziju, u intervjuu za novosadski „Dnevnik” primetio je: „Lustracija će biti mnogo blaža nego što se to sada zamišlja, ali biće velikih iznenađenja kada budu otvorena dosijea”. Na kakva je to „iznenađenja” Cekić mislio valjda ćemo saznati dočekamo li otvaranje arhiva tajne policije. Neki su se ponadali da je tako dugo čekani Godo došao još ranije, već 2001, kada su „dosijei otvoreni” uredbom srpske vlade. Činjenica da je negde baš u vreme kada je zakon o lustraciji trebalo „da zaživi” ova uredba ukinuta kao neustavna, samo je jedan, nipošto ne najvažniji, razlog zbog koga ona nije mogla imati nikakvu ulogu u procesu lustracije.

Na osnovu ove uredbe građani Srbije koji su u dosijeima DB bili klasifikovani pod odrednicom „unutrašnji neprijatelj” mogli su da vide samo prethodno proizvoljno selektovan i samovoljno cenzurisan sadržaj svojih dosijea. Ovaj sadržaj ne samo da nije bilo dozvoljeno kopirati nego je uslov za uvid bilo obavezivanje da se nijedan od podataka neće javno iznositi. Ovako upriličen „uvid u dosije” samo je mogao služiti zadovoljenju nečije radoznalosti, ali je sve bilo urađeno tako da se nije moglo primeniti ni u kakvom sudskom ili nekom sličnom procesu. Da je cela ta stvar sa „otvaranjem dosijea” bila obična lakrdija, pokazuju izjave poput one da „samo dva novinara u Srbiji imaju dosije, od kojih je jedan Milovan Brkić”. Identitet tog drugog „strašnog novinara” nikada nije obelodanjen.

Za procenu uverljivosti udbaške bajke o „dva strašna novinara” dovoljno je pogledati slučaj Vuka Cvijića, novinara „Danasa” čije je telefone DB prisluškivala zbog, pretpostavlja se, tekstova koje je pisao o zločinu na Ibarskoj magistrali. Cvijićev slučaj jasno pokazuje koliko je srpska tajna policija „laka na obaraču” i da joj nikakav naročito veliki povod nije potreban čak ni da bi nekog novinara, rečeno njihovom terminologijom, „stavila na mere”, a kamoli za to da mu „samo” otvori dosije. Povrh toga, javna je tajna da su mnogi dosijei neposredno pre „otvaranja” iz kategorije „unutrašnjeg neprijatelja” bili reklasifikovani u druge kategorije i na taj način izuzeti od „otvaranja”. Kako je Biljana Kovačević-Vučo, predsednica YUCOM-a, rekla u intervjuu za „Srpsku reč”: „Umesto oznake 'politički neprijatelj', kao u nemačkom Štaziju ili u Titovo vreme, pouzdano znam da je došlo do reklasifikacije i da se ljudi prate i prisluškuju ne više kao unutrašnji neprijatelji, nego kao saradnici stranih službi, a u drugim grupama su terorizam i organizovani kriminal”.

Do sada je bilo nekoliko predloga zakona o otvaranju tajnih dosijea, ali se nikada ni jedan od njih nije našao u skupštinskoj proceduri, što već samo po sebi dovoljno govori o tome kakvo je u Srbiji političko raspoloženje za lustraciju. Poseban je kuriozitet to da je i sama BIA sastavila svoj „predlog zakona”. Ovaj predlog, pisan u najboljoj tradiciji onog „Đura će ti oprostiti što te je tukao”, predviđa da „imena agenata, saradnika i izvora službe neće biti dostupna javnosti”. Verovatno nije nikakvo iznenađenje to što su se o ovakvom predlogu pozitivno izjasnili funkcioneri SRS i DSS, ali jeste zaprepašćujuće to da se pisanjem jednog od dva ključna lustraciona zakona bavi služba koja bi se, po prirodi stvari, prva našla na udaru lustracije. Očekivati da se BIA „samolustrira” jednako je naivno kao verovanje da bi država policiju mogla zameniti apelom da kriminalci hapse sami sebe.

BIA je, makar na groteskni način, kakav je sastavljanje narečenog „predloga zakona”, dala svoj doprinos „teoriji i praksi” lustracije u Srbiji. Poslenici „sedme sile” nisu učinili ni toliko. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) jeste podržalo zakon o lustraciji, ali sve se svelo na pasivno čekanje da je država sprovede. Čini se da su novinarska udruženja u Srbiji previdela da novinari potencijalno snose trojaku odgovornost za ono što su činili u periodu Miloševićeve diktature, te da se te odgovornosti nipošto ne preklapaju. Prva odgovornost je krivična, u šta na primer spada širenje verske, nacionalne i rasne mržnje, i ona je u domenu pravosuđa. Druga odgovornost je ona za kršenje ljudskih prava i njome bi trebalo da se bave institucije nadležne za lustraciju. Treća je odgovornost za kršenje profesionalne etike i novinarskog kodeksa i njome nema ko drugi da se bavi do upravo novinarska udruženja, ali ona nisu imala snage da ponesu teret sopstvene odgovornosti. Sva, s ponosom, naglašavaju za koliko im se uvećalo članstvo, a da nikada na ozbiljan način nisu postavila pitanje šta su ti njihovi članovi činili u medijima tokom perioda diktature.

„Lustracija” novinara u Srbiji svela se samo na uklanjanje nekoliko najkompromitovanijih urednika državne televizije, što se desilo praktično već 5. oktobra 2000. U Poljskoj, zemlji gde se došlo do zaključka da prethodna „meka” lustracija nije dala zadovoljavajuće rezultate, pa se pristupilo svojevrsnom „reloaded” modelu, čak i novinari privatnih medija rođeni pre 1972. moraju da od Instituta za pamćenje naroda traže „bumašku” o tome da li su sarađivali sa tajnom policijom. Razlika u odnosu na novinare državnih medija je u tome što i ako su „pozitivni”, poslodavac može da odluči da ih zadrži u službi, dok mrlja u dosijeu znači trenutni otkaz u državnim medijima.

U Poljskoj, naravno, na udaru lustracije nisu samo novinari već i političari na svim nivoima, sudije, tužioci, advokati, poreski konsultanti, notari, profesori univerziteta, direktori škola, direktori državnih preduzeća, uprava berze, šefovi sportskih saveza i – sveštenici. Istraživanja javnog mnjenja pokazala su da su Poljaci upravo sveštenicima, kao ljudima od kojih očekuju da budu moralni autoritet, najmanje skloni da oproste saradnju sa tajnom policijom. Poljska katolička crkva je celu stvar ozbiljno shvatila, te osnovala posebnu komisiju istoričara, koja, u saradnji sa Institutom za pamćenje naroda, proverava prošlost svih biskupa, dok lokalne crkvene komisije proveravaju „obične sveštenike”. Sama Crkva je dugo odbijala da se pozabavi lustracijom klera, pa su se tog zadatka prvo prihvatili novinari, a potom je stvar u ruke uzela država.

I tako, dok Poljaci veruju da je moralna neukaljanost sveštenika upravo ono što učvršćuje njihovo „nacionalno biće”, pa baš zato insistiraju na oštroj i beskompromisnoj lustraciji u Crkvi, kod nas se već i podsećanje na to da je po Ustavu Srbija sekularna država etiketira kao „izdaja” i atak na „biće naroda”. Onaj, pak, ko javno spomene potrebu lustracije u SPC ozbiljno se izlaže opasnosti linča od strane pripadnika raznih „otačastvenih” organizacija, čije se divljanje toleriše pod firmom „prava na slobodu izražavanja”. Srpska se, pak, država ponaša tako da nekad uopšte nije jasno je li izraz suvereniteta naroda parlament ili Sinod SPC.

Pravosuđe je verovatno jedina oblast u vezi sa kojom se u Srbiji bezmalo neprekidno, od 5. oktobra 2000. do danas, govorilo o lustraciji. Još pre donošenja zakona o lustraciji tadašnji ministar pravde Vladan Batić govorio je o „maloj lustraciji” kroz reizbor tužilaca. Upravo je u toku još jedno veliko „prekombinovanje” sudstva, za koje mnogi smatraju da nije ništa drugo nego nastojanje da se pravosuđe stavi pod potpunu partijsku kontrolu. Tako je krajem prošle godine Vida Petrović-Škero, predsednica Vrhovnog suda Srbije, rekla: „Kada bi se uradila anonimna anketa, svaki sudija u Srbiji bi vam rekao da se reizbor vrši da se odstrane politički neistomišljenici. Ako se želi lustracija, onda je treba sprovesti prema važećem Zakonu o lustraciji”. Kao svojevrsni odgovor na ovakve kritike može se čitati ono što je Snežana Malović, aktuelna ministarka pravde, izjavila u intervjuu „Novostima”: „U zakonima o reformi pravosuđa ne postoje ni reizbor, ni lustracija, već isključivo opšti izbor”. Ona primećuje i da „nije u pitanju čistka sudija”. Na čijoj god da je strani istina u ovom sporu, čini se da se obe strane slažu jedino u tome da ni o kakvoj lustraciji u pravosuđu nije reč.

A kako bi i moglo biti kada je Boris Tadić, predsednik Srbije, rekao još u januaru 2007. da je za lustraciju u Srbiji previše kasno. Zanemarimo sad činjenicu da je većina zemalja bivšeg istočnog lagera u ozbiljnu lustraciju ušla mnogo godina posle rušenja kompartijskog poretka, pa zato uopše nije jasno zašto srpski predsednik veruje da ona u Srbiji više ne može da se sprovede. Ono što je mnogo važnije jeste to da je anno domini 2008. Srbija umesto lustracije dobila tzv. Deklaraciju o pomirenju. Na prvi pogled, to je „samo” sporazum dve političke partije, ali činjenica da je DS trenutno najuticajnija i najmoćnija stranka u Srbiji govori da je lustracija „s najvišeg mesta” bačena, kako se to nekada govorilo, u ropotarnicu istorije.

Srpski zakon o lustraciji bio je mrtvorođenče već onda kada je donet, njega čak nema smisla ni oplakivati. Ali to što DS apriorno amnestira SPS od optužbi za kršenja ljudskih prava, i to pod firmom „nacionalnog pomirenja”, pride još propraćeno pretnjama samog predsednika države da će oni koji se tome protive „s njim imati posla”, Srbiju opasno približava zbivanjima u nacističkoj Nemačkoj na koja nas je nedavno podsetio Sreten Ugričić. A samog Tadića onoj ulozi koju je imao Herman Gering kada je na prvom zasedanju novog Rajhstaga 1933. proglasio amnestiju za zločine i prestupe „počinjene u rodoljubivoj nameri“.

Nije stvar u tome da nije legitimno biti protiv lustracije – jer to jeste legitimno – ali lustracija još uvek nosi deo onog svog izvornog značenja, ona jeste svojevrsno pročišćenje društva od zla. Tamo gde se odriče da je takvo pročišćenje potrebno, odriče se i da je postojalo nešto veoma pogrešno i zlo u bližoj prošlosti. Lustracija je svugde gde je sprovedena bila izraz jasnog opredeljenja da se radikalno raščisti sa prošlošću i okrene drugi list. Posle svega što se Srbiji desilo tokom poslednje dve decenije, ići putem bez lustracije ne znači drugo do nastaviti onim istim putem kojim je išao Slobodan Milošević. Možda kapetan Tadić i njegova posada i imaju pravo da brod po imenu Srbija vode kojim god kursom žele – što je samo po sebi sporno – ali oni sasvim sigurno nemaju nikakvo pravo da putnike na brodu obmanjuju o tome kuda su se zaputili.