Srbija Ličnosti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (22)

Vladimir Beba Popović o „duvanskoj mafiji”

Pukanić branio Koštunicu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ

Na suđenju za ubistvo Zoranu Đinđiću pred Specijalnim sudom, 17. maja 2005. godine svedočio je Vladimir Beba Popović, koji je tom prilikom govorio o „duvanskoj mafiji”, a posebno o Ivi Pukaniću, uredniku zagrebačkog tjednika „Nacional”. Iz knjige „Svedočenje”, u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji (2006), prenosimo iskaz Vladimira Popovića

E-novine

Na pitanje advokata Momčila Bulatovića kako je Vlada Srbije utvrdila postojanje duvanske mafije, usledio je sledeći odgovor.

POPOVIĆ: Jako jednostavno, utvrdili smo tako što je početkom marta 2001. godine u hrvatskom nedeljnom listu koji se zove Nacional a za koji je 99,9 odsto građana ove države prvi put čulo da uopšte i postoji, na naslovnoj strani i unutra kao glavna tema objavljena priča o Stanku Subotiću kao najmračnijem liku sa prostora bivše Jugoslavije u prethodnih 10 godina, a u isto vreme i kao najboljem prijatelju Mila Ðukanovića, predsednika Vlade Crne Gore, i predsednika Vlade Srbije Zorana Ðinđića i u tom tekstu, između ostalih gluposti i budalaština za koje nismo znali da li su tačne ili nisu, ali smo mogli da sumnjamo, objavljeno je na preko dve strane objašnjenje kako se Zoran Ðinđić u vreme režima Slobodana Miloševića bavio švercom cigareta i kako je to nastavio da radi posle 5. oktobra 2000. U tom istom tekstu je pominjana i moja uloga u tom švercu cigareta, a pošto smo jako dobro znali šta smo radili pre toga i da li smo u tome bili ili nismo bili – ako drugi nisu, mi smo jako dobro znali – onda nam je bilo jasno da ta količina gluposti i budalaština u tom tekstu nije napravljena slučajno. Problem je počeo da se otkriva onog trenutka kada je ta ista novina koja se zove Nacional tu temu nastavila iz broja u broj i u naredne 43 nedelje, ili 43 broja, a bez obzira što se možda ne bavite novinarstvom, priznaćete, nešto što ne postoji u istoriji novinarstva, da iz druge zemlje jedna nedeljna novina istu temu razrađuje 43 nedelje.

Da je to akcija širih razmera primetili smo onog trenutka kada su naše dnevne novine, srpske dnevne novine koje su, da vas podsetim, u prethodnih 10 godina bile u ratu sa tom istom Hrvatskom i nije bilo dozvoljeno, sem ponekad na Radio Košavi, da se čuju hrvatske pesme, nikada nijedan citat iz bilo kakvih hrvatskih novina, odjednom je u srpskim novinama, i to upravo onim koje je oformila vojna služba bezbednosti, bez obzira na to da li ih je oformila zvanično ili nezvanično, ta tema počela da bude svakodnevna tema. Svaki dan, da bi se, nekih mesec dana kasnije, pojavila i u elektronskim medijima. Prepoznavanje da tu postoji neka šira zavera i da je to, u stvari, politički obračun, da nije samo pitanje osvete nekih, možda onih koji su lično pogođeni poslovnim gubicima, jer je i to u početku bila teorija, da je to otprilike osveta jedne grupe trgovaca cigareta drugoj u koju spada i Stanko Subotić, a da su slučajno uvučeni Zoran Ðinđić i Milo Ðukanović da bi tekst bio medijski zanimljiviji. Međutim, onog trenutka kada je predsednik Jugoslavije (Koštunica), a to je bilo manje od mesec dana nakon što je taj tekst izašao, počeo da tu temu koristi na svojim konferencijama za štampu u Palati federacije, a članovi njegovog kabineta i njegove stranke da to svakodnevno u gostovanjima na televiziji ponavljaju i optužuju premijera Srbije, u stilu, eto, „neke međunarodne novine pišu da je Zoran Ðinđić švercer cigareta,” eto, „neki kažu,”  „neki ugledni novinari”... Odjednom je i Pukanić, za koga niko do tada nije znao ko je i šta je, postao jako ugledan novinar u Srbiji, čovek za koga su se redakcije otimale za intervju, pa smo, shodno tome, pošto smo ipak bili vlast tog trenutka i bilo nam je važno, jer smo znali da to ide ka rušenju legalno izabranih organa vlasti, počeli tim povodom i da se interesujemo preko onih struktura koje smo tog trenutka imali.

-.-PHOTO: FoNet-.-Saradnik Službe: Ivo Pukanić iz vremena dnevnog lista RepublikaMislim na službu državne bezbednosti i mislim na one kontakte i one komunikacije koje smo imali tog trenutka sa nekim drugim međunarodnim organizacijama, diplomatskim ili obaveštajnim krugovima ovde iz Beograda. Vrlo brzo smo saznali da je Ivo Pukanić čovek hrvatske obaveštajne službe, da je list Nacional osnovan od strane hrvatske obaveštajne službe i to onog hercegovskog dela koji je bio nezadovoljan Tuđmanovom politikom, zbog toga što su Hercegovci tog trenutka vladali Hrvatskom, da je onda, slično onome o čemu sam juče pričao za Željka Cvijanovića, zbog lične mržnje prema Tuđmanu, Ivo Pukanić u tom listu počeo da napada HDZ i da je to krilo HDZ sa Ivom Pukanićem tog trenutka odgovaralo američkom ambasadoru u Hrvatskoj, Vilijemu Montgomeriju, koji je kasnije došao u Beograd, da je onda sa njim napravio lični i blizak kontakt, da su Amerikanci, koristeći, normalno, priliku koja im se ukazala, a to je taj medij Ive Pukanića, nastavili rušenje Franje Tuđmana i, po njegovoj smrti, Ivo Pukanić je proglašen jednim od „boraca” za demokratiju u Hrvatskoj, iako je svaki građanin u Hrvatskoj znao da je Ivo Pukanić član organizovane kriminalne bande Hrvoja Petrača, koja je u tesnoj saradnji sa bandom vašeg štićenika, što se zna. Mogu i to, ako vas interesuje, da objasnim, zato što je bilo direktno povezano.

I onda, kada smo shvatili o čemu se radi, kada smo videli ko stoji iza toga, onda su počele, jedna po jedna, da se slažu kockice. Saznali smo da je finansiranje tog teksta platila Tvornica duhana „Rovinj”, na čelu sa direktorom Antom Vlahovićem, kojima je sudbinski važno bilo srpsko tržište, jer je u prethodnih desetak godina, za vreme vladavine Slobodana Miloševića, kao što znate, Srbija bila Meka za međunarodne proizvođače cigareta.

Zašto? Zato što je to bilo jedino tržište na koje su mogli da se šalju šleperi cigareta bez dokaza o krajnjem korisniku. To znači sledeće: u trgovini cigaretama, da bi se sprečila (kontrolisala) trgovina cigaretama – u svetu, u poslednjih 20–30 godina, to je jedan od najunosnijih poslova posle trgovine drogom i oružjem – doneta je zabrana velikim proizvođačima cigareta da ne mogu da proizvode cigarete za nepoznatog kupca; zbog toga one „plutaju” brodovima po svetu i, kad se pojavi kupac, onda se „slučajno” prodaju i tako u krug, upravo zbog toga da bi mogli da se kontrolišu kanali prodaje. Srbija je bila jedna od zemalja koja je bila pod sankcijama, ali je isto tako [funkcionisala], zahvaljujući onome o čemu sam juče pričao – pojedinim „rupama” tipa Republika Srpska Krajina, koja nije bila pod sankcijama, ili Bosna, koja nije bila pod sankcijama itd. Kasnije su i nama ukinute sankcije, kao što se sećate, ali je međunarodnim organizacijama bilo nemoguće da dođu u našu carinu i naše finansije da provere da li stvarno dnevno sto šlepera „malbora” petice dolazi u Beograd i da li se prodaju u Srbiji.

-.-PHOTO: Department of State-.-Pukanićev mentor: Vilijam MontgomeriZnači, međunarodni proizvođači cigareta su svesno žmurili i nije im smetalo što je Srbija „crna rupa” i što u Srbiji vlada Milošević, jer im je bilo zgodno da tu svoju tzv. crnu robu, koju nisu deklarisali međunarodnim organima i nisu morali da dokazuju šta je sa parama i tako dalje, prodaju u Srbiji. Jedan od tih velikih proizvođača je bila i Tvornica duhana „Rovinj”, koja je Srbiju koristila za šverc cigareta u samu Hrvatsku. Znači, cigarete bi se izvezle u Srbiju, nekada samo papirološki, a nekada i fizički, i vraćale se preko Drine nazad u Hrvatsku. Zarada je na takvom poslu 25 do 50 odsto u odnosu na vrednost proizvodnje cigareta. Posle 5. oktobra 2000. nastala je velika panika među njima zbog toga što su se navikli na tržište koje im je mesečno donosilo dvadesetak, trideset, nekim proizvođačima i po sto miliona dolara ili maraka, i onda su, shvativši da to više neće moći da bude kao što je pre bilo, tražili vezu i kopču kako i na koji način da ponovo uspostave trgovinu na crno. Oni su je zvali „zvanična”, to je roba koja je navodno išla na Kosovo, a nikada na Kosovu nije završavala, nego se vraćala nazad preko Hrvatske i Ante Vlahović je, o tome ste mogli da čitate u novinama kasnije, kada je ta afera razotkrivena i kada su se pojavili Petračevi stenogrami, kada se videlo ko stoji iza te kampanje, Ante Vlahović i njegova Tvornica duhana „Rovinj” su dali sedam miliona maraka ljudima da dođu u Srbiju, da nađu ljude koji su spremni da učestvuju u pisanju i širenju te afere koju je započeo Ivo Pukanić. To je akcija koja je plaćena od strane ljudi koji su direktno bili uključeni i zainteresovani da se što pre destabilizuje Zoran Ðinđić, jer, ako se sećate, jedna od prvih akcija vlade Zorana Ðinđića bilo je suzbijanje tržišta šverca cigareta. Kako?

Tako što je 5. oktobra 99 odsto trgovine cigareta u Srbiji bilo na crno, a samo jedan odsto je bilo zvanično uvezena roba. Već u maju 2001. godine, odnos je 60:40 (60% sivog, 40% zvaničnog). Septembra meseca iste te godine odnos je bio 60:40, ali u obrnutom smeru (60% robe je bilo legalno uvezeno). U prvih devet meseci 2001. godine uvezeno je 14 puta više cigareta nego u prethodnih 15 godina.

To su podaci koji su proverljivi i koji su u to vreme bili prezentovani. Znači, problem je bio vrlo jednostavan. Govori se o gubitku mesečnog profita koji se meri desetinama ili stotinama miliona maraka i kakav je problem tim ljudima da daju pet miliona, ili sedam, ili deset da se kroz medije, kroz medijsku kampanju nekome kaže: „No, no, beži od tih cigareta”, ili: „Nemoj slučajno da ti je palo na pamet da nam zabranjuješ da radimo ono što inače radimo”. U Srbiji, gde je prosečna plata 5. oktobra bila ispod 100 maraka, bila je 70 maraka, za pet miliona maraka svako zna, pa i vi, šta je sve moguće da se kupi, a ne novinari koji su radilii za 50, 60 ili 70 maraka.


Vrlo brzo smo saznali da je Ivo Pukanić čovek hrvatske obaveštajne službe, da je list Nacional osnovan od strane hrvatske obaveštajne službe i to onog hercegovskog dela koji je bio nezadovoljan Tuđmanovom politikom, zbog toga što su Hercegovci tog trenutka vladali Hrvatskom, da je onda, slično onome o čemu sam juče pričao za Željka Cvijanovića, zbog lične mržnje prema Tuđmanu, Ivo Pukanić u tom listu počeo da napada HDZ i da je to krilo HDZ sa Ivom Pukanićem, tog trenutka, odgovaralo američkom ambasadoru u Hrvatskoj, Vilijemu Montgomeriju
Pri tome su nalazili i uzimali (dolazim na onaj deo o kome ste me pitali) agente-novinare vojne bezbednosti. Samo da napravim jednu digresiju oko Ive Pukanića i oko toga što sam rekao da je on deo hrvatske obaveštajne službe i da je taj list formiran od hrvatske obaveštajne službe: da, ali hrvatska obaveštajna služba, kao što vam je jasno, kao i mnoge službe u Hrvatskoj i u drugim republikama, nisu nastajale same od sebe 1991. godine, nego su to nastavci ili recidivi stare kontraobaveštajne i Vojne službe bezbednosti Jugoslavije, koja je postojala na teritoriji svih republika, pa tako i Hrvatske. Kao što vam je poznato, 1990. godine hrvatsku vojsku nisu napravili neki novi vojnici, nego su je napravili oficiri Jugoslovenske narodne armije koji su bili poreklom Hrvati i koji su došli u Hrvatsku da se bore za nacionalne interese. Tako i onaj ogromni deo Vojne obaveštajne službe stare Jugoslavije, koji je praktično stvaran 50 godina i koji je imao hiljade i hiljade zaposlenih ljudi i hiljade i hiljade novinara saradnika, profesora, lekara i tako dalje; po principu nacionalne pripadnosti deo njih je u novim okvirima, nove nezavisne hrvatske države, pod rukovodstvom HDZ oformio neke svoje nove vojne službe, obaveštajne službe i zna se da je Hrvatska imala desetak ili 15 obaveštajnih službi koje su formirali Franjo Tuđman i njegov sin.

Znači da Ivo Pukanić i ljudi koji su oformili zajedno sa njim taj list nisu ljudi koji nisu imali nikakve kontakte sa ljudima iz vojne obaveštajne službe. Naprotiv, bilo je ljudi koji su se sa njima poznavali od ranije. Ranije znači par godina unazad, pre 1990. godine, kada nije bilo nezavisne Hrvatske (jednom obaveštajac, jednom pripadnik KOS-a – do kraja života se ostane pripadnik KOS-a), prirodno je da su dolazili kod onih za koje su znali da su kolege sa posla i da su pre šest-sedam godina zajedno u Londonu imali nalog vojske da pišu, ne znam, o tome ili da pišu o ovome i tako dalje. To je samo mala digresija koju sam napravio.

Vraćam se na ovo gde su sa sedam miliona maraka došli u Srbiji i da su, normalno, osim što nisu morali da traže ideološki slične i bliske saradnike u zemlji (dovoljno je to bilo para da su mogli svaku ideologiju kod Srba da promene), oni su, bez obzira na to, imali još jednu prednost: to je da su nalazili u novinskim kućama, da su nalazili u institucijama, da su nalazili u političkim strankama ljude koji su praktično bili „spavači”, da upotrebim taj izraz, ne mislim bukvalno, ljude koji su pripadali tom nekom istom miljeu u kojem su bili i oni, ljude koji su sa njima bili bliski, ljude kojima se nije dopadalo to što je u Srbiju došla na vlast neka demokratska vlada, pogotovo što u toj demokratskoj vladi nije bio Koštunica, nego je došao „izdajnik” i onaj što je „navodio” bombe i tražio bombardovanje Srbije i tako dalje; i onda im je lako bilo da te ljude, em ideološki, em sa količinom para i novca koje imaju, ubede da počnu da pišu. Ne postoji drugi razlog i drugo objašnjenje kada biste sami sebe zapitali, bez obzira da li vam neko objašnjavao ili ne, zbog čega se neka tema objavljuje u Hrvatskoj (a ne bavi se time šta se dešava u Srbiji, o kojoj u prethodnih 10 godina nisu imali reč hvale, nijednu pozitivnu rečenicu nikada nisu napisali, kao što ni u srpskoj štampi, do Ive Pukanića, nikada niste mogli da pročitate nijedan jedini tekst iz hrvatskih novina). Odjedanput se pojavljuje neki spasilac Srbije u obliku Iva Pukanića, koji u svojim novinama 43 nedelje piše tekst o tome kako da pomogne novoj vladi i to baš da pomogne Koštunici jer Koštunica je demokrata, pošto, sećate se da se pojavila i u hrvatskim novinama fotografija Koštunice sa „kalašnjikovom” na naslovnoj strani, u vreme kada je Koštunica postao predsednik posle 5. oktobra, ali je Ivo Pukanić to branio i objašnjavao da, bez obzira na tu sliku sa „kalašnjikovom”, on je barem pošten, on je častan i on će, ne znam, Srbiju odvesti na pravi put.

O ulozi savetnika Vojislava Koštunice u „duvanskoj aferi”

U to su se uključili i savetnici Vojislava Koštunice, mislim na kampanju. Kako? Tako što su direktno, koristeći svoje pozicije i svoje funkcije, davali intervjue novinama (da me ne biste pitali na koga mislim, mislim na savetnika za medije, Aleksandra Tijanića, mislim na savetnika za ljudska prava, Gradimira Nalića, mislim na članove stranke Vojislava Koštunice koji su u to vreme imali priliku i obraćali se javnosti: znači, na Dušana Prorokovića, Dragana Jočića, Jovaševića, ne znam mu ime, i tako dalje). Znači, njima su listovi – oni o kojima sada govorim, kakav je Dan – bili mediji gde su svakodnevno (svakodnevno, nijedan dan nisu preskočili, svaki dan, Dan izlazi svaki dan!), u periodu od 10 meseci, razrađivali temu Zorana Ðinđića, Stanka Subotića – ko se vozio avionom, koliko je cigareta Zoran Ðinđić prošvercovao, šta je rekao Ivo Pukanić, šta je rekao Ratko Knežević, bivši savetnik predsednika vlade Crne Gore Mila Ðukanovića, šta je on rekao i koje je njegovo mišljenje, kakvo mišljenje ima Ratko Knežević o tome, njegovi napadi na Zorana Ðinđića... U isto vreme se taj Ratko Knežević svakodnevno čuje sa savetnikom za medije predsednika Jugoslavije, Aleksandrom Tijanićem. Ja sam, reći ću vam još jedan primer, imao priliku da budem na razgovoru kada sam se prvi put upoznao sa ministrom u vladi koji se zove Velimir Ilić. Tražio je da se vidimo i da se upoznamo i upoznao sam se u kabinetu Zorana Ðindića, i na tom sastanku je bio tada i ministar pravde Vladan Batić. Ministar Ilić je tražio da se sa mnom vidi zbog toga što su do njega dolazile informacije da se protiv njega u novinama vodi hajka, naročito hajka da je povezan sa međunarodnim švercerima cigareta. Sećate se otvaranja one njegove fabrike, onih ljudi sa Kipra kada je trebalo da otvore tu fabriku i onda se u novinama pojavila priča da ti ljudi sa Kipra nisu nikakvi proizvođači, to nije nikakva fabrika, nego su to neki šverceri cigareta i onda se to pojavilo u nekoliko novina za koje se vezivalo da ja imam veze sa njima i da ja „pišem” te tekstove, kao, da Velja Ilić to radi, a on je bio ubeđen da ja stojim iza toga i tražio je da se sa mnom vidi.

-.-PHOTO: www.stankosubotic.net-.-Koštuničina fiksacija: Stanko Subotić CaneJa sam taj susret izbegavao više od dva meseca jer nisam želeo sa njim da se vidim; ali, na kraju, ipak se taj sastanak desio i evo, postoji danas još jedan živ svedok, hvala bogu, Vladan Batić, koji to može da potvrdi. Na tom sastanku, koji je trajao 15 minuta, on je mene pitao i ja sam mu rekao šta imam da mu kažem oko toga i članaka, i tako dalje; ali sam ga onda isto tako pitao i rekao mu, da li je normalno da on sada objasni tu i Zoranu Ðinđiću i Batiću, zbog čega on daje svaki drugi-treći dan izjave oko toga da je Zoran Ðinđić švercer cigareta i da je ta vlada švercerska i tako dalje, na šta mi je on odgovorio: „Nemam ja sa tim nikakve veze. Mene Ratko Knežević zovne iz Londona i onda mi kaže: 'Veljo, sutra si na naslovnoj strani 'Dana', to ti je super za stranku, za tebe, za rejting, ima nešto, napao sam ove iz vlade, ti samo ćuti ako te zovu, ako pitaju, ti kaži – to je u redu’”. Znači, to je rekao meni, to je rekao Zoranu Ðinđiću i to je rekao Vladanu Batiću.

Zašto vam ovo govorim? Govorim vam zbog toga da bih vam pokazao način manipulacije, o čemu ste me sada pitali, i o ljudima koji su ti neki sa strane, saradnici vojnih službi bezbednosti, kakav je i taj Ratko Knežević, kakvi su... Da me ne biste pitali da vam nabrajam ko su sve pojedinačno takvi, verovatno bi nam trebalo dva-tri dana, ali bih se setio najmanje 200 njih koji i danas funkcionišu, koji predstavljaju neke javne ličnosti ili rade za neke opskurne novine, vrlo važni savetnici i saradnici, i tako dalje. Ali govorim vam to da bih vam ilustrovao kako je izgledala ta atmosfera i kako je ta „duvanska afera” pravljena, od koga je pravljena, iz kojih centara moći je pravljena i, na našu veliku žalost, na žalost Vlade Republike Srbije, postojao je još jedan problem u svemu tome. To je lična uloga i upetljanost američkog ambasadora u sve to, koji je, iz samo njemu znanih ličnih razloga, bez ikakve veze i kontakta sa Amerikom ili dozvole da se to radi, dao dozvolu, što je meni priznao i ja sam to javno rekao mnogo ranije, dao dozvolu Ivu Pukaniću i Ratku Kneževiću, dan pre objavljivanja tog prvog teksta. Oni su njega zvali, konsultovali, pitali ga šta on misli, da li je da objave taj tekst ili ne. On se vadio time što je rekao da je on taj tekst, da on nije mogao da im zabrani jer on je demokratski ambasador i u demokratskim društvima šta god neko hoće da napiše, treba da se napiše, što nije tačno. To što mi je rekao nije tačno, pošto je naša služba državne bezbednosti imala tačne podatke da je preko svog saradnika, koji je bio ovde u Beogradu, koji se zove Gabrijel Eskobar, danas je službenik ambasade Amerike u Pragu, ovde u Beogradu uzeo podatke koje je dobio iz Vojne obaveštajne službe koje mu je ona dostavila. Ti podaci su bili „pakovani” i izmišljeni da sa tim podacima ode u Hrvatsku i da napadne Mila Ðukanovića zbog toga što su hteli Mila da primire, da se ne rasturi Jugoslavija, iz političkih razloga, nekih njihovih globalnih, strateških, geopolitičkih i tako dalje, a usput, već kad kači Mila, može malo da zakači i Zorana, nema veze, pa neka ga zakače, pa njima da bude lakše, jer je to način na koji su navikli da fukcionišu i da rade. To je ta njegova upetljanost, njegova lična i tog njegovog službenika koji je vrlo brzo posle toga, kada se saznalo, kada smo saznali ko je on, pobegao iz Beograda.

-.-PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ-.-Ivo, moj prijatelj: Vojislav K.Govorim o periodu kada još nije ni postojala ambasada u Beogradu (oni su tada sedeli u hotelu „Hajat” i imali tamo svoje prostorije) i povlačenju Montgomerija iz cele te priče i, kasnije, izvinjenju i objašnjenju i samom Zoranu Ðinđiću i pokušaju da spoji Zorana Ðinđića i Ivu Pukanića, za koga nikada nije krio, i dan–danas ne krije, da su ostali prijatelji, i tako dalje... Ali ta vrsta institucionalizacije je bila dovoljna ovoj drugoj strani, desnoj političkoj, desnoj-levoj, nije ni važno, koju je predstavljao Vojislav Koštunica i koju su predstavljali neki drugi lideri DOS, bila je dovoljan znak da tu nisu baš čista posla i da to nije samo pisanje nekog tamo opskurnog hrvatskog novinara, koga neko sigurno za to plaća, i pojedinih medija u našoj zemlji, nego da iza toga stoje mnogo ozbiljnije sile kao što je Amerika i otprilike tada je počela da se kreira priča – „Zoran Ðinđić je dobar predsednik vlade, on je brz, on je moderan, on je stabilan, ali izgleda da je mnogo povezan sa mafijom i sa korupcijom”.

Momčilo Bulatović: Gospodine Popoviću, u ovom vašem iscrpnom objašnjenju vi ste dali neku vašu sliku te duvanske afere, da je tako nazovemo.
Vladimir Popović: Nije to moja slika.
Momčilo Bulatović: Vaša analiza. To su činjenice koje ste vi ovde analizirali.
Vladimir Popović: Koje sam ja izneo.
Momčilo Bulatović: Izneli. Čuo sam ih od vas. Znači, neke sam znao iz medija. Nisam hteo to da vas pitam. Pomenuli ste hrvatsku obaveštajnu službu i vaše ispitivanje i traganje da dođete do podataka kako to sve ide i odakle se to kanališe i usmerava. Moje pitanje je da li ste eventualno u tom traganju da nađete izvor svega ovoga došli do podataka da li je neko od lidera DOS eventualno saradnik hrvatske obaveštajne službe?
Vladimir Popović: Ne koliko ja znam. Čuo sam za neka imena. Čuo sam, recimo, da je saradnik hrvatske obaveštajne službe bio vlasnik kafane „Šarić”, motela „Šarić”, gde je uhapšen general Perišić. To sam čuo tada kada je uhapšen general Perišić i to je naša služba znala, ali su ga puštali jer su preko njega dobijali podatke, ali nisam čuo ni za jednog lidera DOS ili političara. Ne znači da ih nije bilo, ali ja to nikada nisam čuo.
Momčilo Bulatović: Dobro. Kada smo već kod tog duvana, da li možete da mi objasnite, da li znate kakav je stav bio pokojnog predsednika vlade dr Zorana Ðindića vezano za našu duvansku industriju? Da li nju treba prodati, dati koncesije ili da li bilo šta znate o tome?
Vladimir Popović: Kako ne bih znao. Znam kao što zna cela javnost. On je to javno govorio i sećate se da je javno govorio. I jedan od razloga što je govorio o tome javno bio je i taj protivudar koji je došao iz Hrvatske, zato što je javno govorio i rekao da će iz zemlje izbaciti sve švercere cigareta koji ovde postoje, pa se to odnosilo i na tvornicu duvana „Rovinj”. Ne samo da je govorio o tome da će da podigne fabriku duvana u Nišu i fabriku duvana u Vranju, nego, ako se sećate, njegov predlog je bio da se otvori i treća fabrika cigareta u Srbiji, u Kragujevcu, gde bi nezaposleni radnici „Zastave” mogli da se zaposle. Prema tome, kako da vam kažem, to je opštepoznata stvar.
Momčilo Bulatović: Dobro. Potpuno se slažem sa vama i jeste upravo to govorio pokojni predsednik vlade. Da li znate kako je onda došlo do toga da se prodaju Fabrika duvana Niš i Fabrika duvana Vranje?
Vladimir Popović: Pa, znam, ali, kako da vam kažem, ne znam ni da li ima veze sa ovim predmetom. Mogu o tome da pričam, znam i to, ali ne verujem da ima veze sa ovim predmetom, a nema veze ni sa Zoranom Ðinđićem, pošto se to desilo u vreme kada Zoran Ðinđić nije bio živ.
Momčilo Bulatović: Tačno. Upravo zato i pitam.
Vladimir Popović: Mislim, mogu to da vam objašnjavam, ali, bojim se da ne gubimo vreme.
Momčilo Bulatović: Da li je to bio neki konsenzus u vladi da se to uradi?
Vladimir Popović: To ne znam. Ne sećam se toga.
Krsto Bobot: Sada bih prešao na sledeće pitanje. Danas ste spominjali duvansku mafiju, Rovinj, i tako dalje, Petrač, Nacional hrvatski i tako dalje. Da li vam je poznato u okviru duvanske afere da li je u tu duvansku aferu na ovim prostorima bila uključena možda neka i strana kompanija za proizvodnju cigareta ili možda i neka agencija, državna, paradržavna, neke strane države?
Vladimir Popović: Pa, bili su uključeni mnogi, ali, kako da kažem, bojim se da bi me to nateralo, da bih bio jasan i da bih sudskom veću i publici i ostalim advokatima to objasnio, treba još jedno pola sata, sat. Bile su, naravno da su bile uključene i neke druge. Mnogima je to bilo u interesu. Svima onima kojima je bilo u interesu, u tome su učestvovali. Pitajte me na koga konkretno mislite, pa ću vam reći.
Krsto Bobot: Mislim na firmu „Japan tobako” i mislim na odredene istražne agencije stranih zemalja.
Vladimir Popović: Jesu. Neki od njihovih predstavnika poznati su javnosti. Njihov predstavnik Volf Minić, koji je takođe, kao i Ivo Pukanić, postao godinu i po dana najpoželjniji novinarski sagovornik na temu šverca cigareta i tako dalje. Jedna opskurna ličnost, saradnik raznih obaveštajnih službi, a on je predstavnik bio te firme i imao je zadatak da svakodnevno u novinama hvali Koštunicu i napada vladu Zorana Ðindica.
Krsto Bobot: Da li je možda neka engleska agencija bila uključena?
Vladimir Popović: Jeste, agencija „Fia”. Da, agencija „Fia” koja je takođe, to je sve, ali to nema veze sa državnom agencijom „Fia”, to je...
Krsto Bobot: Dobro. Da li je to, možda, bilo problematično kasnije sa aspekta angažovanja engleske obaveštajne službe za pomoć?
Vladimir Popović: Ne, zato što ti ljudi nemaju nikakve veze sa engleskom obaveštajnom službom. To je potpuno privatna firma. „Fia” je potpuna privatna firma.
Krsto Bobot: Dobro.

Vladimir Popović: Samo što ima tako taj zvučni naziv i onda su ih, nažalost, neki od funkcionera i

Odjedanput se pojavljuje neki spasilac Srbije u obliku Iva Pukanića, koji u svojim novinama 43 nedelje piše tekst o tome kako da pomogne novoj vladi, i to baš da pomogne Koštunici jer Koštunica je demokrata, pošto, sećate se da se pojavila i u hrvatskim novinama fotografija Koštunice sa „kalašnjikovom” na naslovnoj strani, u vreme kada je Koštunica postao predsednik posle 5. oktobra, ali je Ivo Pukanić to branio i objašnjavao da, bez obzira na tu sliku sa „kalašnjikovom”, on je barem pošten, on je častan i on će, ne znam, Srbiju odvesti na pravi put

političara ovde u Srbiji primili na visokom nivou, predstavljali njihovu direktorku Džesiku Degracija kao bivšu zamenicu tužioca u Njujorku i onda to, kada se kaže, zamenik tužioca u Njujorku, kao da ga je sam papa poslao, kao da tamo nema korumpiranih tužilaca, pa je zbog toga to izgledalo da je to na nekom zvaničnom nivou; inače to je jedna kriminalna organizacija protiv koje se sada vodi stotine krivičnih postupaka... ta Džesika Degracija, inače, za vašu informaciju, trenutno je u bekstvu već poslednjih godinu i po dana. Protiv njih se vode krivični postupci u Kanadi. Dobili su zatvorske kazne. Predsendik te FIA-e, onaj čuveni lord Armstrong, što je pisao pismo Vojislavu Koštunici, koji je bio počasni predsednik te agencije, takode je dobio sudsku presudu u Kanadi za umešanost u šverc cigareta i neko ubistvo, i tako dalje. Nikakve veze nema država sa tim.
Krsto Bobot: Znači ta firma „Fia” je, po vašim saznanjima, radila za „Japan tobako”?
Vladimir Popović: Ne po mojim saznanjima, nego po tome što su oni rekli. Oni su zvanično bili angažovani, a u isto vreme su bili angažovani, nažalost, i od Narodne banke Jugoslavije, guvernera Mlađana Dinkića, na istraživanju para Slobodana Miloševića na Kipru i, zloupotrebljavajući tu funkciju, da traže pare za državu, ulazili su u carinu, ulazili su u banku, išli su u medije i, zloupotrebljavajući to, znači potpuni konflikt, sukob interesa, oni su, navodno tražeći pare za Slobodana Miloševića koje su trebale da se daju i da se Srbija preporodi kada se te milijarde nađu, u stvari radili za „Japan tobako”. Kasnije se ispostavilo da su radili za „Japan tobako” i za njih završavali taj proces koji se završavao.
Krsto Bobot: Dobro. Sada iz toga izlazi moje sledeće pitanje: znači, vi ste rekli da je glavni cilj vlade bio da se suzbije šverc cigareta. Da li vam je poznato ime Rusmir Kadragić?
Vladimir Popovic: Čuo sam, ali znam da ima neke veze sa cigaretama, ali ne znam tačno koje.
Krsto Bobot: Da li vam je poznato da je Rusmir Kadragić osnovao jednu firmu za trgovinu cigaretama koju je registrovao kod Trgovinskog suda u Beogradu?
Vladimir Popović: Ne. Nije mi poznato. Kažem vam, znam da ima neke veze sa cigaretama, ali ne znam tačno.
Krsto Bobot: Da li vam je poznato da se ta firma zvala „JTI d.o.o. Beograd”?
Vladimir Popović: Pa, ne znam da li je to on. Znači, znam da je postojao sudski spor, ne znam da li i dalje postoji, između neke firme koja se zvala „JTI” i druge koja se zvala takođe „JTI” i da je to bio sukob i da je tu glavna mirođija bio upravo taj Volf Minić i da su jedan drugog optuživali da švercuju „monte karlo”, a u suštini, ono što sam ja na kraju saznao, i jedan i drugi su šverceri, ali je problem bio ko je registrovao licencu.

Oceni
5.00
Ostali članci iz rubrike Ličnosti
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak