Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Srpske spisateljice

SKUPLJAČICE PERJA

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Roman "Poljubac" Gordane Ćirjanić (nagrada Žensko pero) bez problema može da zameni svoje autorstvo sa bilo kojom autorkom sa bilborda, iz kuhinje ili sa jogurtom. Ovakav roman treba da nas zabrine zbog trivijalizacije ženskog pisma, odnosno neverovatne kritičke mrene bar dva žirija...

 

Piše: Saša Ćirić

-.-PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ-.-Madlena Janković u četiri pero-varijante

Kad poleti Žensko pero

Na prvi pogled, nagrada kao i desetine drugih: Vitalova (za pomazane pisce), nagrada Modne kuće Mona (za odrpane pisce), nagrada mesare Matijević (za gladne pisce; prvi dobitnik Matija Bećković za knjigu poezije Kad budem mlađi, par tisuća evrića na konto), nagrada Gorki list (za žedne pisce; dobio Srđan Valjarević, čeka se Basara)...

Elem, prohtelo se Madleni Janković – poznatoj ne samo po udabdenoj činjenici da je supruga Filipa Ceptera i da po njoj pozorište u Zemunu nosi ime, već i po tome što je završila grupu za svetsku književnost – da, pokrenuvši izdavačku aktivnost (Zepter book world), preuzme nagradu „Bazara“, časopisa za heklanje, kukičanje i druge antipatrijarhalne delatnosti ženskoga pola i podigne je na nivo od pet hiljada evra (zlatno naliv-pero, plaketu i porodični portret bračnog para Cepter ne računamo).

„Bazar“ je list sa tradicijom, nagrada Žensko pero takođe. Dosadašnje dobitnice bile su: Gordana Ćirjanić i Marija Jovanović (2001), Eva Ras (2002), Jelica Zupanc (2003), Mirjana Đurđević (2004), Ljubica Arsić (2005) i Sanja Domazet (2006). Ovo je sedmo po redu Žensko pero, a dobitnicama se po drugi put pridružila Gordana Ćirjanić sa svojim romanom Poljubac (izdanje „Narodne knjige“).

U radu žirija učestvovali su počasni predsednik, Madlena Cepter, predsednica žirija, prof. dr Neda Todorović, i članovi: Ljiljana Jovanović, Radovan Popović, Rajko Lukač i Nenad Šaponja. (U zbiru: anonimne žene, tu ne mislimo na gospođu Madlenu, prustovski okidač za Žensko pero; jedan novinar-književni biograf; dva pisca, od kojih je jedan, Lukač – nije Đerđ – sastavljač ujediniteljske antologije ženske proze, a drugi izdavač, sa antičkog trga, srodnog profila: u njegovoj ediciji književne kritike jedne kraj drugih su knjige Slađane Ilić i Jasmine Vrbavac, Alena Bešića i Slobodana Vladušića).


Kakva je ovo nagrada?

Iznenadićete se, ovo je subverzivna nagrada. Svojom saborno-omnivarnom koncepcijom (all inclusiv, sve što je žensko nije mi strano), ona ukida podelu litarature na komercijalne trice i umetnički poduhvat, odnosno na tzv. ozbiljnu i tzv. popularnu literaturu. U tom smislu, Žensko pero je nagrada našeg tranziciono-konzumerističkog doba. Danas je nepristojno i retrogradno neka dela baciti u smeće samo zato što su trivijalna, odnosno zato što odurno prežvakavaju opšta mesta, matrice žanra ili neke antropološko-astrološke teme (ljubav i smrt, trt i mrt). A sve zato što su domicilni postmodernisti stavili znak jednakosti između visokog i niskog, vrednog i bezvrednog i ravnodušno se povukli za svoje skamije, u svoje trgovačko-diplomatske ispostave po izdavačkim kućama, medijima i književnim žirijima.


Kakve veze to ima sa Ženskim perom?

O, sasvim direktne i Ťpernateť (da ne rečemo Ťrutaveť). Pogledajte Ťsemaforť, odnosno listu nagrađenih autorki i liste knjiga koje su se nalazile u (naj)užem izboru. Primer za 2005 godinu: "Tigrastija od tigra" Ljubice Arsić, "Bekstvo iz akvarijuma" Sonje Atanasijević, "Epoha lipsa juče" Ane Vučković, "Kuća u Puertu" Gordane Ćirjanić, "Parking Svetog Savatija" Mirjane Đurđević, "Kao da se ništa nije dogodilo" Marije Jovanović, "Baltimor" Jelene Lengold i "Igra anđela" Ljiljane Habjanović-Đurović.

Iz ženskog herbarijuma
Uz uzdarje zahvalnosti, Žensko pero je umelo da zagolica autorsku imaginaciju, recimo, kroz reči laureatkinje Ljubice Arsić prilikom dodele nagrade 2006:

Žensko pero u raskošnom repu velike ptice književnosti podjednako je lepo, raskošno i nežno, kao i muško, i bez njega se ne može zamisliti letenje. Ova nagrada obeležava novu osećajnost i priznanje ženstvenosti kao podjednako važnog oblika ljudskosti, potrebnog koliko i muževnost, ali ona nagoveštava visoke standarde i meru koju su postavili veliki pisci muškarci“

Sad svejedno što je obično famozno pero, simbol litearture, svoje prirodno mesto nalazilo u repu guske (dakako i gusana/guskova), i što su te velike i lepe bele ptice, poznate po pronicljivosti, umesto vazdušastih vertikala običavale kopno i slavski poslužavnik za trpezom. Svejedno i svečano priznanje ženske podređenosti, tako kompatibilne celini ljudskog – dakako kao zakasnela dopuna, i zakletva da će se poštovati muški standardi kvaliteta, a po mogućstvu i dostići (ako Bog da snage i sreće).

Kakav je to književni apetit koji može da proguta naporedo Ljiljanu Habjanović i Ljubicu Arsić, Mariju Jovanović i Jelenu Lengold, recimo? Kakvo je to kritičarsko oko koje ne vidi razliku između Gordane Kujić i Mirjane Bobić Mojsilović, s jedne strane, i Mirjane Pavlović ili Mirjane Novaković, s druge? Koliko treba kritičarske miopije, čitalačkog samozavaravanja i marketinških napora izdavača pa da se poveruje da je Eva Ras prvorazredna spisateljica, da Mirjana Đurđević piše išta značajnije od paušalnih travestija na dnevno-političke teme, da Ana Vučković nije početnica koju je nekakvim neočekivanim obrtom sudbine muški kritičarski klan lansirao na srpski provincijalni Olimp, da Sanja Domazet nije nepodnošljivo sentimentalna, notorna i plitka? Koja je mera oportunizma i estetičke otupelosti srpskog kritičkog establišmenta koji ne dopušta da se krene u beskompromisnu analizu knjiga ozbiljnih autorki poput nagrađenih Ljubice Arsić i Gordane Ćirjanić? I to je treća nevesela dimenzija našeg teksta o ženskom pismu u Srbalja. Kao nigde u regionu, na srpskom jeziku se zapatila tušta i tma trivijalne chic literature (pri tom ne pominjemo političke projekte pisanja Ljiljane Habjanović, koji su se promovisali od para državne firme, „Narodne knjige“, pre fijaska, u zlatno doba devedesetih i instutucija JUL-a, da bi sada svoje ponizno mesto našlo na štandovima eparhija Srpske pravoslavne crkve kao bogougodno štivo, takoreć' ženski Koeljo), kao nigde u regionu, ozbiljna kritika nema snage da se suoči sa ovom šljaštećom bujicom ispraznosti i, povrh svega, knjige renomiranih autorki se uzimaju kao dobre na veresiju i ignoriše se njihova neujednačenost i počesta posrnuća i promašaji.

Tako je u poeziji Radmila Lazić skliznula u Ťfeminističko narodnjaštvoť, Marija Knežević u hiperprodukciju banalnosti, u prozi Ljubica Arsić želi Mango (Laguna, 2008.), koketirajući otvoreno sa stereotipima i samoreklamerstvom, Vida Ognjenović pokušava da se ostvari i u preljubničkom romanu ali joj to teško polazi za rukom (uprkos širokogrudosti Narodne biblioteke Srbije), dok Gordana Ćirjanić jaše na talasu skoro apsolutnog uvažavanja za jedan adolescentski užas od romana kakav je Poljubac.

Ozbiljne autorke su u zrelim godinama pomahnitale od oslobođenosti, otkrivši tematske ponore seksualnosti, kao inhibirane i frustrirane konkubine patrijarhata, još uvek na lancu njegovom, ali je povodac za njih postao nepojamno dug, opevaju sladostrašća puti za domaćice, tragaju za poreklom, bave se preljubom, čačkaju po golišavosti i erotici, još uvek suzdržano i stidljivo, ali dostojanstveno i sa pravom koje im niko ne može uskratiti... ne uviđajući koliko su smešne u svojoj infantilnoj erotomanskoj zajapurenosti, posustale u preispitivanju umetničke forme, tako iritirajući banalne u predočavanju ženske i muške psihe, skrivenih strasti i patnji i neurasteničnog traganja za (heteroseksualnom) ljubavlju.


Bez jezika ili o romanu Gordane Ćirjanić: „... surduknuvši se u groznicu neostvarivih nadanja“. (str. 191, pasus 2, alinea 3/4)

Laureatkinja: Gordana ĆirjanićRecimo da se polucitat odnosi na čitaoca (nipošto na oficijelnog kritičara, on zna red i svoje mesto spram afirmisanih veličina), koji se sa nepomućenim poverenjem zaputio ka romanu koji je tesnom većinom izgubio NIN-ovu nagradu (nagradu koja više treba nedeljniku NIN nego on njoj, za koju naivni još uvek veruju da predstavlja kaptol književne vrednosti). Opet, renome plodne spisateljice Gordane Ćirjanić, pesnikinje, autorke priča i putopisa, prevoditeljke sa španskog i engleskog jezika, mogao je da ulije ništa drugo do pouzdano prepuštanje referencama. A onda, šta se desilo: čitalac-Kandid se Ťsurduknuo u groznicu neostvarivih nadanjať.

Osnovno polazište autorke u romanu „Poljubac“ jeste humano: kako li na svet gledi onaj iz invalidskih kolica, kako ljubi onaj uskraćen blagodati hodanja. Ali, to nije dovoljno. Zato sledi plot, zvani zaplet: Luka, 60-godišnji invalid iz Kotora, živi sa bratom i snajkom, Bulkom, sa kojom je izgradio poseban odnos. Nezadovolj(e)nu posle ljubavnog čina, teši je i poverljivo razgovara s njom do duboko u noć. Ni to nije sve. Zbog svog nedostatka nije upoznao telesnu ljubav, otuda poljubac sa beogradskom slikarkom Katarinom postaje okidač buđenja njegovog uskraćenog tela. U trouglu Luka - Bulka - Katarina, u smenjivanju njihovih detaljno prikazanog unutrašnjih monologa ili doživljajnih govora, teče radnja romana, neretko inkristrirana refleksijama o ljubavi, braku, slobodi umetnika, socijalnim i erotskim ograničenjima. A sve se zbiva tokom jednog jedinog dana (nije 16. jun), kad Luka pobegne od kuće u hotel i počinje da se ispoveda znatno mlađoj prostitutki, dok Bulka kreće u potragu za njim po Kotoru.

Patos osnovne situacije, položaj uskraćenog u sredini koja ga sujeverno sažaljeva i ignoriše, autorka ne suspenduje, već ogoljeno naglašava i produbljuje konvencionalnom psihologizacijom. Psihološko oblikovanje likova je izvedeno, ali stilski zapušteno, tako da proizvodi efekat kontradiktornosti. I Luka i Bulka su zamišljeni kao prosečne osobe iz naroda, što ih ne sprečava da se upuštaju u smarajuće refleksije.

To što refleksije ostaju na nivou opštih mesta i stereotipnih predstava ne čini se ciljanom autorskom poetikom ovog romana, već autorkinim dometima i, verovatno, podudarnošću njihovih intelektualnih kapaciteta. Da nije tako, da je reč o pokušaju da se dočara svet malograđana i njihovog svetonazora u melodramskoj situaciji, pored usputnih pripovednih signala u redukciji govorne banalnosti, u strukturi romana bi se našlo i opravdanje za bavljenje ovom temom sa predvidljivim elementima i efektima. Pored sitničave empatije i suvišnog esejiziranja iz kunstler-romana (u prevodu: umetnici su usamljeni i okruženi nerazumevanjem, osuđeni svojim pozivom koji je i strastveni izbor i neizbežna kob da stalno budu nezadovoljni u stanju neurotične nadraženosti ili Ťnedostaje nam razumevanje, a sanjamo o ljubavi koja je veća od razumevanjať), začuđuje jezička hrapavost pripovedanja.

Generalno, Poljubac Gordane Ćirjanić bez problema može da zameni svoje autorstvo sa bilo kojom autorkom sa bilborda, iz kuhinje ili sa jogurtom. Ovakav roman treba da nas zabrine zbog trivijalizacije ženskog pisma, odnosno neverovatne kritičke mrene bar dva žirija. Oni koji odlazak Kosova žele da kompenzuju ekonomijom i kulturom, na dobrom su putu. Kao što Kosovom već dugo uprvalja neko drugi, tako se i dobra literatura piše negde drugde. Nama ostaju psalmopevci i narikače, odnosno licemeri i autistične neznalice, koje tvrde da se kod nas piše vrhunska literatura i čitalačka većina, koja to mora da trpi.


Oceni
0
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak