Intervju Kultura
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (89)

Intervju: Svetlana Lukić, Peščanik

Server u emigraciji

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Naš slučaj ne bi bio tako težak kada bi problem bili neki pojedinci koji šutiraju novinare, psuju aktiviste nevladinog sektora. Problem je što su neki, nekada pristojni, ljudi, potpuno izgubili kontrolu nad sobom i iz večeri u veče bulazne o svojim uspesima, a naročito o onim uspesima koje će postići 2016. Šta je to što tako različite ljude, različitog obrazovanja, uverenja i kućnog vaspitanja tako brzo pretvori u političke ništarije?

* Emitovanje prve emisije Peščanika u novoj 2009. proteklo je uz ometanje signala. Šta ste u međuvremenu saznali o tehnologiji ometanja radio-emisije? Može li to da radi bilo ko sa malo štapa i kanapa ili je potrebna ozbiljnija logistika? Postoje li načini da se identifikuje lokacija sa koje se ometa emisija? Ko bi u Srbiji trebalo da se bavi istraživanjem tih stvari i kažnjavanjem počinilaca i zbog čega se ne bavi?

 


Na nas su metu nacrtali upravo ti tzv. patriotski mediji. To su maroderi koji već godinama pljačkaju leš sopstvene zemlje. Ti maroderi su prosto jedna patološka pojava koju, svih ovih godina, i Miloševićevih i postmiloševićevih, svojom „tolerantnošću” hrane i održavaju u životu razne državne institucije. Oni su kao plaćene ubice koje neko unajmi da završe prljav posao.

Ometanje Peščanika, u većoj ili manjoj meri, traje već godinama. Mnogo slušalaca nam se zbog toga žalilo, ali mi nikada nismo bili u stanju da im damo suvislo objašnjenje. Nekoliko puta smo od našeg emitera, RTV B92, dobijali objašnjenja koja ne bih znala da vam prepričam, a kamoli da ga prenesem slušaocima. Sasvim je moguće da je razlog tome što ni emiteri nisu u stanju da kontrolišu haos koji vlada u ovoj oblasti, ali ne bih znala da vam kažem šta se tačno dešava – niti me zanima. Zanima me jedino da se emisija koju pravimo čuje, pa valjda to nije neki neviđeni tehnički zahtev. Mi smo nekoliko puta u emisiji rekli da verujemo da se emisija ometa, time smo optužili neke važne institucije u ovoj zemlji, ali niko nije smatrao za shodno da nas demantuje i da kaže šta paranoišete, ovo nije Miloševićeva, ovo je demokratska Srbija a u takvoj Srbiji voda ne ulazi u koaksijalni kabl, nego teče u Đerdap i odatle pravo u sijalice građana Srbije.

 

Prva emisija Peščanika u 2009. je u velikoj meri bila ometana, javljali su nam se ljudi iz različitih delova Srbije da nam prijave šuštanje. Nas dve smo sprovele anketu među našim prijateljima koji su nam u protekle dve godine organizovali promocije i oni su nam potvdili, po ko zna koji put, da se emisija ne čuje. Naš emiter RTV B92 će narednih dana podneti prijavu smetnji Republičkoj agenciji ze telekomunikaciju (RATEL) i tražiti da se ispitaju tvrdnje naših slušalaca.

* Na udaru je i Peščanikov sajt i, kako ste naveli u obaveštenju prošle subote, ni to nije prvi put. Na koji način se ruši sajt i postoji li neki oblik pravne zaštite u Srbiji?

Naš sajt je obaran i ranije, ali to nije bila nikakva organizovana sabotaža. Dizali smo sajt i nastavljali da radimo. Međutim, dva dana uoči nastavka emitovanja Peščanika posle novogodišnje pauze, sajt je danonoćno napadan i to, kako nam je rekao provajder, sa različitih lokacija. Prema njihovim rečima, nikada do sada nisu imali tako ozbiljan, istrajan i masivan napad na jedan sajt i na kraju su nam saopštili da ne mogu da nas zaštite. Mi smo uspeli da nađemo drugog provajdera i mislimo da ćemo sajt podići najkasnije do kraja nedelje. Međutim, to je samo prelazno rešenje, mi ćemo svoj server poslati u emigraciju. Oko 30 procenata čitalaca Peščanikovog sajta su ljudi koji žive u emigraciji, nekoliko njih nam se javilo iz Švajcarske, Sjedinjenih Država, Austrije i Kanade, da nam pomognu u pronalaženju bezbednog provajdera.

U međuvremenu smo dobili sve potrebne podatke o napadima na sajt i danas ili sutra ćemo Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal podneti krivičnu prijavu protiv NN lica. Ljudi koji se ozbiljno bave sajtovima su nam rekli da, na osnovu podataka koje smo prikupili, nadležne državne institucije mogu u roku od dva do tri dana da ustanove imena i prezimena NN lica i da im pošalju policiju na vrata.

* Na parkingu vam je neko udario auto, u vreme dok ste bili u studiju tokom premijernog emitovanja emisije prošle sedmice. Kakva su oštećenja, da li su kamere snimile taj udes i šta ćete preduzeti?

Oštećenje je veliko jer je neko bio ozbiljno ljut. Očevici udesa su tvrdili da su se dva mladića u autu popeli na ivičnjak, pa na travnjak i odatle u punoj brzini, praktično pod uglom od 90 stepeni, udarili u moj auto. I policajac koji je došao na uviđaj se čudio kako je to moglo da se desi, ali kada je saznao da imam kasko osiguranje, njegovo interesovanje za slučaj je naglo splaslo. Moram da kažem da ni Svetlana ni ja, posle 24 neprospavana sata uoči emisije i šoka od prizora, nismo odmah shvatile koliko je bizaran taj „udes”. Tražile smo i dobile snimak koji su zabeležile kamere B92 i on će, uz krivičnu prijavu, biti dostavljen Četvrtom opštinskom tužilaštvu.

* Kakve pretnje dobijate, koliko često, šta ste od toga prijavili policiji i da li je nekad bilo nekakvih rezultata? Zbog čega ne govorite o pretnjama i pritisku kojima ste izloženi?

Pretnje su „uobičajene”, znači – mailom, pismima, noćnim telefonskim pozivima, pljuvanjem i udaranjem na ulici, u pekari, samoposluzi… Ali to je stvar koja se događa mnogima u ovoj zemlji, pre svega ženama iz nevladinog sektora, političarima iz „izdajničkih” stranaka, gej aktivistima… Šta mislite kako je svih ovih godina Nataši Kandić, Sonji Biserko, Biljani Kovačević-Vučo, Vesni Pešić, Žarku Koraću, Čedomiru Jovanoviću. Nismo se žalile i zbog toga što su neke naše kolege platile glavom svoj posao, što su Dejan Anastasijević i njegova porodica jedva izbegli smrt, što su novinari kao što su Željko Bodrožić i Vukašin Obradović u Kikindi, odnosno Vranju godinama prepušteni na milost i nemilost lokalnim siledžijama na čelu sa korumpiranim sudijama i beskrupuloznim vladikama.

Jednom smo, na insistiranje Verana Matića, tada našeg glavnog urednika, prijavili policiji jedno zaista užasno preteće pismo, ali se sve završilo mojim razgovorom sa jednim inspektorom, koji mi se žalio da sporo kuca i da ima preoblema sa padežima, pa me je zamolio da mu pomognem da gramatički pravilno napiše moj iskaz.

* U dominantnom delu javnosti, koji kontrolišu tzv. patriotski, odnosno provladini mediji, kao utvrđena činjenica se ponavlja da je Peščanik ekstremistička grupa antisrpskih i izdajničkih sklonosti, zaslepljena mržnjom „prema svemu što je srpsko”. Varijacija na temu upućena onom, nešto promućurnijem, sloju društva koji se ne pali na srpstvo, kaže da Peščanik okuplja marginalce koji samo kukaju i nikako da izađu sa nekim pozitivnim stavom. Šta je društvo bez zaštićenog prava na kritiku, bez svesti o tome čemu to uopšte služi?

-.-PHOTO: Stanislav Milojković-.-Većina ljudi uopšte i ne zna koja su njihova pravaVećina ljudi koji su nas i naše goste napadali na promocijama Peščanika u Aranđelovcu, Futogu, Pančevu, na Palama, nikada nisu slušali našu emisiju. Na nas su metu nacrtali upravo ti tzv. patriotski mediji. To su maroderi koji već godinama pljačkaju leš sopstvene zemlje. Ti maroderi su prosto jedna patološka pojava koju, svih ovih godina, i Miloševićevih i postmiloševićevih, svojom „tolerantnošću” hrane i održavaju u životu razne državne institucije. Oni su kao plaćene ubice koje neko unajmi da završe prljav posao. Hoću da kažem da nas ne zanimaju mnogo kuriri, presovi, pečati i slično đubre, zanima nas, i o tome stalno govorimo u emisiji, onaj ko na to ne reaguje, policija, tužilaštva, ministarstva, političari koji sebe zovu demokratama...

Što se tiče primedaba da su Peščanikovi sagovornici marginalci, to samo može da kaže neko ko ima problema sa inteligencijom i ne zna pravo značenje te reči. I mi ponekad čujemo od naših slušalaca da previše kukamo i traže od nas neki predlog rešenja. Prvo, zbog onoga što smo uradili svojim susedima i sebi, zbog samosakaćenja koje je u toku i na kraju zbog budućnosti koju smo sami sebi ukinuli, morali bismo neutešno da plačemo do kraja života. Možda je to nekima neuljudno, neumesno i suviše afektivno, ali tako MI vidimo život u ovoj zemlji koja nam je poverena na čuvanje. Drugo, naš posao nije da predlažemo zakone, da nalazimo nove vođe, da rešavamo energetsku krizu... Mi i naši sagovornici smo tu da posmatramo šta se dešava, da analiziramo poteze onih čiji je posao da nalaze rešenja, a u ovoj zemlji se ispostavilo da je najvažniji zadatak da svakog dana, iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu, ne dozvolimo da nam vladajuća kasta podmeće svoje teme, nego da pokušamo da i sebi i slušaocima razdvojimo bitno od sporednog. Nije glavni problem sramnog srpskog parlamenta sumanuti broj poslanika, njihov prostakluk, hrana koju pojedu u restoranu – bitan je Ustav, imperativni mandat, koji je od poslanika napravio partijske konjušare. Svejedno je da li ih ima 250 ili 25 ako taj sramni imperativni mandat ostane u Ustavu.

* Delite li utisak da je u društvu, nedoraslom do prihvatanja sopstvene obaveze da sebe kritički promišlja, uvek unapred zaštićen onaj ko je kritikovan, da uvek on postavlja uslove za „valjanu”, smislenu, opravdanu itd. kritiku? Da li je to stvar „sistemske” greške u društvu ili namere?

Naš slučaj ne bi bio tako težak kada bi problem bili neki pojedinci koji šutiraju novinare, psuju aktiviste nevladinog sektora. Problem je što su neki, nekada pristojni, ljudi, potpuno izgubili kontrolu nad sobom i iz večeri u veče bulazne o svojim uspesima, a naročito o onim uspesima koje će postići 2016. Šta je to što tako različite ljude, različitog obrazovanja, uverenja i kućnog vaspitanja tako brzo pretvori u političke ništarije? Šta je to što ih je u tako kratkom vremenu spojilo u kastu koja sa građanima-parijama nema ničega zajedničkog? Taj magični lepak nije samo novac o kome se toliko priča. Mnogi od njih jesu samo lopovi u lepo skrojenim odelima, ali ima još nečeg što ih bratimi. Otkud znam šta je to, osećaj moći, uživanje u snishodljivosti potčinjenih, mesijansko ludilo... Pa skoro u svakom Peščaniku našim sagovornicima postavljamo to pitanje, i istoričarima, i sociolozima, i ekonomistima, i pravnicima...

Naravno, oni mogu toliko da se raspojasaju samo zato što im mi to dopuštamo, jer je otpor tako slab. Manje-više svi smo mi vaspitavani, i u školi i u porodici, da ne mislimo nego da slušamo, da strahujemo od jačeg, da „sagnutu glavu sablja ne seče”, da je „trpen – spasen” i sve te crkvene mudrosti. A za šta smo se mi kao građani i, ako hoćete, kao narod, uopšte izborili u poslednjih 70-ak godina? Kada je Tito hteo da nam udeli pasoše, udelio ih je, kada je Milošević hteo da nam udeli višepartijski sistem, udelio je. Mislim da je ovo što pokušavam da kažem na najbolji način pokazalo jedno istraživanje, mislim da je to istraživanje Beogradskog centra za ljudska prava od pre nekoliko godina, koje je pokazalo da većina ljudi uopšte i ne zna koja su njihova prava. Znaju da imaju pravo na život, pravo na rad, a sve ostalo, otprilike, ako država dâ – dâ, ako ne, onda ništa.

* Kad bi vas predsednik Srbije pozvao na kafu da vas uteši što trpite nasilje – da li biste se odazvali?

Ja ne bih, a ne bi bilo bezbedno da mu Svetlana (Vuković) ode na tu kafu. Ona je pametnije, ali i ekstremnije krilo našeg dvočlanog udruženja građana.

Ne bismo jer verujemo da bi predsednik, ako hoće da pokaže solidarnost, pred vratima svog dvora imao dugačak red i u tom redu bi morao da postoji neki redosled. Neću da pominjem žene iz Srebrenice i rodbinu ostalih žrtava ratova koje Srbija nije vodila. To su užasi koji nisu uporedivi.

Neka pozove na kafu i izrazi solidarnost sa Romima koje je pretukla policija, homoseksualcima koje su, uz prisustvo policije, šutirali u centru Beograda, Albancima čiji hleb srbske patriote nisu htele da kupuju, neka primi porodice Slavka Ćuruvije, Milana Pantića, Dade Vujasinović, neka primi Žene u crnom, Natašu Kandić, Sonju Biserko i Biljanu Kovačević-Vučo koje svakodnevno razapinju na krst... Red za tu kafu bi bio jako dugačak.

 

Oceni
3.67
Ostali članci iz rubrike Kultura
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak