Kultura Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (9)

Zašto je „Filosofija palanke” najomraženija knjiga srpskih desničara

LAGODNOST U NEKULTURI (1)

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Teško je poverovati da je Antonić, pored svojih silnih objašnjavalačko - zamajavalačkih poslova, stigao da posveti toliko vremena koliko je potrebno da bi se Konstantinovićevo delo makar korektno razumelo. Kroz tekst je, međutim, vrlo otvoreno, pa i hrabro na izvestan način, pokazao svoje nepoznavanje i nedovoljno razumevanje srpske kulture. Sama po sebi, ta činjenica niti je nova, niti znači mnogo, toliko ima primera u javnosti da oni koji se zalažu za domaću kulturu, za nekakvu banalno shvaćenu autohtonost, autentičnost, o toj istoj kulturi blagog pojma nemaju

Piše: Marjan Čakarević

Nepoznavanje srpske kulture: Antonićeva analiza Filosofije palanke Radomira Konstantinovića, objavljena u magazinu „Pečat“ i na sajtu NSPM, divan je primer šta se dobija kada se u jedno i neraskidivo spoje duhovna ograničenost i bezobrazluk. Desničar kakvim ga je srpski bog dao, on je u svom sistemu vrednosti prigrlio razne osobine koje se tradicionalno pripisuju levici, insistiranje na jednakosti, na jasnosti, u smislu knjiga za narod, za narod pisane  narodu razumljive, car je go, deseterac, ruvo, Habjanović-Đurović i tome slično.


Pozivanje na to što je knjiga „običnom ljudskom umu“ teško shvatljiva, posebno je glup argument. Valjda je Antonić hteo da kaže kako svugde kasirke po radnjama ili radnici na gradilištima u pauzama sve što žele da rade je da samo Hegela čitaju, a o Deridi da raspravljaju
Analizu ovog teksta treba započeti nekolikim načelnim napomenama. Intelektualna odgovornost i poštenje bi trebalo da budu etička načela jednog univerzitetskog profesora, a da bi se odgovorno i pošteno analiziralo delo Radomira Konstantinovića, na onom nivou i u onom obimu koje Antonić u svom tekstu pokušava da dosegne, potrebno je nekoliko meseci vrlo strpljivog i marljivog rada na tekstovima koji su najfinije intelektualno-emotivno tkanje. Jer Filosofija palanke, a pre svega Biće i jezik, znače u prvom redu bavljenje poezijom, tom jezički najosetljivijom delatnošću. Takođe, da bi se išta razumelo u tim knjigama na pravi način, ili preciznije, da bi se razumelo u potpunosti, neophodno je, praktično, detaljno poznavanje celokupne srpske kulture. A stvari se ili razumeju u potpunosti ili se, zapravo, uopšte ne razumeju. I sa najboljom voljom, teško je poverovati da je Antonić, pored svojih silnih objašnjavalačko-zamajavalačkih poslova, stigao da posveti toliko vremena koliko je potrebno da bi se Konstantinovićevo delo makar korektno razumelo. Kroz tekst je, međutim, vrlo otvoreno, pa i hrabro na izvestan način, pokazao svoje nepoznavanje i nedovoljno razumevanje srpske kulture. Sama po sebi, ta činjenica niti je nova, niti znači mnogo, toliko ima primera u javnosti da oni koji se zalažu za domaću kulturu, za nekakvu banalno shvaćenu autohtonost, autentičnost, o toj istoj kulturi blagog pojma nemaju. Međutim, ima nečeg paradigmatičnog u tom zanosu od kojeg pate izvesni javni radnici. Zavarani količinom javnog prostora koji svojim proizvodima zapremaju, ovi delatnici ubrzo počnu da pomišljaju da on stoji u proporciji sa njihovim stvarnim intelektualnim dometima, pa se tako osete pozvanima da komentarišu sve ljudske delatnosti, od ekonomije preko poezije i filozofije do fudbala. Činjenice su, na njihovu žalost, neumoljive i pokazuju, u ovom slučaju, nešto drugo.

Razmetanje neznanjem

Već decenijama na meti: Radomir KonstantinovićNa početku teksta o Filosofiji palanke, Antonić kaže da mu je osnovna namera da utvrdi „kako je i zašto ova knjiga postala biblija Druge Srbije.“(Svi navodi Antonićevog teksta su iz verzije objavljene na sajtu Nove srpske političke misli.) Mala aljkavost se pojavljuje odmah nakon toga. Dok u podnaslovu teksta precizno navodi naslov knjige kao Filosofija palanke, odatle pa nadalje kroz ceo tekst piše Filozofija palanke. Greška je sasvim bezazlena, međutim, na jednom višem planu govori o odsustvu osećaja za nijansu i nijansiranost, a ovaj je osećaj u tumačenju poezije i filozofije presudan. Odmah nakon toga slede nešto krupnije nedoslednosti i nelogičnosti. Naime, Antonić navodi kako je knjiga prvi put štampana 1969. i kaže „u prvi mah ona je dočekana s naklonošću,“ da bi već na početku sledećeg pasusa primetio kako je „njeno čitanje za mnoge predstavljalo razočarenje.“ Nejasno je kako je neka knjiga dočekana sa naklonošću, a nakon čitanja donela razočaranje? Kako se, i pre svega zašto se, sa naklonošću dočekuje knjiga koja nije pročitana? Ispada da su, nasuprot našem moralnom i intelektualno odgovornom vremenu, tih godina u Srbiji živeli sve neki intelektualni bednici i ulizice koji knjige hvale pre nego što ih pročitaju. Tako Antonić nigde ne kaže kako je utvrdio ove činjenice. Opet, u vrhu teksta gde su navedene sve godine izdanja vidi se da je knjiga već sledeće godine ponovo štampana, kao i da je zaključno sa 1991. godinom, pre bilo kakve priče o Drugoj Srbiji, bila objavljena još dva puta. Ispada da je svaka sledeća generacija imala čudnu potrebu da se razočarava ovom knjigom. Nadalje, Antonić kaže da je napisana „teškim i nerazumljivim pseudo-hegelijanskim jezikom“ i navodi jednu rečenicu kao primer: ŤSmernost je ovde izraz vernosti činjenicama, koja vernost je nevernost ljubavi, nespojiva sa banalnošću obogovljenog reda i poretka apsolutno-činjeničnog sveta, ali koja je i nevernost samoj činjenici jer, nalazeći njen apsolutni identitet, ne nalazi nju već je gubi u apsolutnom ništavilu tog apsolutnog identitetať. Prvo što se tekst Stevana Tontića, na koji se poziva, netačno citira, jer Tontić kaže da je Konstantinović „u svojoj osnovnoj frazi hegelijanac“. Dodavanje prefiksa pseudo, ovde ima, razume se, negativnu konotaciju. A nije jasno, jer Antonić to ne precizira, zbog čega je dodao taj prefiks. On nešto kasnije navodi verbalne paradokse kao jedno od obeležja ovog diskursa, kada kaže da je čitava knjiga začinjena njima, previđajući da je to pesnička i retorička figura, koja postoji u poeziji i filozofiji od kada postoje poezija i filozofija, i da, kao svaka figura, može biti upotrebljena uspelo ili ne. Tako je ova figura kod Konstantinovića vrlo uspela, jer čitav svet palanke počiva na prividnim paradoksima, pa ga je ovim putem, preko paradoksa, moguće precizno objasniti. Rečenica koja je navedena kao ilustracija Konstantinovićevog stila i jezika, zvuči paradigmatično. Međutim, Antonić uopšte ne navodi kontekst iz kojeg je izvukao tu rečenicu, pa ona, ovako istrgnuta, nekog ko se prvi put sreće s filozofskim diskursom, može da zbuni. A reč je o


U tim rečima (ŤTeturajući na svojim štakama često dođem u opasnost da padnem da ne bih zgazio mrava; ali sam u stanju da mirne duše streljam četu neprijateljskih vojnika. Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizmať), Perović nadrasta epohu i okruženje; u ratu osakaćen, on doživljava neku vrstu spoznaje besmisla i paradoksa rata
tumačenju jedne strofe poznate Pandurovićeve pesme Mrtvi plamenovi, a kada bi se navela strofa koju Konstantinović tu analizira, ta rečenica bila bi savršeno jasna. Ona i ovako nije nejasna, ali uobičajeno je, ako se tekst piše sa ozbiljnijim analitičkim pretenzijama, da se stvari navode precizno. Tu rečenicu, kao uostalom i čitavo Konstantinovićevo delo, neće moći lako i pitanje je da li će moći išta da razumeju oni koji smatraju npr. bogomprosvetljena Habjanovićkina dela za relevantnu kulturnu vrednost, ali onima koji su spremni na složenije i uzvišenije duhovne avanture, ovakve rečenice, kao, recimo, i Hajdegerove rečenice, mogu pružiti velika duhovna zadovoljstva. Pozivanje na to što je knjiga „običnom ljudskom umu“ teško shvatljiva, posebno je glup argument. Valjda je Antonić hteo da kaže kako svugde kasirke po radnjama ili radnici na gradilištima u pauzama sve što žele da rade je da samo Hegela čitaju, a o Deridi da raspravljaju. Pri tome se to izgovara na način koji bi u sebi želeo da sadrži nekavu ironiju, ali se to izmeće u nešto potpuno suprotno. Nejasna je ta potreba Antonića da se hvali svojim neznanjem.

Dalje kaže Antonić kako „niko nije želeo javno da prizna da bar pola knjige nije razumeo“ i ubrzo dodaje kako su „čitaoci jedan drugom samo u poverenju govorili šta stvarno misle o knjizi: da je bar pola knjige besmisleno, da je knjiga puna opsenarske frazeologije, da njen veći deo čini visokoparno raspredanje, da taj iluzionizam povrh svega iritira i svojom nadmenošću i apodiktičnošću... Ali, vešto postavljena logička klopka – koju znamo iz priče 'Carevo novo ruho' – odvraćala je većinu čitalaca od javnog saopštavanja onoga što vide i osećaju“. U kojoj to zemlji, intelektualnoj sredini postoji taj lep običaj da se javno priznaje kako se neke knjige ne razumeju? Koliko bi čovek trebalo da bude glup da o tako nečem uopšte razmišlja? Takođe je nejasno koja je to ptičica otpevala Antoniću kako su čitaoci jedan drugom samo u poverenju govorili svoje negativno mišljenje o knjizi? Kako je on to utvrdio? Razgovarajući sa dovoljno relevantnim brojem tadašnjih čitalaca? Kakva je to uopšte argumentacija? Otkud mu ta, na raznim nivoima, glupava teza da se u Srbiji baš oko šezdesetosme zapatio toliki nemoral i kukavičluk? Čitav tekst i njegova osnovna teza upravo i počivaju na ovim „korisnim nejasnoćama“ i preko potrebnim prećutkivanjima.

Kad se pobrljavi od nacionalizma

Potom se Antonić bavi samim duhom palanke. Na stranu naivan pokušaj da se pridevom „kriptomarksistički“ knjiga, valjda moralno, diskvalifikuje, jer u takve zanose zapadaju i mnogo ozbiljniji tumači i polemičari od Antonića, ono što je posebno smešno jeste Antonićev pokušaj ispravljanja Konstantinovića. Antonić tako zamera Konstantinoviću što kod njega palanka ne znači konkretno društveno okruženje, već idealnu projekciju srpskog naroda u prošlost, sadašnjost i budućnost. Stvari su, međutim, i složenije i jednostavnije od toga. Ono što je jednostavno utvrditi jeste da je knjiga jasno podeljena na dva dela, koje bismo mogli za ovu priliku nazvati teorijskim i praktičnim delom. Sasvim je jednostavno utvrditi, čak i krajnje letimičnim pregledom, da se prvi deo bavi duhom palanke u idealnom smislu, i da ima vrlo malo, a praktično uopšte nema refenci na istoriju ili stvarnost shvaćene u tom banalnom vidu, a to je praksa poznata još od Platona i služili su se njome i Kant i Hajdeger, između ostalih. Konkretnim objavama duha palanke, i to pre svega u stihovima i postupcima srpskih pesnika iz doba moderne i avangarde, Konstantinović se bavi u drugom delu. A upravo se, između gomile drugih, i u toj primedbi krije palanka. Jer Antonić bi valjda želeo da je Konstantinović pisao o palanci poput Sremca (neka mi oprosti njegova čestita sen što moram da ga pomenem u ovakvom kontekstu), tako da nam posle te kritike bude malo žao palanke. Analiza dela pesnika i esejista (ideologa) kojom se Konstantinović bavi u drugom delu, i pored toga što ponegde iznosi sudove koji su uopšteniji, ipak je pre svega data u funkciji ilustracije onih osobina, vidova, oblika u kojima se duh palanke objavljuje u svetu. Takođe, na početku poslednjeg pasusa teorijskog dela, Konstantinović kurzivom naglašava: „Palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća“, a to „u svetu“ podrazumeva i srpski svet, i nemački, ili bilo koji drugi, kao što i duh podrazumeva duh koji može da se javi u bilo kojoj sredini.

-.-PHOTO: STOCK-.-Otvorena glupost, skriveni bezobrazluk: Slobodan AntonićAntonić dalje kaže ovako: „Naime, iz takođe tajanstvenog razloga, u srpsku palanku, po Konstantinoviću, spada kompletno građanstvo Srbije, uključiv i naše najveće umove. Ono što mi mislimo da je najbolje u srpskoj kulturi pre 1941, za Konstantinovića su samo emanacije jednog te istog palanačkog duha“. Koliko je ovde netačnosti na jednom mestu! Prvo, kako bi taj razlog bio tajanstven ako ga Konstantinović objašnjava u prvoj polovini knjige, na oko 200 stranica teksta? Drugo, kako se iz tridesetak imena izvodi zaključak da je reč o celom građanstvu Srbije? Kako se iz konkretnih primera koje Konstantinović navodi, dakle, samo vrlo precizno naveden segment nečijeg dela, proširuje zaključak na čitavo delo, čak i kada je ovih tridesetak autora u pitanju? Gde je on osporio npr. značaj koji u našoj kulturi ima Miloš Đurić za prevod i tumačenje dela antičke književnosti? A to je spram Vidovdanske etike, koja je više danak vremenu, jer takvih spisa tada je pisano pregršt, neuporedivo važnije za srpsku kulturu. Takav zaključak može da izvuče neko ko: 1. nije pažljivo čitao Filosofiju palanke, 2. ne zna ništa o delu Miloša Đurića, 3. vrlo selektivno poznaje srpsku kulturu i nema sposobnost da razume šta je u njoj važno, a šta sporedno. Dalje, nejasno je na koga Antonić misli kada kaže „mi mislimo“? Koji ste to vi? Imate vi pravo da mislite i da je zemlja ravna (Basara npr. ima neke vrlo duhovite opaske u tom smislu) i da mislite da ste Bred Pit ili Ron Džeremi, to je vaše ustavno pravo, proizašlo iz Povelje Ujedinjenih nacija o univerzalnim ljudskim pravima. Ja, recimo, mislim da su najveća imena naše kulture do tog perioda, a i kasnije, između ostalih Crnjanski, Andrić, Vinaver, Rastko Petrović, Oskar Davičo. Kao i neki, ali nikako ne svi, sa Antonićevog spiska. I ima značajnih pisaca koje bih mogao navoditi da se vidi da uopšte nisam usamljen u tom mišljenju. Čime su se to kvalifikovali Velibor Jonić, Vladimir Vujić i Vladimir Velmar Janković da budu upisani među najveće naše umove? Na koje se to autore i tumače poziva Antonić kad kaže „mi mislimo“? A ima tumača, i to vrlo značajnih, npr. Miodrag Pavlović, čije se mišljenje ne poklapa baš sa Konstantinovićevim. Mogao je Antonić da suprotstavi te autoritete, u stilu „evo, ja sam vam ponudio, pa vi sami utvrdite ko je bolji tumač“. Zašto nije? Ko se uopšte od relevantnih proučavalaca bilo čega služi tim komunističkim trikovima da se skriva iza tih opštih, narodnih mišljenja? Koliko neko treba da pobrljavi od nacionalizma da bi u nekakvom onanijskom transu napisao rečenicu: „Pripremite se da čujete koga sve Konstantinović ubraja u duhovne palančane!“ Sa sve znakom uzvika na kraju. Kome on to i šta otkriva? Nešto što je poznato samo četrdeset godina? Kako je zaključio da su i Dis i Nastasijević, po Konstantinoviću, palanački duhovi? Tako nešto može da izjavi neko ko ima problema sa razumevanjem teksta na osnovnom nivou. Posebno, ovo otkrivalačko-zapovedno „pripremite se“ valjda treba da znači da publika kojoj se obraća nikad prethodno nije čula za Konstantinovića i njegovo delo. I još više od svega toga, da ti Antonićevi čitaoci nisu u stanju sami da utvrde šta u toj knjizi piše, nego je potrebno prilagođavanje teksta njihovom uzrastu. Koliko je tu nipodaštavanja tuđeg rada i znanja, kao i razmetanja svojim neznanjem!

Odbrana i poslednji dani

Sve ovo uglavnom spada u nekakvo opšte neznanje. Posebno neznanje Antonić iskazuje kada počne, u sledećem odeljku, da brani Skerlića, Rakića i Drainca od Konstantinovićevih „napada“. „Recimo, svako će se zapitati zašto se Skerlić našao na ovom spisku. Zar on nije bio veliki Evropljanin? Zar on nije bio vatreni poštovalac francuske kulture? Zar on nije sa svojom ćerkicom razgovarao na francuskom?“ Recimo, Skerlić se nije našao ni na kakvom spisku i, recimo, oni koji su čitali Filosofiju palanke i koji poznaju Skerlićevo delo to se neće zapitati. Šta znači da je neko veliki Evropljanin? To je preopširan pojam koji može da znači sve i da ne znači ništa. Pa npr. i Mirjana Marković sebe je smatrala i verovatno se još uvek smatra velikom Evropljankom, ali šta ona podrazumeva pod Evropom i evropskim vrednostima i kako se za te vrednosti borila u praksi? Daleko bilo da poredim Skerlića sa Mirjanom Marković, samo je reč o tome da ovako obuhvatni pojmovi nisu dobra argumentacija u tekstu koji pretenduje na naučnost i uglavnom zamagljuju problem. Skerlićevo delo je beskrajno značajno za srpsku kulturu, uostalom, upravo je Konstantinović o tome pisao u predgovoru za izbor Skerlićevih dela za kanonsku ediciju srpske kulture  Srpska književnost u sto knjiga. Ali Skerlić je, i to se uči u srednjoj školi, imao i krupnih propusta, pa je praktično izbrisao iz istorije srpske književnosti dva najveća pesnika svoga doba, Lazu Kostića i Disa, čije je prezime, sasvim uzgred, Petković, a ne Petrović, kako Antonić piše. A to što je Skerliću bila dekadentna Evropa, to su uglavnom najznačajniji evropski stvaraoci pred Prvi svetski rat. Ali to nikako ne umanjuje Skerlićev značaj, a ponajmanje je Konstantinović onaj koji umanjuje taj značaj.

Žrtva Antonićeve odbrane: Jovan SkerlićKada brani Rakića, Antonić kaže da je on bio gospodin, parnasovac, diplomata itd. Sve je to nesporno tačno. Ali Antonić uskraćuje informaciju o tome gde to Konstantinović napada njegovo gospodstvo, gde govori o diplomatiji, kakve sve to veze ima sa Rakićevom poezijom? O Rakićevoj poeziji nema neko visoko mišljenje ni Miodrag Pavlović, o čemu piše u knjizi Poezija i kultura, Nolit, 1972. Ali ni jedan ni drugi mu ne osporavaju to da je bitan, Konstantinović kaže najbitniji pesnik epohe pred Prvi rat. Na sličan način na koji je Bajron bitan za romantizam, ali o kome danas, izuzev poneke romantične duše, niko ne misli kao o velikom pesniku. Rakićeve pesme o Kosovu, u odnosu na hrpe pseudoromantičarskih zanosa kojima su zasipani periodika i pesničke knjige toga doba, neosporno su umetnički uspelije i to je u literaturi o Rakiću ponavljano do dosade, a među prvima je to pomenuti Skerlić primetio. Međutim, neku godinu kasnije, u knjizi Lirika Itake, Miloš Crnjanski, u ciklusu Vidovdanske pesme, dao je sasvim drugačije viđenje rodoljublja i time na simboličkom polju „pobedio“ pomenuti tip pevanja, čiji je Rakić nesumnjivo najbolji predstavnik. Danas prosuđivati o tim Rakićevim pesmama kao da ništa kasnije nije napisano u srpskoj kulturi, zapravo znači poništavanje te kulture. Da li treba da se pomene Eliot koji je u to doba, pre tričavih devedesetak godina, napisao da svako novo značajno delo uspostavlja nov sistem vrednosti unutar jedne književnosti? Da li bi trebalo znati ponešto od toga pre nego što se vrednuju nečiji sudovi?

„Zašto Drainac? Zar on nije pesnik velegrada, zar on nije prvi pravi beogradski pesnik, zar on nije uveo ono toliko slavljeno 'urbano' u srpsku poeziju? Zar upravo Drainac nije pesnik nonkonformizma, pesnik drskosti, pesnik pobune protiv svih stega, pa onda i protiv duha palanke? Štaviše, ako su Skerlić i Rakić zadržali izvestan osećaj za nacionalno, nije li baš Drainac toga oslobođen? Ako se iko emancipovao od svih kolektiviteta, ako je iko postao individuum, ako je iko postao 'univerzalni vagabund', nije li to bio upravo Drainac?” Sva ova pitanja postavlja Antonić. I opet, iako se tim pitanjima na prvi pogled nema šta zameriti, ona ipak ne pokazuju stvarno poznavanje stvari. Jer Drainac nije prvi pesnik grada i prvi koji je uveo urbano u srpsku poeziju, pre njega su to uradili i Crnjanski i Rastko Petrović, ali bi se „urbano“ moglo prepoznati još kod Vojislava Ilića, da ne govorimo o Disu. On jeste pesnik nonkonformizma, ali u tome nikako nije najradikalniji. Rastko Petrović, da ne govorimo o, recimo, Draganu Aleksiću ili braći Micić, to su u jednom ipak značajnijem stepenu nego što je Drainac. Šta znači da se neko emancipovao od svih kolektiviteta i kako je to Drainac bio oslobođen osećaja za nacionalno? Kako bilo koji pesnik koji piše na bilo kom jeziku, ako ne računamo esperanto, može da bude oslobođen osećaja za nacionalno? Zašto bi se toga oslobađao? On sebe mora da pozicionira u odnosu na tradiciju koja postoji na tom jeziku, dakle ne može nikako da bude nenacionalan.

Nerazumevanje poezije

Potom Antonić pokušava da ismeje primere koje Konstantinović navodi kao suprotstavljene duhu palanke, a to su Miloš Perović i Dušan Srezojević. Konstantinović navođenjem ispovesti Miloša Perovića nikako ne poništava srpsku kulturu, nego navodi te reči kao značajne, kao bitan iskorak od svega što se u tom trenutku peva i piše. I u tim rečima (ŤTeturajući na svojim štakama često dođem u opasnost da padnem da ne bih zgazio mrava; ali sam u stanju da mirne duše streljam četu neprijateljskih vojnika. Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizmať), Perović nadrasta epohu i okruženje; u ratu osakaćen, on doživljava neku vrstu spoznaje besmisla i paradoksa rata. Neku godinu kasnije svi važniji pesnici imali su sličan duhovni stav.

Molim vas, ne branite me: Milan Rakić„Dušan Srezojević, zapamtite to ime, Dušan Srezojević, pesnik i revolucionar, Dušan Srezojević, čovek koji 'nadrasta i Rakića i J. Dučića', a svakako i Drainca i Nastasijevića, Dušan Srezojević, čovek koji je samo zahvaljujući beskrajnom mraku srpske palanačke kulture ostao nepoznat, Dušan Srezojević će zablistati na intelektualnom nebu Srbije onda kada se Srbija najzad oslobodi 'duha plemena', a svaki Srbin konačno postane čist univerzalni individuum.“ Dušan Srezojević je značajno ime predratne poezije, u to se može uveriti svako ko otvori Antologiju novije srpske lirike Bogdana Popovića, a estetski sudovi Bogdana Popovića nikako nisu bliski Konstantinovićevim. Eto, pomenuti Pavlović je takođe pisao o Srezojeviću. Eto, Gojko Tešić i Milivoj Nenin priređuju za ovogodišnji sajam sabrane pesme Dušana Srezojevića, ali verovatno sva ova imena ne znače ništa Antoniću. Ko to treba da zapamti ime Dušana Srezojevića? Oni koji su iole ozbiljnije upućeni u srpsku poeziju to ime svakako znaju. A takođe je tačno da je Srezojević dugo ostao previđan, zaboravljan, ali javašluka u srpskoj kulturi ima svakakvih i na svakom koraku, on nije jedini sa takvom sudbinom. A mogli bi se navesti solidni argumenti, i uostalom oni i jesu navedeni, u prilog tezi da neke pesme, a pre svega Srezojevićeva pesma Unutrašnji dijalog predstavlja značajniji umetnički domet od Dučićeve i Rakićeve poezije ovog doba. Ali, da bi neko to znao, on mora malo da čita poeziju, i to pre svega noviju, a ne da mu Dučić i Rakić budu glavna merila za 21. vek. Posebnu vrstu nerazumevanja poezije, pa i kulture uopšte, Antonić pokazuje kada uopšte pominje Drainca i Nastasijevića kao pesnike sa kojima bi se Srezojević mogao porediti. Ova dvojica pripadaju avangardi, dok Srezojević pripada periodu moderne, a to su dva sveta, dva potpuno različita egzistencijalna iskustva, dva tipa pevanja između kojih se slomila istorija u liku Prvog svetskog rata i nepovratno ih razdvojila, tako da se oni, kod upućenog sveta, uopšte ne porede, a pogotovo se ne porede na tako banalan način kao što to Antonić čini. U ovom se primeru čitavo Antonićevo nepoznavanje onoga o čemu piše objavljuje u punom obimu.

(Nastavak teksta objavljujemo u subotu 13.9.2008)

Oceni
5.00
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak