Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Televizije u Srbiji

KUD PLOVI TV BARKA?

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Neko je davno rekao da je televizija ogledalo duhovnog stanja gledalaca. Naravno, ovo je izrekao neki Englez, pošto teško da bi, makar za trenutak, neko i mogao da poveruje da to ima ikakve veze sa nama, osim što naša televizija jeste ogledalo, ali čega?

Piše: Robert Nemeček

Ovog proleća smo konačno shvatili da većina građana hoće da deli iste vrednosti kao i ostatak civilizovanog sveta, što bi konsekventno moralo da podrazumeva drastičnu promenu odraza slike u ogledalu kojim se barata pomoću daljinca. Da li je to tako? Odgovor je jasan - sa časnim izuzecima, naša televizija je i dalje u dalekim godinama prošlog milenijuma i, naravno, odraz u ogledalu sa daljincem nije odraz evropske Srbije, već one sa kojom bi trebalo da smo raskrstili, mada je ona očigledno vrlo prisutna zahvaljujući, pre svega, onima koji kontrolišu odraz u ogledalu, a kriju se iza univerzalnog alibija: „Gledaoci to traže. Da li je sve to baš tako?

U jednom trenutku je počela invazija domaćih filmova bez ikakvog kriterijuma, kojima je jedino bilo zajedničko da je kvalitet slike na nivou filmske projekcije u zadružnom domu pedesetih godina, gde pritom fali i po jedna rolna filma, pošto u ogledalu sa daljincem domaća filmska starudija obavezno traje bar po 5-6 minuta kraće nego nekad. Partizani su se vratili onako kako Brus Vilisu i Švarcenegeru nikada ne bi pošlo za rukom, jer kroz kišu iskrajcovanih filmskih kopija se naziru Boško Buha (ne onaj što su ga upucali), Sirogojno, a tu je i Slavica, pa samo fali Barba Žvane. Ili je i on bio, ali je promakao pošto nije emitovan na raznim programima bar tri puta u jednoj nedelji, što je uobičajen prosek. Umetnički doživljaj je posebno impresivan kada Javni WC emituje remek-delo pod nazivom „Desant na Drvar, gde u prvih dvadesetak minuta Nemci, na tečnom nemačkom, kroje planove kako da doakaju najvećem sinu naših naroda i narodnosti, a da pritom niti jedna jedina reč nije prevedena. Jasno je da je u Kući neko dobio proverenu informaciju da je u Srbiji nemački jezik zastupljen isto, ili bar skoro isto, kao i srpski, što je baš ohrabrujuće, jer znamo da uskoro nemački filmovi neće imati one glupe titlove. Jedna druga televizija je emitovala italijansku mini seriju od tri nastavka, sva tri bez ijednog jedinog titla. Tako se ide u Evropu! Kad su u pitanju filmčići komediografskog karaktera, redovno uvredljive umetničke vrednosti, koji su pre 25-30 godina uveseljavali staro i mlado po staroj Jugi, za njih su rezervisani udarni televizijski termini; udri reprizu na reprizu reprize. Dokle? Kako dokle? Kakvo uvredljivo pitanje! Kakva ružna reč - repriza! Tu počinje da se napipava žila kucavica ogledala sa daljincem.

Devedesetih godina sistemska televizija, koja se od TV Beograd prekrstila u RTV Srbije, počela je da proizvodi program, koji je imao očigledan cilj za skretanje pažnje na takozvane „vedrije teme, kao pandan monstruoznom TV Dnevniku, i to je davalo rezultate. Misliocu koji je patentirao turbo-folk zapalo je za oko da svi južnoamerički diktatorski režimi zamajavaju narod telenovelama, pored kojih ne vide šta im se radi i kuda idu, pa je to ekspresno ušlo u naše živote. Domaće serije i telenovele su postale glavni oslonac sistema koji se od milošte zvao Bastilja. Ako se pažljivije pogleda, nije teško uočiti da danas dobar deo televizijskog programa čine sadržaji proizvedeni u tom vremenu, sa pomenutom namenom. Zahvaljujući nekim čudno formulisanim ugovorima, nekoliko anonimnih kompanija je posle prividnog pada Bastilje dobilo pravo da distribuira serije TV Beograd i to televizijama bivših jugoslovenskih republika. Ruku na srce, devedesete su imale i neke dobre stvari. Na primer, TV Beograd je bila producent, bolje rečeno finansijer, svih domaćih filmova proizvedenih u to doba. Treba imati u vidu da tada nije postojala TV pretplata, a TV Beograd je imao sredstva da pokrije te troškove, koji su se vrteli od 100.000 tadašnjih maraka na više. Poređenja radi, pre dve godine vrhuška RTS odbila je da otkupi film Rajka Grlića „Karaula, zajedno sa serijom, čime je RTS postao jedina nacionalna televizija neke od država bivše Jugoslavije koja to nije uradila. Cena od 120.000 evra za malo remek-delo je proglašena za „lopovsku, mada danas cena jedne epizode domaće serije najprizemnijeg kvaliteta ide i do 80.000 evra, istih onih para koje građani ove zemlje plaćaju kroz TV pretplatu, nadajući se da za svoj novac ugledati Evropu u ogledalu sa daljincem.


Pre dve godine vrhuška RTS odbila je da otkupi film Rajka Grlića „Karaula”, zajedno sa serijom, čime je RTS postao jedina nacionalna televizija neke od država bivše Jugoslavije koja to nije uradila. Cena od 120.000 evra za malo remek-delo je proglašena za „lopovsku”, mada danas cena jedne epizode domaće serije najprizemnijeg kvaliteta ide i do 80.000 evra.

Tu dodirujemo sledeću ranu - kakav boljitak ima pretplatnik-korisnik u odnosu na vreme kad nije plaćao preplatu? Da li ima manje repriza, da li ima bolji obrazovni, dokumentarni, strani serijski, muzički program, o aktuelnim filmovima da se i ne diskutuje. Nepobitno je da se od pretplate inkasira oko 4,5 miliona evra mesečno i da plate i honorari svih, pa i onih koji na posao svraćaju sporadično ili ne svraćaju uopšte, iznose između 2,2 i 2,6 miliona evra mesečno. Na šta se svakog meseca potroši ostatak od nekih dva miliona evra, pitanje je bez odgovora.


U susednoj Hrvatskoj, na programima HRT prikazuju se sve relevantne svetske serije, dokumentarni program je na najvišem nivou, a autorske emisije nisu samoreklamerska-stranačka propaganda opcije koja je bliska vrhuški HRT. Sa našim žaljenjem, u njihovom ogledalu se odslikava Evropa i svaki sekund emitovanog programa jasno pokazuje gde je novac gledalaca-pretplatnika. Nema repriza, nema starudija bez ikakvog smisla i nema podilaženja jeftinom primitivizmu, što ne znači da HRT ne bi mogao niti umeo da iznedri civilizacijski izmet poput ponosa svog srpskog pandana o raščešljanoj baki. U Hrvatskoj su takve stvari prepuštene takozvanim „zabavnim televizijama, Novi ili RTL-u, koje su pandan našem Pinku, mada je čudo što civilizacijski nivo Pinka nikako nije ispod civilizacijskog nivoa RTS-a, što bi bilo očekivano.

Šta reći za ostala ogledalca? Od TV Fox se očekivalo mnogo, stigao je program bez glave, repa i ikakvog profila, bez obzira što su potrošena sredstva o kojima ostale televizije mogu da sanjaju; Avala i Košava, nekada pominjani kao Pink 2 i Pink 3, barataju sa programom uvredljivog kvaliteta, od Marka Jankovića koji satima sa gostima čita za sebe SMS poruke, Zahara gde se pocupkuju kolca, začinjeno katastrofalnim repriznim serijama, obaveznim telenovelama i svim mogućim otpacima u svakom pogledu; Studio B, vrlo pristojan za jednu gradsku televiziju; odličan dečiji kanal Happy, od kojeg bi svi mogli da ponešto nauče, i B92, koji ima svoj jasan civilizacijski profil, ali je pritom smrtno ozbiljan, neko bi rekao dosadan, čak i kada treba da bude zabavan.

Šta je zajedničko za sve gore navedene televizije? Svi su potrošili ogromna sredstva za kupovinu programa, a da za taj novac nisu obezbedili moderan i aktuelan program koji je uklopljen u televizijske tokove u svetu, program namenjen gledaocima koji su okrenuti civilizovanoj budućnosti, oslobođeni bremena prošlosti i iluzija o božanskoj jedinstvenosti pod ovim suncem. Zbog toga postoje toliki pokušaji da se sakrije da je gledanost svih televizijskih programa dramatično pala i da po prvi put marketinške agencije, koje troše novac na reklamiranje proizvoda, završavaju godinu sa viškom - novcem koji nisu uspeli da potroše na televiziji, jer nije bilo dovoljno programa koji su bliski potencijalnim potrošačima.

Koliko stvarno gledalaca danas sedi ispred ogledala sa daljincem? Odgovor je - mnogo manje nego ranije, jer se kreće između 100-200.000, koliko je maksimum koji okuplja Fox ili Avala, Pinkovih 650.000 za vreme Grandovih emisija, i TV Dnevnika koji se ovog leta dodirivao sa Grandom. Ne tako davno, svaki atraktivniji film je imao imao gledanost današnjeg Granda ili Dnevnika, da ne pominjemo seruju Dosije Iks, koja je u jednom trenutku imala gledanost od 24%, odnosno skoro dva miliona gledalaca, ili Zone Zamfirove sa skoro pola stanovništva ispred ekrana. Izraženo u procentima, danas 4-10% stanovništva redovnije gleda televiziju, dok skoro 50% apstinira od ekrana jer nema šta da gleda.

Nije teško zaključiti da najveći deo takvih čine upravo oni koji očekuju da im Evropa uđe i kroz magično ogledalo, oni koje odavno ne zanimaju ostaci koncepta televizije iz devedesetih i koji sadržaj televizijske ponude doživljaju kao uvredu i atak na ličnu inteligenciju.

Oceni
0
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak