Srbija Ličnosti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

General Momčilo Perišić
pred Haškim tribunalom

Braća po zločinu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Srbija – koja nije postupila po presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu strepi od toga šta će Perišić da kaže. Osnovano. Da ima nečeg ljudskog u sebi, mogao bi da kaže kako je, po nalozima Slobodana Miloševića i milošću srbijanskog pučanstva – poreskih obveznika – upravljao patnjama stotina hiljada ljudi, u prevodu. Da je imao nečeg ljudskog, ne bi to činio. Ima pravo da se pokaje i pokopa zločinačku mašineriju koja i danas participira u vlasti, pre svega licemerne koalicione partnere koji se izvinjavaju sa prekrštenim prstima iza leđa, izražavaju konvertibilno žaljenje. Nema „oni tamo”, to su Ivica Dačić i kamarila iz njegove zlikovačke formacije i Boris Tadić i kamarila iz mašinerije koja legitimitet crpi iz kombinacije vlasnika biračkog prava koji biraju manje zlo i dela građanstva koji je netom poželeo da ne bude tek ostatak zaklanog naroda.

Piše: Bojan Tončić

Najmanje tri pravna akta povezuju generale i haške optuženike Momčila Perišića i Ratka Mladića: obojica su se našla u ukazima o unapređenju iz čina pukovnika u čin general-majora, koje je novembra 1991, uoči pada Vukovara, potpisao potpredsednik Predsedništva SFRJ, dr Branko Kostić, (Službeni vojni list, godina XL, broj 31). Potom, general-pukovnik Perišić, koji je dve zvezdice dodao za nepune dve godine, 1995. donosi rešenje kojim prihvata zahtev generala Mladića da mu se isplati naknada za to što nije koristio godišnje odmore od 1991. do 1995 (kamo sreće da jeste) i, na kraju, obojica se sreću u haškoj optužnici protiv Perišića. Prošle nedelje u Međunarodnom tribunalu za ratne zločine počelo je suđenje Perišiću, koji negira svoju krivicu. A u srbijanskoj se javnosti, kao i u regionu, postavlja pitanje da li će ishod ovog suđenja uticati na to da se obnovi suđenje u procesu Bosna i Hercegovina protiv Srbije za genocid.

NEKOM OVO NIJE GENOCID
„Od avgusta 1993. do novembra 1995. Momčilo Perišić je pomagao i podržavao planiranje, pripremu i izvršenje vojne kampanje artiljerijskog i minobacačkog granatiranja i snajperskog delovanja po civilnim područjima Sarajeva i protiv njegovog civilnog stanovništva, u kojoj su ubijene i ranjene hiljade civila. U tom periodu, komandanti Sarajevsko-romanijskog korpusa VRS, general Stanislav Galić (od 10. septembra 1992. do 10. avgusta 1994) i general Dragomir Milošević (od 10. avgusta 1994. do novembra 1995) i njihov nadređeni, general Ratko Mladić, nastavili su sveobuhvatan napad granatiranjem i snajperskim delovanjem po Sarajevu, uglavnom sa položaja na okolnim brdima. Sarajevsko-romanijski korpus je vodio dugotrajnu kampanju granatiranja i snajperskog delovanja po Sarajevu, u toku koje su civili bili ili konkretno gađani ili izlagani nasumičnoj vatri otvaranoj po područjima u kojima se znalo da ima civila. Konkretni slučajevi granatiranja navedeni su u Prilogu. Te zločine su delom planirali, podsticali, naređivali, počinili i pomagali pripadnici 30. kadrovskog centra Generalštaba VJ, uključujući, između ostalih, generala Ratka Mladića, komandanta VRS; generala Stanislava Galića, komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa (do avgusta 1994); i generala Dragomira Miloševića, komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa (posle avgusta 1994). Kao pripadnici 30. kadrovskog centra VJ, ti i drugi oficiri umešani u te zločine dobijali su plate od VJ. Činove koje su imali i koji su im omogućavali da budu na položajima vlasti potrebnim da bi se planirali, podstakli, naredili, počinili i na druge načine pomogli i podržali gorenavedeni zločini verifikovala je i regulisala VJ.

General Momčilo Perišić je pomagao i podržavao zločine koji obuhvataju protivpravno lišavanje života, nehumana dela i napade na civilno stanovništvo, znajući da će se pomoć koju je dostavljao koristiti za činjenje tih zločina. Njegove konkretne radnje pružanja pomoći podrazumevale su sledeće:

* sprovođenje ovlašćenja kao načelnika Generalštaba VJ da obezbedi i plaća visoke oficire odgovorne za zločine počinjene tokom opsade Sarajeva;

* sprovođenje ovlašćenja da obezbedi znatnu količinu naoružanja, municije i logističke podrške koju je VRS koristila delom za izvršenje zločina počinjenih tokom opsade Sarajeva;

* činjenicu da nije sproveo svoja ovlašćenja i izvršio obavezu da spreči i kazni kažnjivo ponašanje i ojača vojnu disciplinu, čime je među pripadnicima 30. kadrovskog centra Generalštaba VJ raspoređenim na dužnosti u BiH stvorio klimu nekažnjivosti;

* sprovođenje ovlašćenja da rasporedi pripadnike redovnih jedinica VJ kao pojačanje u opsadi Sarajeva tokom operacije Pancir-2 od decembra 1993. do februara 1994.

Srbijanski će fiškali s pravom ponoviti da tada Srbija nije bila članica Ujedinjenih nacija. Jedinu tačnu stvar koju su izgovorili u Hagu.

U optužnici protiv Perišića za zločine protiv čovečnosti, te kršenje zakona i običaja ratovanja jesu i detalji kampanje granatiranja Sarajeva, masakr više od sedam hiljada Bošnjaka u Srebrenici i prisilno premeštanje 25.000 Bošnjaka iz srebreničke enklave u julu 1995, kao i raketni napadi na Zagreb u maju 1995. godine. Perišić je, prema optužbi, znao za zločine koji su počinjeni ili da se priprema njihovo činjenje, a zanemario je dužnost da ih spreči i kazni počinioce.

Perišiću se na teret stavlja da je bio odgovoran i za materijalnu i logističku pomoć Vojsci Republike Srpske i Srpskoj vojsci Krajine; prema dokumentu koji je podnelo Tužilaštvo, JNA je prilikom lažnog povlačenja iz Bosne” 1992. godine ostavila oko 70.000 komada oružja, kao i municiju sa oznakama SR Jugoslavije, čije su čaure pronađene u Srebrenici. Perišić je, rekao je tužilac, jednom prilikom primetio da je time ugrožena borbena gotovost SRJ”.

Tužilac Harmon je najavio da će u ovom predmetu razotkriti veo veoma komplikovanih pokušaja obmane” Slobodana Miloševića da ubedi međunarodnu zajednicu i ceo svet da Srbija ne učestvuje u ratu u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Tužilaštvo će takođe, ukazao je Harmon, putem brojnih dokumenata pokazati kakva je bila uloga Perišića, Miloševićevog bliskog saradnika, u pokušaju uspostavljanja jedinstvene države srpskog naroda”.

Slučajna veza iz Službenog vojnog lista postaje deo istorije, a u srbijanskoj se javnosti, kao i u regionu postavlja pitanje da li će ishod ovog suđenja uticati na to da se obnovi suđenje u procesu Bosna i Hercegovina protiv Srbije za genocid, u kojem je Srbija sramnom presudom okrutno abolirana, a nije ispunila čak ni neobavezujuću izreku presude da kaže To baš nije bilo lepo”. Jedan deo optužnice ukazuje da su Perišićeve ingerencije nad ljudstvom podrazumevale i de jure i de facto ovlašćenja da donosi i sprovodi odluke za Generalštab VJ i sve potčinjene jedinice; da izdaje zapovesti, instrukcije i direktive i stara se da te zapovesti, instrukcije i direktive budu izvršene”.

Nadnice za smrt

Srbija – koja nije postupila po presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu strepi od toga šta će Perišić da kaže. Osnovano. Da ima nečeg ljudskog u sebi, mogao bi da kaže kako je, po nalozima Slobodana Miloševića i milošću srbijanskog pučanstva – poreskih obveznika – upravljao patnjama stotina hiljada ljudi, u prevodu. Da je imao nečeg ljudskog, ne bi to činio. Ima pravo da se pokaje i pokopa zločinačku mašineriju koja i danas participira u vlasti, pre svega licemerne koalicione partnere koji se izvinjavaju sa prekrštenim prstima iza leđa, izražavaju konvertibilno žaljenje. Nema oni tamo”, to su Ivica Dačić i kamarila iz njegove zlikovačke formacije i Boris Tadić i kamarila iz mašinerije koja legitimitet crpi iz kombinacije vlasnika biračkog prava koji biraju manje zlo i dela građanstva koji je netom poželeo da ne bude tek ostatak zaklanog naroda.

Za šta to Perišić, čovek koji se 1998. suprotstavio ratovanju protiv NATO, rekao bi Bata Živojinović u Otpisanima Osetio si tvrdo!”, utemeljeno optužen za špijunažu (provalio ga Aca Tomić kome su Ameri posle rekli da je služba the best), autor šema po kojima se vrši nastup” prema strateškim petooktobarskim ciljevima, nije kriv.

-.-PHOTO: EPA/SAŠA STANKOVIĆ-.-U zajedničkom poduhvatu: Lideri DOS-aVJ je, pod komandom Momčila Perišića, nastavila da sprovodi politiku VSO i njegovih individualnih članova na obezbeđivanju i finansiranju većine oficira koji su činili oficirski kadar VRS i SVK. To obezbeđivanje oficirskog kadra VRS i SVK obuhvatalo je regulisanje njihove službe, isplatu plata (uključujući dodatke za učešće u borbenim zadacima za vreme službovanja u VRS i SVK), beneficije i unapređenja. Obezbeđivanje oficira VJ vršeno je tajno, kako bi se prikrila umešanost VJ i vlade SRJ u sukobe u Hrvatskoj i BiH, čime su kršene rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. U novembru 1993. Momčilo PERIŠIĆ je pri Generalštabu VJ lično osnovao kadrovske centre s posebnom namenom, kako bi se prikrilo obezbeđivanje i plaćanje tih oficira. Ti centri su poznati kao 30. kadrovski centar za pripadnike VJ koji su služili u VRS i 40. kadrovski centar za pripadnike VJ koji su služili u SVK. Osnovna funkcija tih kadrovskih centara s posebnom namenom bila je da se preko njih vrši isplata plata i reguliše služba velikog broja bivših oficira JNA koji su služili u VRS i SVK, kao i velikog broja oficira VJ koji su prekomandovani u VRS i SVK. Ti centri su obavljali poslove administracije i regulisanja statusa velikog broja vojnih i građanskih lica na službi u SVK i VRS. Oficiri VJ koji su slani u SVK i VRS birani su po kriterijumima koje je delom ustanovio Momčilo Perišić” (iz haške optužnice).

Ko je platio metke i budake

Ima nešto i od onoga za šta su srbijanska vlast i njeni poreski obveznici, koji su dragovoljno, neštedimice i u patriotskom zanosu plaćali municiju, pre svega ispaljivače municije iz slobodarskog Kragujevca, za ubijanje civila, izbor nije slučajan:

U toku sedam dana, od 12. jula do otprilike 19. jula 1995. godine, snage VRS i MUP učestvovale su u planiranom i organizovanom masovnom pogubljenju i pokopavanju hiljada zarobljenih muškaraca, bosanskih muslimana, iz srebreničke enklave. To rasprostranjeno i organizovano ubijanje vršeno je na nekoliko različitih lokacija u Srebrenici, Bratuncu i Zvorniku. 12. juli 1995, Potočari: Između fabrike cinka i 'Alijine kuće', vojnici VRS i/ili MUP, po kratkom postupku su, odrubljivanjem glava, pogubili približno osamdeset do stotinu muškaraca, bosanskih muslimana. Njihovi leševi su zatim odvezeni kamionom...”

Neko je i na municiji štedeo, bez preke potrebe, iz gušta.

-.-PHOTO: EPA/RADE PRELIĆ-TANJUG-.-Kud plovi ovaj brodJedan od devetnaestorice članova vrha Demokratske opozicije Srbije bio je angažovan na satiranju generala Vlada Trifunovića, komandanta Varaždinskog korpusa, koji je iz okruženja spasao 220 vojnika i 37 oficira. Reklo bi se tek ornamentalni detalj zlikovačke karijere: Kako mogu da budem veštak (na suđenju, prim. aut.), kada nosim bombu da ubijem izdajnika!”, rekao je Perišić, naloživši sudijama Vrhovnog vojnog suda da Trifunoviću presude višegodišnju zatvorsku kaznu. Jer, kao što je rekao general Života Panić, Niste nam bili potrebni živi, nego mrtvi”. Uspeo je da, iz trećeg pokušaja, isposluje zatvor za Trifunovića.

Šta će progovoriti Perišić  da nije slao oficire Hrvate i Bošnjake u Bosnu, da nije imao veze sa Ratkom Mladićem, da je Mladić municiju dobijao legalnom razmenom, da su Mostar do gole kože opljačkali oni o kojima ništa nije znao. Da bi Sarajevo ubijali i bez njegove pomoći?

Teško. Tek ako Perišić progovori istinu, Srbija će biti tamo gde joj je mesto. U društvu prezrenih koji imaju nekakvu šansu da se suoče s istinom.

 

Ko je Momčilo Perišić?

Artiljerijski pukovnik Perišić Srećka Momčilo vanredno je unapređen u čin general-majora, kao i pešadijski pukovnik Mladić Neđa Ratko, u jeku Vukovarske operacije Jugoslovenske narodne armije, koja je u to vreme počinjala svoj krvavi pir. U personalnom kartonu ostaće biografija i karijera: rođen 1944. u selu Koštunići kod Gornjeg Milanovca, Srbija, srednju školu je završio u Čačku, a na Vojnoj akademiji kopnene vojske bio je na smeru artiljerija. Diplomirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a završio je i Komandno-štabnu akademiju i Školu nacionalne obrane. Činovi: 1991. pukovnik, 1992. general-major, 1993. general-pukovnik. Vanredna unapređenja, kao i u svakom ratu koji Srbija nije vodila. Bio je komandant Artiljerijskog školskog centara u Zadru, Bilećkog korpusa, načelnik štaba Treće armije VJ, komandant Treće armije VJ i od 1993. do 1998. načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije.

Za ratne zločine, granatiranje Zadra za koje je rekao da je bilo samoodbrana, osuđen je 1996. na 20 godina zatvora. Za opsadu Mostara 1992, kada je komandovao vojskom, „Crvenim beretkama” i dobrovoljcima različitih fela i mentalnog sustava, o čemu je svedočio zaštićeni svedok iz „Beretki” na suđenju Slobodanu Miloševiću, nije. Tada je opljačkano sve što se dalo, milioni maraka iz filijale Jugobanke, zlatare su pustošene pod baražnom vatrom Perišićevog topništva, civili su ginuli.Ti zločini i i devastiranje gradskog jezgra Mostara nisu obuhvaćeni Perišićevom optužnicom. Perišić se, naime, tereti za za personalnu, materijalnu i logističku podršku snagama Vojske Republike Srpske i Srpske vojske Krajine u granatiranju Sarajeva, masakru u Srebrenici i raketnim napadima na Zagreb. U optužnici su i pomaganje granatiranja i snajperskog delovanja na civile u Sarajevu i ubistvo sedam hiljada Bošnjaka u Srebrenici.

Perišić je u odbrani rekao da veruje da je optužnica istorijska, budući da, kako je istakao, „nikada pre komandant i načelnik generalštaba jedne armije nisu smatrani za zločine koje su počinili pripadnici oružanih snaga druge države ili entiteta”.

Oceni
5.00
Ostali članci iz rubrike Ličnosti
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak