Intervju Kultura
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (21)

Intervju: Oskar Danon, dirigent

Jugoslavija je moja jedina domovina

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Oskar Danon od 1992. proljeća, jeseni i ljeta provodi u Baškoj, na ostrvu Krku. Živi sam, kuha, dosta šeta, druži se uglavnom sa Baščanima i misli da je u tome tajna njegove vitalnosti i dugovječnosti. U intervjuu za sarajevske „Dane“ veliki maestro (koji ima 96 godina) otkriva detalje iz svoje prebogate biografije

Razgovarala: Tamara Nikčević

Kada je 1957, povodom otvaranja Pozorišta nacija u Parizu, veliki jugoslovenski dirigent Oskar Danon s ansamblom Beogradske opere Narodnog pozorišta u teatru Sarah Bernhardt izveo Don Quijotea, francuski Le Figaro je pisao kako je pariska publika te večeri dobila lekciju: „I trupa i orkestar su nas naterali da se zamislimo. Kakva sigurnost palice Oskara Danona! Koliko gipkosti i dostojanstva kod izvođača kojima diriguje! Ovo veče ostavilo je u celini uspomenu na jedan savršen uspeh, utoliko potpuniji što je bio neočekivan.”
A novembra 1964, bečki Die Presse, o Wagnerovoj operi Tannhäuzer, pisao je: „Za dirigentskim pultom je Oskar Danon koji predstavu vodi s velikim elanom, taktom, ukusom i brigom da instrumentalisti u orkestru dođu do punog izražaja.” Tako je bilo nekada.
U svom lijepom, velikom stanu u nekadašnjoj ulici 29. novembra, (danas – Despota Stefana), pomalo zaboravljen i izolovan od svakodnevne buke i bijesa, gospodin Danon zime provodi u Beogradu. „Moja ćerka Maja voli da sam zimi sa njom ovde. Lepše joj je, kaže, da se o meni brine ta tri, četiri meseca, nego da razmišlja kako ću po ovoj hladnoći tamo sam.”

*Osim kćerke, da li Vas još nešto danas vezuje za Beograd?
Preostali prijatelji, kolege, lepe uspomene…

*Da li je Vaš odlazak u Hrvatsku 1992. zapravo bio i neka vrsta protesta protiv rata i rušenja Jugoslavije?
Mnogo pre toga, još kada sam čuo govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu, bilo mi je jasno da je sa Jugoslavijom gotovo. Na pogrebu Iva Vejvode 1992, sreo sam generala Veljka Kovačevića, španskog borca i divnog čoveka, koji mi se potresen požalio: „Pogledaj, Oskare, više ne mogu da razgovaram s većinom svojih prijatelja i saboraca. Postali su nacionalisti, svi su za Miloševića!” Osim toga, i na privatnom planu su se događale užasne stvari. Naime, moja unuka Marija, ćerka moga zeta Ivana Đurića, redovno se tih dana iz škole vraćala plačući. Deca su joj se rugala, njenog oca nazivala izdajnikom, dobijali smo anonimne telefonske pretnje. Ubrzo su moja ćerka i unuka morale da napuste Beograd. Najpre su otišle u Pariz, a onda u Ameriku.

*Zašto ste otišli u Hrvatsku?
Zato što sam u Baški na Krku od svoje žene nasledio jedan maleni stan u kome sam mogao da živim.

*Pitam Vas o odlasku u Hrvatsku zbog toga što su se u to vrijeme i tamo dešavale grozne stvari. Franjo Tuđman je u maju 1992. tvrdio – Hercegovina je Hrvatska, govorio kako je sretan zbog toga što mu supruga nije ni Srpkinja ni Židovka… Kako ste to doživljavali?
U Baški sam imao priliku da iz prve ruke, od ljudi koji su izbegli, saznam šta je JNA činila po Vukovaru i Hrvatskoj. Što se tiče Franje Tuđmana, njega sam još od pre rata dosta dobro poznavao. Igrali smo tenis, bio je čest gost u pozorištu, dobar prijatelj s Miroslavom Čangalovićem… Moram da kažem da se kod njega uvek osećala izvesna nacionalistička nota.

*Hoćete da kažete da Vas nije iznenadio?
Nije. Iznenadili su me i razočarali drugi ljudi. Vređalo me je to što se dešavalo s mojim nekada bliskim prijateljima koje odjednom nisam više mogao da prepoznam. Kada sam napustio Beograd, činilo mi se da nigde nisam dobrodošao. Sećam se da sam tih godina imao noćne more. Sanjao sam kako nisam završio gimnaziju, pa ne mogu da odem na studije, kako su me uhvatili Nemci, da me muče četnici… Bili su to snovi koji se nisu direktno ticali sadašnjosti, već su govorili o nečemu što je nekada moglo, a nije se dogodilo.

*Pretpostavljam da je stvarnost tih godina bila mnogo strašnija.
U pravu ste. Gledao sam kako se ideali za koje smo se borili pretvaraju u pepeo. Sve se srušilo! Ljudi su na ulici počeli da mi dobacuju „komunjaro”, da govore ružne reči; u Knez Mihajlovoj su se pevale četničke pesme, nošene su kokarde… Kada bi me neko pitao šta sam radio od 1941. do 1945, odgovarao sam: Ja sam, da 'prostite, bio partizan.

*Kako ste postali partizan? Potječete iz građanske porodice.
Otac je u Beču završio trgovačku akademiju. U Sarajevu smo imali manufakturne radnje koje su nam oduzete 1941. Moja majka je svirala klavir, pa je u našoj kući muzika bila prisutna od najranijeg detinjstva. Kod nas su u goste dolazili pravoslavci, katolici, muslimani i nikada niko nikoga nije pitao koje je nacije ili vere. Bilo nam je važno da nisu fašisti.

*A u školi?
Nismo se opterećivali takvim stvarima. Od dece koja su dolazila sa sela, povremeno se moglo čuti: pusti, on je „kaurin”, „šokac” ili „čivutin”. Među gradskom decom – ne. Kada bismo igrali fudbal, ekipe se nisu pravile po nacionalnoj osnovi, nego po tome iz kog ste kraja grada.

*Iz kog ste Vi kraja? Gdje ste odrasli?
U Despićevoj ulici broj 1, preko puta hotela Evropa. Pohađao sam Prvu mušku gimnaziju, u kojoj smo imali sjajne levo orijentisane profesore: Jovana Kršića, Kalmija Baruha, Stjepana Tomića, Antu Babića, Marsela Šnajdera…Pored obaveznog gradiva, profesori su svoje đake uvodili u magiju literature, pozorišta, slikarstva, muzike, pomagali nam da formiramo pogled na svet. Prvi jazz orkestar, Bobby jazz, osnovali smo 1928. godine. Imali smo saksofon i banjo. Svirao sam klavir. Osim toga, imali smo i literarni kružok Omladina, gde su svakog petka čitani radovi, analizirani romani koje smo čitali…

*Šta ste čitali?
Dela tzv. naprednih pisaca i filozofa. Raspravljali smo o Krleži, Gorkom, Sinclairu, o Thalhammeru, Plehanovu, Engelsu, Svetozaru Markoviću…

*Kada smo kod Krleže, kako ste kasnije doživjeli tzv. sukob na književnoj ljevici? Na čijoj ste bili strani?
Obožavali smo Krležu, bili na strani naprednih levičara, a protiv dogmata. Interesovalo nas je sve što je progresivno, napredno. Tih godina smo, recimo, u Sarajevu organizovali predavanja o Picassu, na kojima se govorilo i o građanskom ratu u Španiji, o svemu što se događalo u svetu.

*Zašto ste se opredijelili da studirate muziku?
Muziku nam je u sedmom razredu Prve muške gimnazije predavala Anka Ivačić, lepa i mlada profesorka koja se kasnije udala za književnika Hamzu Humu. U pevačkom horu kome je dirigovala, svirao sam klavir sve dok jednoga dana profesorka Ivačić od mene nije zatražila da je zamenim. Tako sam počeo da „mašem”. Kasnije je s učenicama Ženske gimnazije napravljen mešoviti hor, pa bi preko leta odlazili na turneje po bivšoj Jugoslaviji. Izvodili smo dela Mokranjca, Slavenskog, Gotovca, Adamiča, recitovali Kranjčevića, Zmaja, Šantića… U Makarskoj me je čuo profesor praškog konzervatorija i kompozitor František Picha i veoma se zainteresovao za mene. Kada je trebalo da odlučim gde ću na studije, došao je u Sarajevo kod mog oca i insistirao da odem u Prag i studiram muziku.

*Koje ste godine otišli u Prag?
Godine 1933. sam upisao filozofiju na Filozofskom fakultetu Karlovog univerziteta, a na Državnom konzervatoriju, kompoziciju i dirigovanje.

*Zašto baš u Prag?
Prag je u periodu između dva rata bio metropola, okrenut i Zapadu i Istoku. Bio je pun jugoslovenskih studenata koji su se brzo uključili u društveni i politički život. U Prag su tih godina stigli, ili su se tu već nalazili Veljko Vlahović, Branko Krsmanović, Ivo Vejvoda, Zdenko Štambuk, Ivan Jaksić, Zora Gavrić, Ratko Pavlović… Studenti su bili podeljeni u dve grupe: jedna je bila socijalistička, težila je čvršćem povezivanju s radničkim pokretom, rešavanju nacionalnog pitanja, demokratizaciji i promeni postojećeg stanja, dok je druga bila prorežimski i nacionalistički orijentisana. Prvi su bili okupljeni oko udruženja Matija Gubec i Udruženja studenata tehnike, a drugi, desno nastrojeni, ušli su u Srpsku zadrugu ili Hrvatsku zadrugu. Centralno udruženje naših studenata, Jugoslavija, kojeg je zvanično pomagalo Kraljevsko veleposlanstvo, do 1935. bilo je u rukama desničara i nacionalista. Kasnije ga preuzimaju levo orijentisani studenti.

*Kojem udruženju ste pripadali?
Udruženju Matija Gubec. Od 1936. počeo je organizovani odlazak studenata u Španiju, u kojoj je besneo građanski rat.

*Niste otišli?
Ne. Bili su napravljeni partijski spiskovi onih koji su bili predviđeni da odu da se bore protiv generala Franca. Istovremeno, studenti-levičari koji su imali jugoslovenski pasoš, a koji nisu bili na tim spiskovima, ustupili su svoje putne isprave mladićima koji su iz Jugoslavije, preko Praga, odlazili u internacionalne brigade. Tako je jedan od njih dobio moj pasoš i s njim otišao u Španiju. Mi koji smo ostali u Pragu, slali smo pomoć, hranu, lekove…

*U Prag ste na studije stigli 1933. To je godina kada je Hitler došao na vlast u Njemačkoj. Kako ste na to gledali?
Te 1933. poseta Berlinu je bila prva organizovana studentska ekskurzija. Dočekao nas je jugoslovenski ambasador u Nemačkoj, Živojin Balugdžić, koji je pokušao da nam objasni šta se dešava. „Vidite, deco”, rekao je, „dolazite iz demokratske zemlje, a ovo ovde je opereta”. Kasnije, kada je Hitler počeo da osvaja Evropu, setio sam se ovih Balugdžićevih reči. Naročito 1938., kada sam prisustvovao ulasku nemačkih trupa u Beč.

*Bili ste u martu 1938. u Beču?
Bio sam na putu za Sarajevo, pa sam se 12. marta 1938, u nameri da pogledam neku pozorišnu predstavu, zadržao u Beču. Gradom je vladala neobična euforija: na zgradama su svi prozori bili osvetljeni, ljudi na ulicama egzaltirani… Dvojica policajaca su ozarenih lica objašnjavali prisutnim građanima kako je težnja naroda Austrije konačno ostvarena: „Ein Volk, ein Staat – Anschluss!” (Jedan narod, jedna država – prisajedinjenje!). „Sutra će nemačka vojska ući u Beč” – objavili su svečano.

-.-PHOTO: LIČNA ARHIVA-.-*Kako ste se osjećali?
Bio sam užasnut! Iako je već odavno prošla ponoć, Beč je tog 12. marta blistao, vrvio od razuzdane, radosne svetine. Ujutro, na svim ulicama Beča, naročito na Ringu, oduševljenje je nastavljeno. Masa je Hitleru priredila svečani doček. Sa radija su treštale nacističke pesme, egzaltirane poruke, marševi, Wagner…

*Izvinite, podsjeća me na odlazak JNA u Vukovar i oduševljenu masu na Novom Beogradu koja tu sramnu vojsku ispraća aplauzima i cvijećem… Kada ste se definitivno vratili u Sarajevo?
Godine 1938. U Pragu sam, godinu dana kasnije, posle diplomskog koncerta s orkestrom Konzervatorija, odbranio doktorsku tezu na temu Claude Debussy i muzički impresionizam, početak dekadense u muzici. Te 1938. u Sarajevo je sa studija iz inostranstva stigao veliki broj mladih intelektualaca, pa je grad koji je godinama bio bez značajnijih kulturnih manifestacija, odjednom živnuo. U okviru Sarajevske filharmonije pijanistkinja Matusja Blum, balerine Ana Rajs i Ubavka Milanković, likovni umetnici Vojo Dimitrijević, Ismet Mujezinović, Danijel Ozmo, Roman Petrović, inženjeri Jahiel Finci, Emerik Blum, Šuica Salom, pisci Jovan Kršić, Boris Kovačević, Boro Drašković, pravnici Pavle Goranin, Mladen Cvitković, i drugi, osnovali smo umetničko društvo Collegium artisticum. Organizovali smo horske recitacije, predavanja, multimedijske umetničke večeri, izložbe…. Na izložbi Naše selo učestvovalo je i nekoliko slikara iz zagrebačke likovne grupe Zemlja.

*Krsto Hegedušić?
Tako je. U oktobru 1940, po priči Norberta Frida, Pobuna u pisaćem stroju, napravili smo predstavu Zašto plače mala Ema u kojoj je učestvovalo više od stotinu lica, orkestar, dva hora, baletski hor i recitatori. Pre početka predstave, izvedena je himna Collegiuma: Vodimo navalu, juriš na cijeli svijet, za koju sam napisao muziku. Publika je bila oduševljena, kritike sjajne. Međutim, policija je odmah sutradan i zvanično zabranila dalje izvođenje predstave.

*Zašto?
Zato što smo otvoreno propagirali leve, napredne ideje. Nije čudo da su se nešto kasnije gotovo svi članovi Collegiuma priključili partizanima. Mnogi od njih su poginuli.

*Niste bili član Komunističke partije kada ste otišli u partizane?
Tada još uvek ne. Nakon 6. aprila i sloma Jugoslavije, svi mi levičari okupljeni oko Collegiuma, zbog tajnih policijskih spiskova na kojima su se nalazila naša imena, morali smo u ilegalu. Razmišljali smo kako da se organizujemo, kako da onemogućimo odvođenja ljudi u logore. Gledao sam sarajevske Jevreje koji spuštenog pogleda, sa žutim trakama na levoj ruci, obeleženi, hodaju ulicama kao senke. Bio sam, priznajem, u strahu da me goniči ne prepoznaju, da me ne uhapse i odvedu u logor zbog toga što ne nosim istaknuti „znak svoje vere”. Moja rodbina nije razumela šta se dešava. Napustio sam stan, roditelje…

*Šta se dogodilo s njima?
Čim je uspostavljena vlast Nezavisne države Hrvatske, u sve sarajevske radnje koje su držali Jevreji i pravoslavci uvedeni su poverenici. Jedna veća radnja mog oca dodeljena je porodici Mešinović. Nakon rata, radnja je nacionalizovana i od nje je nastala Nama. Roditeljima je oduzeta i radnja koja se nalazila pored hotela Centrali data je na upravljanje dirigentu hrvatskog pevačkog društvaNapredak, Ivanu Demetru, koji je, po kazivanju mog brata, učestvovao u proterivanju mojih roditelja iz velikog lepog stana u centru Sarajeva. Roditelji su živeli kao podstanari kod jedne muslimanske porodice koja ih je lepo primila i omogućila im da, preodeveni u muslimansku nošnju, uz pomoć očevog nećaka, izbegnu ustaški pogrom i da se preko Splita i Mostara prebace u Italiju.

*U Italiji su dočekali kraj rata?
Da, a onda su 1948. otišli u SAD, u Detroit. Majka je radila kao kuvarica u jevrejskom staračkom domu, a otac je bio ekonom, snabdevač doma. Za vreme verskih praznika vodio je obrede za jevrejske izbeglice. Znao je sve molitve na hebrejskom, iako brata i mene u detinjstvu time nije opterećivao. Umro je 1964. u Detroitu, kao emigrant. Majku sam vratio u Beograd, ali nije želela da živi s nama. „Ne može staro i mlado zajedno”, govorila je. Zato je otišla kod svoje sestre u Sarajevo, gde je i umrla 1972. godine. Sahranjena je na sarajevskom groblju Bare, skromno i bez verskog obreda. Teško sam podneo njenu smrt.

*Bili ste bliski?
U našem kratkom zajedničkom životu, iako smo retko razgovarali, dobro smo se razumeli. Sećam se da sam nakon njenog pogreba želeo da budem sam. Tumarao sam gradom, obilazio mesta koja su me podsećala na mladost, na roditelje. Popeo sam se na drugi sprat zgrade koja je nekada bila vlasništvo mog dede, Elijasa Baruha, a u kojoj se tada nalazio muzej Mlade Bosne. Zamolio sam nepoznate stanare da me puste na balkon sa koga se video Vratnik, vojna kasarna Vojvoda Stepa Stepanović, u kojoj sam služio vojsku, most Gavrila Principa, Miljacka, Trebević, staro Jevrejsko groblje, Igman… Otišao sam iz Sarajeva setan i melanholičan.

*Šta je bilo s bratom?
Brat je bio u logoru, u Švajcarskoj, odakle se kasnije vratio u Sarajevo. Mnogi članovi moje porodice su stradali u logorima. 16. jula 1941. sam „otišao u šumu”.

*Kažu – taksijem!
Tačno. Nas šestorica smo napravili dogovor da se nađemo kod samostana K Isusu i Mariji na Bjelavama i probamo da se dočepamo Romanije. Sa lažnim planinarskim legitimacijama koje je, zahvaljujući svojoj školskoj drugarici koja je radila u Zubićevoj ustaškoj kancelariji, policijskim žigom overila Vjera Bonačić, moja buduća supruga, krenuli smo, kao, na Crepoljsko, u planinarski dom. Pošto nam se to činilo najbezbednijim, dogovor je bio da po nas dođe taksi. Međutim, čovek se uplašio, pa smo Slaviša Vajner, Slobodan Princip i ja ceo sat čekali dok Hasan Brkić ne stigne s novim. Na Crepoljskom su nas sačekali Avdo Hodžić, Branko Milutinović i krojač Mento.

*Jeste li znali gde ćete?
Partizani kao organizovana formacija još uvek nisu postojali, pa smo sa Grujom Novakovićem, Perom Kosorićem i Pavlom Goraninom, koji je imao zadatak da nas sačeka iznad zaseoka Senkovići, krenuli u Bijele vode. U početku smo izvodili diverzantske akcije, minirali pruge, a onda polako formirali partizanske odrede. Najpre sam bio zamenik komandanta Romanijskog bataljona, pa onda komandant odreda Zvijezda. Ratovali smo i sanjali o slobodi. Sećam se da smo moj najbolji drug iz gimazije, Pavle Goranin i ja, te 1941., u podnožju Romanije, na Radio Berlinu jednom slučajno uhvatili Karajanovo izvođenje Eroice. Kada je završeno, Pavle je rekao kako je siguran da ću jednoga dana na beogradskom Kolarcu dirigovati Eroicu, a da će on sedeti u publici i uživati. Nažalost, nije dočekao. Poginuo je na romanijskim Bijelim Vodama u januaru 1944.

*A Vi ste svoj dio tog sna ostvarili?
Beethovenovu Eroicu sam dirigovao u Beogradu, u Pragu, u Ljubljani… Moja Vjera je znala da sam, uvek kada izvodim Eroicu, pomalo neprijatan, nervozan, da posle nastupa moram najmanje sat da provedem sam i da tek nakon toga mogu u društvo. Znala je i da sam, dirigujući Eroicu, uvek i bez izuzetka, pred očima imao lik svog najboljeg prijatelja, Pavla Goranina.

*Kakav je bio kulturni život u partizanima?
O kulturnom životu se mnogo vodilo računa. Dobijali smo materijale iz svih krajeva Jugoslavije i pravili predstave. Osim toga, izvodili smo skečeve s temama iz NOB-a, Istočnog fronta i sl. Kasnije, 1943. u istočnu Bosnu je stiglo Pozorište narodnog oslobođenja, sa profesionalnim glumcima koji su 1942. izašli iz Zagreba. Među njima je bio kompozitor Nikola Hercigonja. Komponovao sam…

*Šta?
Uglavnom partizanske pesme, među kojima Romanijo visokoga visa, Ide Tito preko Romanije, Pesma bosanskih proletera. Po tekstu Vladimira Nazora sam komponovao Drug Tito, Sve što j' bilo pod pepelom, Pjesma o pesti … Originalna verzija ove poslednje je glasila: Uz Tita i Staljina, dva junačka sina…, ali je u Jacu 1943. narod spontano tu pesmu prekrstio, pa je postala: „Uz maršala Tita, junačkoga sina…”

*U Jajcu ste prvi put vidjeli Tita?
Ne, sreo sam ga ranije i to sticajem čudnih okolnosti. Posle pete ofanzive, od Rodoljuba Čolakovića sam dobio zadatak da, zbog velikih pokreta neprijateljskih snaga, našeg velikog pisca, Vladimira Nazora, odvedem na sigurno. Nalazili smo se u Mrkajićima, a moj zadatak je bio da Nazora dovedem do Vrhovnog štaba, koji je u tom trenutku bio upravo napustio Kladanj. Nismo tačno znali gde se nalaze. Nazor je bio bolestan i iscrpljen. Kako bih mu nekako skrenuo pažnju, zapodenuo sam razgovor. Pričali smo o ženama, ali i o odnosu filozofa Schopenhauera prema njima. Osim mog ratnog imena, Nazor o meni ništa nije znao.

*Zvali su Vas Cigo?
Jesu, a Nazor je mislio da je to skraćeno od – Ciganin. Zbog toga je bio zapanjen kada je video da ne samo da sam čuo za Schopehauera, nego i da diskutujem o njegovoj filozofiji. U jednom trenutku, misleći da ga ne čujem, odmahnuo je rukom i za sebe prokomentarisao: „Eh, šta ovi komunisti napraviše od Cigana”. Bilo mi je smešno, ali smo nastavili dalje. Već je počelo da se smrkava, kada je stigao kurir i rekao mi da Nazora vodim na Milan-planinu, gde se nalazio Vrhovni štab. Tada sam prvi put video Tita.

*Prisustvovali ste drugom zasjedanju AVNOJ-a?
Jesam. U Jajcu sam dobio čin majora. S Pozorištem narodnog oslobođenja dobio sam zadatak da spremim priredbu povodom drugog zasedanja AVNOJ-a. Iz Splita su došli Ljubiša Jovanović, Mira Sanjina, Andreja Preger... Nikola Hercigonja je sa dečacima i devojčicama iz sela oko Jajca napravio hor, a spremali smo i Narodnog poslanika. Bili smo oduševljeni… Shvatili smo da se iz naše teške višegodišnje borbe, stradanja i žrtve rađa nova država.

*Kada dolazite u Beograd?
Jedno vreme sam 1944. s Pozorištem narodnog oslobođenja boravio u Bariju, gde smo davali priredbe u pravom profesionalnom pozorištu. Zvalo se Teatro Piccinni. Krajem septembra smo dobli naređenje da se pripremimo za ulazak u Beograd. Dobio sam zaduženje da idem u Narodno pozorište, da formiram hor, orkestar i ansambl koji će izvesti svečanu priredbu povodom proslave velike Oktobarske revolucije. Spremili smo Šestu simfoniju od Tchaikovskog. Nakon 20. oktobra, Pozorište narodnog oslobođenja je davalo priredbe tri puta dnevno – ujutro, popodne i uveče. Sala je uvek bila puna. Obnovili smo Najezdu, Narodnog poslanika…

-.-PHOTO: LIČNA ARHIVA-.-*Kako je na te priredbe gledala nova vlast? Tchaikovsky, pozorište, opera, balet… pa, zar to nije bila „buržoaska zabava”?
O tome se u početku nije diskutovalo. Priredbe koje smo kasnije davali su ponekad izazivale komentare. Sećam se da mi se moj ratni drug, mladi general Slavko Rodić, tek izašao iz rata, jednom požalio: „Cigo dragi, lakše sam izdržao Petu ofanzivu, nego Beethovenovu Petu simfoniju!” Međutim, uporno je dolazio, pa je zavoleo i klasičnu muziku i pozorište.

*Da li ste imali problema zbog toga što angažirate umjetnike koji su radili tokom okupacije? Kako se na njih gledalo?
Formirane su komisije koje su ispitivale ponašanje naših umetnika za vreme okupacije. Komisija zadužena za muzičare, u kojoj je bio i professor Hajek, pijanista i dekan Muzičke akademije, imala je razumevanja za umetnike koji su radili da bi preživeli. Naravno, to nije važilo i za one koji su učestvovali u privatnim zabavama nemačkog komandanta Beograda, generala Dankelmana.

*Jeste li imali probleme sa Agitpropom?
Mitra Mitrović, Radovan Zogović i Stefan Mitrović su pozivani na generalne probe i arbitrirali. Međutim, osim u dva slučaja, tu nije bilo ništa dramatično.

*Šta su zamerali?
Zamerka je bila da se u Ohridskoj legendi navodno veličaju selo i kulaci, pa su tražili da se balet ne izvodi. Morao sam da odem kod Edvarda Kardelja koji je intervenisao da se zabrana ne donese.

*Da li je Milovan Đilas nekada intervenisao?
Pamtim samo jedan slučaj. Radili smo Konjovićevu operu Knez od Zete. Sporna je bila scena u kojoj, dok popovi pevaju i vrše obred, knez kreće u Italiju, a narod ga ispraća rečima: „Vratićeš se ti nama, kneže naš”. Celokupno jugoslovensko rukovodstvo sa Titom na čelu je prisustvovalo premijeri. U pauzi, pozvao me Milovan Đilas i najoštrije protestovao zbog scene koja, po Đilasovim rečima, asocira na povratak kralja. Nakon toga, u novinama je protiv Laze Kostića, pisca libreta i nas dugo vođena hajka koju je prekinuo Krleža.

*Krleža se uključio u polemiku?
Pozvan je da dođe, pogleda predstavu i presudi. Sedeo sam pored njega. Kada je predstava završena, Krleža je bio začuđen: „Ne razumijem šta je tim ljudima. Ovdje nema ničeg spornog i to je jako dobro djelo.” Hajka je istog trenutka prestala.

*Kako je moguće da u sukobu mišljenja tada svemoćnog partijca, Milovana Đilasa i Miroslava Krleže bude uvažen sud velikog pisca?!
Stalno govorim da stvari ne treba posmatrati crno-belo. Sistem je bio takav kakav je, ali su uvek bili važni ljudi. Mene, znate, uvek zapanji kada čujem da neki pevač ili glumac s kojim sam radio danas govori o tome kako nije mogao da uspe zato što nije bio član partije. U našem pevačkom ansamblu, osim Miroslava Čangalovića, u početku nismo imali niti jednog člana partije.

*Da li je Đilas dalje protestovao?
Nije. Ali, u maju 1945. smo kod Radovana i Vere Zogović imali jednu veoma neprijatnu večeru tokom koje su se Đilas i njegova supruga, Mitra Mitrović trudili da isprovociraju moju suprugu Vjeru aluzijama na njeno „buržujsko” poreklo. Ispitivali su je o životu u Sarajevu tokom rata, o tome šta je radio njen otac, kako se držao…Bio sam zadivljen mirom i dostojanstvenošću s kojim je moja Vjera odgovarala na njihova nepristojna pitanja. Đilas je na kraju i mene potkrpio. Navodno u šali, kazao je kako bi, zbog diplomata, oficira i uglednih državnika, bilo dobro da se u Beogradu napravi javna kuća u kojoj bih ja bio odličan direktor.

*Namjerno Vas je provocirao?
Naravno. To je, kao, trebalo da bude nekakva duhovitost koja aludira na poznati Lenjinov stav o teatru i glumicama kao lakim ženama. Na kraju večere na kojoj je, moram priznati, hrana bila izvrsno spremljena, ustao sam od stola, otišao u kupatilo i od muke celu večeru povratio.

*Kada ste kasnije posmatrali šta se događa, kada ste gledali kako neki ljudi stradaju, bivaju kažnjavani, izolovani, hapšeni, da li ste nekada posumnjali u to za šta ste se borili?
Nisam. Znao sam da ništa nije večno, da su ljudi nesavršeni, a sve stvari prolazne, da sve u životu mora imati svoje uzroke i posledice. Znate, dugo nisam verovao da ću u Beogradu ostati da živim. Mislio sam: tu sam privremeno, a uskoro ću se vratiti u Sarajevo, nastaviti tamo gde sam prije rata stao, obnoviti Collegium aristicum…

*Nedostajalo Vam je Sarajevo?
Jako.

-.-PHOTO: LIČNA ARHIVA-.-*Kada ste se prvi put vratili u Sarajevo?
Nekoliko dana nakon oslobođenja. Sarajevo je bilo razoreno. Kuća mog dede je bila oštećena granatama i puščanim zrnima. Vratio sam se u ulicu svog detinjstva, ali ovoga puta u uniformi pobednika. Jedva sam čekao da vidim Vjeru Bonačić, devojku u koju sam bio zaljubljen od pre rata. Međutim, morao sam da sačekam izveštaj Gradskog komiteta o tome kako se Vjerina porodica držala za vreme NDH.

*Zašto? U čemu je bio problem?
U tome što je Vjera poticala iz građanske porodice. Otac, dr. Mato Bonačić, bio je direktor Finansijske uprave, inače građanski i demokratski orijentisan HSS-ovac. Majka, gospođa Anka Obuljen, bila je iz gosparske dubrovačke porodice, naglašenih hrišćanskih, tj. katoličkih shvatanja.

*I? Kakav je bio „izvještaj”?
Dr Nedo Zec, lekar i psihijatar, inače čovek iz Gradskog komiteta, mi je prekratio muke. Otišao je sa mnom kod Bonačićevih. Vjerina majka nije bila oduševljena idejom da joj se ćerka uda za „tambur-majora”, ateistu, levičara, još i Jevrejina, pa mi je hladno rekla da sačekam Vjeru u sobi u kojoj je, kao podstanar, bio smešten Vojo Osmokrović, ratni junak, ilegalac koji je tada bio pomoćnik Sekretara unutrašnjih poslova BiH. Gledao sam po sobi čekajući Vjeru. Ugledao sam rasklopljenu Berettu u jednoj poluotvorenoj ladici i, onako nervozan, uzeo sam je i počeo da je sklapam. Šaržer je bio prazan, a metaka u ladici nije bilo. U jednom trenutku, vrata se otvoriše. U kaputu i tamnom šeširu s velikim obodom, Vjera je izgledala nestvarno. Pokušavajući da sakrijem zbunjenost, uperih pištolj ka njoj i dreknuh: „Stoj!” I taman kada sam hteo da okinem, setih se starog vojničkog pravila da „i prazno oružje može da ubije”. Spustio sam Berettu i povukao oroz. Prolomi se prasak, a na persijskom tepihu se pojavi velika rupa. U stanu nastade opšta zbrka, vriska… Za sve to vreme, Vjera se nije ni pomakla. Kada se sve smirilo, Vjera je mirno skinula šešir i kaput, i bacila ih na obližnji krevet: „Kako si?” – pitala me je. „Šteta za persijski tepih”. Nekoliko dana nakon tog događaja, Vjera i ja smo otišli za Beograd gde smo se venčali.

*Definitivno – u Beograd?
Bez obzira na sve što se desilo početkom devedesetih godina dvadesetog veka, moram da kažem da sam svoju karijeru i najveći uspeh postigao u Beogradu. Petnaest godina sam bio direktor Beogradske opere, predsednik Udruženja muzičkih umetnika Srbije, prvi generalni sekretar Saveza kompozitora Jugoslavije, obnovio sam Beogradsku filharmoniju… S ansamblom Beogradske opere sam imao veoma uspešne nastupe u Parizu, Beču, Edinburghu, Firenci, Veneciji, Wiesbadenu, Rimu, Berlinu… Na tim gostovanjima sam sreo i upoznao mnoge velike umetnike, a s nekima od njih docnije sam sarađivao. Kao gost dirigent nastupao sam u više navrata u vodećim operskim kućama i koncertnim dvoranama Evrope, Severne Amerike, Sovjetskog saveza i Japana. I danas se živo sećam susreta sa čuvenim ruskim kompozitorom Sergejem Prokofjevim, u Moskvi u aprilu 1946. godine. Primio me je u svojoj kući. Rekao sam mu da sam ga slušao u Pragu 1933. i da sam bio oduševljen njegovom muzikom. „Vama se, dakle, sviđaju moja rana dela?” – pitao me. Bio sam začuđen da takav genije uopšte može u tako nešto da posumnja... Znate, sumnja postoji kod svakog pravog umetnika. Slično je sa tremom... Tokom tog boravka u Moskvi 1946. godine, nisam uspeo da se vidim i sa Dmitrijem Šostakovičem, mada je bilo predviđeno.

*Zašto?
Zato što nisam na vreme bio obavešten o sastanku. Kada sam se, posle duge šetnje Crvenim trgom vratio u hotel, na recepciji me čekalo neprijatno iznenađenje: „Uvaženi druže, došao sam k Vama kako ste Vi juče naveče tražili, ali Vas nažalost nisam zatekao. D. Šostakovič, 3.05.1946.” – pisalo je na ceduljici. Bio sam šokiran. Otišao sam da se izvinim, da objasnim da nisam bio obavešten. Međutim, maestro je bio uvređen i hladan i nije uvažio moje izvinjenje. Ipak smo se sreli, ali nešto kasnije.

*Imali ste zanimljiv i buran život, gospodine Danon.
Ne mogu da se žalim. Učestvovao sam u nekim važnim istorijskim događajima, sretao zanimljive ljude, umetnike, važne istorijske ličnosti, doživeo uspeh i kod nas i u svetu… Čak i kada bih mogao, ne, ne bih ništa menjao. Voleo bih samo da nisam doživeo ovaj poslednji besmisleni rat, rušenje zemlje i grada u kome sam rođen…

*Zatekli ste se u Sarajevu i tog 6. aprila 1992.?
Da. Bio sam pozvan na promociju monografije o Collegium aristicumu.. Učestvovao sam i na mitingu na kome su se okupili građani Sarajeva u znak podrške jedinstvenoj Bosni i Hercegovini. Odjednom, s brda su na nas zapucali Karadžićevi snajperisti. Pored mene je pala jedna žena. Bio sam užasnut. Kasnije, kada sam video kako Sarajevo pod opsadom uporno demonstrira svoju širinu, hrabrost i otpor pokušaju da ga unište i ubiju, nisam bio iznenađen.

*Zašto niste bili iznenađeni?
Zato što taj grad poznajem, u njemu sam rođen. Tom prilikom sam ostao pet, šest dana. Izveo me prijatelj, nekadašnji član hora u Collegium artisticumu, partizanski general Džemo Šarac. Ubacio me u poslednji vojni avion koji je poleteo iz Sarajeva za Beograd. Morao sam da se vratim, Vjera je bila teško bolesna. Umrla je u julu 1992. godine. Bila je užasno pogođena svim tim što se dešavalo u Jugoslaviji. Nakon njene smrti, napustio sam Beograd.

*Gospodine Danon, rođeni ste u Bosni, živite u Srbiji i Hrvatskoj, radili ste u Sloveniji… stvarali ste Jugoslaviju… Gdje je Vaša domovina?
Teško pitanje – još teži odgovor… Više ne znam ni ko sam, ni šta sam. Verovatno i ja patim od takozvane jugonostalgije. Svuda sam živeo, radio po celoj Jugoslaviji. To je bila moja domovina. Nje danas više nema!

*Intervju objavljen u BH Danima prenosimo uz dozvolu autorke

Oceni
4.33
Ostali članci iz rubrike Kultura
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak