Intervju Kultura
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Intervju: Dragan Todorović,
autor „Knjige osvete"

Živimo u vremenu kurvi

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Tražio sam jednu reč koja će imati objašnjenje za sve što nam se dešavalo. Ona predstavlja sve i kad je čujem poželim da kažem „Jebem vam majku svima! Da li ste vi normalni? Ta zemlje jeste funkcionisala.” EU je napravljena kao nekadašnja Jugoslavija, isti princip i isti sistem. A kada završim sa osvetom, onda sa druge strane krene bluz. To je drugo osećanje.

Razgovarao: Dejan Kožul

Fotografije: Dragan Kujundžić

Memoari kao prozno delo veoma često nude savršen pogled na prošlo, odnosno opisano vreme. To je posebno izraženo kod autora koji sa sigurne udaljenosti, od nekoliko hiljada kilometara, promatraju matičnu zemlju. Zov rodne grude za većinu je neodoljiv, pa se pod pritiskom nostalgije idealizuju ličnosti ali i događaji. Naš sagovornik, međutim, nije upao u takvu zamku. Dragan Todorović je nekadašnji urednik u magazinima Rock i Non, Plejboju, autor knjiga o Brusu Springstinu i Tom Vejtsu i već 13 godina ne živi u Srbiji. Napustio je zemlju 1995. i odselio se u Kanadu, jedno od omiljenih utočišta političkih imigranata sa prostora bivše SFRJ, što Todorović u neku ruku i jeste, jer je upravo zbog političke situacije i otišao preko bare.

-.--.-Dve godine nakon engleskog izdanja, knjiga je prevedana na srpskiPre dve godine, Todorović je u Kanadi objavio memoare o sebi i o očerupanoj zemlji zvanoj Jugoslavija i to ne baš na ubičajen pohvalan način. Za knjigu pod nazivom Knjiga osvete - bluz za Jugoslaviju Todorović je te godine dobio nagradu Udruženja pisaca Kanade, što je prvi put da je nagradu dobio pisac poreklom iz Srbije. Dve godine kasnije, knjiga je prevedena na srpski, a izdavač Dobar naslov se potrudio da dovede Todorovića u Beograd kako bi predstavili knjigu. Iskoristili smo priliku i porazgovarali sa Draganom Todorovićem o knjizi, njegovim sećanjima, ali i o aktuelnoj situaciji u zemlji, koju poslednje dve godine prati iz Engleske.

* Knjiga je izašla pre dve godine u Kanadi. Zanimljivo je da si svoje viđenje svega šta se dešavalo u Jugoslaviji pisao na engleskom. Zašto?

Jeste. Negde 1996. sam počeo da objavljujem tekstove u kanadskim novinama i bio sam urednik jednog kanadskog radija, tako da sam kraće stvari već radio na engleskom. Ova knjiga je prvo što je rađeno na engleskom u toj dužini. To nije bilo slučajno i tek sada razumem da je to zaista tako. U trenutku kad sam odlučio da pišem memoare bila mi je potrebna neka distanca. Da sam pisao na srpskom o životu u Srbiji, toga ne bi bilo. A ako pišem sećanja o životu ovde, na engleskom, odmah imam jednu distancu, kao da je reč o trećem licu. Mislim da je knjiga zbog toga i počela da se rađa na engleskom.

* Kakav ti je osećaj bio kada si video prevod?

Kada sam ga dobio na lektorisanje to mi je bilo najčudnije iskustvo u životu. Odjedanput čitam moja sećanja, o mom životu, na mom maternjem jeziku, ali to nije ono šta sam ja napisao. Ne samo da nije taj jezik kojim sam pisao, nego ni izbor reči nije onakav kakvim bih se služio i kakav bi mi bio u glavi. Doslovno sam se nekih 15-ak sekundi osećao kao da mi je neko ukrao životnu priču. Neverovatno je iskustvo prelazak između dva jezika. Kad živiš u inostranstvu, taj prelazak je prava zona sumraka. Čudne stvari se dešavaju. U početku razmišljaš na srpskom pa prevodiš na engleski i pišeš. Sanjaš i psuješ na srpskom, a onda polako počinješ sve više da govoriš na engleskom, pa počinju da ti se mešaju engleski i srpski.

-.--.-Nakon što sam video prevod, osećao sam se kao da mi je neko ukrao život*Da li si zadovoljan kako je ispao prevod? Naslov Bluz za Jugoslaviju si objasnio tako što si ga uporedio sa Hendriksovim sviranjem bluza, prepunim emocija. Da li si se osećao hendikepiranim zbog jezika koji si koristio, a kojim, opet, nisi mogao da izraziš sve emocije?

Prevodom, kao prepisom onoga što je napisano na engleskom, sam zadovoljan, ali nikad ne može biti kao da sam pisao knjigu na srpskom. Zadovoljan sam što nisam otišao u neke finije, elegičnije nijanse sa pričom. To bi se pretvorilo u baru suza, a to nisam želeo. To je baš kao i Hendriksa dok slušaš. To je bluz uz koji ti nećeš zaplakati, ali te pogađa pod kožu. Želeo sam da knjiga ne ostavi ljude ravnodušnim, nego da ih iznervira ili probudi. Svi mi imamo svoje priče. Ne pretendujem na otkrivanje vruće vode, ali forma je malo drugačija. Nije reč o klasičnim memoarima u kojem opisujem divnog sebe. Pokušao sam da napravim valcer između građanina i jedne zemlje. Koliko je knjiga priča o meni, toliko je i priča o Jugoslaviji.

* Kome si namenio knjigu? Pisana je u Kanadi, pa me zanima da li si se obraćao starosedeocima ili brojnim novopridošlicama iz Srbije i drugih zemalja nastalih na tlu SFRJ?

Kad sam je pisao, nisam imao ideju kome da se obratim. Mislio sam u početku da je bilo dosta stvari za koje sam mislio da Kanađani ne znaju, pa se ispostavilo da sam pogrešio, da su se oni načitali o Jugoslaviji. To me prijatno iznenadilo. Razumeju oni nas mnogo više nego mi mislimo. Kad su me pitali izdavači ko će to da kupuje, rekao sam da ne znam. U Torontu postoji ogromna zajednica bivše Jugoslavije. Kad je knjiga izašla, zapanjio sam se da su mailovi koji su mi stizali većinom bili od kanadskih čitalaca. Shvatio sam da je Kanađanima bilo dosta i da su se shvatili da su se tamo neki ljudi koji žive u Njujorku, Londonu, Parizu predstavljali kao eksperti za Balkan. Odu mesec dana u neki hotel sa prevodiocem, snime intervjue i predstave se kao eksperti i napišu knjigu. Meni je izdavač javio da je prvo izdanje rasprodato u roku od 10 meseci, pa su mi najavili džepno izdanje za koje sam mislio da nikada neće izaći, ali sam se prevario.

* Kanadsko tržište i Kanađane si apsolvirao. Nakon dve godine, knjiga se pojavljuje i u Srbiji. Kakve reakcije očekuješ u ovim krajevima?

-.--.-Želeo bi da knjiga ne ostavi nikoga ravodušnimRazmišljao sam o tome, jer će knjiga potpuno drugačije funkcionisati ovde. Neka od imena u knjizi su ostavljena, neka su izmenjena, ali u svakom slučaju, ako bi neko želeo da se bavi time, mogao bi tačno da rekonstruiše koja su imena u pitanju. Ne želim samo da knjiga ostavi čitaoce ravnodušnima. Voleo bi da ih natera na sopstvena sećanja. Ne pokušavam da prodam svoja sećanja i objašnjenja svoje priče kao recept. Želeo bih da, nakon knjige, oni koji su je iščitali sednu u kafanu i porazgovaraju „je l' se sećaš ovoga, ili onoga...” pa neka sami dovrše svoj deo priče. Na tu interakciju računam. Nadam se da će izdavač moći knjigu da plasira i van granica Srbije. Mislim da je zanimljiva za područje bivše Jugoslavije. Knjiga je podjednako ljubazna i neljubazna za sve. Tu se pominju i incidenti sa Hrvatima, koje sam doživeo. Doživeo sam incidente i sa Slovencima, koji nisu u knjizi, ali ima tu dosta loših priča i o nama samima.

Ono što me uvek nerviralo kod memoara je što ih uvek naprave zlatnima. Tamo su svi dobri, moralni... sve su radili iz najviših načela i sve što su radili u životu ima opravdanje, svi ljudi su divni, veleumni... Meni se to uvek gadilo. Život nikada nije takav. Mora da postoji neki deo života koji je slan i prljav. Zato mi se stara Jugoslavija i Balkan danas i sviđaju. Život je takav, nije svilen. Malo je tvrd i moramo i mi da budemo malo tvrdi da bismo tu živeli. Moraš da imaš nagon za samoodržanjem i svest kako da se snađeš, da budeš fajter, eskiver... Meni je cela ideja o memoarima bila da pišem slani život i, u tom smislu, mnogi su mi rekli da je knjiga brutalno iskrena na nekim mestima. Ne pišem za fine književne nagrade, pa me sa te strane potpuno zaprepastilo da sam dobio nagradu. Ja se ne nadam tome i mogu da koristim reči poput sranje, govno... i šta više, koristim ih na početku, da odmah stavim do znanja na početku da knjiga nije za one ljude sa istančanim i svilenim ušima. Ovo je slano. Reakcija će biti sigurno. Ja se samo nadam da nikoga neću povrediti, nikoga od tih ljudi koji se nađu u njoj.

*Objašnjavao si često zašto Bluz za Jugoslaviju, ali zašto Knjiga osvete?

Kad razmišljam o tadašnjem životu, imam ta dva osećanja i to je balans naslova i podnaslova. Kad kažeš Knjiga osvete, to je teška reč. Odmah čuješ buku i bes, tuču i frku i zla osećanja.

* To je upravo ono šta nam se desilo.

Tako je. Tražio sam jednu reč koja će imati objašnjenje za sve što nam se dešavalo... Ona predstavlja sve i kad je čujem poželim da kažem „Jebem vam majku svima! Da li ste vi normalni? Ta zemlje jeste funkcionisala.” EU je napravljena kao nekadašnja Jugoslavija, isti princip i isti sistem. A kada završim sa osvetom, onda sa druge strane krene bluz. To je drugo osećanje. Razmišljam kakvi smo idioti ispali. Uspeli su da nam rasture zemlju. Dolazio sam kolima iz Engleske i prolazio sam kroz Sloveniju, Hrvatsku... Kako je to bilo neverovatno. Sedneš u auto, odeš do Alpa da se skijaš, onda se spustiš do Rijeke na more da se zezaš, i to sve bez pasoša. Neverovatno! Onda dođu kulovi i objasne da su Srbi siromašni zato što ih potkradaju Slovenci, Slovenci bi mogli da imaju više para, ali nemaju jer izdvajaju za Makedoniju, zavade narode i onda se pojave lešinari svih boja i oblika iz celog sveta i krenu da nas mire. U stvari, prodavali su ispod žita svoje naoružanje, agende i planove. E to su naslovi kod nas - to osećanje besa i tog užasa, a s druge strane žala što su momci u crnim šeširima pobedili, što smo ih pustili. Hvala ljudima ovde što su lupali u šerpe da konačno smene Slobu, ali bolje da su lupali u te šerpe 1991.

-.--.-Jugoslavija je bila oličenje ljudskosti* Lupali jesu, ali oni koji su bili smenjivani ponovo su se vratili i druže se sa predstavnicima onih koji su ih smenjivali. Ti si pobegao jer nisi mogao da trpiš što su Srbi uporno glasali za opciju koja je danas opet na vlasti. Kako to komentarišeš?

ROK JE UMRO KAD I "NOVI TALAS"
* Dugo godina si se bavio rok novinarstvom. Kod nas već godinama ne postoji nikakav medij koji bi na takav način pratio rok end rol.

Ovde je došlo do samoubistva roka. Domaći rokeri su uvek analizirali šta se dešava na zapadu i pokušavali su da to prevedu. U ključnom momentu su napravili pogrešan prevod. Ukapirali su da zapadni rokeri u velikoj količini koriste folk motive, ali folk u zapadnoj muzičkoj tradiciji je Bob Dilan. Od folka Dilana i Gatrija, Sigera do eletrifikacije instrumenata i prelaska na rok end rol je razdaljina od jednog nokta. Ovde, kada su probali da primene isti princip, korišćenje motiva folka u roku, spojene su babe i žabe. Folk se ovde svira na harmonikama, ima drugačiji ritam i potpunu drugu patologiju - seču vena na nastupima itd. Kad su Bregović i Houra krenuli da unose seljačke motive u rok end rol zapravo je došlo do poraza i samoubistva roka. To se, međutim nije odmah desilo. Zašto? Zato što je rok and rol doveo sebe u situaciju da se takmiči na istom terenu sa narodnjacima. Za to vreme, narodnjaci su kupovali Maršale, uzimali najbolju tehniku, pozajmili kompletan instrumentarij iz rok end rola i postali ubitačni profesionalci. Na tom terenu rok nikada nije mogao da se takmiči. Rok je morao da ostane izraz urbane omladine kod nas. Na zapadu rok end rol nije obavezno takav, ali kod nas je to bilo užasno loše. Umro je onog momenta kada je potučen novi talas. Meni se Džoni Štulić obraćao direktno, kao čoveku koji je živeo u gradu. On je govorio o urbanim problemima, urbanog čoveka. Onog momenta kad mi je ovaj zapevao Lipe cvatu pitao sam se o čemu on priča? Bleje ovce? Šta je hteo da poruči? Nažalost, Bregović je postao mejnstrim i to se desilo jugoslovenskom rok end rolu. Mediji samo prate to šta se događa. Dobar muzički časopis ne može da postoji, a da piše samo o zapadnoj muzici i tu postoji problem. Oće li u isto vreme da piše o novoj ploči Red Hot Čili Pepersa i o Seki Aleksić?! Pa ne može! Kad pustim radio u kolima, počinje da mi bude teško da razlikujem profile stanica. Taj triler u glasu je počeo da prodire i u pop melodije, sve je postalo zbrkano. Ostala je jako mutna fotografija koju ne mogu da rasčitam. To se generalno desilo i nama. Srbija pati od strahovitog nedostatka identiteta. Srbija više ne zna šta je. Puklo je sa Crnom Gorom, nije više ni Jugoslavija, puklo je i sa Kosovom...ne zna se oće li ili neće u Evropu...vrlo je teška situacija u tom pogledu. Koliko god se privreda oporavljala, ili ne, mi ovde imamo veliki posao izgradnje identiteta, Ko smo šta smo? Nismo istok, ali sigurno nismo ni zapad. Negde moramo da nađemo mesto.

* Teško je imati identitet kada ni u jednom od pomenutih slučajeva Srbija nije donosila odluke, već su te odluke uvek donosili drugi. Svi su nas napuštali.

Tako je! Mi smo pasivno čekali da nas definiše redosled događaja. Ne može to tako. Dok sam pisao knjigu stalno me pratio proces privatnog gorenja i to je ono šta me pratilo u bivšoj Jugoslaviji. Taj proces, da imaš neku ideju, proces borbe za pomeranje granica slobode, da izguraš svoju muziku, knjige...imao si tu neku revolucionarnu vatru u sebi i bitno je i za pojedince i državu kojom vatrom goriš. Ne daj bože da uopšte ne goriš. Kad pojedinci umru, nestanu, pretvore se u prah - ako su živeli pravi, znojavi, pakleni život, taj prah će oplemeniti zemlju u koju ode i iz tog mesta će izrasti divna kruška, prelep cvet, sjajna kajsija. Od ovih koji žive kao gnjide samo čičak raste. Tako je i sa državama. Pogledaj Švajcarsku. Mudra politika stotinama godina, ne mešaju se u sukobe. Imaju fenomenalan identitet -Alpe, čokoladu, sireve i satove. Ali sve je više knjiga i članaka i opštih mesta gde je Švajcarka zemlja za sprdnju. To je zemlja koja ne gori, koja je klaustrofobična, ksenofibična...I pojedinci i zemlja treba da gore, da guraju. Samo tako zaslužuju poštovanje. Mi živimo u ćošku, odoše nam Slovenija, Hrvatska, Bosna, Makedonija...Odoše i Crnogorci...Ko smo? Mi smo veliki čekači. Ne može to da nam bude identitet. Vuci, guraj, izgradi se. Ne mogu identitet da nam budu teniseri, Svaka im čast, ali ne mogu Nole, Ana i Džej Džej da nam izgrade identitet. To traje tri godine i onda smo opet na početku.

Imam jedan jezički hobi. Ranije, dok sam bio u Kanadi, dolazio sam jednom godišnje, ali svaki put sam se trudio da u razgovoru sa prijateljima uočim u govoru novu reč. U jednom trenutku nova reč je bila - sponzoruša. Meni je to bio goli užas. Društveno prihvaćena biva reč koja faktički ne skriva mnogo prostituciju. Sad tek shvatam, kada se ovo sa novom vladom izdešavalo, da je to bio predznak svega onoga šta će doći. Srbija danas jeste država sponzoruša, to je država u kojoj kurve fenomenalno profitiraju i svi se kurvaju. Lično mislim da u ovoj situaciji treba sačuvati nerve i treba primeniti sistem koji se koristi na zapadu - daj novoj vladi 100 dana od osnivanja, pusti ih da probaju nešto da urade, a onda, ako je to loše, navali na njih i probaj da ih smenjuješ čim pre. Ako je dobro, pusti kurve neka rade. Generalno, mislim da je ovo vreme u kojem živimo - vreme kurvi, jer ne možeš mnogo da uradiš oko stvari koje te bole. Moramo da shvatimo da smo mala nacija i da možemo da učinimo nešto samo do određenog nivoa, ali moramo da sačuvamo živote ljudi, moramo da imamo plan za sutra.

Više bih voleo da vidim dugoročno planiranje kod naših političara. Sasvim je sigurno da će Kosovo u nekoj varijani ostati nezavisno. To je jasno svima na vlasti u ovoj zemlji. Ako je tako, hajde da vidimo šta ćemo da radimo sa tim Kosovom za 50 godina. Ako ne želimo da prihvatimo nezavisnost, onda treba da napravimo zid i živimo unutar tog zida. Ali moramo da živimo zajedno sa celim svetom, pa onda da vidimo da ostvarujemo neke veze. Tito je uvek uspevao da nađe poštene Albance. Pa, mora da postoji negde i pošteni Srbin. Hajde da se pošteni Srbi nađu sa poštenim Albancima... ne mora to da bude kod nas. Može u Švajcarskoj, na Kipru... Neka se polako dogovore da zajedno živimo, da se ne svađamo i da to funkcioniše. Moramo da sačuvamo manastire i te ljude dole. To je taj plan koji nedostaje i to me plaši.

* Zašto su ljudi jugonostalgični. Da li je to bilo zbog boljeg života? Ako su već bili zadovoljni, kako objasniti onda sve šta nam se desilo?

Mislim da je najveći problem u tome što je stara Jugoslavija bila oličenje uljudnosti, civilizovanosti, gde su razni narodi koji su do juče klali jedni druge našli modus vivendi gde mogu da žive mirno, da sarađuju, da idu ka zajedničkom cilju za dobrobit svih. Jedni druge su pomagali, razmenjivali kulturna dobra i prosto uživali u tom mnogoljuđu i raznolikosti. Sadašnja situacija, sa sedam država, zapravo odslikava ono šta su o Balkanu zapadne enciklopedije sve vreme pisale. U njima postoji pojam balkanizacija, koja je definisana kao proces cepanja i trajne zavađenosti. Balkan se, uz veliku pomoć međunarodne zajednice, vratio svojoj definiciji u rečnicima i to mi je poražavajuće. Mislim da u svim ljudima, u moralnoj konstrukciji, stoji zapisano da je mnogo bolje pričati sa nekim, biti prijatelj i biti dobar sused. Zato mislim da će ta jugonostalgija još dugo opstati. Proći će još 10 godina i to se više neće zvati jugonostalgija jer je Jugoslavija već prošlost, ali sam siguran da ćemo ili preko EU ili regionalnih saradnji ostvariti neki vid dobrosusedstva i zajednice. Ne možeš podeliti narode koji razumeju jedni druge. To je naprosto nemoguće. Možeš fizički menjati jezik, ubaciti nove reči, ali ne možeš postići da se ne razumemo. Vidim da su Crnogorci angažovali jezičke stručnjake da probaju da zakovrnu crnogorski do nivoa gde ga Srbi neće razumeti. Super! Neće ga ni njihovi građani razumeti. Nisu u pitanju samo Srbi, već tako ruše svoju kulturnu tradiciju pokušavajući da sruše veze sa nama. Pa to je strašno! To su bezumnici i mislim da oni nikada neće uspeti. Ja idem često u Sloveniju i razumem ih. Pa, ne možemo mi pocepati te veze. Fizička granica je tamo gde više ne razumeš stanovnike - Italija, Austrija, Rumunija... ovo ostalo ne priznajem da su granice. Ne mislim da je povratak u staru Jugoslaviju moguć, ali mislim da će ta želja da se bude kulturan i dobar prevladati. Kulturna razmena počinje da funkcioniše. Kad se dešavaju koncerti, putuju sa obe strane i to je fenomenalno. -.--.-

Oceni
5.00
Ostali članci iz rubrike Kultura
image

Intervju sa Jadrankom Stojaković iz 1975.

O pjevanju i gitari

image

Intervju: Aleksandra Mančić, prevodilac i autor (2)

Oslobađanje od nametnutog mišljenja i ponašanja

image

Intervju: Aleksandra Mančić, prevodilac i autor (1)

Prevođenje je čin pobune

image

Intervju: Dragan Velikić, pisac

Što sam stariji, manje izmišljam

image

Intervju: Igor Marojević

Knjigom do pripadnosti srednjem sloju

image

Intervju: Neven Ušumović, pisac

Ne dopuštam likovima da tek tako izvrše samoubojstvo

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak