Stav
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Estetsko-politička gerila

NOVI REPLIKATORI

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Sa zidova može da nam se obrati ko god želi a, što se mene tiče, ja zahvalno prihvatam sve ali samo pod jednim uslovom: da je intonirano prijateljski, miroljubivo, otvoreno, inteligentno, kreativno, inovatorski, drugačije... Pre svega pitomo.

I) Liberty pop

Na betonskom zidu u bučnoj beogradskoj ulici nalazi se prolaznicima dobro poznat stencil: nasmešeno ružičasto prase koje pitomim pogledom posmatra sav taj užurbani, komplikovani, namršteni 3-D svet s druge strane.

Na nekom drugom zidu, u najsmrdljivijem delu tamnog prolaza, okružen oštrim zadahom ustajalog urina, stencil pisoara postavljen je tačno na visini na kojoj bi se takav pisoar nalazio i u pravom toaletu.

U jednoj od zelenih oaza u sred sivog gradskog centra, pored stilizovane rečice s kaskadama a ispred statue Pisca, nižu se beli stubovi a na svakom je iscrtana po jedna buljava, debeljuškasta ptičica.

Onda, sve brže i brže i sve luđe od luđeg: dvoglava gejša dugih vratova u plavom kimonu ukrašenom zlatnim zvezdama padalicama, nešto između lepotice, čarobnjaka i čudovišta, dvoglavi pitbul u psihodeličnoj kombinaciji bele i zelene boje, žgoljavi dečak s preogromnom gas-maskom na licu u pozi bodi-bildera s porukom „zajebi sistem!“ ispisanom iznad njegove glave, pa mlada žena koja značajno podiže kažiprst ka stripskom oblaku u kom piše OSTVARENO!, kratkokosa devojčica u crvenoj haljini koja u jednoj ruci drži lutku Mikija Mausa a u drugoj flašicu, drugde ultra-fensi devojka u adidas trenerci s crnim, insektoidnim naočarima na očima i kosom vezanom u kikice arogantno podiže glavu dok iznad nje piše: „Taj fazon!“, ljudski mozak s kablom i utičnicom, kolibri u letu za kojim se vijori poruka „ALL IS ONE“, vila zarobljena u tegli, a još negde drugde ljudsko srce leži na plavom tanjiru okruženo belim viljuškama i spremno za posluživanje.

Lica mnogih idola zatičemo na najneobičnijim mestima, po ogradama gradilišta, prolazima, bočnim zidovima, oronulim haustorima, kioscima: Edgar Alan Po, Marlon Brando, Virdžinija Vulf, Frida Kalo, Nikola Tesla, Beck, ali i Nosferatu, stravičan u svom dugom kaputu crnom kao smrt. Pronalazimo usput i pin up devojke – Ice cream Team – kao i stencil-replike poznatih umetničkih dela poput Munkovog „Vriska“ ili Klimtovog „Poljupca“.

S rupičastog zida u prolazu žensko lice nas iskosa posmatra, okruženo žutim i plavim cvetovima i cut-out slovima koja tvore prvu rečenicu iz romana Gospođe Dalovej Virdžinije Vulf: „Gospođa Dalovej je rekla da će sama da kupi cveće“.

Po jednoj nizbrdici, pored nedavno renoviranog hotela, postavljeni su lažni šahtovi koje svaki put pregaze na hiljade prolaznika a da najverovatnije ni jedan od njih ni ne zastane da ih pogleda. Šteta – iznenadili bi se. Na njima, umesto uobičajenog, očekivanog BEOGRADSKI VODOVOD I KANALIZACIJA, piše: „Jao, jao devojke“ ili „Opusti se i mucaj“ ili „Pitam se, pitam gde je kraj kosmosa“.

Na jednom modernističkom, obrnutom uglu na Dorćolu nalazi se verna kopija beogradske ulične table, samo prelomljena pod uglom od devedeset stepeni i s natpisom (beskrajno duhovitim za svakog ko zna i razume barem ponešto o Beogradu) ЋОШАК САЛВАДОРА ДАЛИЈА.

Kontejner za smeće u centru nosi naziv СРПСКА ГАЛЕРИЈА САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ.

Umetničke intervencije rade se po liftovima i ulazima stambenih zgrada, po vozilima gradskog saobraćajnog prevoza, po prigradskim naseljima i na raznim drugim inovativnim, krajnje neočekivanim prostorima.

Sve to ukazuje da je beogradska ulična umetnost živa i raznovrsna, duhovita, kreativna i produktivna kao nikada pre. Barem kad je o stencilima reč, autori su po pravilu nepoznati ili diskretni i tajnoviti, postoje samo pod neobičnim pseudonimima poput WDR, EITAS CREW, 503, FEE., ELEKTROSILA2, 352, a najpoznatiji od svih je svakako TKV.

Ko je TKV?

Niste čuli?

Stvarno?

Kao što je Njujork svojevremeno imao Baskijata ili Kita Haringa, kao što Bristol i London imaju Benksija, tako i Beograd ima svog neprikosnovenog šampiona ulične umetnosti. Ne znamo ko je, ne znamo ni kako izgleda, ali generalno smatramo da je reč o neobičnoj mladoj devojci. Zaštićena svojom dubokom, svojevoljnom anonimnošću, TKV je misteriozna kraljica vila i nezvanična zaštitnica bg-street arta.

Njena mala (premda stoga ne manje vredna), besprekorna umetnička dela, još dragocenija zbog svoje efemernosti, pojavljuju se svakodnevno na našim zidovima i s njih bestragom nestaju (iako ih neprestano beležimo mobilnim telefonima i digitalnim foto-aparatima a mnogi ih još i postuju na internetu). TKV, ali i svi drugi umetnici koji su odabrali gradske zidove i ulice kao svoj medijum, čine neverovatnu uslugu ovom gradu kome su takve usluge preko potrebne. Inteligentni, estetski besprekorni, neobični i zabavni, spremni da političku subverzivnost izostave i zamene je pop-lepršavošću, njihovi radovi formiraju do sad nepoznat set mema, krče prostor za jednu sasvim novu komunikaciju, neophodan sastojak budućnosti bolje od one kakvoj se, u svom poslovičnom fatalizmu, uopšte usuđujemo da nadamo.

Ovo je liberty pop, pop slobode, u svom najboljem, najuverljivijem izdanju.

II) O Novim replikatorima

Izraz „memi“ prvi put se pojavljuje u čuvenoj knjizi „Sebični gen“ iz 1976. godine američkog teoretičara evolucije i biologa Ričarda Dokinsa. Od tad znamo: memi su osnovne jedinice kulturne informacije. Šire se i putuju analogno, od jednog uma do drugog, upravo onako kako se i geni šire i prenose od jednog organizma do drugog. Geni su replikatori koji omogućavaju naše množenje i opstanak, strogo biološka kategorija. Memi, pak, proističu neposredno iz čovekove potrebe za intelektualnom komunikacijom i razmenom. Oni su, dakle, nosioci ideja i opšteg znanja, jedna sasvim nova vrsta replikatora. U suštinsku sebičnost mema Dokins je uveren koliko i u sebičnost gena. Jer, memi i postoje isključivo da bi se nadmetali s drugim memima.

Na beogradskim zidovima i ulicama ta borba izuzetno je vidljiva. Zidovi su neutralni, oni pripadaju svima podjednako pa ih ovde tradicionalno i koriste mnogi. Oni su idealna podloga za grafite, stencil i druge forme ulične umetnosti ali ujedno i omiljeno (čitaj: besplatno) sredstvo komunikacije najrazličitijih ultra-desničarskih, retrogradnih, rasističkih, klerofašističkih ili šovinističkih grupacija, udruženja i političkih partija. Čega sve po zidovima našeg grada nema! Ižvrljani ćirilični grafiti s ingenioznim porukama poput PRAVOSLAVLJE ILI SMRT (... smrt?... čekaj, čija smrt?!?) , POZDRAV ARIJEVSKOJ RASI (od koga? Srba? odakle? iz gasne komore, valjda?) ili NE GAZI PO ĆIRILICI (но цоммент), pa slobodarska kliktanja poput SLOBODA ZA NACIONALNI STROJ, i mnoge lepe želje od kojih se najviše ističu KOSOVO JE SRPSKO ili NEDAMO (sic!) KOSOVO te otvoreni iskazi nepatvorene muške ljubavi poput MLADIĆ JE HEROJ, ŠEŠELJ – SRPSKI JUNAK itd. – svi ti i mnogi drugi slični grafiti, premda sa stanovišta estetike spadaju u kategoriju najobičnijih žvrljotina, ipak uspešno komuniciraju s delom populacije većma sklonom retrogradnim ili pogubnim memima.

I kao da nikoga ne brine sušti idiotizam svih tih nespretno sastavljenih i još nespretnije ispisanih poruka. A i zašto bi? Slepa vera ovde je oduvek bila na visokoj ceni. Priča o nevernom Tomi, podseća nas Dokins, postoji ne da bismo se divili Tomi i njegovoj sumnji već, naprotiv, drugim apostolima i njihovoj nepokolebljivoj, tvrdoj veri koja ne traga za dokazima čak ni kad se oni čine neophodnima.

Naime, upravo ne tada.

Tako ni u zbunjenoj i poraženoj a opet odnekud arogantnoj Srbiji(ci) novog doba, nedoumicama mesta nema. Retrogradni memi namenjeni su retrogradnoj svesti dodatno mariniranoj sistematskim višedecenijskim zatupljivanjem. Jer ko je jednom progutao NIKO NE SME DA VAS BIJE... ili ...JEŠĆEMO KORENJE! ili AKO VEĆ NE ZNAMO DA RADIMO... – taj je zaista spreman na sve. A većinska kultura budalaštine, mržnje i smrti, koja se ovde s posebnom brigom neguje, već godinama uspešno cveta i ne nazire joj se brz kraj.

Ipak, opuštanje na tronu ne dolazi u obzir. Večna borba je neophodna: naše Kosovo kome kraja nema. Zato beogradski zidovi i nemaju druge osim da trpe to neprestano silovanje usmrdelim memima zrelim za istorijski otpad, poput „vere“, „nacije“, „bratstva“, „herojske borbe“, „naroda“, „junaka“, bez ikakvog izgleda da će to masovno lelekanje u skorije vreme utihnuti.

III) Rat simbolima

I šta onda činiti?

Da li se na agresiju može uzvratiti humorom? Na jednostavnu, jednosmislenu poruku kompleksnim, uvijenim dijalogom?

Šta nam govore iskustva koja imamo?

-.--.-

U gradu kakav je Beograd često nam se čini da je jedini mogući odgovor zapravo: ne. Javni prostor odveć je zagađen, „vrednosti“ kojima javno mnenje raspolaže rigidne su i atavističke a šum oko nas preglasan da bi se kroz njega išta probilo. Tokom protestnih devedesetih, međutim, još uvek naivni, još uvek puni vere u moguću bolju budućnost, smatrali smo da, ako ništa drugo, ima smisla barem pokušavati te sopstvene meme neprestano suprotstavljati tuđima. U vreme tadašnjeg zloglasnog Šešeljevog zakona o informisanju, osnovno načelo predstavljao je (još jedan) grafit s beogradskih zidova: „Nemamo novine - imamo zidove“. Otud je i proistekao mini rat simbolima kakav se tokom čitave protekle decenije vodio u Beogradu i drugim srpskim gradovima i koji je kulminirao najpre onim stodnevnim antirežimskim demonstracijama iz devedesetsedme a potom i masovnim okupljanima koja su na koncu i oborila Miloševića u ranu jesen dvehiljadite. Kreativnost i neobičnost tih protesta tolika je da se o njima i do dan danas pišu knjige. A mi smo, prezadovoljni sobom, bili suviše slepi da bismo na vreme uvideli kuda sve to vodi. Užas nas je spopao tek kad smo shvatiti šta smo uradili. Kakav spektakularan autogol! Naše simbole, naš senzibilitet i govor, naš način, pozajmili smo slobodno drugima i dozvolili im da ih zloupotrebe, iskrive i brutalno odbace. Zato sada ćutimo i trpimo. Plaćamo svoju cenu.

I pitamo se...

Može li lik nasmejanog ružičastog praseta nadjačati lik namrštenog ratnog zločinca u bekstvu?

Može li gospođa Dalovej da izađe na kraj sa haškim optuženikom?

Može li varljiva poruka „Taj fazon“ nadglasati nedvosmislenu poruku „Kosovo je Srbija“?

Razume li iko naš jezik?

Ima li ikakvog smisla svo to tanano nijansiranje u jednom simplifikatorskom društvu slepom za bilo kakve nijanse?

Ima li ikakve šanse za beogradske zidove ako već ne za nas same?

IV) BIRO

Čini se da ipak ima.

(Iako malo, veoma malo.)

Koliko je autoru ovog teksta poznato, samo je jedna estetsko-politička gerila nedvosmisleno smeštena na levoj strani našeg političkog spektra (barem do nedavno) koristila beogradske zidove kao idealan prostor za širenje sopstvenih političkih i etičkih mema. To je grupacija poznata kao Biro (www.biro.org.yu).

Biro nam se povremeno obraća svojim sjajnim i namerno grafički neuobličenim ali moćnim tekstualnim grafitima poput: „Kosovo je Bugarska“ ili „Ibiza je srce Srbije“ s podvarijantama „Berlin je srce Srbije“, „London je srce Srbije“ itd. ili, pak, „Crkva je bolest“, „Pahomija u zatvor“, „Bog je ljut Pahomije!“ te pop-porukama: „Ozbiljni ljudi osvojiće grad“ i „Cool kids can’t die“ ali i raznim javnim akcijama poput „Tražim Mladića“ ili „Svršimo s politikom nesvršavanja“...

Sama suština njihove komunikacije je u britkoj ironiji. Biro, tako, ponekad interveniše na grafitima koje su drugi napisali, najčešće na onima s kojima se (politički) ne slažu. Ponekad, naravno, i njihove poruke dožive slične intervencije i preobraženja. Grafit „Ibiza je srce Srbije“ nedavno je precrtan a umesto „Ibiza“ neko je napisao „Косово“. To je, ne sumnjam, najviše oduševilo upravo momke i devojke iz Biroa. Direktno na neutralnom prostoru naših zidova odvio se susret dve svesti i javna demonstracija duboke rascepanosti savremene Srbije.

Ironija se sudarila s potpunim nedostatkom sposobnosti da se ironija razume.

Ne zna čovek naprosto da li da se smeje ili da plače.

A borba se nastavlja.


Volim Kosovo! – napiše neko.

Vole ga i Albanci – odmah dopiše neko drugi.


Glasaj za Koštunicu! – napiše neko.

Mlitavko je – odmah dopiše neko drugi.


I tako dalje i tako dalje. Bez kraja i konca. Zidovi trpe mnogo štošta premda je u poslednje vreme evidentno da je odnos snaga sve uravnoteženiji. Pored navedenog Biroa, s njih nam se povremeno obraćaju i anonimni autori visokoetičkih zidnih poruka poput stencil upozorenja SRAMOTA ME DAKLE POSTOJIM koje opstaje već dugo kao da se niko ne usuđuje niti pomišlja da ga precrta, prefarba ili na neki drugi način uništi. Za beogradske zidove, koji sa sebe brzo i nesentimentalno otresaju sadržaje i zamenjuju ih drugima, to je istrajnost dostojna divljenja. Da li je moguće da i najokoreliji među nama uviđaju duboku istinu u ovom ozbiljnom, upozoravajućem stencil-u? Teško je u to poverovati, premda... nikad se ne zna, zapravo... nikad...

Čak ni u zemlji kao što je Srbija.

A sve je to u stvari beskrajno zabavno. Jer nema stvari koje se putem zidova ne mogu iskazati, oni su prostor apsolutne slobode, otvoreni forum čak i za one čija su nam gledišta potpuno neprihvatljiva i/ili nejasna a daju nam ujedno i odličan i izravan uvid u proces sazrevanja našeg društva. Novi replikatori na njima se slobodno razmnožavaju a rat memima svakako je bolji od rata noževima, rđavim kašikama, granatama ili bombama...

Sa zidova može da nam se obrati ko god želi a, što se mene tiče, ja zahvalno prihvatam sve ali samo pod jednim uslovom: da je intonirano prijateljski, miroljubivo, otvoreno, inteligentno, kreativno, inovatorski, drugačije...

I – pitomo.

Pre svega pitomo.

Kao ono nasmešeno ružičasto prase na betonu.


Oceni
4.92
Ostali članci iz rubrike Stav
Tagovi