Kultura Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Božićna poslanica e-Novina

Ljudskost u borbi protiv čudovišta

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Nedavno je iz štampe izašao zbornik „Fenomenologija duha palanke. Nova čitanja Filosofije palanke Radomira Konstantinovića”, u kom su sabrana izlaganja učesnika tribina održanih u Domu omladine Beograda 2006, kao i izbor tekstova objavljivanih različitim povodima, a koji su u osnovi vezani za Konstantinovićevu studiju. Tekst Branke Arsić prenosimo uz ljubaznu dozvolu urednika zbornika, Nenada Dakovića


U opštoj podivljalosti svih čudovišta, teši samo jedno. Sva će ona uginuti, najstrašnijom mogućom smrću, što im od sveg srca želimo, i svi koji su krenuli raznim pravcima, vođeni ovim čudovištima i strahotama naći će se, naposletku, u ulici uređenoj i osvetljenoj, na čijem ih kraju, siguran u istinu borbe protiv ravnodušnosti, smiren i nasmešen, očekuje Radomir Konstantinović.

Pisala: Branka Arsić

Radomir Konstantinović je čovek koji bdije nad čudovištima.

Ispričao mi je nedavno da je u jednoj srpskoj varoši video svadbu, pod šatorom, da je čuo kako zvanice pijane, kakav je već red, potonule u veselje i beslovesnost, pevaju raznorazne nacionalističke pesme, i prave kretnje koje bi se mogle protumačiti kao neka vrsta ritualnog plesa. nedaleko od ove šatre, sede izbeglice iz Bosne. Sede bose, suše veš (u dosta jadnom stanju, rekao je Konstantinović) i čarape na suncu, jedu hleb i paradajz, izgubljeni i sami. Manje je važno što ovi koji su ispod šatre zapevali prepušteni čistom veselju, nisu opazili duboku povezanost između onoga što pevaju, mesta (šatorskog) na kome se nalaze, načina na koji jedu, na koji se ponašaju (što sve spada u dekor sveta jedne vrste pameti), i izbeglica koje prepuštene očaju i usamljenosti sede nedaleko od mesta njihovog slavlja. Mnogo je važnije što su slavili uprkos slici ljudi nesmeštenih i poraženih njihovim slavljem, koje osim samog sebe uopšte nema šta da proslavi, koje sebe slavi uvek i bez povoda, u kretenskom samozadovoljstvu, u odsustvu svakog obzira prema stvarnosti, u čistoj indiferentnosti prema propadanju i katastrofi drugih.

Indiferentnost, to je jedno od najvećih čudovišta nad kojim je Radomir Konstantinović bdeo, u pokušaju, usamljenom, donkihotovskom, da ga savlada, da ga prozre i pobedi. Naravno, ovu indiferentnost prema drugom nikada nije prozirao i mislio iz perspektive nekakvog patetičnog panhumanizma (utoliko pre što panhumanizam i nije ništa drugo do jedan od vidova izražavanja ove indiferentnosti), nego je indiferentnost (još od Daj nam danas, i posebno u Filozofiji palanke) mislio kao suštinski atribut jednog duhovnog sveta koji, ulažući napor da ravnodušnost učini mogućom, ulaže napor da profilira jedan politički stav koji je okrenut protiv subjekta, koji odbija „stvarnu subjektivnu delatnost”, i koji se, odbijajući svaku vrstu subjektove (kritičke) delatnosti, zaverava odsustvu preobražaja sveta, čineći od sveta prostor dosade, od duha „talog duha na granici idealno-jezive nepokretnosti”, od politike vašar koji će u ovom talogu režirati događaje. Ma koliko to paradoksalno izgledalo, „strast” nacionalizma režirana na političkom palanačkom vašaru je zapravo način na koji se pojavljuje bezstrasnost, ravnodušnost, dosada jednog života odavno prestalog sa životom, i samo se iz ove bez-strasnosti, iz apsolutne individualne nemoći, rađaju bezumne političke strasti.

„Politika ovog sveta je politika prevare jer je sama (ta politika) zasnovana na pokušaju prevare egzistencije (sentimentalističke jer netragične, događajne jer nedoživljajne, najzad pojedinačne jer nesubjektivne) kao na pokušaju prevare istorije njenom degradacijom od istorije traženja smisla na istoriju unapred datog smisla”, pisao je Radomir Konstantinović još krajem šezdesetih godina u Filosofiji palanke, pokušavajući ovom analizom, koja je očigledno bila zasnovana na pretpostavci da već i misao jeste čin, da nam ukaže na to da palanka nipošto nije srpska provincija, nego jedno jezivo stanje duha, prepušteno mlohavosti i nezainteresovanosti, ophrvanog dosadom i osećajem suvišnosti. I kada je osnivao Drugu Srbiju i Beogradski krug, onda to nije činio s idejom da profilira neku političku stranku, koja bi se savršeno uklopila u politički vašar u režiji dosade, nego rukovođen idejom da je, na tragu njegovih analiza palanačkog duha, moguće okupiti nekolike ljude spremne da detektuju čudovište indiferentnosti.

Ravnodušnost je čudovište svih čudovišta, zatio što nas čini neosetljivim na čudovišta, oblikujući tako jedan čudovišan svet u kome svaka čudovišnost postaje prirodna. U prvom razgovoru u ciklusu Druga Srbija, Konstantinović je zato eksplicirao ono što je godinama eksplicirao, čemu je posvetio sav napor svog mišljenja – eksplicirao je svoje shvatanje ovog čudovišta: „Ne samo, dakle, što svakodnevno živimo usred ove normalne čudovišnosti i ne samo što smo se svikli na čudovišta, što smo se orodili s njima, nego, evo, i sami se preobražavamo u čudovišta: živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje”, jer totalitarizam je čudovište koje živi samo zahvaljujući tome što nedostaje svest o njegovoj čudovišnosti, samo zato što je na političkom vašaru prethodno već bila režirana dosada i upriličena ravnodušnost. Naravno, da se u našim srednjim školama, sedamdesetih i osamdesetih godina kao obavezno štivo čitala Filozofija palanke umesto kvaziliterature poznate pod lozinkom „Daleko je sunce”, tog primera palanačke pameti u kristalnom stanju, možda se ne bi tako jednostavno i bezbolno porodilo odsustvo svesti o čudovišnosti ovog dvoglavog čudovišta, grozomornog čudovišta nacionalističkog demokrate ili demokratskog nacionaliste. Ali, sve se odvijalo kao da je već tada čudovišnost ove ravnodušnosti režirala uklanjanje Filosofije palanke, na margine nekakve „elitističke nerazumljivosti” o kojoj treba ćutati jer je ionako niko neće razumeti, što znači da je ionako neće razumeti onaj duh koji je već utonuo u svoju skotsku ravnodušnost, prepušten uverenju da je u odsustvu čitanja najveća pamet, a u odsustvu znanja najveća sreća.

Uopšte nije neobično da su upravo ovi nenačitani i primitivni duhovi radili na razvijanju drugog čudovišta protiv koga se Radomir Konstantinović borio – na razvijanju i širenju ideje o preoblikovanju srpskog jezika, koji bi se, eto, napokon, nakon ovog preoblikovanja, konačno vratio svom crkvenoslovenskom mumljanju kao vrhuncu pada u sebe i vlastiti srpski identitet, u kome odzvanja samo biće srpskoga naciona. Već je krajem šezdesetih godina Radomir Konstantinović, analizirajući odnos srpskog nacizma prema jeziku i u tom kontekstu petparačke ideje izvesnog dr Stevana Z. Ivanića o povratku prevukovskog jeziku, detektovao ovaj nebulozni san, ne kao težnju da se padom u nekakav prajezik bude u duhu samosvojnosti srpskog jezika, nego pre svega kao težnju da taj palanački, čudovišni, i u ovom slučaju nacistički duh samosvojnosti „progovori kroz nas, da – sledeći ovde udes svakog totalitarizma – govoreći njegovim jezikom budemo njemu bliži, odnosno da između njega (kao ono-stranog) i nas (kao ovo-stranih izgnanika iz njegovog kraljevstva) umanjimo razliku i spasemo se od gubljenja u „bezobličnoj masi 'čovečanstva'”. Jer, Srbi, dabome, nisu deo čovečanstva, ne mogu se oni redukovati na čovečanstvo, budući da zahvataju i u onostranost koja ih od svekolikog čovečanstva razlikuje, čineći od njih nešto iznad čovečanstva.

I ne samo da su se otelotvorile i potvrdile sve analize Radomira Konstantinovića o svetu ravnodušja koji je doneo katastrofu totalitarizma i nacionalističkog dovljanja izazivajući jedan grozomoran rat, nego se evo, poslednjih meseci, događa i obnova ove idiotske priče o povratku u prajezik, u krilo samosvojnosti koja će nas zbrisati u nas same i učiniti da u sebi saborujemo (sic!). U celom ovom sentimentalističkom kič cmizdrenju o tome kako nam je Vuk Karadžić ukrao jezik, nije, međutim, najtužnije to što ono ponavlja jednu davnašnju priču, jer bluna će uvek biti, zajedno sa njihovim glupavim pričama. Najtužnije i najopasnije je, ipak, to, što se danas ova priča ne detektuje kao nacizam, što jeste, nego kao nekakva radikalna postmoderna, kao rad literarnog duha spremnog da se suoči sa tabuima i etabliranim vrednostima. Kao da Filosofija palanke i, uostalom, čitavo delo Radomira Konstantinovića nije već odavno prozrelo ove priče i njihove pogubne učinke. Možda bi vredelo razmišljati o nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita Filosofiju palanke i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha.

Juna ove godine Radomir Konstantinović posetio je Sarajevo. U govoru održanom na Četvrtoj skupštini građana srpske nacionalnosti, Radomir Konstantinović problematizovao je samu mogućnost govorenja u svetu u kome su pobedila čudovišta protiv kojih je mislio. „Kako uopšte mogu da govorim? Odavno naslutio sam da govor podrazumeva nekakav pristanak na svet, da pretpostavlja taj pristanak: da bih govorio svet ipak mora za mene da bude moj svet, bez obzira koju silu negacije da on pokreće u meni”. Ovaj paradoks govora po kome se ne može govoriti ako se ne pristane na svet koji sav može biti uperen protiv onoga o čemu se govori, Radomir Konstantinović pokušao je da razreši razlikom između konstituisanog sveta i sveta koji se tek konstituiše. Govor podrazumeva svet, ali je govor, takođe, uslov mogućnosti nekog sveta, utoliko što je govor taj koji konstituiše svet. I nije slučajno što je taj, konstituišući govor Radomir Konstantinović govorio u Sarajevu pokušavajući da tamo prepozna temelje jednog mogućeg sveta, „sveta svih nas” koji će se izgraditi ne samo u Sarajevu, nego i u Beogradu i u Zagrebu. Naravno, ukoliko svi učinimo nešto u borbi protiv ravnodušja, čija su se sva čudovišta iz noćnih mora Radomira Konstantinovića ozbiljila. Ovde moramo biti naročito pažljivi: noćna mora je jedna vrsta psihičkog dinamizma koja se ne javlja ni u budnom stanju, ni u snovima, nego samo u užasnom i brzom kretanju jedne nepodnošljive misli i kao ta misao. Radomir Konstantinović je mislio takvu misao.

U opštoj podivljalosti svih čudovišta, teši samo jedno. Sva će ona uginuti, najstrašnijom mogućom smrću, što im od sveg srca želimo, i svi koji su krenuli raznim pravcima, vođeni ovim čudovištima i strahotama naći će se, naposletku, u ulici uređenoj i osvetljenoj, na čijem ih kraju, siguran u istinu borbe protiv ravnodušnosti, smiren i nasmešen, očekuje Radomir Konstantinović.

(Naša Borba, 9-10. avgust 1997.)

Oceni
4.00
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak