Srbija Vesti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (16)

Skupština Srbije protiv Srebrenice

Uvek ista priča

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Dosadašnja iskustva ukazuju na to da nema ozbiljnih izgleda da kolevka bosanskog genocida izazove sažaljenje i ljudsko sećanje na žrtve i članove njihovih porodica. U Beogradu je, naime, dosad genocid relativizovan, a presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu, u procesu Bosna i Hercegovina protiv Srbije, doživljena je kao dokaz da „Srbija nije kriva”, kako su glasili naslovi tiskovina iz srbijanske prestonice, kao izvučeni iz štanc-mašine

Piše: Bojan Tončić

Evropski parlament usvojio je 15. januara sa 556 glasova za i devet protiv rezoluciju kojom se 11. jul, dan kada je počinjen genocid u Srebrenici, u Evropskoj uniji i zvanično proglašava danom sećanja na žrtve masakra u Srebrenici, a rezolucija je doneta na predlog Jelka Kacina, slovenačkog poslanika i izvestioca EP za Srbiju. Parlament, kako je istaknuto u rezoluciji, „poziva Evropsku komisiju i Savet EU da na odgovarajući način obeležavaju godišnjicu akta genocida u Srebrenici i Potočarima i da pozovu sve zemlje zapadnog Balkana da i one obeležavaju 11. jul kao dan sećanja na genocid u Srebrenici”. Ističe se, takođe, da su za najveći ratni zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, u kojem je ubijeno osam hiljada ljudi, najodgovorniji Ratko Mladić, Radislav Krstić i Radovan Karadžić.

Rezolucija Evropskog parlamenta je još jednom otvorila pitanje odnosa Srbije prema zločinu koji je organizovala, podsticala i finansirala: nevladine organizacije, poslovični neprijatelji sistema i naroda, pozvale su Skupštinu Srbije da podrži Rezoluciju EP o proglašenju 11. jula danom sećanja na genocid u Srebrenici i da time „pokaže poštovanje i priznanje žrtava najtežeg zločina među zločinima i otvori početak izgradnje zajedničkog pamćenja, u koje će biti utkane sve žrtve ratnih zločina počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije”.

Dosadašnja iskustva, pak, ukazuju na to da nema ozbiljnih izgleda da kolevka bosanskog genocida izazove sažaljenje i ljudsko sećanje na žrtve i članove njihovih porodica. U Beogradu je, naime, dosad genocid relativizovan, a presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu, u procesu Bosna i Hercegovina protiv Srbije, doživljena je kao svojevrsni trijumf beogradskih fiškala (Radoslav Stojanović, Tibor Varadi & Comp) i dokaz da „Srbija nije kriva”, kako su glasili naslovi tiskovina iz srbijanske prestonice, kao izvučeni iz štanc-mašine. Sud je, setimo se, glasovima 13:2 odlučio da Srbija nije kriva za genocid u Bosni i Hercegovini, saopštila je predsednica Međunarodnog suda pravde Rozalind Higins. „Sud ustanovljava da Srbija nije počinila genocid kroz svoje organe ili osoblje koji su delovali u smislu odgovornosti kako je to predviđeno u međunarodnom pravu ili kroz kršenje svojih obaveza po sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida”, dodala je Higinsova.
To je zapamćeno, ali ne i da je Srbija kriva što nije učinila sve što je u njenoj moći da genocid u Srebrenici spreči: „Ovaj sud presuđuje da Srbija nije saučesnik u genocidu i da na taj način nije prekršila svoje obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida. Glasovima 12 'za' i tri 'protiv' ovaj sud presuđuje da je Srbija prekršila obavezu da spreči zločin genocida po Konvenciji u smislu genocida koji je počinjen u Srebrenici jula 1995”.

Unekoliko odmaknut od Radoslava Stojanovića, Ljubomira Tadića i Dobrice Ćosića, predsednik Srbije Boris Tadić u februaru 2007. poručuje građanima Srbije: „Veoma je važno da Narodna skupština u najskorije vreme usvoji deklaraciju kojom će nedvosmisleno osuditi zločin počinjen na području Srebrenice, što bi takođe značilo ispunjenje jednog dela današnje presude. Sada kada smo dobili sudski epilog te tragične politike, sasvim je jasno da svako onaj ko se bude protivio dovršetku saradnje sa Haškim tribunalom i donošenju skupštinske deklaracije o Srebrenici radi najdirektnije protiv interesa svoje države i budućnosti njenih građana. Ako Srbija ne dovrši tu saradnju i ne postupi po odluci Međunarodnog suda, smatram da će se kao država suočiti sa dramatičnim političkim i ekonomskim posledicama”.

To što je izgovorio ostalo je u senci slavlja koje je iz prikrajka (sa čela stola, preciznije) posmatrao realizator najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata Ratko Mladić, a na slobodi je u to doba bio i kreator Radovan Karadžić; možda je doktor Dabić baš u to vreme pisao svoju dramu Sitovacija, svojevrsnu himnu kretenizmu, i sanjao njeno premijerno izvođenje u Narodnom pozorištu. Domaćini žurke bili su pomenuti akademici, slavilo se u svim stubovima srpstva Akademiji, Uks-kju-kluksu (sintagma Miodraga Stanisavljevića), Univerzitetu, Zvezdi, CZ-u, kafani Luda kuća na Novom Beogradu, uz gusle, okretali su se prasići kao i svakog 11. jula ispred Srebrenice, na teritoriji Republike Srpske, jer tako se tamo dočekuju svi koji ispunjeni tugom dolaze na mezarje u Potočarima. To je, naime, ritual koji tamošnji Srbi praktikuju kao „dan sećanja” na srebreničke žrtve. Ražnjevi se okreću, trešti turbo-folk i slavi se međunacionalno pomirenje. Tako će, valjda, biti u Beogradu svakog 11. jula, treba podsećanje mašću podmazati.

Zašto bismo sporili sramne detalje iz haške presude kojom smo oglašeni nevinima, iako smo pre nje najpre tvrdili da u vreme masakra nismo bili u Ujedinjenim nacijama, a potom, kao u odbrani uhvaćene jajare pred provincijskim sudom, tražili vansudsko poravnanje? U sramnoj presudi suda izneta je i materijalna neistina da se počinioci nisu mogli smatrati pripadnicima Vojske SRJ, iako je Vojislav Koštunica rekao da je Mladića tek 2001. skinuo s hrane (ako je i tada). Osvrćući se na streljanje zarobljenih Bošnjaka koje su počinili pripadnici „Škorpiona”, Sud je, mimo zdravog razuma, zaključio da nema dokaza da je ta jedinica bila organ SRJ, niti da je zločin počinila po naređenju zvaničnog Beograda. Sud je negirao činjenicu da su sve zlikovačke formacije u ratu u Bosni i Hercegovini bile državne, da paravojnih nije bilo.

-.-PHOTO:EPA/David van Dam-.-I sve to, povodom Dana sećanja, treba ubaciti u skupštinsku proceduru, na novo podsmevanje i izrugivanje. Kao kada su Nataša Mićić i Žarko Korać na desetogodišnjicu srebreničkog masakra podneli skupštini predlog deklaracije o Srebrenici i bili vređani.

„Žarko Korać i ja smo 2005. podneli skupštini deklaraciju kojom bi se osudio zločin u Srebrenici, ali nismo imali podršku i ona nikada nije došla na dnevni red skupštine. U sledećem sazivu skupštine poslanička grupa LDP je podnela sličnu deklaraciju i ponovo nije bilo podrške ni za to da se o njoj raspravlja. Stvari se nisu promenile i danas ne vidim političku volju da se takav dokument donese. LDP se razlikuje po tome što svi ostali, od DS do naprednjaka, traže da se donese deklaracija o svim zločinima, iako je ovaj najveći. Nema razlike u njihovim izjavama, jer svi relativizuju srebrenički zločin”, kaže za e-novine Nataša Mićić, potpredsednica LDP.

Tadićeva inicijativa iz februara 2007. bila je neuspešna, podržalo je stotinak poslanika, a protivnici su bili gotovo jednoglasni. „Priča o deklaraciji je samo jedna u nizu Tadićevih glupih izjava. Nije, naime, sporno da je u Srebrenici počinjen zločin, ali ne i genocid. Zato ćemo tražiti da se u skupštini istovremeno osude svi zločini ustaša nad Krajinom, muslimana u Sarajevu, Bratuncu i drugim mestima u Bosni, kao i zlodela Albanaca na Kosovu i Metohiji. Naravno, i zločini koje su počinili Srbi. Dakle, mi za razliku od Tadića osuđujemo sve zločine i zato mu poručujem da je bolje da se bavi ogledalima, a ne da se pravi pametan, jer samo nanosi štetu”, rekao je u februaru 2007. Aleksandar Vučić, tada generalni sekretar SRS.
Prvi čovek socijalista Ivica Dačić rekao je istog dana da će podržati deklaraciju samo pod uslovom da se njome osude svi zločini i sačuva dostojanstvo srpskog naroda: „Nikako ne bismo hteli da se zaboravi da su zločinima u Srebrenici prethodili masovni zločini nad Srbima u okolini ovog grada. Uostalom, rat u Bosni je i počeo napadom Muslimana na Srbe”.

I to je bila i ostala suština stavova opozicije, ali i vlasti u srbijanskom parlamentu. Jer, portparolka Demokratske stranke Jelena Trivan kazala je prošle nedelje da je stav DS „da se svi ratni zločini na svim stranama i prema svim žrtvama moraju kazniti i naravno moraju poštovati kao vid sećanja na nešto što se ne sme ponoviti”.

„U tom smislu Srebrenica, ali i za Srbe verovatno 'Oluja' ili neki drugi zločini, moraju na isti način biti tretirani, a počinioci u krivičnom smislu moraju da budu osuđeni u Haškom tribunalu i domaćem pravosuđu, ali i u istorijskom smislu. Želim da verujem da je ovo samo početak i da Srebrenica nije jedini zločin koji će naići na tu vrstu pažnje”, rekla je Jelena Trivan.

Miloš Aligrudić, potpredsednik Demokratske stranke Srbije, rekao je nakon odluke EP da „jedino što može eventualno da izazove neku dilemu jeste to što forsiranjem jednog stravičnog zločina ispada kao da drugi nisu ni postojali, kao da se zločini prema drugim nacionalnostima nisu dešavali od strane nekog drugog”. A Borislav Pelević, član Predsedništva Srpske napredne stranke, da „ako se već ustanovljava neki dan posvećen žrtvama, treba da bude posvećen podjednako i muslimanskom i srpskom narodu”.

Stavovi nisu promenjeni, za najveći broj ljudi iz ovdašnje političke elite važno je da se relativizuje državni zločin koji je počinila Srbija. Dobrodošli na 11. jul, okrenućemo prasence, reći ćemo da je to uvod za Petrovdan koji je dan kasnije, nazdravimo onima koji su na slobodi, tu među nama.

Oceni
0
Ostali članci iz rubrike Vesti
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak