Intervju Kultura
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Intervju: Dubravka Stojanović

Strah od Evrope

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: DANAS/STANISLAV MILOJKOVIĆ

Mnogi primeri dokazuju da je stanovništvo imalo potrebu da živi punim plućima, a da je nacionalno patetična elita svesno htela da drži društvo u nekom stepenu debiliteta, da bi tako obezbeđivala svoju autoritarnu poziciju.

Razgovarao: Bojan Tončić

Istoričarka Dubravka Stojanović objavila je nedavno novu knjigu „Kaldrma i asfalt” (Udruženje za društvenu istoriju, Beograd 2008.) u kojoj stručnoj i laičkoj javnosti studiozno predstavlja „urbanizaciju i evropeizaciju Beograda od 1890. do 1914.”, kako glasi i podnaslov njene knjige. Prvi zakoni i planovi, formiranje ulica, gradnja kuća i ostalih zgrada, osvetljenje, vodovod i tramvaji teme su o kojima autorka piše pozivajući se na dokumente. U knjizi su, takođe, i poglavlja o institucijama civilnog društva (štampi, klubovima i kafanama), kao i knjigama, koncertima,filmovima, turizmu i sportu. Kroz probleme kanalizacije i prve urbanizacije glavnog grada do slobode štampe autorka analizira jedan od ključnih fenomena novije srpske istorije, odnos modernog i antimodernog. Dubravka Stojanović, docent na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu bavi se i istorijom političkih ideja, društvenom istorijom i analizom udžbenika istorije.

* Kako iz današnje perspektive izgleda urbanizacija i evropeizacija Beograda od 1890. do 1914. i mogu li se u nekim događajima pronaći sličnosti sa današnjim Beogradom?
Izgleda depresivno! Neki bi na to fatalistički mogli da kažu: „Pa eto, istorija nam se ponavlja”, kao da je istorija neki fatum, a mi, jadni, mali, našli joj se na putu! Knjiga ne pokazuje taj fatalizam, već, naprotiv, govori o ogromnoj odgovornosti elita za nerazvijenost Srbije. Ima mnogo primera koji dokazuju da je elita tu modernizaciju svesno kočila. Recimo, Zakon o gradu Beogradu nikada nije donet;  nije napravljen prvo urbanistički plan, pa se krenulo u pojedine poslove; bilo potrebno da prođe 35 godina od donošenja odluke o uvođenju kanalizacije do njenog završetka; stalno je blokirano uzimanje Zajma za razvoj grada; niko nije iz budžeta hteo da izdvoji procenat za uređenje prestonice, što je bio slučaj sa svim drugim evropskim gradovima itd. Bilo je tu i surevnjivosti prema Beogradu, mržnje prema njegovim građanima i stranim uticajima koji su preko njih dolazili u Srbiju.... Ali, glavno je, čini se potreba različitih elita da zakoče razvoj! To je neobično i vrlo retko u istoriji evropskih zemalja i zato bi trebalo posebno razmišljati u čemu je ta srpska specifičnost. Bojim se da se radi o jednoj nesrećnoj kombinaciji nerazvijenosti i siromaštva sa ogromnim nacionalnim pretenzijama. Stalno hoćete da pravite veliku državu, a za to  nemate mogućnosti! Onda krenete u rat, potrošite i ono malo što ste imali, a veličinom države opet niste zadovojni.... I tako dva veka. Vreme je prolazilo, šanse da se uhvati korak s Evropom bile su sve manje, cena modernizacije sve veća. Rasli su i kompleksi i strah od Evrope. Sve to stvorilo je jedan jedinstven spoj koji od Srbije čini jedinu zemlju na kontinentu čija gotovo polovina stanovništva neće u evropske integracije! Zato za mene ključno pitanje ovog trenutka nije kako će se napraviti politička kombinacija koja će nam omogućiti da izbegnemo najgore, nego kako sistematski raditi na tim, vrlo dubokim, antirazvojnim impulsima koji su nas dovde doveli. Dobrica Ćosić formulisao je tu ideologiju u „sentenci”, „zaostalost kao prednost”! To je, po mom mišljenju, ključ za razumevanje svih nesrećnih okolnosti koje su se dogodile tokom poslednjeg veka. Ako to tako razumemo, onda je jasno da nam se istorija ne ponavlja, već da mi stalno živimo u jednom zaleđenom trenutku, fiksiranom u tom strahu od promena.

* Konflikt između zajednice i društva, „namera nacionalne elite i potreba mladog, urbanog građanstva“ nekad i danas teme su kojima se bavite u novoj knjizi?
To jeste donekle pitanje o odnosu kokoške i jajeta: da li je modernizaciju kočilo nerazvijeno društvo ili antimodernizacijska elita... Meni je u ovoj knjizi bilo važno da dokažem odgovornost elite! Dosad je bilo radova koji su pokazivali da je društvo bilo suviše siromašno da bi  moglo da prati modernizacijske impulse elite. I to je neko objašnjenje koje je i u razvijenim istoriografijama prihvaćeno kao objašnjenje. Pokazalo se da elita preko Narodnog pozorišta nameće istorijske nacionalne drame koje stanovnici neće da gledaju, već hrle svake večeri u vodvilje i tamo se zabavljalju političkim i urbanim skečevima... Ili, još bolji primer je onaj da je učena komisija koja je trebalo da odredi prva zvanična imena ulica dala samo jednoj ulici ime nekog stranog mesta, i to baš ime Moskve! Ali su zato kafedžije svojim lokalima davale najrazličitija geografska imena, dovodeći na ulice Beograda razna mesta sa skoro svih kontinenta. I mnogi drugi primeri dokazuju da je stanovništvo imalo potrebu da živi punim plućima, a da je nacionano patetična elita svesno htela da drži društvo u nekom stepenu debiliteta, da bi tako obezbeđivala svoju autoritarnu poziciju. 

 

Indiferentni prema užasima
Kao oni roditelji koji unište svoje dete držeći ga stalno na nekom bebećem stepenu. To se nije promenilo u Srbiji za poslednjih sto godina. Uzmimo samo 5. oktobar! Ja sam potpuno sigurna da je društvo tada bilo spremno da čuje neke gorke istine, koje ionako svako zna. Ali je elita odlučila da ih ne izgovori, da se "dete" ne traumatizuje. To je ogromna odgovornost iz koje proizlaze današnji veliki sporovi oko pitanja ratnih zločina i ratnih zločinaca, što jeste ključ našeg nesporazuma sa Evropom i svetom. Pa kako neko može da nas primi u svoju uređenu zajednicu ako smo mi indifernetni prema tim užasima! To je suštinsko moralno pitanje, koje je ponovo elita propustila da artikuliše da ne bi okrnjila svoju vlast.

* Devedesetih godina prošlog veka, u vreme ratova na prostoru bivše Jugoslavije, rođena je sintagma „druga Srbija“, antiratni, pacifistički blok ljudi i organizacija različite provenijencije, objedinjenih u otporu Miloševićevoj ratnoj mašineriji i militantnom nacionalizmu (ako to nije pleonazam). Kako ocenjujete njihov razvoj i da li danas možemo da govorimo o dve Srbije ili više njih?
U ovom trenutku ta podela je manje jasna, jer je politička situacija tako mučna da su i najglasniji predstavnici Druge Srbije prinuđeni da podržavaju koalicju sa SPS radi pukog preživljavanja Srbije. Ali, sve do ove najnovije situacije, ta podela je bila na snazi, iz jednostavnog razloga što se pitanje odnosa prema programu koji je Srbiju odveo u rat nije nikada izoštreno postavilo. To je ta vododelnica koja onemogućava da te dve Srbije krenu zajednički da nastupaju. To je pitanje dublje od pitanja ratnih zločina, jer mu prethodi. Dakle: kako smo mi uopšte došli do ratnih zločina? Šta smo mi tamo tražili? Kako smo se u toj situaciji našli? To se nije moglo čuti od vladajućih elita posle 5. oktobra, a to je po meni ključno pitanje. I tada i sada smatrala sam i pisala da ako oni na to ne odgovore, počinju da dele odgovoronost za budućnost ovog demokratskog eksperimenta u Srbiji. Za njegov evenutalni krah neće biti odgovorni samo radikali, već i vladajuće stranke koje nisu napravile jasnu granicu između političkih koncepata, pa čak i, ako hoćete, između elemenatarnog pitanja dobra i zla.

* Šta od toga možemo da saznamo iz udžbenika istorije, šta saznaju osnovci i srednjoškolci, ko to piše, ko bira autore. Šta za peticu danas treba da zna đak srbijanske škole o genocidu u Srebrenici, opsadi  Sarajeva, uništavanju Vukovara, progonu Albanaca sa Kosova, NATO intervenciji u SR Jugoslaviji i brojnim toponimima stradanja i ratnih zločina?
O tome on može saznati veoma malo, ali to nije takvo čudo jer udžbenici uvek izbegavaju da se bave najnovijim razdobljima i to i nije tako loše. Ono što jeste porazno to je tumačenje Drugog svetskog rata, gde je učinjena potpuna revizija. Četnici su  postali good guys, lepo je objašnjeno da je njihova kolaboracija bila, kako piše, najbolje rešenje za zaštitu srpskog naroda. Partizani su, sudeći po tome, bili ti koji su kolaborirali iz čiste koristi po svoj politički projekt, dok su četnici to radili da bi zaštitili narod. Partrizani su, kako piše, za sobom ostavljali pasja groblja, a četnici su povremeno šamarali; Draža je voleo francusku književnost, a Tito bio, kako piše, notorni agent Kominterne. Ja sam sad izvukla ta mesta koja govore o promeni mita i o tome da, bar sudeći po školskim knjigama, Srbija želi da promeni stranu u svetskom ratu i da pređe na stranu poraženih! I to je vrlo neobično u današnjoj Evroi u kojoj se i zemlje sa najtanjom antifašističkom tradicijom čvrsto drže za nju i trude se da je maksimalno istaknu. To su opasne stvari u društvu koje je i onako veoma dezorijentisano i nema jasne predstave kuda bi sad. Tada igre s istorijom, a naročito istorijom Drugog svetskog rata, imaju zlokobnu dimenziju.

* Ima li za ove teme interesovanja kod vaših studenata, kako budući profesori istorije poimaju noviju istoriju i raspad SFRJ, budući da su sa Filozofskog fakulteta uglavnom dolazile neprijatne vesti o pretnjama profesorima i organizacijama sa snažnim šovinističkim bekgraundom?
To je, nažalost, slika koja je napravljena o delu našeg fakulteta, ali ona je sasvim pogrešna. Tačno je da su ekstremo desne organizacije začete među studentima Filozofskog fakulteta, ali njhovi članovi su uvek bili ubedljivo u manjini. Jedino što su oni bii vidljiviji od „običnih” i ozbijnih studenata. Stanje je, bar tu, mnogo bolje nego što je slika koja je devedesetih stvorena u javnosti.

Oceni
3.65
Ostali članci iz rubrike Kultura
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak