Kultura Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Bolja prošlost: Silvana Armenulić (2)

Embargo na smrt

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

„Daj meni tu pesmu, Tomo”, molila je Tomu Zdravkovića. Tako je ušla u legendu. „Šta će mi život” postala je himna onih kojima srce pati i koje duša boli. Ona, Silvana, beloputa, raskošne kose i raskošnog izreza na šarenoj haljini, kao da je prestala da bude Zilha Barjaktarević, jedva preživela difteriju. Mala Zilha, velika Silvana (zbog Silvane Mangano, reče). Silvana Armenulić umrla je brzo, veoma brzo. Televizija ništa nije javila. Govorilo se da je njena pesma o Jugoslaviji šund. Danas još žive od prodaje njenih ploča. Vreme i anarhija u novokomponovanoj muzici nisu uništili Silvanu Armenulić. Iza nje ostalo je jedno dete, jedan trener, jedna reprizirana televizijska serija i tragedija najbolećivijeg i najtoplijeg glasa kome život iznenada nije bio potreban

Piše: Petar Luković

U međuvremenu, borba za folklorni primat se, bez pardona, nastavljala. Čim je „TV Revija” dobila pismo i stihove Milenije Radovanović, našeg gastarbajtera u Minhenu, sa idejom da se speva pesma o Jugoslaviji – otvorena je jugoslovenska akcija dobrovoljnog tipa! Oblikovanju Milenijinih stihova pomagali su čitaoci i pesnici, a ovi prvi su kuponima glasali i odlučivali ko će pevati pesmu „Jugo, moja Jugo”, kojoj se predviđao zlatan tiraž i značaj alternativne domaće himne! Tekst je bio primereno patetičan sa svim melodramskim elementima patriotizma:

„Jugo moja, puna svega dosta
u tebi mi sve najdraže osta:
muž i deca i rodbina cela
i svi drugi koje sam volela.


Pre 32 godine, 10. oktobra 1976, u saobraćajnoj nesreći poginula je Silvana Armenulić. Povodom ovog zlehudog jubileja, iz knjige „Bolja prošlost“ Petra Lukovića, objavljene 1989, prenosimo u dva nastavka priču o jednoj o najvećih zvezda tadašnje jugoslovenske estrade. Sećanje na Silvanu Armenulić mlađim generacijama obnovio je Edo Maajka pesmom „Mahir i Alma“, gde je na dramatičan način usemplovan Silvanin hit „Noćas mi srce pati“
Jugo moja, rodni zavičaju,
ja za tobom večno ću da žalim.
Oj, da mi je grumen rodne grude
na umorne grudi da ga stavim!

Plačem, plačem i srce me boli
daleko je sve što tamo volim.
Ovde para i sve je bogato
al' je Juga moje pravo zlato.

Šest meseci tužni su i dugi
dok ja pođem mojoj dragoj Jugi.
Jugo moja, moj najdraži cvetu,
najlepša si ti zemlja na svetu.”

Čitaoci su krenuli s predlozima i teško ih je bilo zaustaviti! Jedan je pisao da je ovo „savršena pesma” za Boru Spužića-Kvaku, jer su njegov lik i glas perfektni za ovakvu tragediju. Gomila njih je u startu predlagala Lepu jer „divno peva”, a Silvanini obožavaoci tvrdili su da samo ona pesmu može da pretoči u život! I, stvarno, nisu pogrešili: većinom glasova, „Juga” je pripala Silvani, koja je pesmu, uz orkestar Ace Stepića, odmah snimila i krenula u inostranstvo, u goste gastarbajterima.

„Bojim se te pesme”, pričala je Silvana. „Velika je to odgovornost. Nikad dosad nisam pevala pesmu u kojoj je satkano toliko duša... To su stihovi, verujem, svih onih koji su u pečalbi, daleko od domovine, koju vole, kojoj se dive, za kojom čeznu. I sad, pred te ljude treba stati...”

Prvo javno izvođenje „Juge” bilo je u Danskoj: plakalo se k'o kiša! U SR Nemačkoj bilo je isto. Suze niko nije mogao da zaustavi. O „Jugi” su najpohvalnije govorili i sami pevači. Majda Sepe, Kevser Selimova, Vera Svoboda i Bora Spužić bili su oduševljeni, dok je Arsen Dedić rekao da je ovo „pesma na koju se godinama čekalo”!

Međutim, ekstaza nije dugo trajala. Na koncertima po SR Nemačkoj, koje je organizovala RTV Sarajevo, muzički urednici Dana Raković i Nikola Kaloper zabranili su Silvani da ovu pesmu peva na koncertima, jer je numera „bez pesničkih kvaliteta” i „jevtino navlačenje publike”. U akciju protiv „Juge” uključila se i TV Beograd, koja nije dozvolila da Silvana ovu pesmu uključi u svoj šou-program, a kad je tražila objašnjenje, otkazano je snimanje celog programa! Čak ni „Jugoton” nije plaćenim oglasom mogao da se probije do malih ekrana! Stručnjak za muzička pitanja u beogradskoj televiziji, izvesna Mira Čonkić-Radović, izjavljivala je:

„Da, ja sam ta! Ja sam skinula „Jugu”! Mogao je urednik to da učini i sam. Ali, konsultovao se sa mnom. Ovoga puta u pitanju je moj lični ukus i sud. Pesmu sam ja skinula i zato ja odgovaram. Silvanu ću pustiti sa bilo kojom drugom pesmom, samo sa ovom neću!”

-.-PHOTO: BOLjA PROŠLOST-.-S Jugom po Evropi: Silvana i orkestar Ace StepićaUrednik Radio Beograda i predsednik komisije za preslušavanje narodnih pesama, Borivoje Ilić, objašnjavao je:

„U odnosu na 'Jugu' verovatno je, koliko se sećam, u pitanju bio tekst, koji je u izvesnom smislu banalan. Tema je, čini mi se, naši radnici u inostranstvu. Tako nešto... je li? Sentiment za zavičajem... Šta ti ja znam. Uostalom, sve je to u vezi i sa Kongresom kulturne akcije! Mada smo i ranije vršili selekciju, sada smo, međutim, mnogo strožiji!”

Održan u Kragujevcu početkom sedamdesetih, Kongres kulturne akcije bio je zametak ovdašnje „kulturne revolucije”. Svesni omladinci i omladinke, zaklinjući se utopističkim vizijama komunističke superkulture, u samom Kragujevcu odmah su krenuli u niz kulturnih ideja od kojih je zapamćena lomača na kojoj su goreli „Čik”, „Adam i Eva” i ostala „pisana oružja imperijalističko-buržoaske propagande”. Ovaj visokointelektualni piromanski čin u sećanje je prizvao paljenje tridesetih godina u Nemačkoj. Ali, bio je to samo prvi korak. Na red je došao obračun sa kriminalističkim romanima, uveden je porez na šund, radio-stanice odjednom su prestale da emituju popularnu narodnu muziku, umesto koje su se, sve češće, čuli zvuci opere i klasike, omiljenih u našem narodu još od turske okupacije. U takvim okolnostima i pesma „Juga” – kojoj se svašta moglo zameriti, ali ne i iskrena želja da se stvori nekakva samouka himna – bila je sumnjiva. Na „crne liste”, koje na ovim prostorima s vremena na vreme bivaju aktuelne, stigle su i Silvana i Lepa. Zajedno, u paketu!

Mediji su, politički obazrivije, počeli da eksploatišu zvezde od kojih su živeli. Televizija i radio ostali su dugo godina tvrdokorni u realizaciji zaključaka domaćeg „KKK” (Kragujevački kulturni kongres), ali su, srećom, novine brzo shvatile da elitizam na Balkanu nema mnogo šanse: od nečeg se, konačno, moralo živeti!

Tako je, posle kraće, prinudne pauze, po štampi opet krenulo staro, dobro pisanije. Gladni čitaoci imali su priliku da se nahrane novim, svežim vestima o Silvani i konkurenciji; iz sve snage pisalo se o trzavicama u Silvaninom braku, na videlo su izbijali klasični ljubavni trouglovi, ali je nacija bila smirena kad je javno rečeno da se Silvana i Radmilo ne razvode, uz podsećanje na izreku Lava Tolstoja: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna – nesrećna je na svoj način”:

-.-PHOTO: BOLjA PROŠLOST-.-Uoči festivala „Ilidža 71”, na kom Silvana nije htela da učestvuje, u štampi se oglasio Safet Isović: „U više listova sam pročitao da pojedini pevači i nazovi pevači, među kojima je i Silvana Armenulić, pokušavaju da miniraju 'Ilidžu'. Niko ne može osporavati 'Ilidžu', a pogotovo ne pevači sumnjivih kvaliteta i sumnjivih kafanskih manira!”

Silvanini obožavaoci digli su se na noge. Redakcije su bile preplavljene pismima protiv sarajevskog pevača kog su proglašavali za „neprijatelja naroda”. Nije mu ostala dužna ni Silvana.

„Čudi me da jedan umetnik, bilo da se nalazi na usponu ili na zahodu, kao što je to slučaj sa Safetom, može nešto tako da kaže za svoje kolege. Govorio je je da se plašim konkurencije! Smešno. Kakve konkurencije? Ako ne učestvuju Lepa, Tozovac, Nedeljko, Vasilije, Nedžad, Beba i Nada Mamula, s kim bih se ja borila? Ne mislite, valjda, da mi je Safet konkurencija?”

Predskazanja iz zone sumraka

Posle „nemilosrdnih” obračuna Lepe i Silvane, došlo je vreme smirenja. Publika je konačno ukapirala da na tronu ima mesta za dve vladarke i da će se kraljice lično dogovoriti o mandatima i reizbornostima. U stvarnosti, njih dve nikad nisu bile direktna konkurencija. Silvana je bila okrenuta urbanom miljeu koji se ponekad „češao” o šansonjerske zvuke, dok je Lepava sa obe noge stajala u svojoj Šumadiji, rustikalno-šeretskoj i poljoprivrednoj. Naprosto, one su predstavljale dve strane iste medalje koju je narod čuvao kao amajliju protiv uroka: pesma nas je održala – njojzi hvala!

U karijeri Silvane Armenulić, novogodišnji program uoči 1972. bio je još jedan povod za malu aferu. Njeni obožavaoci nikako nisu mogli da joj oproste što se pojavila u kupaćem kostimu. To je za njih bio moralni šok, o čemu bi, desetak godina kasnije, mnogo kompetentnije za analiziranje, bila izvesna Lepa Brena, ili još izvesnija Vesna Zmijanac, koje su 'ladno pokazale svoje bijele grudi u borbi za emancipaciju i nešto bolji tiraž!

„Ne znam zašto moja publika kaže da sam se razgolitila, kad sam imala pristojan kupaći kostim i dugi plašt”, pravdala se Silvana. „Ja sam se oko te numere bunila, ali mi je reditelj Dejan Karaklajić objasnio da je to 'Holivud na moravski način', a ja sam morala da 'izigravam' Ester Vilijams koja skače u bazen. Plakala sam i govorila da neću da plivam, ali su mi ljudi sa televizije rekli da su za tu moju numeru dali trinaest miliona i da ne mogu da odustanem... Nadam se da će moji gledaoci da mi oproste što sam pogrešila i pojavila se u kupaćem kostimu. Ali, mislim da pristojno izgledam. Visoka sam 170 santimetara, teška 63 kilograma, obim kukova i grudi je 94 santimetra, broj cipela 39. Nikakav nedostatak ne prikrivam haljinama!”

Ploče Silvane Armenulić postajale su zlatne po inerciji, njeni koncerti redovno puni, činilo se da na horizontu budućnosti nema tamnih oblaka. Međutim, Silvana je fatalistički osećala predznake sudbine. Januara 1972. u TV Novostima pisala je: „Veliki sam pesimista. Bojim se života. Budućnosti. Onog što će sutra biti. Strepim da li će ga uopšte biti...” Dve godine docnije, u istom listu, opisala je svoj saobraćajni udes 1973. kad je zamalo poginula, a koji neodoljivo podseća na oktobarsku tragediju 1976: „Bio je oktobar. Hladan. Neka poledica na drumu. Magla, a iz nje rosi nešto između kiše i snega. Brza kola. Nervozna. Prvi put ih vozim. Skazaljka je igrala, kad sam poslednji put pogledala, između 150 i 160 kilometara... Žurim na koncert. Sama sam u kolima. Preda mnom je kolona vozila. Moram da ih prestignem. Žurim... Na koncert. Pretičem. Dug red kola. Vidim farove koji mi idu u susret. Mesta, mesta u koloni! Evo ga! Ulećem! Ali... Kamion ispred mene iznenada koči. Mesta više nema. Pogled levo... Farovi prilaze. Kamion ispred mene. Sama sam, treba udariti praznom stranom, stranom na kojoj nikog nema. Praznom stranom. Udarac. Lom. Crno...”

Silvanini prijatelji sećaju se da je nekoliko godina uoči tragedije bila okupirana da nekako sazna svoju sudbinu. Počela je da se interesuje za astrologiju, telepatiju, razgovarala je sa samozvanim prorocima, a početkom avgusta 1976, dok je bila na gostovanju u Bugarskoj – iskoristila je priliku da porazgovara sa Vangom, čuvenom proročicom. Susret je – pisala je docnije TV Revija – bio za Silvanu neprijatan i mučan. Vanga, inače slepa, nije okretala glavu, ćutala je. Posle duge pauze prozborila je: „Ništa. Ništa ne treba da platiš. Ne želim da govorim s tobom. Ne sada. Idi i dođi kroz tri meseca”. A kad je Silvana krenula ka izlazu, Vanga je, u transu, dodala: „Čekaj, u stvari nećeš moći da dođeš... idi, idi, ako možeš, dođi”!

Koliko god, posle tolikih godina, sastavljali mozaik „zone sumraka”, nećemo otkriti nijedan čvrst dokaz: ostale su samo slutnje, počev od Silvanine ljubavi prema automobilima i brzoj vožnji, do proročanstva u imaginarnom svetu verovanja. U takvim kombinacijama ljudi su se pitali: zašto je Rade Jašarević uopšte vozio te tragične oktobarske noći, kad se znalo da nije bio dobar vozač, da je nesiguran i da ne voli automobile? Ima li osnova mogućnost da je iznenada došlo do teškog kvara na kolima „ford granada” i da je kvar u direktnoj vezi sa obaveštenjem poslatim svim kupcima da su na „modelima proizvedenim između septembra 1975. i juna 1976. uočene opasne konstrukcijske greške na upravljačkom mehanizmu”? Poziv kupcima da kola hitno vrate fabrici – kasno je stigao: Silvana tad već nije bila među živima...

Pravo lice televizije

Vest o tragičnoj smrti troje estradnih umetnika potresla je milione Jugoslovena, čak i one koji se pesmom nisu bavili, ali je moćna Televizija, istrajna u revolucionarnoj borbi protiv šunda i novokomponovane muzike, nadahnuta zaključcima Kongresa kulturne akcije – ostala po strani. Objavila je vest da je u saobraćajnoj nesreći poginuo violinista Rade Jašarević, šef narodnog orkestra RTB, član njihovog kolektiva. O Silvani Armenulić i Mirjani Barjaktarević nije bilo ni reči.

Ista ona televizija koja je godinama živela od estradnih veličina, pokazala je svoje pravo lice. Za nju su pevači i pevačice bili bića niže vrste, nedostojna pominjanja u samoupravnim informativnim programima, koji su, očigledno, stremili višim, vasionskim ciljevima. Na zemlji, na groblju u Beogradu, na sahrani Silvane i Mirjane – humanost je ipak zamenila kosmičku utopiju: komemoraciji je prisustvovalo preko 30.000 Beograđana, ali sa Televizije niko nije došao.

„Odmah posle sahrane, grupa umetnika se skupila i odlučila da uputi protestno pismo Beogradskoj televiziji”, pričao je kasnije Hašim Kučuk Hoki. „Silvana i Mirjana nisu bile političari, glumci ili književnici, ali su ih voleli milioni ljudi. Pevale su na toj istoj televiziji, učestvovale na festivalima i ne može se reći da njihov rad nije bio društveno priznat. Nažalost, naš dogovor je ubrzo propao. Moje kolege koje su posle sahrane bile ogorčene, kao da su se nečega uplašile. Većina njih strahuje od Televizije i njene osvete”.

„Potresla me je Silvanina smrt, ali još više ono što se posle toga događalo”, kazala je Lepa Lukić. „Tek sad shvatam koliko smo potisnuti i zvanično nepriznati. Nas samo narod voli, a narod se, izgleda, kad je reč o njegovoj muzici, slabo pita. Razočarale su me i kolege. Svi smo se sakupili na sahrani da odamo poštu poginulim prijateljima, ali kasnije se ispostavilo da su neki među nama iz nekih drugih razloga došli na groblje. Kad je trebalo odati poštu Silvani i Mirjani posle četrdeset dana, okupili su se samo najbliži rođaci i gotovo niko od kolega. Bili smo samo Hoki i ja...”

Uprkos svim naporima, uspomena na Silvanu nije izbledela. U folklornoj anarhiji krajem sedamdesetih i osamdesetih godina, bez obzira na euforije, masovne delirijume i samoinicijativna okupljanja građana na višenacionalnoj osnovi u cilju odavanja znakova pažnje i ljubavi prema novokomponovanim idolima – nije bilo nove Silvane.

Nije bilo pevačice koja bi zračila otvorenošću, svesna svoje vrednosti i veze sa publikom; nije se našla žena koja bi iskreno govorila o svojim slabostima, nikako ne pristajući da se to shvati kao reklamni trik; jednostavno, nije bilo takve zvezde, jer su osamdesete godine bile vreme tehnološkog štancovanja, a Silvanino doba – period sitnog ručnog veza.

U svom poslednjem intervjuu – koji je dala novinarki Zdenki Marok i koji je „VUS” posthumno objavio 16. oktobra 1976. – Silvana kao da je sumirala celi život i karijeru:

„Mojih pet minuta očituje se onda kad izlazim na pozornicu, odakle ponekad silazim tek nakon deset-petnaest minuta aplauza. I što je onda važnije: mišljenje trojice, četvorice pjevača ili oduševljenje i priznanje ponekad i više tisuća ljudi koji se o meni izjašnjavaju pljeskom? Godinama se nalazim na vrhu top-liste popularnih pjevača. Po visini zarade sam među prvima, zadovoljna sam svojim izgledom, osjećam da sam još mlađa. Zar zaista trebam svima na nos nabijati još i svoju pamet? Osim toga, smatram da postoji nekoliko vrsta inteligencije. Netko lako pamti latinske poslovice, netko citira Camusa ili Prousta, a netko ni jedno ni drugo, već jednostavno – osjeća. Osjećam da poznajem sve ljude. Umijem im se približiti, oni meni daju iz sebe što mogu, što žele dati, a ja njima sve – čak i ono što bih htjela zadržati za sebe. Moj život je ispunjen pozornicama, mikrofonima, ekranima. Što mu se više predajem, to meni manje ostaje. S time sam izmirena, gledam u oči činjenicama i znam da ih više ne mogu izmjeniti. Ja više ne umijem drugačije živjeti... Govorim tako iako znam da se sva moja htijenja, svi moji neispunjeni snovi javljaju zato što u meni žive dvije osobe: Zilha Barjaktarević i Silvana Armenulić. Tek kad se one uspiju u svojim htijenjima spojiti u jedno, kad se one 'poklope', tek tada ću naći svoje zadovoljstvo, svoj mir... Pitam se samo kad će se to zbiti?”

Oceni
5.00
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak