Region Ličnosti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (6)

Bolja prošlost: Vice Vukov

Hronika smrtne oholosti (1)

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Povodom smrti velikog pevača Vice Vukova za čitaoce e-novina u dva nastavka prenosimo poglavlje iz knjige „Bolja prošlost” objavljene 1989. godine, u vreme kad je Vice Vukov još uvek bio zabranjena tema

Piše: Petar Luković/Fotografije: Bolja prošlost


SKICA ZA PORTRET
Vice Vukov rođen je 3. avgusta 1936. u Šibeniku. Petočlanu familiju činili su još otac Stipe, majka Amelia, sestra Marijana i brat Joško. Prvi put je zapevao kao gimnazijalac 1953. godine u opereti „Ševa”, gde je igrao Janka, drugu mušku ulogu. Po odlasku u Zagreb 1956. pridružuje se SKUD-u „Ivan Goran Kovačić”, a zabavno-muzičku karijeru počinje 1959. na festivalu u Opatiji kad je s pesmom „Mirno teku rijeke” osvojio prvo mesto. Već 1960. na Opatiji učestvuje s melodijom „Želja”, na „Zagrebu 62” pojavljuje se sa numerama „Negdje” i „Dvadeset naših proljeća”, a na „Splitu 65” trijumfuje sa pesmom „Bodulska balada”.
I sledeće tri godine u Splitu osvaja prva mesta: 1966. sa melodijom „Bokeljska noć” (Hegedušić  Perfiljeva), 1967. s „Pismom ćali” (Runjić  Zuppa) i 1968. s numerom „Dalmatinska elegija” (Špišić  Benzon). Pored nadahnutog Klaudija Vile 1969. Vukov nije imao šansu, ali je već 1970. opet pobedio u Splitu sa pesmom „Zvona moga grada” (Špišić  Britvić). Poslednji nastup na Splitskom festivalu imao je 1971. kad je pevao pesmu „Mojim roditeljima”.
Na festivalu u Krapini triput je pobedio s pesmama „Vužgi”, „Dobro mi došel prijatel” i „Suze sa zagorske brege”, a pamti se antologijska izvedba melodije „Gumbelijum roža fino diši”. Tokom 1970. Jugoton je štampao njegov album „Mirno teku rijeke”. Godine 1987. u Americi je snimio dve kasete: prva je nosila naslov „Mala antologija 1: Narodne pjesme iz Međumurja i Dalmacije”, a druga „Mala antologija 2: Moje izvedbe po mome izboru” na kojoj su se našle pesme „Dobro mi došel prijatel” , „Zvona moga grada”, „Finili su Mare bali”, „Pismo ćali”, „Suza sa zagorske brege” , „Bokeljska noć”, „Dalmatinska elegija”, „Vužgi”, „Hrvatski kraj” i „Na Vanjkušeku glava”. Početkom 1988. „Malu antologiju 2” objavila je na domaćem tržištu izdavačka kuća Domus iz Ljubljane i za nekoliko meseci prodala preko 30.000 primeraka.
Na zvuk njegovog glasa zasjali bi palaci i svaka noć postala bi bokeljska, čak i srpska noć. Trebalo je da bude Radames, Nabuko ili Rigoleto... možda bi pevao i sa Marijom Kalas. Umesto toga, Vice Vukov pevao je na našim socijalističkim festivalima zabavne muzike, pobeđivao i bio najbolji sve do Pesme leta 1968.

Slom Crvenog univerziteta bio je i slom Vice Vukova. Sa istorijskom distancom može se reći da nije bio podoban. Voleo je haiku. Voleo je Hrvatsku. Nije bilo dozvoljeno. Takvo je bilo vreme. Sada je sve drugačije, ali glas koji je palio svetla davno je ugasio sveću. Postoji samo jedna osobina koju bogovi ne dozvoljavaju smrtnicima: oholost. Oholi Vice Vukov prekasno je shvatio da trke ne dobijaju najbrži i da je ljubav kobna  pa bila to i ljubav prema sopstvenoj državnosti.

Činjenica je da ja imam dojam kao da sam osuđen na to ili kao da sam predestiniran, kako bi se to reklo, da dolazim u sukobe s ljudima, da dolazim možda je to preoštro: u sukobe  u nesuglasice. Znate, sve ovisi o tome kakva tko zadovoljstva nalazi u životu. Kako gleda na stvari. Nekome je stalo do onog neposrednog, najobičnijeg, najprozaičnijeg uspjeha. A da bi se to postiglo, potrebno je prije svega imati svoje mišljenje. U praktičnom životu je najbolje i najpametnije ne imati uopšte mišljenje. Mislim, vrlo je korisna sposobnost nekih ljudi da ocijene kakvo je mišljenje njegovog sugovornika i da se postave onda u smislu tog mišljenja. I automatski će imati podršku tog čovjeka. Ja vrlo često kažem da prvi znak da u nekoga moram sumnjati je, recimo, činjenica da o njemu svi dobro govore. Toje prvi znak da s njim nije nešto u redu. Jer tvrdim: ako netko ima svoje mišljenje i ima smisla da ga zastupa i brani. onda sigurno neće svi ljudi biti njegovi prijatelji.

U akciji proricanja vlastite sudbine, čije je kolo počelo da se okreće ujesen 1968. godine, Vice Vukov je, te 1966. kad je ovo izjavljivao  mnogo toga pogodio. Borba za vlastito mišljenje nije mu se isplatila. Čovek je 1972. jednostavno iščezao, izbrisan sa svih muzičkih spiskova, ali je zabeležen na onim drugim listama čija je boja crna i koje garantuju apsolutnu tišinu i ćutanje. Na jubilarnim festivalima gde je stvar istorije i porodičnog vaspitanja da makar budu pomenuti svi pobednici  ime pomenutog druga se obično preskače, godine se brišu, njegove pesme više ne postoje.

A počelo je idilično.

Pobednik svih festivala

lz rodnog Šibenika došao je na studije u Zagreb. Na nagovor roditelja upisao je hemiju na Tehničkom fakultetu. Položio je ispite iz prve godine i pobegao glavom bez obzira kad se lično uverio da postoje studenti koji u udžbeniku ,,0 pogonskom gorivu nalaze smisao i radost življenja. Upisao je filozofiju: pod A je studirao čistu filozofiju, pod B italijanski. Našao je sebe: mogao je do mile volje da čita i razmišlja.

U džepu je nosio potvrdu kao najbolji student fakulteta. Pevao je u zboru KUD-a ,,Ivan Goran Kovačić i družio se sa Duškom Prašeljom, koji će kasnije postati asisent slavnog Herberta fon Karajana. Tipovi iz tog vremena još ga pamte iz zagrebačkog Gradskog podruma gde je posle nekoliko litara vine voleo da zapeva. Pevao je sve redom: kajkavske popevke, dalmatinske pesme, operske arije. Mnogi su ga već tada videli u Operi: čekao se samo zvaničan poziv.

Poziv je februara 1959. stigao, ali iz Radio Zagreba odakle su ga zvali na audiciju. Tridesetak mladih talenatana na klaviru je pratio Stjepan Mihaljinec. Direktor Opatijskog festivala čuo je trake i zamalo pao u nesvest. Karijera Vice Vukova mogla je da počne.

Veterani na okupu 1984: Vice Vukov, Ivo Robić i Drago DiklićNa Opatijskom festivalu 1959. svaku pesmu pevalo je po dva pevača. Melodiju Mimo teku rijeke pokojnog Miroslava Biroa, na tekst Drage Britvića, pevali su u alternaciji Dušan Jakšić i  debitant Vice Vukov. Od Jakšića se dalo očekivati da ćesvoj deo posla obaviti sjajno, ali je zato Vice bio zvezda festivala: zahvaljujući tome, Mirno teku rijeke” postala je pobedniča pesma.

Za samo nekoliko godina, Vice je slistio sve festivale ove zemlje. Treće mesto na Zagrebačkom festivalu 1960. shvatio je kao dobrodošlu pauzu, i odmah, da svima bude jasno s kim imaju posla, pobedio na Opatiji, idućem Zagrebu, Splitu, i opet, treći put za redom u  Opatiji! Kada više ništa nije moglo da se osvoji i kad je bio red da neko drugi pobeđuje, Vice je posle Opatijskog festivala 1963. otišao u vojsku. Pravo u Beograd!

Na prvomajskoj paradi 1964. pojavio se u jednom kamionu, zajedno sa petnaest vojnika, članova orkestra, i deset članova hora. Stajao je na uzdignutom podijumu i gromko, dok je kamion bio u pokretu, pevao pesmu Harmonikaš Ivo”. Od početka do kraja svečanog defilea pesmu je otpevao 21 put. Mada je bio pripadnik JNA, kao dobrom vojniku omogućeno mu je da i dalje krstari festivalima. Priliku je koristio na uobičajen način: pojavio se i  pobeđivao.

Pesme Vužgi”, Bokeljska noć”,Bodulska balada”,Jednom u gradu, ko zna kom” postajali su domaći evergrin. Vukov je, bez vidljivih teškoća, postao jedan od mitova zabavnomuzičkog žanra: novinari su mu se obraćali sa dužnim poštovanjem i strahom jer je momak studirao filozofiju, a to na estradi nisu bila čista posla.

Za mene je izuzetno teška jedna činjenica, da me trka za zaradom neće nikada učiniti zadovoljnim  ispovedao se Vukov 1966. godine  Nezgodno je u tome to što je u načinu života što ga provodim i koji nisam ja sam izmislio, nego koji su mi na kraju krajeva nametnuli uvjeti sredine u kojoj živim, da se neću moći tako lako od njega otrguti. A, istodobno svjest da me to neće učiniti zadovoljnim, čini u meni ovako nezgodan konflikt, stvara nemir. Mislim da ću jednog dana ipak stvoriti takvu situaciju, formirati takav život, koji će me učiniti malo sretnijim, zadovoljnijim. Naime, šta je. Čovjek bi morao shvatiti da se u njemu samom nalazi njegov vlastiti smisao života. Golema većina ljudi traži smisao života u mišljenju drugih ljudi o njemu, u tome kako će ga sredina u kojoj živi tretirati, da li će on biti čovjek od ugleda ili ne. Pa makar su taj ugled i visoko mišljenje koje ljudi o njemu imaju stvoreni na lažan način, je li. Ljudi misle da je to ono što će ih učiniti zadovoljnima.”

Uvek najbolji: Vice VukovNi ovakva filozofska raspoloženja Vukovu nisu smetala da dve godine uzastopno 1967. i 1968. na festivalu Intervizije Zlatni ključ”, u Čehoslovačkoj, Jugoslaviji donese drugo mesto. Prvi put mu je to uspelo pesmom Bokeljska noć” kompozitora Hrvoja Hegedušića, a juna 1968. melodijom Ako sada odeš” Stjepana Mihaljineca.

Oba puta u javnosti je stvarano raspoloženje da Vukov nema šta da traži među pevačima socijalističke zajednice naroda; oba puta ih je Vukov demantovao drugim mestima, jer su prva, po principu proleterskog internacionalizma, bile rezervisana za  domaćina, zvezde poput Kerol Gota i Eve Pilarove.

Godina 1968. nije bila uzbudljiva samo po svetskom studentskom buntu čiji je eho pendrecima odzvanjao kod podvožnjaka na Novom Beogradu; Vukov će je, sumnje nema, pamtiti dok je živ, jer je po hitnom postupku proglašen za vršioca dužnosti neprijatelja. Za tu ulogu imao je sve uslove. Bio je popularan, inteligentan, umeo je da peva, a nešto je iznenada počeo da vodi politiku koja se u datom trenutku činila prava, pa onda ispala pogrešna. Greška u koracima, rekli bi sportisti!

Inicidenti na Pesmi leta”

Agonija Vice Vukova počela je na putujućem festivalu Pesma leta” 1968. godine. Karavan pevača  Gabi Novak, Milan Subota, Ivica Šerfezi, Alenka Pintarić, Lola Novaković-Jovanović, Lado Leskovar, Arsen Dedić, Nada Knežević,Vice Vukov i Đorđe Marjanović  krenuo je iz Požarevca 1. jula, a finale je bilo zakazano 28. jula u Beogradu. Glavni favoriti su bili Vukov i Marjanović, prvi sa pesmom Darovi za svu djecu, drugi s „Romanom”. Prvu pobedu, u Požarevcu, ostvario je Đorđe Marjanović: za petama su bili Vice i Lola, ali su najveća uzbuđenja tek dolazila. Kad je u Kotoru prvi put pobedio Vukov, a Đorđe i Lola bili drugi i treći, strasti su se  pisalo je „Oslobođenje” 9. jula  rasplamsale, jer je došlo do polemike na relaciji Vukov  Marjanović: „Vice Vukov je iznio svoje mišljenje da muzika koja se lansira na festivalima nema potrebnu estetsku vrijednost, jer su se svi autori, izuzev Arsena Dedića, priklonili ukusu publike i napravili melodije za 'široke narodne mase', sračunate na efekat i momentnu ekskluzivnost. Đorđe Marjanović se sa tim ne slaže. Mada se upravo njegovoj kompoziciji pripisuje ukus široke publike, on tvrdi da je melodija Arsena Dedića („Tvoja ruka”) 'preslikani Tom Džons', dok njegova kompozicija 'Romana' ima sve osobine nacionalnog melosa. Očigledno, tek će krajnji sud publike postaviti svakog na svoje mjesto, ali je već sada jasno da najveći dio gledala isključivo glasa za svoje ljubimce, a ne za njihove pjesme”.

U času kad je Đorđe vodio, Vukov je izjavljivao: „Mislim da je dosadašnji redosled realan, i da će on verovatno ostati do kraja. Dakle, ja tipujem na Đoku Marjanovića, jer se ovaj festival najvećim delom kreće na 'njegovom terenu'. Dakle, pored popularnosti pevača, važan je i geografski momenat gde će on novu pesmu moći da lansira...”

Nije Vukov uvek mogao hladno da otrpi poraze. Ponekad se svađao i bio zajedljiv. Otvoreno je sumnjao u tuđe pobede, kao što je nalazio opravdanja za svoje poraze. Ali, Vukov nije dugo bio u takvom raspoloženju: pobedio je u Sarajevu, u Mostaru, Herceg Novom, Makarskoj, Zagrebu, Opatiji i Portorožu, a na finale u Beograd stigao je sa osiguranim prvim mestom. Njegovo slavlje nije pomutio ni Đorđe, koji je u Beogradu osvojio prvo mesto, ali je Marjanoviću to bila tek uteha za vicešampionski plasman u generalnom plasmanu.

Organizatori „Pesme leta” hteli su da Vukov učestvuje i iduće godine, ali Vice, očigledno, niše nije imao živaca za javno testiranje popularnosti. Naviknut da pobeđuje, tvrdilo se, tražio je ekstra honorar, a onda glatko odbio svaku ponudu. Ne bi li malo promenio sredinu, otišao je na turneju u Australiju i propustio NIN od 13. oktobra 1968. koji je u pogon pustio mašinu za mlevenje mesa. Pod naslovom „Vicevi Vice Vukova”, potpisnik Dž. H. (Džavid Husić) javnosti je obnarodovao poduži spisak nacionalističkih ispada popularnog pevača:

U Dubrovniku je, delu publike koja mu je zviždala, rekao, pošto je rukom umirio gledalište i osmehnuo se: „Nemojte, ljudi, nismo u Beogradu”. U Splitu je, na festivalu „Melodije Jadrana”, zaustavio jednog gledaoca koji mu je zviždao, i kada je ovaj rekao da je iz Beograda i da je zviždao kompoziciji a ne pevaču, Vukov mu je odbrusio: „Onda idi tamo, u svoju zemlju, pa zviždi!”. U Subotici je Đorđu Marjanoviću opsovao „srpsku majku”, a potpredsedniku opštinske skupštine dobacio: „Tako ti razgovaraj sa svojim zemljacima, a ne sa mnom”. U Baškom Polju, u velikom i gostoljubivom vojnom odmaralištu, za vreme „Pesme leta” nije osvojio prvo mesto, pa je organizatorima prigovorio: „Pa, da: prodali ste ulaznice Srbima, a naš hrvatski živalj stoji na žici”.

Četrnaest dana kasnije uredništvu NIN-a stiglo je pismo Bogumila Cukona, zamjenika javnog tužioca Hrvatske: „U vezi članka objavljenog u vašim novinama broj 297 od 13. X 1968. pod naslovom „Vicevi Vice Vukova saopćujemo vam da je data uputa Okružnom javnom tužilaštvu u Splitu da pokrene krivični postupak protiv Vice Vukova zbog krivičnog djela iz člana 119, stav 3. KZ-a, zbog izjava navedenih u spomenutom članku”. Općinsko javno tužilaštvo odmah je reagovalo i Vukova teretilo za „vrijeđanje građana” i „izazivanja nacionalne nesnošljivosti”. Na sudu u Splitu, javljeno je, pojavit će se dvanaest svjedoka, u većem djelu novinara i organizatora muzičke priredbe „Pesme leta”.

Na rang listama popularnosti na isteku 1968, nigde nije bilo Vice Vukova. Razloge je objasnilo „Oslobođenje” u svom komentaru: „Dugo se prećutkivalo da je Vukov na brojnim muzičkim manifesacijama grubo i neumjetnički reagovao, da je vrijeđao nacionalni ponos svojih kolega i kritičara, a opravdanje za to, svakako, mu ne može biti da je bio izazvan ili isprovociran. Zbog toga Vice Vukov nema mjesta na listama popularnosti, jer redakcije koje vode pomenute ankete opravdano smatraju da publicitet ne treba pružati ličnostima bez etičkih vrlina.”

Reagovao je i Vukov. Bio je zbunjen:

 Jedna od tačaka optužbe temelji se na anegdoti (o Srbima) što sam je svojedobno čuo od jednog vrlo poznatog srpskog humoriste (Serafim) i kasnije prepričao nastavnicima u dječjem odmaralištu beogradske općine Voždovac. I ja i djeca bili smo oduševljeni susretom, pa sam ga ponovio prošle godine, kad su me djeca u pratnji nastavnika već na pristaništu dočekala s cvijećem. Nakon dvije godine netko se sjetio tog vica i radi njega me prijavio. Što se može, čovjek koji se bavi javnom djelatnošcu izložen je kritici, a ponekad i napadima. Dobro je dok su ti napadi verbalne prirode. Ima i daleko neugodnijih. Kad sam, na primjer, u listopadu prošle godine s Maruškom Šinković nastupao u Australiji, tamošnji su me proustaški elementi napadali. U Pertu su mi čak u dvoranu postavili bombu.

 Kad sam se pak vratio, saznao sam kako se s druge strane iznosi da sam istomišljenik onih koji su me u Australiji napadali. Kažu mi da sam šoven. Vrijeđa me ovakva tvrdnja. Šovinizam smatram degradacijom istinskog patriotizma i, što više, njegovom suprotnošću. Šovinistički osjećaji su oblik mržnje, a mržnja mi je strana kao čovjeku. Možda bih dodao nešto što sam već jednom rekao: nisam svojim radom nikad sijao mržnju i razdor među našim narodima, a kad mi se pružila da u granicama svojih skromnih mogućnosti u svom pozivu zastupam svoju zemlju, nastojao sam to učiniti što dostojnije i bolje.

Politički problematičan: Vice VukovSredinim jula 1969. godine, zbog nedostatka dokaza, povučena je optužnica protiv Vice Vukova. Lola Novaković odbila je da svedoči, jer u ponašanju Vice Vukova nije zapazila ništa od onoga što piše u optužnici. Đorđe Marjanović očigledno nije hteo da se povlači po sudskim raspravama, Arsen Dedić je negirao da se Vukov nad njim šovinistički iživljavao i da je izjavljivao da je Dedić ipak samo Srbin iz Šibenika”. Alenka Pintarič je videla da je Vukov bio ljut u Baškom Polju zbog pobede Đorđa Marjanovića, ali nije primetila nikakav nacionalistički ispad. Šefovi obezbeđenja na Pesmi leta” stajali su iza navoda optužnice, priznajući da tim događajima nisu lično prisustvovali, već su za njih čuli od drugih.

Mada je oslobođen zbog nedostatka dokaza”, Vukov je trajno bio obeležen kao nacionalista, šovinista i neprijatelj. Bio je zasut otrovnim i morbidnim pismima: Šteta što nisi bio u zrelim godinama 1941. Sigurno bi daleko dogurao. Istorija bi o tebi pisala, a mame bi govorile svojoj neposlušnoj deci da će ih odneti Vukov. Od svih poklona, najradije bih uputio venac za tvoj grob”.

Svaki njegov gest tumačen je kao šovinistički. Opštine su se prosto utrkivale koja će ga pre proglasiti nepoželjnim na svojoj teritoriji. U Mostaru je, februara 1970, o tome razgovarano na sednici Opštinske konferencije SK, a jedan od članova, zbunjen što je u gradu video plakate kojim se najavljuje koncert Vice Vukova uzviknuo je: Da li je takva praksa na liniji borbe Saveza komunista protiv šovinizma?”. Ni pobeda Vice Vukova na Splitu 70” nije prošla bez komentara: novinari beogradske štampe primetili su da se Vukov bahato” i nadmeno” ponašao, a u svojim izveštajima pobednika su ignorisali na račun lošije plasiranih, zgroženi što se neko kao Vukov uopšte usuđuje da peva!

Organizatori Fraja” u Postirama na Braču pozvali su u goste pobednika Splitskog festivala, Vice Vukova. Ovaj je, pevajući ariju iz Zajcovog Zrinjskog” dobacio publici kako o sudbini domovine više misli nego sav taj puk koji je došao da ga sluša, da bi na kraju uzviknuo: Gdje su sablje”. Pevaču Ratku Kožulu izvukao je krst iz nedara i glumeći čuđenje, zapitao ga: Šta je to”, da bi odma dao i svoj odgovor: A, Bog i Hrvati. Dobro je!”

Komentator Slobodne Dalmacije” nije se trudio da proveri da li je stvarno tako bilo ili je u pitanju naknadno zlonamerno tumačenje. Bilo je dovoljno što mu je tako javljeno, pa je, objašnjavajući čitaocima genezu krilatice Bog i Hrvati” napomenuo da je ona besmislena i sa službenog gledišta crkve. Otvorena pitanja Hrvatske – nastavio je komentator – kao i svih drugih republika mogu se rešavati samo u postojećim strukturama, a ne na bilo koji način. Pošto je zamerio Vukovu da je bio nepristojan prema domaćinima priredbe i da nije poštovao gostoprimstvo i elementarni red, komentator je zaključio da je on više voleo politikansku opereticu, jadnu i po svojim idejama i po očekivanjima koja u njoj Vukov polaže”.

Istog leta, Vukov je dva puta pokušao da organizuje koncert u Mostaru i dva puta je to sprečeno. Kad su na to reagovali Hrvatski tjednik” (čiji je član uredničkog veća bio – Vukov) i Studio”, pozivajući se na ustavna prava, bosansko Oslobođenje”, uvek na braniku otadžbine, odgovorilo je tekstom Alarm dušebrižnika”:

A tačno je to: Mostar je Vici Vukovu zatvorio vrata! I ne samo njemu, nego i ostalim pjevačima, i ostalim ljudima koji žele javno da iznose stavove koje ovaj grad ne prihvata. Jer, Mostar je već odavno ravnopravna zajednica građana bez obzira kojoj nacionalnosti pripadali. Tačno je to: Mostar, kao grad gdje živi stotinu hiljada ljudi, ne želi u svojoj sredini ugostiti Vicu Vukova, čovjeka koji se posljednjih godina proslavio bisernim” izjavama i postupcima… Slučajem Vukov” ponovo se želi ostvariti pravo na mješanje u unutrašnje stvari naše Republike. Kroz brigu o najboljem hrvatskom estradnom umjetniku i njegovoj egzistenciji, ispoljena je u stvari briga o Hrvatima u Mostaru i Hercegovini. Kada Mostar može da ugrozi egzistenciju jednog Vukova, kakva li je tek egzistencija Hrvata koji tu žive. Ti listovi kao da zaboravljaju da je država Bosna i Hercegovina odavno rekla da joj nisu potrebni nikakvi dušebrižnici sa strane, zaboravljajući da su svi narodi koji tu žive jasno naglasili da su pripadnici te države i da će sami znati da u svojoj kući budu i gospodari. Upravo to ne odgovara onima koji neprestano pokušaju da se sa strane infiltriraju u naše bosanskohercegovačko društvo i da ostvaruju svoje uske političke ciljeve iza kojih uvijek stoji ambicija za monopolom. Očita je želja da se diskreditira državnost i politika Bosne i Hercegovine i ostvari pravo da se prava” politika kroji iz drugih centara…”

Kakve je veze imao koncert Vice Vukova sa državnošću BiH, zna jedino autor (Dragan Bartolović, 10. avgust 1970), koji na jednom mestu piše kako je Mostar bio i ostao grad koji široko otvara vrata svim umjetnicima koji u njemu žele da nastupe”. Sem Vice Vukova, naravno.

Postojanje Vice Vukova iritiralo je zemlju. Nekima je smetalo i što se pojavljuje na televiziji, pa je Komunist” u kolumni za TV kritiku objavio i sledeći komentar: Subotom uveče doživjeli smo nešto, u najmanju ruku, čudnovato. TV Magazin Antona Martija (Zagrebački studio) prikazao nam je, pored ostalih pjevača zabavne muzike koji su sudjelovali na splitskom festivalu, i Vicu Vukova. Šetao je ulicama i trgovima, između starih zgrada i crkava, pjevajući Zvona moga grada”, a slijedila su ga djeca, žene, starci, sa stadom ovaca. Vukov se tako našao u ulozi pastira, predvodeći narod… Poslije svega toga, kada je u Postirama direktno uvrijedio osjećanja ljudi, njihova politička i moralna uvjerenja, on dobija milionsku tribinu, u okviru TV Magazina, i još k tome simbolično predvodi narod-stado. Kako to protumačiti? Jasno, niko razuman nije za to da se Vice Vukov progoni, da mu se zabranjuju nastupi, ali kakogod bilo da bilo, emisija što je uslijedila odmah, neposredno, poslije Postira, djeluje veoma neprikladno. Televizija, očigledno, nije imala smisla za mjeru kad je ovako postupila, udarajući svima, koji su bili zaprepašćeni političkim ispadima Vukova, novi šamar”. (3. IX 1970).

Budući da je zemlja u to vreme imala preče brige od polemike oko jednog pevača (bujanje maspoka” u Hrvatskoj, liberalističke tendencije u Srbiji, prepucavanja na liniji BeogradZagreb, studentsko nezadovoljstvo koje je tinjalo), izgledalo je da je drug Vice odložen u ladicu, kao jedan od mnogih koji su se zanosili politikom i u njenom plamenu izgoreli. Tvrdoglavi Šibenčanin opet je stigao u Postire i 20. jula 1971. tamo održao solistički koncert, nezavisno od programa Postirskih fraja” koje su se ježile pri pomisli da im pjevač opet dođe kao gost. Organizaciju koncerta preuzelo je omladinsko rukovodstvo Postira za koje se kasnije (nakon obračuna s maspokom) najednom ispostavilo da je bilo ilegalno i da je radio u dosluhu sa pokretom i klerom. Očevici tvrde da su čak i opatice nameštale stolice za koncert Vice Vukova koji je održan pred postirskom crkvom!

Vukov se  pisao je NIN  na koncertu pojavio čudno odeven: samo do polovine bio je u narodnoj nošnji. Ali, to je odmah i objasnio: Sigurno ćete se pitati šta je ovo  kakav je to kostim? Ovo na mojoj glavi što vidite, to je kapa iz okolice Šibenika, tako da se zna da u ovoj glavi ima soli, morske soli, zar ne? A ovaj košuljak, to je dio narodne nošnje koju nose Hrvati na sjeveru, ili, kako to neki zovu, Slavonija. Prsluk koji vidite dio je sinjske junačke narodne nošnje, koju sam dobio u Imotskome. Ovo ovdje nam je zajedničko (pokazuje na crveno-belo-plavu traku). No, neki će reći, a šta je to dolje (dodiruje pantalone)? He, nisam, naravno, slučajno ostavio i malo  Evrope.

Nastavljajući konferansu, pjevač je rekao: A sad ne bi bilo zgorega ovako odjeven prošetati se pjesmom kroz lijepu našu, jer kako je odavno rekao i žalio se naš pjesnik Pavao Štos: 'Svaki se narod raduje, a moj se sebe sramuje. I kako je nešto od toga danas ostalo, ja sam odlučio da na svakoj priredbi pjevam pokoju narodnu pjesmu, pa kako bude nek' bude. Možemo početi od Međumurja, pa preko Zagreba, Zagorjem, pa onda malo do junaka iz Like, pa preko Like, Velebita do Primorja, pa preko Plive u milu Bosnu.

(Nastaviće se u četvrtak 25.09.2008.)

Oceni
3.22
Ostali članci iz rubrike Ličnosti
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak