Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (48)

Zabranjeno predavanje
Latinke Perović

Pomirenje Srba i Hrvata i Srba i Albanaca

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Neodržano predavanje, po pozivu, na Biskupskoj konferenciji u Beogradu 26. septembra 2008. godine. Pre nego što je iko u bilo kojoj formi bio upoznat sa sadržajem predavanja, vrh Srpske pravoslavne crkve, uz razumevanje predstavnika države, saopštio je organima Biskupske konferencije da je predavač, zbog svojih „antisrpskih stavova“, neprihvatljiv

Piše: Latinka Perović

Zahvaljujem na pozivu da pred ovako visokim auditorijem govorim o pomirenju Srba i Hrvata i Srba i Albanaca. Ali priznajem: u ovom trenutku je od osećanja časti mnogo jače moje osećanje odgovornosti.

Vi biste, gospodo, večeras o dva vida, o dve krajnje tačke jednoga u suštini istoga pitanja, koje ima istoriju dugu dva veka, mogli čuti predavanje bitno različito od ovoga koje ću ja održati i molim vas da to imate u vidu. Zato i želim da vas, pre svega, obavestim o činiocima koji su odredili stanovište koje ću zastupati u predavanju.

Prvo, ja se bavim istorijom Jugoslavije. Predmet moje doktorske disertacije bili su nacionalni odnosi u prvoj Jugoslaviji. Tačnije, borbe oko karaktera ove nacionalno, kulturno, verski i jezički pluralne države. Kakvo treba da bude njeno uređenje: centralističko, koje bi sve ove razlike amalgamisalo, ili federalističko, u kome bi se, uz zajednički državni interes, pomenute razlike očuvale.

Drugo, ja sam jedan od odgovornih učesnika u političkom razdoblju druge Jugoslavije, u kojoj je, za jedne suštinski, a za druge formalno, bilo i dalje otvoreno ovo isto pitanje, pitanje njenog karaktera. Bila sam privržena onoj orijentaciji u srpskoj političkoj misli čiji su pripadnici Jugoslaviju razumevali kao složenu državu i bili zdušno opredeljeni za njeno federalno ili konfederalno uređenje. To znači: za najšira prava i odgovornosti republika koje su sve, sem Slovenije, i same bile višenacionalne, i njihov konsenzus o funkcijama savezne države. Dugoročno, taj put je isključivao majorizaciju, vojnu silu i ličnu vlast kao činioce integracije. Drugim rečima, vodio je slobodi i demokratiji.

Treće, ja sam posvećena proučavanju istorije Srbije druge polovine XIX veka, kada se, naročito posle sticanja državne nezavisnosti 1878. godine, profilišu dve orijentacije koje će odrediti potonju istoriju Srbije: svesrpska država i razvoj realne srpske države po ugledu na zapadne države, uz kulturne i političke veze sa Srbima u Austrougarskoj i u Osmanskoj imperiji. Ali, ratovi u poslednjoj deceniji XX veka i zločini koji su u njima počinjeni nisu me ostavili u kuli od slonovače. Moj odnos prema ratovima proizlazi iz mog razumevanja Jugoslavije kao države južnoslovenskih naroda i velikog dela neslovenskog albanskog naroda. Ratovi imaju hronologiju i istoriju i svako njihovo prenebregavanje, svaki pokušaj uspostavljanja ravnoteže, zarobljava naš um i sprečava nas da postupamo zrelo, to jest – odgovorno.

Ja odlazim u bivše jugoslovenske republike, sada nezavisne i međunarodno priznate države, kao i na Kosovo. Početkom leta ove godine, u okviru multidisciplinarnog tima jedne nevladine organizacije, bila sam u srpskim enklavama na Kosovu. Naravno, sretali smo i Albance i razgovarali sa njima. U takvim situacijama istoričar shvati koliko mu je neophodna empirija o procesima čiji je on savremenik. Koliko, bez te empirije, rizikuje da postane zarobljenik političkih stereotipa i, na štetu vlastitog naroda, i sam dođe u sukob sa realnošću.

-.-PHOTO: STANISLAV MILOJKOVIĆ-.-Neodržano predavanje: Latinka PerovićDakle, sve ovo iskustvo sticano je godinama i na različite načine ugrađeno u moj pristup pomirenju Srba i Hrvata i Srba i Albanaca. Međutim, ja sam sigurna da biste, i uz isti pristup, mogli čuti različite ideje o tome kako doći do pomirenja. Tako bi, uverena sam, ekonomista insistirao na jačanju ekonomskih veza jer one mobilišu ljude na etnički neutralnom kapitalu. Uostalom, Srbi, Hrvati i Albanci su međusobno trgovali i u vreme najžešćih međusobnih oružanih sukoba. Sociolog i demograf bi govorili o istim karakteristikama koje je u sva tri naroda utisnuo rat: najobrazovaniji i Srbi, i Hrvati, i Albanci tražili su mesto pod suncem izvan svojih nacionalnih zajednica. Psiholog i psihijatar, podjednako svesni da su traume velike i frustracije duboke, upozoravali bi na potrebu duge i bolne rehabilitacije, koja zahteva i promenu mišljenja. Diplomata bi govorio da konflikte koji su sastavni deo života naroda treba rešavati mirnim putem, a ne nasiljem. Sveštenik bi, pretpostavljam, pomagao unesrećenima da kroz utehu oproste, a krivcima da se kroz pročišćenje pokaju. I tako bi se sa različitom profesionalnom interpretacijom jedne iste potrebe, potrebe pomirenja, moglo nastaviti u nedogled. Hoću da kažem da i pomirenje Srba i Hrvata i Srba i Albanaca ima više nivoa i da za sve nas ima puno posla. Ja sam istoričar i kakav je tu moj posao?

Najradije bih poslušala savet francuskog istoričara Lisjena Fevra: „Da biste se bavili istorijom, odlučno okrenite leđa prošlosti i počnite da živite“, jer „nauka se ne pravi u kuli od slonovače, već od samog života. Prave je živi ljudi uronjeni u sadašnjicu“. Ali, ja sam srpski istoričar. Ako biste me kao takvu pitali šta smatram glavnim karakteristikama istorije Srbije u moderno doba, ja bih, bez dvoumljenja, odgovorila: mnogo ratova i mnogo ustava. Mogu li ja, onda, da se ne pitam: zašto je srpski narod prolio toliko mnogo krvi i toliko mnogo mastila? U neprestanom nastojanju da razumem te karakteristike sadržan je moj deo posla. Smatram ga vrlo važnim jer su u razumevanju prošlosti, po mom mišljenju, sadržane bitne pretpostavke za pomirenje. One tek povezuju i čine smislenim sve one različite ideje o pomirenju o kojima sam govorila. To razumevanje je utoliko važnije što u našem narodu postoji i usmena istorija zasnovana na predanju i dograđivana maštom dok su istorijskoj nauci imanentni skepsa i kritičnost.

Srbija je od 1876. do 1991. godine, dakle za 114 godina, vodila osam ratova. U proseku na svakih 14 godina – jedan rat. Najduže razdoblje mira poklapa se sa trajanjem druge Jugoslavije: od 1945. do 1991. godine. Posle srpsko-turskog rata 1877/78. godine, Srbija je doživela teritorijalno proširenje i postala nezavisna država. Posle Prvog balkanskog rata 1912. godine takođe se uvećala za teritoriju današnjeg Kosova i današnje Makedonije. Pobede Srbije izazvale su entuzijazam kod drugih južnoslovenskih naroda, ali i njihove rezerve, kao i rezerve u srbijanskom društvu, zbog režima koji je Srbija uspostavila u novim krajevima, označivši time početak napetosti u albansko-srpskim odnosima koji će, otvoreno ili latentno, trajati kroz čitav XX vek (pobune Albanaca koje su krvavo ugušene, neuspele kolonizacije u prvoj Jugoslaviji, svrstavanje Albanaca na stranu Italije u Drugom svetskom ratu, vojna uprava posle Drugog svetskog rata, status nacionalne manjine Albanaca koji su bili brojniji od tri naroda u Jugoslaviji – Slovenaca, Crnogoraca i Makedonaca, status pokrajine i pokušaj integracije Albanaca u jugoslovensku državu, ukidanje pokrajine i teror režima Slobodana Miloševića). Na kraju Prvog svetskog rata, stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, srpski narod se, prvi put u svojoj istoriji u moderno doba, našao u jednoj državi. Sukobi oko karaktera ove države doveli su na novu ravan srpsko-hrvatske odnose koji su u XX veku prošli kroz više faza (ubistvo hrvatskih političkih prvaka u Narodnoj skupštini u Beogradu, genocid nad Srbima za vreme NDH, rat protiv Republike Hrvatske devedesetih godina i egzodus Srba).

Uz česte ratove – i česte promene ustava u svakom državnom okviru u kome je Srbija bila u XIX i XX veku. Ustav od 1869. bio je prvi nacionalni ustav. Od 1877. do 1912. godine Srbija je imala 12 ustavnih zakona, od kojih neke nikada nije primenila. U poslednjoj deceniji XIX veka Srbija je patila od permanentne ustavne krize. Ustavi su se tako često ukidali, vraćali i menjali da je književni istoričar i kritičar Jovan Skerlić govorio da su se „ustavi gotovo jeli“. Posle dinastičkog prevrata 1903. godine, Srbija je postala ustavna monarhija, uz odlučujući uticaj vojske. Uoči balkanskih ratova, oficiri su stvorili tajnu organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“, čiji je cilj bio stvaranje Velike Srbije. Crna ruka, ime po kojoj je ova organizacija poznatija, impliciralo je teror.

Borbe oko ustava u prvoj Jugoslaviji reflektovale su različite koncepcije o njenom uređenju kao centralizovane i decentralizovane države. Odnosno, različite interese u njoj, pre svega Srba i Hrvata. Ustav od 1921. postao je „jabuka razdora“ jer je donet prostom a ne dvotrećinskom većinom, kako su se politički predstavnici Srba i Hrvata dogovorili na Krfu (20. juli 1917). Ovaj ustav ukinut je 1929. uspostavljanjem kraljeve diktature, da bi 1931. bio donet Oktroisani ustav. Do konfederalnog Sporazuma Srba i Hrvata došlo je 1939. godine. Samo dve nedelje pre početka rata, ali dovoljno da se shvati da Srbija nije prihvatala Sporazum. Glavni otpor došao je iz elite koja je bila koncentrisana u Srpskom kulturnom klubu. Predsednik SKK, Slobodan Jovanović, rekao je glavnom pregovaraču Mihailu Konstantinoviću: „Bolje da si se sporazumeo sa Nemcima nego sa Hrvatima“.

Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, od 1929. Kraljevina Jugoslavija, bila je suverena država, ali ne i konsenzualna država. Godine 1941. ona se raspala i njeni delovi našli su se u raznim okupacionim režimima. Pokazalo se koliko je bio u pravu engleski diplomata Nevil Henderson kada je 1933. godine rekao: „lakše je reći Jugoslavija, nego je napraviti“. To je potvrdilo i iskustvo druge Jugoslavije koja je reinkarnirana u Drugom svetskom ratu na federalnim osnovama. U potrazi za regulativnom formulom u višenacionalnoj državi, u stalnom balansiranju između centralizma i federalizma, i druga Jugoslavija je prolazila kroz česte ustavne promene: 1946, 1953, 1963. Ustav od 1963. godine bio je 19 puta popravljan. Preko ustavnih amandmana od 1971. i 1972, došlo se do Ustava od 1974, koji je imao konsenzualni karakter. Srbija se suprotstavljala donošenju Ustava od 1974, ali ga je formalno odbacila tek posle smrti Josipa Broza Tita. Inicijalna kapisla bio je Memorandum SANU. Po svom sadržaju i po karakteru svojih kreatora, ovaj dokument je uporediv sa platformom Srpskog kulturnog kluba 1939. godine. S tom razlikom što je sa platforme SKK za vreme Drugog svetskog rata delovala Vlada u emigraciji i Ravnogorski pokret pod njenom komandom, a Memorandum je doveo do konsenzusa u Srbiji protiv konsenzualnog Ustava od 1974, i to na važnoj istorijskoj prekretnici na kojoj bi se Srbija našla, bez obzira na slom komunističkih režima u Istočnoj Evropi, nakon smrti Josipa Broza Tita.

Promenom vlastitog ustava, Srbija je poništila prava koja su, po Ustavu od 1974, imale dve pokrajine: Vojvodina i Kosovo. U sastavu Srbije i u isto vreme konstitutivni činilac jugoslovenske federacije, Kosovo, sa većinom albanskog stanovništva, našlo se pod posebnim režimom. To je, kao i 1912. i 1921. godine, izazvalo rezervu Slovenaca i Hrvata, a zatim i drugih naroda, prema jugoslovenskoj državi čiji bi temelj bio srpski narod. „Jako srpstvo – jaka Jugoslavija“, kako je 1939. godine formulisao Slobodan Jovanović, predsednik Srpskog kulturnog kluba.

U percepciji Jugoslavije kao, u suštini, federacije sovjetskog tipa, sa administrativnim i kulturnim pravima republika, Srbija je neprestano bila na jednoj strani, sve ostale republike – na drugoj. Ta se činjenica ne može prenebregnuti ni kada se govori o karakteru ratova u Jugoslaviji u poslednjoj deceniji XX veka. Jer, ovi ratovi imaju svoju hronologiju i svoju istoriju, a snage u sukobu se i kvantitativno razlikuju.

Zbog čega o ovome govorim? Zato što je interpretacija neposredne prošlosti neodvojiva od interpretacije novovekovne istorije Srbije. Istoričar mora da konstatuje činjenicu da Srbija u toku dva veka nije uspela da institucionalizuje državni okvir. Da li su česti ratovi i česte promene ustava razlog što to nije učinila ili i nesvesni izgovor da to ne učini? A, onda, zašto da ne učini? U traženju racionalnih odgovora na ova pitanja sadržane su, po mome mišljenju, glavne pretpostavke pomirenja.

Moramo poći od činjenice da nijedna od realnih država u kojoj je srpski narod živeo u moderno doba – od Kneževne Srbije (1833) do Državne zajednice Srbija i Crna Gora, čija je egzistencija okončana referendumom u Crnoj Gori u maju 2006. godine, nije zadovoljavala težnje srpske


Istoričar mora da konstatuje činjenicu da Srbija u toku dva veka nije uspela da institucionalizuje državni okvir. Da li su česti ratovi i česte promene ustava razlog što to nije učinila ili i nesvesni izgovor da to ne učini? A, onda, zašto da ne učini? U traženju racionalnih odgovora na ova pitanja sadržane su, po mome mišljenju, glavne pretpostavke pomirenja
političke, verske i vojne elite. Zaokruženje etničke države podrazumevalo je teritorijalnu ekspanziju, odnosno ratove. Ono je, pak, inkopatibilno sa razvojem svake realne države u dubinu. Moderna država ili, u suštini, obnova srednjovekovne države nerazrešena je kontroverza u istoriji Srbije modernog doba. Srbija je donosila ustave po ugledu na moderne evropske ustave. Ali, paralelno sa tim ustavima, postojao je uvek nepisani ustav zasnovan na običajnom pravu. Snaga nepisanog ustava veća je od svakog pisanog ustava. Kao što je pored istorijske nauke, po definiciji skeptične i kritične, mentalno bila snažnija usmena istorija: ona je u podlozi nacionalne ideologije, koja, za razliku od nauke, ne traži odgovore već ih unapred zna.

Svaka ideologija ima fiksiran cilj koji podrazumeva totalno mišljenje koje ne razlikuje običajno pravo od zakona, kao ni predanje od nauke. U isto vreme, država svih Srba, kao cilj nacionalne ideologije, ne mari ne samo za interese drugih naroda, nego ni za realne interese srpskog naroda. Zato i smatram da efekat svih onih različitih koraka na putu pomirenja o kojima sam na početku govorila zavisi od mentalnog napora da se misli izvan ideoloških matrica.

Jer mogu, na primer, Srbija i Hrvatska imati dobre diplomatske odnose, razvijenu ekonomsku saradnju, veliku trgovinsku razmenu, ali ako preovladaju ciljevi nacionalne ideologije – mogu uvek zaratiti. To isto važi i za odnose Srba i Albanaca. Kosovski mit je deo istorijske svesti, ali njegova politička funkcionalizacija, koja istorijskom sećanju dodaje Kosovo kao oblast „u koju jednog dana treba da se vrati“ vodila je i vodi u sukobe. Ima li, dakle, izgleda za pomirenje?

Ti izgledi se danas naziru u zajedničkoj perspektivi naroda Balkana. Svi su oni postigli konsenzus o prihvatanju evropske perspektive i kao svoje nacionalne perspektive. Posle dramatičnih dvadeset godina (četiri izgubljena rata, sankcije, bombardovanje) tokom kojih se Srbija po svim parametrima našla na začelju evropskih zemalja (zaostajenje u novim tehnologijama za 30 kalendarskih godina, polovina nepismenog stanovništva, starost stanovništva, stopa smrtnosti, odliv mladih i obrazovanih) – njeni građani su na poslednjim izborima pokazali da su manje od političkih i intelektualnih elita zarobljenici ideoloških matrica. I dok elite još uvek prave državu svih Srba, sa pretenzijom da ona, uz jaku vojsku, postane lider u jugoistočnoj Evropi, građani teže državi u kojoj će njihovo dostojanstvo biti temelj nacionalnog dostojanstva. To otvara Srbiju prema istim težnjama koje, uz sve podeljenosti, postoje i kod Hrvata i kod Albanaca, kod svih balkanskih naroda. Uz sve teškoće, koje ima i sama sa sobom, Evropa ide u susret tim težnjama. Integracije su duh vremena, kako je govorio ubijeni srpski premijer Zoran Đinđić. Ako bi u Srbiji preovladale snage čiji je modus vivendi istrajavanje na sukobima, ona bi postala enklava u Evropi, nesposobna za pomirenje ne samo sa drugima, nego i sa vlastitom istorijom.

Oceni
3.81
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak