Mračna bespuća Rusije (1)

Danas u Rusiji živi oko 22 miliona ljudi starosti od 15 do 24 godine koji su gotovo neprimetno izrasli u senci pučeva i prevrata, državnih udara i finansijskih kriza, u svetu čije su se vrednosti raspadale a granice menjale. Njihovim roditeljima taj svet je potpuno stran. Za njih, to je jedini svet koji poznaju. Već godinu dana putujem kroz taj svet. Od moskovskih klubova, kroz podzemne prolaze, predgrađa u kojima se diluje droga, bolnice u kojima se umire od AIDS-a, glamurozni incrowd šoubiznisa, pretrpane hodnike prestižnih univerziteta. Ćudljiva staza na kraju me je dovela ovde, u ovaj krcati seoski autobus koji se s mukom uspinjao krivudavim i klizavim putem, jedinom vezom sela Putino sa ostatkom sveta

Piše: Ana Uzelac

Dolazak

U početku vidim samo njihov dah – klobuke bele pare na pozadini mastiljavog, zvezdama osutog neba. Kad zažmirim, kroz paru nazirem crnu siluetu električke, nepromenljivi oblik hiljada prigradskih vozova koji premeravaju prostranstva ove zemlje. Voz podrhtava, nestrpljiv da krene dalje. Uvek jedno te isto. Red vožnje propisuje: stanica Putino-račvanje, dve minute. Ali petkom ih je toliko, nema tog čuda koje će učiniti da svi izađu za dve minute.

Pod oblacima pare narasta tamno klupko, splet desetina tela koja se prelivaju jedno u drugo, sva obla, pod slojem debelih kaputa. I sve se to kotrlja ovamo, ka nama, u pravcu zasneženog puta na kom uredno poređani duž smetova na njih čekaju rasklimatani seoski autobus, „žiguli” kafene boje, bela „lada niva” i blistava, nova „volga”.

Kroz noćnu tišini raste žagor, penušanje i ključanje desetina glasova, iz kojih tu i tamo izbijaju šiktavi gejziri smeha – tankog, kiristalnog ženskog i dubokog, gustog muškog. Klupko se raspada, iz bezoblične mase izranjaju osenčena tela, ruke i noge, teške torbe prebačene preko ramena. Još samo tren i u svetlu farova videću njihova lica, crvena od mraza, pokrivena tankom čipkom inja, u vunenom ramu od kapa i šalova.

Autobus je premali, neće svi moći da stanu. Čak i ako se stisnu kao sardine u preostalih par automobila, opet će neko izvisiti. I krenuće peške – od železničke stanice do sela ima dva sata brzog hoda. Ali put je dobar, siguran. Jer u novembru medvedi već spavaju, a vukovi se još nisu spustili do ljudskih naselja. I zima je danas na njihovoj strani – šta je to minus dvadeset! Ko zna, možda usput još uspeju nekoga da ustopiraju. Za par sati svi će već biti kod kuće. I Putino će oživeti.

1.
Permska električka, kao mesec, reguliše plime i oseke u Putinu. Plima počinje petkom – električka ih dovozi iz Perma i selo se puni. U kafani je sve življe, na ulicama se, bez obzira na sneg i hladnoću, formiraju grozdovi mladih ljudi, raspravljaju se i smeju, razilaze i kao zrna kotrljaju po sokacima da bi se ponovo skupili u drugim grozdovima, na drugim uglovima, pod drugim uličnim lampama.

Plima traje celu subotu i dostiže vrhunac uveče. Nema čoveka u selu koji subotom ne prekorači prag kafane – svi koji su došli kući na vikend potražiće prijatelje za jednim od četiri zelena plastična stola. I poteći će pivo, ono jeftino, u plastičnim dvolitarskim flašama, jer za votku ionako nema para; uostalom, zašto ih trošiti na votku ako za isti novac možeš da kupiš trostruko više čistog tehničkog alkohola. I da ga onda, pod stolom, da kafedžija ne vidi, dospeš u pivo. I tako do jedanaest, kad se kafana zatvara. Ali onda otvaraju klub, gde je do jedan-pola dva otvorena diskoteka.

U nedelju je već tiše. To je početak oseke. Prvo dugo, dugo spavaju, onda se bude, piju kafu, čaj, trče da uhvate autobuse koji će ih odvesti do železničke stanice ili do Vjereščagina, minijaturnog susednog grada. Neki će tamo i ostati, ali većina će nastaviti put za Perm. Uveče će selo ponovo biti prazno.

Naizgled, tako je oduvek bilo. Mladi su odlazili na školovanje, par godina živeli jednom nogom u gradu a drugom u selu i onda se vraćali u Putino. Zauvek. A njihova mesta u električki i prigradskim autobusima za Vjereščagino zauzimala bi nova pokoljenja. Ali oni koji pamte ta vremena tvrde da je od starog načina života ostao samo privid. Odlaze, ruku na srce, kao i pre. I kao i pre dolaze kući za vikend. Ali zauvek se više niko ne vraća.

I permska električka ide kao i pre, četiri puta dnevno, sedam dana u nedelji. Kao i pre ima sedam vagona, od kojih samo prva tri mogu da se smeste duž kratkog perona na Putino-račvanju. Ostatak voza ostaje u gustoj borovoj šumi koja sa svih strana okružuje stanicu. I svi se, kao i pre, guraju da uđu u drugi i treći vagon, jer je u prvom grejanje uvek slabo.

Čak su i mašinovođe ljubazne, kao i uvek. Kada primete da autobusi iz sela opet kasne i da ljudi u panici izlaze iz njih i trče i trče kroz smetove da bi stigli na voz, sačekaće ih. Čak i ako to znači da narušavaju vozni red. Jer ako ne sačekaju, znaju da će ljudi ostati na praznoj stanici da se smrzavaju naredna četiri sata, do sledeće električke.

U vozu nipošto ne treba skidati kapute. Kao greju, ali duva iz svakog procepa. Na sreću, barem uvek ima mesta za sedenje. Putino je jedna od prvih stanica na dugom putu do Perma. Sedišta su presvučena skajem, tvrda i neudobna i već posle pola sata počinju da žuljaju. Ali najveći neprijatelj putnika električke je vreme, tri preduga sata – čitava mala beskonačnost koju treba nečim ispuniti. I zato će se u električki uvek naći neko ko prodaje pivo, sladoled, ukrštene reči ili crne, hrskave semenke suncokreta. Semenke su, kao i pre, najveći neprijatelj dosade koja svemoćno vlada u permskoj električki.

Pamti se da je nekada davno električka bila samo jedan od desetina vozova koji su se zaustavljali na stanici Putino-račvanje. Danas je jedini.

2.
Ruku na srce, možda je preterano reći – „železnička stanica”. Stara, zabravljena trula brvnara s jedne i borova šuma s druge strane pruge. I još su je nazvali Putino-račvanje, iako Putino nije ni blizu, a ni račvanja nema na vidiku.

Svjerdlovskom prugom, delom velike Transsibirske magistrale, proleće se kroz ove krajeve bez daha, juri u pravcu Moskve bez zaustavljanja. Ne razmišlja se, ne dvoumi, putnik željan avanture nema mogućnost da siđe s voza, promeni utabanu stazu, odabere drugi put, drugi voz. Vozovi prolaze kroz stanicu tako brzo da putnik ne može ni da pročita njen naziv na iskrivljenoj, zarđaloj limenoj ploči. A ako prozori vagona gledaju prema šumi, on ni po čemu na svetu neće znati da s druge strane pruge upravo promiče železnička stanica. I da nekih 12 kilometara odatle leži Putino.

Jedini način da se stigne do sela jeste krivudavi asfaltni put, s juga, od strane Račvanja. Putino se pojavljuje iznenada, iza krivine pred mostom preko Lisve – brze planinske reke koja ističe iz bezimenog seoskog jezera.

Ovde, gde se završava Evropa, Rusija nije više samo monotona ravnica brezovih šuma. Na svojim istočnim granicama, kontinent se menja poslednji put, kora se nabira brežuljcima obraslim kedrom, borom i jelom i ispresecanim rekama koje tu i tamo izviru ili utiču u ljudskom rukom napravljena jezera.

Putino je izraslo na obalama jednog takvog jezera, uspuzalo se uzduž reke koja puni to jezero i izbilo na brda koja ga okružuju. Gde god da stanete i kuda god da pogledate, nikada nećete uspeti da pogledom obuhvatite celo selo – uvek će neki breg i neka dolina ostati nevidljivi.

U selu ima nešto preko 350 kuća – skoro sve su brvnare, sagrađene od mirisnog, otpornog borovog drveta. Dugački krovovi pokrivaju i stambeni deo i štale koje su sastavni deo konstrukcije kuće. Samo je nekoliko kuća duž Sovhozne ulice sazidano od kamena, sa štalama sagrađenim posebno u dvorištu. Na kraju sela je jedna jedina izdvojena nova kuća od cigle – znak prestiža koji je sebi mogao da priušti brat načelnika seoske administracije.

U samom centru sela još se drži stara dvospratna zgrada od crvene cigle, u kojoj je nekad, pre revolucije, zasedao namesnik carske administracije. Zgrada već decenijama nije obnavljana, stara cigla se kruni, zidani beli prozorski ramovi već su bezubi, ali, čak i klonula, carska građevina odaje pređašnju lepotu. Poput usamljene starice, ona ovih dana gosti isključivo svoje vršnjake – unutra je sada starački dom, poluprazan, u kome caruju memla i hladnoća i gde može da se čuje još samo uzdisanje jedva pokretnih stanara.

Preko puta stoji crkva, grifon od cigle i drveta, s tirkiznom kupolom i majušnim zvonikom pod njom. Drvena nadgradnja je stara samo pet godina. Glavni deo zgrade, onaj od cigle, nekada je bio kuća Prokopija Petroviča Nohrina, činovnika petog reda permskog poštansko-telegrafskog okruga. Ponosni Prokopije Petrovič sagradio je svoju dvospratnu kuću u samom srcu sela negde početkom XX veka, ali nije dugo u njoj živeo – posle revolucije seljani su ga raskulačili i poslali u logor iza polarnog kruga, obučenog, predanje kaže, samo u tanku lanenu košulju. Kuću su preuzele i podelile među sobom četiri porodice i živele bi tamo do danas da zgradu nije otkupila seoska administracija i predala je pravoslavnoj crkvi.

Obe zgrade leže na jedinoj asfaltiranoj ulici u selu. Ulica počinje od glavnog puta, preko puta škole, i ide na zapad. Najpre se lagano penje uz brdo, do centra, do crkve i staračkog doma, a zatim strmo spušta do reke i odande opet lagano uspinje sve do kraja sela, do bivšeg sovhoza, danas ponosno nazvanog „agrofirma”.

Ako prolaznik zastane na ulici pokraj crkve i pogleda u pravcu reke, videće na drugoj strani odsjaj malenog zlatnog krsta na običnoj brvnari. To je crkva starovjera, sagrađena i osvećena pre nepune dve godine. Pre revolucije Putino je bilo selo starovjera, koji su ovde došli pre četiri stotine godina, tražeći u borovim šumama sklonište od carskih progona.

Ovih dana obe crkve u Putinu zvrje prazne i samo nedeljom ujutru posećuje ih po šačica posvađanih seoskih udovica. Ostatak sela nedeljom ujutru spava. S leve strane, na jugu, otvara se vidik na blistavu zaleđenu površinu jezera, poprskanu siluetama pogrbljenih zimskih pecaroša. Skupljaju se tamo svakodnevno, buše rupe u ledu i sede pored njih satima, ogrnuti ćebadima, potež ući s vremena na vreme iz flaša sa rastvorenim tehničkim alkoholom. Čekaju da ribe, izmorene glađu, progutaju mamce od ustajalog ražanog hleba. Gledaju na sunce, koje zimi zalazi tačno na drugoj strani jezera. U dane kad je nebo čisto a mraz snažan, celo selo se satima kupa u crvenim, narandžastim i ljubičastim odsjajima zalazećeg sunca.

3.
Ali tada, kada sam sedela u ledenom autobusu na stanici Putino-račvanje, od svega toga ništa još nisam znala. Ni o električki, ni o plimama i osekama, ni o vozovima koji se odavno više ovde ne zaustavljaju. Nisam znala zašto stojimo na tom mračnom bespuću. Niti koga i zašto čekamo.

Drhteći od hladnoće na zadnjem sedištu, otopila sam dahom rupu na smrznutom prozoru i ugledala ih prvi put. Najpre oblak pare, potom siluete i na kraju rumena od mraza lica koja su ispunjavala autobus. Kad je vozač procenio da unutra više niko ne može da stane, zatvorio je vrata i raspoložene putnike električke povezao ka selu. Najstariji među njima nije mogao da ima više od 25 godina.

4.
Kad danas o tome mislim, čini mi se da sam na ovo putovanje krenula tri godine ranije, u redu na jednoj od bezbrojnih blistavih benzinskih pumpi kojima je preplavljena Moskva. Padao je lepljiv sneg, red je bio dug, dan tmuran. Stavila sam u kasetofon tek kupljenu kasetu, sa belim omotom na roze cvetiće, poput tankog cicanog platna kojima je nekad davno tata oblepljivao police moje sobe. Tamo, na traci, krije se nešto izuzetno, ubeđivali su me prijatelji – prvi glas novog ruskog pokoljenja, prvi genije ruskog roka od smrti Viktora Coja. I još devojka. Patty Smith meets Alanis Morisette na Crvenom trgu. U cicanoj haljini. Pa nek' mu bude... Trenutak kasnije, kolima se razlio glas koji me od tada prati na svim putovanjima po ovoj zemlji. Hrapav i gnevan, ali i umiljat i nežan ženski glas, koji je, izlučujući arogantno samopouzdanje, pevao o stvarima o kojima bi tržišno orijentisani pevač, prema kanonima postsovjetskog roka, trebalo da ćuti.

Zemfira, nova muzička ikona, osvojila je licemernu rusku rok scenu pesmom o lezbijskoj ljubavi, napravila hit o provincijskoj dosadi, punila koncertne dvorane ljudima koji su zajedno sa njom pevali o masturbaciji, emigraciji i AIDS-u, od kog u današnjoj Rusiji umire pokoljenje čiji su roditelji odrastali uz pesme Ale Pugačove.

I nije prošlo mnogo, a ružnjikava provincijalka iz poduralske Baškirije postala je simbol. Glas generacije zastale na pragu zrelosti deset godina nakon pada komunizma, usamljene, s roditeljima čije iskustvo iz strogo kontrolisanog sveta brežnjevljevske stagnacije u novoj Rusji ne može mnogo da pomogne. Niko im nije vezivao pionirske marame, uručivao komsomolske knjižice. Država, opsednuta sopstvenim raspadom, nije stigla da ih nauči strahu i sistematskoj laži. I dok sam se okretala na klizavom moskovskom asfaltu, prvi put sam pomislila: ako je ovo glas novog pokoljenja, onda s pripadnicima tog pokoljenja vredi popričati. Danas u Rusiji živi oko 22 miliona ljudi starosti od 15 do 24 godine koji su gotovo neprimetno izrasli u senci pučeva i prevrata, državnih udara i finansijskih kriza, u svetu čije su se vrednosti raspadale a granice menjale. Njihovim roditeljima taj svet je potpuno stran. Za njih, to je jedini svet koji poznaju. Već godinu dana putujem kroz taj svet.

Od moskovskih klubova, kroz podzemne prolaze, predgrađa u kojima se diluje droga, bolnice u kojima se umire od AIDS-a, glamurozni incrowd šoubiznisa, pretrpane hodnike prestižnih univerziteta. Ćudljiva staza na kraju me je dovela ovde, u ovaj krcati seoski autobus koji se s mukom uspinjao krivudavim i klizavim putem, jedinom vezom sela Putino sa ostatkom sveta.

Kakva neobična slučajnost, pomislila sam (vireći iza ogromnog ranca koji sam držala na kolenima), da se tako brzo srećemo, pre nego što sam uspela da dođem do sela. Jedino što to nije bila nikakva slučajnost. Bio je petak veče. Vreme plime.

5.
Sledećeg jutra stao je na prag uzane sobe školskog internata od koje sam pokušavala da napravim svoj dom u Putinu. Zlatnožute oči, zlatno dete u zlatnim pramenovima sunca koje je sijalo kroz prozore. Najbolji đak u razredu, rekao mi je kasnije. Mada, umeo je da bude i nervozan. Jednom je, na primer, hteo da skoči sa prozora na drugom spratu škole. Bio se posvađao s učiteljicom.

Ali to je bilo davno, baš davno. Sada je već sve to prerastao. Došao je da se upozna. Serjoga, Serjoga Popov. Čuo je već da je stigla neka nova u selo što se interesuje za mlade. Pa je, eto, došao da me pozove na žurku. Ispraćaj. U ponedeljak ide u vojsku. A ispraćaj je u nedelju uveče.

– A što se čudiš? – pita me dok koščatim prstima gnječi vunenu kapu, još neodlučan: da li je bolje da sedne ili da ode, da porazgovara ili da izbegne komplikovanu, neprijatnu temu. – Slavimo, naravno da slavimo kad idemo u vojsku. A šta bi trebalo da radimo? Da plačemo? Strah, kažeš. A čega bi to trebalo da se plašimo? Djedovščine? Serjoga prvi izgovara reč koja je je odavno visila u vazduhu.

– Ma ne, to se samo oni gradski plaše djedovščine. Kod nas na selu je sasvim drugačije. Mislim, gradska deca imaju slabiji karakter. Shvataš? Stalno nešto boluju. Svega se plaše. To im je od loše ekologije, svih tih izduvnih gasova. A mi smo jaki, kaže, i ne znam da li ubeđuje mene ili sebe. Zlatno dete, krhko i lomljivo, zlatne oči koje me gledaju kao da ne primećuju da sam, iako niska, za glavu viša od njega. Djedovščine, kaže Serjoga glasom koji ne trpi pogovora, plaše se samo mekušci. Sise, s oproštenjem. Djedovščina je stara kao i armija koju rastače – ritual inicijacije pun poniženja i okrutnosti, tokom kog džombe ili „djedi” i mlađi oficiri s prećutnom dozvolom viših oficira zlostavljaju novopridošle regrute. I mada se slične stvari dešavaju u većini armija na svetu, u Rusiji je djedovščina dosegla razmere od kojih se često ledi krv u žilama. Glancanje podova, ribanje klozetskih šolja, pranje čarapa i kupovanje votke oficirima, „poklanjanje” paketa sa hranom koje šalju roditelji – sve to samo je početak, bezbolno poniženje koje niko ne može da izbegne. Ako na tome ostane, regrut može da kaže da je dobro prošao. Ali iživljavanja često dostižu takve razmere da jednostavno lome regrute. I ako ih djedi ne ubiju, ubijaju se sami.

Ili beže, najčešće tek pošto u napadu besa ili straha ubiju svoje mučitelje. Ili svoje sapatnike koji se nađu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Djedovščina svake godine ubija na hiljade ruskih regruta.

Za vreme Sovjetskog Saveza djedovščina je bila najstrože čuvana vojna tajna. Poslednjih deset godina o djedovščini sme da se priča. Serjogi su pričali drugovi iz sela koji su se vratili iz armije. I šta su rekli? Šta su imali da kažu: rekli su da tamo biju. O djedovščini sada može i da se piše. Ali o njoj se piše u moskovskim novinama, koje ovde ne stižu. I ona uzbuđuje ljude u velikim gradovima koji nemaju šta drugo da rade. Serjoga zna, živeo je u Permu pet godina, učio je da bude programer. Video je kako momci tamo mesecima muljaju, kombinuju, podmićuju, čine sve što mogu da bi se izvukli. On nije muljao, naravno da nije. Jer on nije sisa. Osim toga, za muljanje su ti potrebne pare. A Serjoga para nema.

U gradovima, po svemu sudeći, sve bolje „muljaju”. Jer, iz godine u godinu ne smanjuje se samo broj regruta u ruskoj vojsci već i njihova prosečna visina, težina i IQ. Redove armije popunjavaju oni koji nisu umeli ništa da smuljaju – polupismeni, iz problematičnih porodica, tinejdžeri-alkoholičari sa stažom. Ili naprosto siromašni. Maleni, niski momci sa sela. Baš kao Serjoga.

– Sve se okrenulo naglavačke – kaže Serjoga. – Sećam se, kad sam bio mali, o onima što nisu išli u armiju pričalo se da nešto s njima nije u redu. Znaš, ne može čovek da bude pravi muškarac ako nije bio u vojsci. A sada si budala ako odeš da služiš. Luzer, nesposoban da išta smulja. Ali, šta da se radi, Serjoga sleže ramenima i gnječi vunenu kapu koščatim prstima. Barem je ovde, u Putinu, sve po starom. Momci idu u vojsku. I spremni su na sve što ih tamo čeka.
– Mene će tamo da mlate, to je sigurno. Mislim, ja tek počinjem da služim.

Serjoga zamišljeno klima glavom i priča glasom koji mi kaže da je o svemu već razmislio, da je sve shvatio i da ima plan za svaku situaciju u kojoj bi mogao da se nađe. Jednostavan, nepogrešiv plan koji su isprobale stotine generacija pre njega.

– Ali valjda čovek može i da im vrati, je l' tako? Mislim, mogu ja valjda i da se branim. Moram, čak i ako me budu tukli do besvesti. Jer, ako se braniš, onda počinju da te poštuju i pre te ostave na miru. A onda možeš i ti druge da biješ. Serjoga zaćuti. Ispravlja kapu. Slaže je i stavlja u džep od jakne. Seda na stolicu, i kaže:
– Mislim, takva ti je ta naša, kako da kažem, tradicija...

6.
U nedelju uveče stolovi u domu Popovih ulegali su se pod teretom salata, francuskih i ruskih, ribljih i pirinčanih, pod brdima piroga sa mesom, kupusom i ribom, pod prženim patlidžanima, pod usoljenim haringama koje, nasukane na sprudove sitno seckanog luka, plutaju u ulju, pod gomilom nasečenog kiselkastog ražanog hleba. U starim flašama od votke koje je porodica skupljala poslednjih godina caklio se tehnički alkohol razblažen vodom, kupljen od suseda po poštenoj ceni i uz obećanje da će sa gostima sve biti u redu i da se niko neće otrovati.

Popovi nisu bogati i nemaju para za votku iz prodavnice. Ali je zato tetka za razmažene, probirljivije goste obojila jednu flašu kafom, da liči na konjak. A drugu, za devojke, slatkom od malina. Nađa, Serjogina najstarija sestra, prilazi svakom gostu sa litarskom kriglom slatkog domaćeg piva i belim limenim loncem punim fermentiranog, penušavog ovsenog pića – braške.

Braška i pivo udaraju u noge, alkohol u glavu. Zato ih treba piti zajedno – smeška mi se jedan od mnogobrojnih Serjoginih ujaka i pokazuje mi vlastitim primerom kako se to radi. Prvo dugi, klokotavi gutljaji piva, onda prazniš do dna čašicu alkohola, pa opet gutljaj piva. Sledeći put to isto, samo pivo zameniš braškom i – videćeš, zapevaćeš sa nama. Pij kol'ko možeš – smejao se. Nek ti duša bude mera.

A teta Fenja, sitna i mršava, s koščatim dečačkim licem i glasom hrapavim kao kod pravog mužika (iako, kažu, gaji već treće unuče) svira najbolje što može na staroj, poluraspadnutoj raštimovanoj harmonici. A ne može, ruku na srce, baš previše: uspevaju joj jedino častuške – kratke, vulgarne pesmice od četiri stiha, koje kod okupljenih izazivaju salve smeha. I još jedna, stara kao oktobarska revolucija, pesmica o majci koja ubeđuje sina Vanjušku da ne ide u vojsku, jer i bez tebe će se boooljševici snaaaaći....

Ostatak je neprepoznatljiv. S vremena na vreme teta Fenja se ljuti ili na harmoniku ili na kasetofon u susednoj sobi sa kog dopiru zvuci jefitnog ruskog densa. Tamo u Serjogino zdravlje piju njegovi drugovi iz škole i igraju u sobičku koji obično služi kao spavaća soba za celu mnogobrojnu porodicu Popovih. Mada je kasetofon slab i fali mu jedan zvučnik, borba je ravnopravna i traje sve dok nas Serjogina mama ne pozove za sto. Ishod muzičke bitke odlučuje se za stolom – brojčano slabija rodbina seda saterana u ugao za sam kraj stola. Teta Fenja sklanja harmoniku. Ostatak mesta zauzima masa nasmejanih, raspoloženih i već dobrano zarumenjenih mladih lica. Poslednji među njima trijumfalno unosi ranjeni kasetofon, iz koga ne prestaju da lipte „belije rozi, belije rozi, bežaščitnješi cvet”.

Prvu zdravicu podiže Nataša, drugarica iz razreda. Rumeni obrazi zarumeneli su joj se još više dok je nalivala do vrha čašicu i proveravala da li je pažnja okupljenih usredsređena na nju. Serjogini drugovi znaju šta će reći: prvu zdravicu glačala su pokolenja ruskih momaka koji su odlazili u vojsku i devojaka koje su ih čekale da se vrate. Neki se već smeškaju i sašaptavaju, devojke unapred crvene. Nataša čisti grlo i cvrkutavo oglašava: „Devojka se pretvara u ženu za samo jednu noć...” Plima smeha preti da potopi sto i Nataša pokušava da sačuva atmosferu dostojnu svečanosti: „Tišina, bre! Prestanite da se smejete! ...A momak postaje muškarac čitave dve godine, u vojsci. Pijmo, dakle, za Serjogu, da mu ove dve godine prođu kao jedna noć!”

I nazdravljala sam, iako je piće gorčilo, tome da dve godine života prođu Serjogi kao tren. Možda je i bolje tako, mislila sam dok mi je alkohol rezao grlo. Možda je bolje da ih zaboravi, precrta, šta ima da se pamti ko te je tukao i koga si ti, posle, tukao. Kasnije je već bilo lakše – druga čašica podiže se za to da ga pošalju u „normalnu” jedinicu, negde gde regrute ne biju i gde nema djedovščine. Greh je ne popiti za tako plemenitu želju, munula me je Tanja, još jedna drugarica iz razreda. Treća čaša podignuta je za to da ga onako sitnog i žgoljavog ne ponižavaju. Četvrta, za to da im vrati, ako već krenu da ga biju. Peta i šesta, za to da nam svima piše. I da se vrati živ i zdrav. A sedma, onako, zato što ga volimo. Jer duša nam je mera, zar ne, a duše su nam to veče bile široke i duboke kao putinsko jezero.

Sećam se još samo da je ujak prigodno obučen u maskirnu uniformu negde iz ćoška mumlao o tome da pre svega treba voleti otadžbinu, najveću zemlju na svetu. I zašto niko nije nazdravio otadžbini? Jer, vojnik uniformu nosi sa ponosom i misli prvo o domovini a tek onda o sebi, o tome da li ga biju. Jer, ima da te biju ako otadžbina to traži. Ali za stolom je bilo sve bučnije i sve življe, a Serjogina mama već je iznosila kuvani kupus i pire krompir i domaće ćufte. I ujakov glas nestao je u sveopštem žamoru i zveckanju escajga.

7.
Serjoga je dobar, mili moj, zlatni moj dečko, najbolji đak u mom razredu, Tatjana Vladimirovna jeca, kosa joj pada na orošeno čelo, pokušava da je skloni drhtavim rukama, ali ona ponovo pada, pokušava da obriše suze koje već pola sata bez zaustavljanja teku, i na kraju odustaje, pobeđena, sipa nam po čašicu alkohola i nastavlja svoju priču dok svuda oko nas raste kakofonija Serjoginog ispraćaja.

Tako pametan, tako inteligentan dečko, i dobar pri tom, ni mrava ne bi zgazio, Tatjana Vladimirovna pokušava da nadviče teta Fenjinu raštimovanu harmoniku. I roditelji mogu da se ponose njime, ide u vojsku, nije pobegao kao što su to uradili neki momci odavde koji misle da zato što su se preselili u veliki grad mogu da rade šta hoće i ne poštuju državu. A ovde se država poštuje, grca Tatjana Vladimirovna. Ona zna Serjogu, kaže, bila mu je razredna tolike godine. I nema to veze što je jednom hteo da skoči s prozora, sredilo se to. Momcima to tako ponekad dođe. Pubertet i te stvari.

Pogledaj, čak ju je i na ispraćaj pozvao. Svoju razrednu. Nije je zaboravio, mili, dobri Serjoga. Jer ovde su počeli da je zaboravljaju. Namerno, zna ona. Kažu da se propila. Ogovaraju je iza leđa, potkazuju direktoru škole. Sigurno će mu neko sutra reći da su je ovde opet videli pijanu, kurve potkazivačke, ali valjda može čovek malo da popije u takvoj prilici. Kad mu najbolji učenik ide u vojsku.

Ona zna da se Serjoga neće vratiti. Zna, videla je to već hiljadu puta. Ni njeni sinovi se nisu vratili iz vojske, ostali su u gradu. Ali to su dobri sinovi, ne kao onaj sin učiteljice muzičkog. Znaš li ti da je ona zbog njega dala otkaz? Da, zamisli, otišla je s posla pet godina pre penzije samo da njen sinčić ne bi morao da ide u armiju. I sad, kao, on nju kao izdržava. Tja. Mamino dete... A sinovi Tatjane Vladimirovne su služili. Jesu, oni su pravi muškarci, kaže, a glas joj se gubi u častuškama pomešanim sa jeftinom dens muzikom iz susedne sobe. Njena omiljena pesma, kaže Tatjana Vladimirovna „Belije rozi, belije rozi, bežaščitnješi cvet”; i muž joj je pošten, vredan čovek, grca Tatjana Vladimirovna. Mada celo selo priča da je bije. Kučke. Zna ona, zna šta joj pričaju iza leđa.

A njeni sinovi su sjajni. Divni momci. I u vojsci su služili, plače Tatjana Vladimirovna, mužiki nastojaščije, grca. I možda će se ona uskoro preseliti kod njih, u grad. Sešće na električku i pridružiće se svojim sinovima u gradu, ostaviće ovo užasno selo u kome je svi ogovaraju.

8.
Sledećeg jutra sneg je tankim slojem pokrio polja i šume od Putina pa sve do Vjereščagina. Gde god da se pogleda – belo. Bele kape na drveću, beli krovovi kuća, beli brežuljci koji nestaju na horizontu u belim oblacima koji prekrivaju nebo kao perina. Beli se čak i asfaltni put do Vjereščagina, gde u vojnom odseku čekaju Serjogu. U Vjereščaginu će ih skupiti, sve regrute iz okolnih sela i poslati električkom za Perm. A odatle, ko zna gde. Rusija je velika zemlja, jedanaest vremenskih zona. Danas svaka može da mu se zalomi.

Serjogina mama zahvalno gleda kroz prozor: već drugi dan kako je stegao mraz, jak, k'o poručen. Gosti su i tako doneli na cipelama toliko prljavštine da će joj biti potrebna tri dana da to očisti. Ne sme čak ni da pomisli šta bi bilo da je napolju toplo. Kada bi umesto zamrznute zemlje selo pokrivao sloj gustog blata.

Imala je sreće, kaže. Možda je to dobar znak, možda će i Serjoga imati sreće tamo kuda ide, gde god to bilo. Obesila mu je stari drveni krstić oko vrata, poljubila ga u čelo i rekla mu da obuče najgoru odeću. Ionako će je koliko večeras baciti i preobući se u uniformu, na dve godine. A ona bolja neka ga sačeka u ormaru, kad se vrati. Samo da kojim slučajem u vojsci ne izraste, jer bilo je već takvih slučajeva u selu. Tamo ih hrane četiri puta dnevno, pa se onda vrate iz vojske za glavu viši. I onda nemaju šta da nose.

A seoske vlasti, kao što priliči, dale su Popovima mali blatnjavi autobus kojima obično prevoze radnike u grad. I sada rodbina i gosti, neispavani, klateći se na nogama posle duge noći, posle litara i litara tehničkog alkohola, posle krigli domaćeg piva i penušave, slatkaste braške, idu zasneženim sokakom ka putu, spotiču se o zamrznute brazde koje će do proleća čuvati tragove traktora koji je ovuda poslednji prošao.

A Serjoga, zlatno dete, veseo i mirišljav posle banje i još ne sasvim trezan, kuca komšijama na vrata i sa svima se pozdravlja. Ipak ga neće tu biti čitave dve godine, možda i duže ako ga pošalju u mornaricu. Ko zna da li će susedi još biti tu kad se vrati. Ljudi u selu umiru lako.

9.
Krivudavim putem prema selu ide taksi. Putnik, mršavi dvadesetogodišnjak srednjeg rasta, ćuti, u ušima ima male crne slušalice. Oči su mu plave, boje nezaboravka, široko otvorene zure nekud ispred. Seo je u Vjereščaginu, na železničkoj stanici. Sigurno je došao permskom električkom, misli taksista. Rekao je da hoće da ide u Putino, ali ga je zamolio da se zaustavi pre ulaska u selo, pre nego što se pojave prvi krovovi putinskih kuća.

– Ovde? – pita taksista. Zanimljiv neki tip. Crna kožna jakna, skupe cipele, moderni ranac, walkman. Gradsko dete. I para mu, izgleda, ne fali. Možda je krimos, bandit. Jer, ako nije krimos, što se onda skriva? Ali ruke su mu nekako preterano fine, tanke. Sav je, nekako – filigranski.

Da, ovde, mladić klima glavom. A možda i nije bandit, misli taksista prateći pogledom tanku siluetu koja odlazi šumskim putem prema prvim kućama. Možda je nekada nekoj od ovih seoskih devojčica napravio dete pa ih sada krišom posećuje. A možda će joj tek napraviti, smeška se takstista i okreće kola na uskom, klizavom putu.

10.
– Uđi, uđi, ne boj se, moji psi laju ali su, u stvari, mnogo dobri. Evo, vidi, ovo je Družok, on je tako mator da se jedva kreće. Aha. A ova tri erdelterijera su velika, je l' da? I strašno izgledaju, ali, u stvari, ne ujedaju. Ali nemoj to nikome da pričaš jer ja ih držim ovde kao zaštitu. Već su mi par puta dolazili u kuću, znaš, mužiki, pijani, znaju da ovde živi sama žena. Morala sam da zovem komšije u pomoć da ih izbace. Strašno, je l' da? Aha. Ali sad sam kupila ove pse i celo selo misli da su opasni, pa su me ostavili na miru. Sigurno su ti već pričali o mojim kučićima: – Zla gazdarica, zli psi.. Je l' da?

– A ja imam još i koze i dve mačke i ptice gore na spratu. I ježa, ovde, u kavezu, ali on sad spava zimskim snom. Čuješ kako hrče? Imam još i mamu, ali ona je nepokretna. Aha. Ma ne, ništa joj nije, samo je jednog dana legla u krevet i odbila da ustane. Toliko. Vidiš, i sad leži. Mama, pozdravi se s gošćom...

– Ali baš je dobro što si došla. Večeras bi Andrjuša trebalo da stigne iz Perma. Upoznaćeš ga. Ja sam mu već pričala o tebi. Pa šta, nema veze što te ne zna. Naše selo je malo, ljudi mnogo pričaju. Sedi, sad ću da nam skuvam čaj. Aha. Evo, u međuvremenu pogledaj naš album. Jeste, to je on. Kažeš da ličimo. Pa možda i ličimo, šta ja znam.

– Ali, znaš, ja se tako za njega plašim, jer, znaš, njemu preti odlazak u vojsku. Aha. Tako se bojim za njega, jer, znaš, on je jako osetljiv. Pogledaj samo šta se se sve na ovom svetu dešava – teroristi, avioni, ratovi. Još će mu se nešto, ne daj Bože, desiti. I što si se onda ceo život trudio da vaspitaš dete, pošalješ ga u školu, na studije... Pa on je sad čak i posao našao u Permu. I dobro mu ide, više se neće ovamo vraćati. A u vojsci će izgubiti dve godine. U najboljem slučaju. A u najgorem još će da se vrati sav pomeren, bolestan, ko zna kakav. Bože moj, šta im oni danas rade u toj vojsci, pa to je strašno, užas. Šta im samo tamo rade. Ja sve to znam, čitam u novinama. I kako da se ne plašim, reci mi? Kako?

– A on mi kaže – mama, ako budem morao, ići ću u vojsku, šta da radim. Pa neću valjda ceo život da bežim? A ja sam se tako uplašila. Tako sam se uplašila da sam na kraju dala otkaz. Rekla sam im: odlazim. Ja sam invalid, vidiš i sama da šepam, ali ja sam samo invalid prve grupe, a to nije dovoljno, nije dovoljno da ga oslobode od vojske. Aha. I zato sam dala otkaz, jer, vidiš, saznala sam da od vojske oslobađaju ako si jedini hranitelj porodice. I tako, sad je on moj zvanični hranitelj. Eto tako. Sad me on izdržava.

– Ali ionako mi je bilo svega dosta. Dosta škole. Aha. Za sve sam morala da molim. Za sve. I ni za šta nije bilo para, čak ni za kasetofon. A kako ja mogu da predajem muzičko bez kasetofona, reci mi. Kako da im objasnim razliku između Čajkovskog i Baha ako ne mogu da im pustim muziku? E pa, sad sam odustala. Aha. Ne mogu više. Izgleda da je tako stvarno bolje, nikome tamo u školi nije potrebna muzika. A Andrjušku sam spasla. Jedino mi nedostaju deca. Aha. Moji učenici.

– I svi me pitaju zašto sam svog sina razmazila. Nikog ja nisam razmazila, ali ja ga znam, ja pamtim kako sam ga jedan jedini put u životu udarila. Samo jednom i znaš kakav je imao izraz lica. Ja to nikad neću zaboraviti. On jednostavno neće izdržati, znam, neće izdržati nikakvo nasilje.

– I nemoj da misliš da je on mamin sin. Nije, stvarno. Znam, sigurno su ti već pričali. Ja ga ponekad gledam i mislim se otkud se takav stvorio. Tako bistar i snalažljiv, samouveren, odlučan. Tako nekako... drugačiji. Potpuno drugačiji. Mi smo nekada radili iz osećanja obaveze, znaš, prema domovini, Sovjetskom Savezu, i nismo ni brojali novac koji su nam davali. Novac nije bio važan. A on, da ga samo vidiš. Vredan k'o mrav ali i novac ume da broji. Ume da traži pare za svoj rad. Ja nisam umela, a on ume. Aha. Ne znam, možda je tako i bolje.

– Ali ti dođi sutra, sutra ujutru, on će već sigurno biti tu. I izvini što ja ovoliko pričam, kao navijena, ali to je sve zato što nemam s kim ovde da razgovaram. S ljudima mi nekako ne ide, a sa mamom... Vidiš i sama.

* Tekst je preuzet iz časopisa Reč uz dozvolu urednika Dejana Ilića. Časopis Reč i druga izdanja Fabrike knjiga pogledajte na stranici www.fabrikaknjiga.co.yu

Nastavak feljtona objavljujemo u četvrtak 27. novembra.