Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Dosije: Deseti diverzantski odred u Srebrenici (2)

Leševi u grobnicama, zločinci u Srbiji

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Zločinci okupljeni oko glavnog koljača: Ratko Mladić sa svojim ubicama
Zločinci okupljeni oko glavnog koljača: Ratko Mladić sa svojim ubicama
Photo: Stock

Kada je jula '95 srpska vojska zauzela Srebrenicu, jednu od značajnijih uloga u organizovanju i sprovođenju genocida nad zarobljenim stanovništvom imao je Deseti diverzantski odred (DOd) Vojske Republike Srpske. Formiran na zapoved Ratka Mladića, odred je delovao uglavnom na području Podrinja. U dosijeu koji je 2011. godine objavio Fond za humanitarno pravo detaljno je opisana uloga pripadnika Desetog diverzantskog odreda u sistematskom ubijanju nesrpskog stanovništva, kao i u naknadnom prikrivanju zločina. Pozivajući se isključivo na zvanične sudske dokumente i iskaze koje su dali članovi Dod-a, dosije pokazuje i na koji je način ondašnja Vojska Jugoslavije logistički i organizaciono podržavala velikosrpsku ideju koju su na terenu sprovodili Radovan Karadžić, Ratko Mladić i ostatak vojno-političkog vrha Republike Srpske

Podrška zločincu: Od fašista za - fašistu
Photo: snp 1389

(v) 16. jul 1995: Streljanje oko 1.200 Muslimana na vojnoj ekonomiji Branjevo

16. jula 1995. godine, zarobljenici su transportovani iz škole u Kuli na vojnu ekonomiju Branjevo u blizini sela Pilice, gde su ih streljali pripadnici 10. diverzantskog odreda, kao jedinice Glavnog Štaba VRS-a, i druge jedinice. Prvobitna grupa od 10 vojnika koju je Pelemiš odredio trebalo je da ponovo putuje u Zvornik 16. jula. Međutim, pomenuta grupa74 je krenula u izvršenje Pelemiševog naređenja bez Zorana Obrenovića i Luke Jokića, koji nisu bili prisutni u bazi tog jutra. Kada su stigli u bazu Zvorničke brigade, Franc Kos, Brano Gojković i Aleksandar Cvetković, u svojstvu vozača, ušli su u kasarnu gde je bila i prijavnica, dok su ostali čekali u kombiju.76 Vratili su se sa visokim, korpulentnim potpukovnikom u uniformi VRS-a, praćenim dvojicom pripadnika vojne policije Drinskog korpusa.77 Potpukovnik i dvojica vojnih policajaca ušli su u Opel Kadet i na vodili 10. diverzantski odred do vojne ekonomi je Branjevo u blizini sela Pilica.78 Kada su stigli na Branjevo, Gojković je objavio da će početi da pristižu zarobljenici iz Srebrenice u autobusima i da će biti ubijeni.79 U trenutku kada su počeli da dolaze prvi autobusi, potpukovnik i dvojica vojnih policajaca su ponovo ušli u Opel Kadet i odvezli se sa farme.80

Zarobljenici, ruku vezanih iza leđa, a neki i sa povezom preko očiju, transportovani su iz škole u Kuli na farmu u Branjevu autobusima u pratnji vojne policije Drinskog korpusa VRS-a. Po dolasku, postrojavani su u grupama od 10 zarobljenika, nekih 100 do 200 metara od mesta gde se autobus zaustavio. Na zarobljene Muslimane su zatim zajednički pucali i ubijali ih: Franc Kos, Brano Gojković, Stanko Savanović, Zoran Goronja, Marko Boškić, Vlastimir Golijan, Aleksandar Cvetković i Dražen Erdemović. Nakon što bi jedna grupa zarobljenika bila streljana, pripadnici vojne policije bi odvojili sledećih 10 zarobljenika i sproveli ih do istog mesta egzekucije gde su ubijani na isti način. Zarobljenicima je naređeno da stanu okrenuti leđima egzekutorima tako da su ispred sebe videli leševe zarobljenika ko ji su ubijeni pre njih.81 Onima koji su još davali znake života, prilazili su i iz neposredne blizine pucali u glavu i trup.82

Jedan od zarobljenika koji je preživeo streljanje svedočio je: Kada su otvorili vatru, odmah sam pao na zemlju. Ruke su mi i dalje bile vezane iza leđa. Pao sam na stomak, licem ka zemlji. Jedan čovek je pao preko moje glave i mogao sam da osetim njegovu toplu krv kako curi preko mene. Pucanje se nastavilo i naredili su vojnicima da pucaju u svakoga pojednom. Čuo sam da viču da ne smeju da pucaju u glavu da se ne bi prolio mozak, već u leđa da pucaju. Mene su upucali u leđa. Ruke su mi bile vezane. Metak mi je prošao ispod levog pazuha, kroz majicu i samo me je ogrebao. Nastavio sam da ležim tamo. Mogao sam da ih čujem kako pitaju da li je neko ostao živ da bi ga previli, ako bi se neko javio, dokrajčili bi ga. Čuo sam jednog čoveka kako zapomaže i molio ih je da ga ubiju, ali su rekli da će ga ostaviti da se muči još ne ko vreme, pa da će ga posle ubiti.83

Genocid koji se ne sme zaboraviti: Srebrenica
Photo: TANJUG

Stanko Savanović se hvalio da je izbrojao kako je ubio između 200 i 300 zarobljenika indicirajući da je postojalo takmičenje ko je ubio više zarobljenika. U slučaju da je zarobljenik pao pre nego što je pucano ili da ga metak nije pogodio, Savanović bi prišao i ubio zarobljenika iz neposredne blizine svojom puškom.84 Dok su ih vodili na streljanje, vojnici su pitali zarobljenike ko od njih ima novac da plati razmenu. Oni koji bi se javili, bili su izdvajani iz grupe.85 Jedan od zarobljenih Muslimana priveden za streljanje, molio je Erdemovića da mu poštedi život, navodeći da je spasio život nekim Srbima iz Srebrenice tako što im je pomogao da pređu iz Srebrenice u Saveznu Republiku Jugoslaviju. Međutim, Brano Gojković i Vlastimir Golijan su insistirali da se ubiju svi dovedeni Muslimani, kako ne bi bilo svedoka. Vlastimir Golijan je ubio tog Muslimana.86 Osam pripadnika 10. diverzantskog odreda koristilo je automatsko oružje u streljanju zarobljenika.87 Nakon streljanja grupe zarobljenika koja je došla prvim autobusom, Brano Gojković i Aleksandar Cvetković su predložili da zamene puške mitraljezom M-84 kako bi ubrzali streljanje. Međutim, rezultat upotrebe ovog oružja je bio drugačiji. Usled velike razorne snage municije, zarobljenici nisu bili ubijeni, već ranjeni. Tako osakaćeni molili su da budu dokrajčeni.88

U nekom trenutku tokom streljanja, Brano Gojković i Vlastimir Golijan su zaključili da i vozači autobusa treba da počnu da ubijaju zarobljenike kako ne bi svedočili o zločinu čiji su bili očevici. Brano Gojković je jednom od vozača dao pušku i naredio mu da puca u zarobljenike. Vozač autobusa je pucao u jednog od zarobljenih Muslimana i ubio ga naočigled svih prisutnih.89 Oko 13:00 časova, na Branjevo je stigla grupa od osam neidentifikovanih pripadnika Bratunačke brigade Drinskog korpusa. Tukli su zarobljenike metalnim palicama i cevima od puške i ponižavali ih terajući ih da se klanjaju i mole. Oni su nastavili sa streljanjem Muslimana, dok su članovi streljačkog voda 10. diverzantskog odreda posmatrali.90

Svedok i učesnik zločina: Dražen Erdemović
Photo: www.sense-agency.com

Dražen Erdemović je tokom svedočenja u MKSJ-u prepoznao jednog od tih vojnika na fotografiji snimljenoj 12. jula 1995. godine u Potočarima. U pitanju je vojnik koji je nosio uniformu američke vojske i maramu vezanu oko glave.91 Dobrislav Stanojević je identifikovao tog čoveka kao Radenka Tomića, zvanog Gargija, pripadnika Bratunačke brigade.92

Masovno ubijanje na farmi u Branjevu je trajalo od 10:00 do 16:00 časova i tom prilikom, pripadnici 10. diverzantskog odreda učestvovali su u streljanju 1.200 Muslimana iz Srebrenice.93 Konačno, kada je poslednja grupa Muslimana streljana, potpukovnik [neidentifkovani, koji ih je dopratio na farmu] se vratio na farmu u pratnji dvojice vojnih policajaca. Saopštio je pripadnicima odreda da postoji još oko 500 zarobljenika u Domu kulture u Pilicama, koji takođe treba da budu streljani. Međutim, pripadnici odreda su odbili to naređenje. Umesto njih, vojnici iz Bratunačke brigade su napustili farmu sa potpukovnikom, a pripadnici odreda su dobili instrukcije od potpukovnika da se nađu sa potpukovnikom u kafe-baru u Pilicama.94 Potpukovnik i trojica pripadnika 10. diverzanskog odreda, Dražen Erdemović, Brano Gojković i Franc Kos, seli su u kafe-bar preko puta Doma kulture. Erdemović je naveo da je mogao da vidi nekoliko mrtvih tela ispred Doma iz kafe-bara.95 Zvuci pucnjave i eksplozije su dolazili iz te zgrade. Nakon određenog vremena, Radenko Tomić je došao u kafe-bar i izvestio potpukovnika da je „sve završeno“.96 Po završenom zadatku, grupa od osam vojnika se vratila u Dragaševac gde ih je sačekao Luka Jokić i preneo naredbu Pelemiša da pripadnici prvog voda odu nazad u Bijeljinu.97

(vi) Prikrivanje zločina na vojnoj ekonomiji Branjevo: Primarna i sekundarne grobnice

Dana 16. jula, Damjan Lazarević, zapovednik 2. inžinjerskog bataljona Zvorničke brigade, naredio je članovima brigade, uključujući i Cvijetina Ristanovića, da bagerom odu u Branjevo i tamo iskopaju jamu. Dok je izvršavao naređenje, Ristanović je video ULT 220 utovarivač čija je funkcija bila da gura leševe u jamu i zatrpava ih.98 Tela zarobljenika ubijenih u Domu kulture Pilica transportovana su na vojnu ekonomiju Branjevo i zakopana zajedno sa telima zarobljenika streljanih na ekonomiji. 16. jula, neidentifikovani vojnik iz 1. bataljona Zvorničke brigade došao je u Branjevo i tražio pet ljudi da ode u Dom kulture Pilica da utovari leševe.99 Kada su stigliu Pilice, zatekli su vojnike koji su obezbeđivali prostor i nisu davali civilima da priđu Domu kulture. Pomenuti vojnici sa Branjeva su počeli da utovaruju leševe u dva damper kamiona, a unutrašnjost Doma kulture su opisali rekavši da je Dom bio „natrpan leševima koji su bili naređani jedan preko drugog, rasuti svuda po prostoriji“.100

U slavu zločina: Proslova krvoloka
Photo: Stock

Milenko Tomić, vozač i pripadnik R bataljona Zvorničke brigade se javio na dužnost u Domu kulture Pilica 17. jula, postupajući po naređenju Radislava Pantića. Tomić je stigao sa kamionom i sa nepoznatim vojnikom nastavio je transport tela iz Doma kulture na Vojnu ekonomiju Branjevo.101 Masovna grobnica na vojnoj ekonomiji Branjevo pronađena je 1996. godine. Svi ubijeni, sem jednog, imali su civilnu odeću. Na osnovu DNK analize utvrđen je identitet ubijenih. Svi su bili muškarci. Kada je bilo moguće utvrditi uzrok smrti, to su bile prostrelne rane. Takođe, pronađene su četiri sekundarne grobnice uz put Čančari, a koje su povezane sa primarnom grobnicom na vojnoj ekonomiji Branjevo.102 Među ekshumiranim ostacima iz primarne grobnice na vojnoj ekonomiji Branjevo i četiri sekundarne grobnice, 960 tela je uz pomoć DNK analize identifikovano da pripadaju nestalim osobama, prijavljenim MKCK-u nakon pada Srebrenice.103 Pored ovih 960 tela koja su identifikovana, pronađena je i peta sekundarna grobnica, „Čančarski put 8“. Ova grobnica je ekshumirana tokom oktobra i novembra 2008. godine i pronađena su bar 84 tela i pet poveza od tkanine.104

Zahtev za izdavanje lažnih ličnih karti osmorici pripadnika 10. diverzantskog odreda

Dana 16. januara 1996. godine, Petar Salapura je uputio depešu MUP-u Republike Srpske u kojoj direktno interveniše za dobijanje ličnih karti za osam pripadnika 10. diverzantskog odreda kako bi pobegli u Srbiju: S obzirom da u sastavu 10. Dod. imamo grupu pripadnika koji su strani državljani, ili se nalaze na spisku lica protiv kojih je podignuta optužnica pred haškim sudom, te vas molimo da naložite MUP Bijeljina da se ovim licima izdaju lične karte sa srpskim imenima i prezimenima, ili sa drugim imenima i prezimenima za lica srpske nacionalnosti. Ovakvih lica ima 8 (osam).105

Veselje zbog genocida: Šumnjaci posle Srebrenice
Photo: Stock

Milorad Pelemiš ili obaveštajno lice iz komande odreda je trebalo da prijavi ovu osmoricu MUP-u u Bijeljini.106 Dražen Erdemović je potvrdio da je dobio ličnu kartu sa lažnim imenom kako bi nesmetano pobegao u Srbiju, kao i ostalih sedam pripadnika odreda koji su učestvovali u ubijanju zarobljenika u Branjevu.107

(vii) 23. jul 1995: Streljanje zarobljenih Muslimana u Bišini

Dražen Erdemović je u svom svedočenju naveo da mu je Radoslav Kremenović ispričao da je 22. jula 1995. godine Petar Salapura došao u Dragaševac i zajedno sa Pelemišem nagovarao grupu pripadnika odreda da izvrše određeni zadatak. Kremenović je dalje rekao Erdemoviću da je odbio da učestvuje u izvršenju zadatka, jer nije želeo da dopusti Salapuri da ga uvuče u „svoje prljave poslove.“108 23. jula 1995. godine, Momo Amović, komandant administracije štaba Drinskog korpusa je naredio svom podređenom109 da tog dana pokupi pet ili šest vojnika u Dragaševcu i mini busom ih odveze u Bišinu.110 Istog dana, pripadniku111 bataljona vojne policije Drinskog korpusa je dodeljen zadatak da vojnim kamionom pokupi zarobljenike u zatvoru Sušica. Pošto je ukrcao zarobljenike uz pomoć još dvojice svojih vojnika, zaputili su se ka Šekovićima. Na putu im se priključio još jedan kamion i mini bus.112 U nekom trenutku, Vujadin Popović im se takođe pridružio.113 Konvoj vozila se zaustavio 200 ili 300 metara od komande Bišinskog bataljona Šekovićke brigade.114 Iz mini busa je izašlo pet ili šest vojnika. Neki su nosili oznake 10. diverzantskog odreda.115 Nakon kraćeg razgovora sa Popovićem, otvorili su zadnja vrata kamiona i izvukli pet zarobljenika. Odveli su ih nekih 30 metara dalje od mesta gde su bila parkirana vozila i ubili ih pucanjem iz automatskih pušaka.116 Postupak je ponovljen u istom maniru sa ostalim zarobljenicima. Pripadnici 10. diverzantskog odreda su ih u grupama od po pet odvodili do određenog mesta i ubijali. Kada je streljanje završeno, prednji utovarivač je stigao na mesto streljanja i iskopao jamu u koju su zakopani mrtvi zarobljenici.117 Podređeni Mome Amovića je istih pet ili šest vojnika vratio nazad u Dragaševac.118

Lov na Bošnjake: Ubice Ratka Mladića u akciji
Photo: Stock

Institut za nestale osobe BiH završio je ekshumaciju na lokalitetu primarne masovne grobnice Bišine 28. oktobra 2009. godine.119 Pronađeno je 39 posmrtnih ostataka. Ustanovljeno je da su zarobljenici imali povez preko očiju i ruke vezane žicom. U grobnici su pronađene i eksplozivne naprave.120

F. Dokumentovane operacije 10. diverzantskog odreda od pada Srebrenice do kraja rata u BiH

(i) Operacija Stupčanica-95: Zauzimanje zaštićene zone UN-a Žepa

Po završetku operacije u Srebrenici, oko 15 pripadnika 10. diverzantskog odreda iz oba voda na čelu sa Pelemišem bili su angažovani sa ostalim jedinicama VRS-a na zauzimanju zaštićene zone Žepa.121 Osnovni zadatak im je bio da čuvaju most na ulasku u Žepu kako bi kontrolisali izlazni pravac iz ove enklave.122 VRS je stavio pod svoju kontrolu zaštićenu zonu Žepa 28. jula 1995. godine.

Radovanje zbog genocida: Mladić, veseo
Photo: Stock

(ii) Bosanska Krajina

 

Nakon Žepe, u skladu sa naređenjem pukovnika Salapure, 10. diverzantski odred je poslat u Bosansku Krajinu gde je ostao do kraja rata u BiH, sa povremenim vraćanjem u baze.123 Pripadnici Državne bezbednosti Srbije, među kojima i pukovnik Zoran Mandić, su u više navrata dolazili u Bosansku Krajinu i razgovarali sa Pelemišem.124

IV 10. diverzantski odred: Naredbodavci i izvršioci operacija

Petar Salapura je rođen 20. avgusta 1948. godine u selu Bjelaj, opština Bosanski Petrovac, BiH. Obavljao je funkciju načelnika Uprave za obaveštajne poslove Glavnog štaba VRS-a od njenog osnivanja u maju 1992. godine do 1997. godine, kada se zvanično povukao iz Glavnog štaba VRS-a.125 Dana 7. februara 1994. godine registrovan je u 30. kadrovskom centru, u Generalštabu VJ, kao načelnik odeljenja za obaveštajne poslove.126 Pored već pomenutih operacija 10. diverzantskog odreda čiji je bio nadređeni, Petar Salapura je davao i naređenja koja su se ticala unutrašnjih odnosa ove jedinice. Naime, Franc Kos je izjavio da je, pre napada na Srebrenicu, Salapura dao usmeno naređenje Pelemišu da se likvidiraju sledeći pripadnici odreda, jer su previše pričali o aktivnostima jedinice: Zijad Žigić, Mladen Marinović, Marko Boškić i Dražen Erdemović. Pelemiš je odredio Kosa da izvrši ovaj zadatak. Međutim, radi sopstvene sigurnosti, Kos je tražio pismeno naređenje, koje nikada nije izdato.127 Umesto Kosa, za izvršenje zadatka je određen Stanko Savanović koji je u noći između 22. i 23. jula 1995. godine pucao na Dražena Erdemovića, Radoslava Kremenovića i Zijada Žigića u trenutku kada su izlazili iz kafe-bara u Bijeljini.128 Tom prilikom, Dražen Erdemović je pogođen sa dva metka u grudi i u stomak, dok su ostala dvojica prošli bez povreda.

Za vreme operacije „Krivaja-95“, 13. jula 1995. godine ujutru, Salapura je bio prisutan na fudbalskom terenu u Novoj Kasabi u trenutku kada se tamo nalazilo oko 500 zarobljenih bosanskih Muslimana koji su sledećeg dana ubijeni u okolini Zvornika.129 U popodnevnim časovima 13. jula, Salapura se pridružio Mladiću u Srebrenici.130 U narednom periodu operacije, Salapura se nalazio u sedištu Glavnog štaba VRS-a u Crnoj Rijeci, odakle je koordinisao rad Uprave za obaveštajne poslove.131 Petar Salapura danas živi u Srbiji, kao pukovnik u penziji. Dana 16. avgusta 2010. godine, Fond za humanitarno pravo je protiv njega podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije zbog krivičnog dela genocida po kojoj još uvek nema postupanja.

Posetio Srebrenicu posle genocida: Vasilije Kačavenda, pogled dobrote
Photo: Stock

Dragomir Pećanac je rođen 6. juna 1964. godi ne u Sarajevu, BiH. Obavljao je funkciju ličnog ađutanta Ratka Mladića u julu 1995. godine. Od 7. februara 1994. godine registrovan je u 30. kadrovskom centru, u Generalštabu VJ kao referent.132 Tužilaštvo Bosne i Hercegovine je, 20. oktobra 2005. godine, izdalo naredbu za sprovođenje istrage br. KT-RZ 157/02 protiv Dragomira Pećanca i drugih osumnjičenih da su počinili krivično delo genocida. Trenutno živi u Beogradu, Srbija, kao major u penziji. Dana 16. avgusta 2010. godine, Fond za humanitarno pravo je protiv njega podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije zbog krivičnog dela genocida po kojoj još uvek nema postupanja.

Milorad Pelemiš je rođen 30. avgusta 1964. godine u mestu Pelemiši, Kladanj, BiH. Kao pripadnik specijalnih jedinica VJ, Pelemiš je upućen na privremeni rad u VRS depešom br. 623-2 Komande Korpusa specijalnih jedinica VJ 2. marta 1994. godine.133 Obavljao je funkciju komandanta 10. diverzantskog odreda od njegovog osnivanja, 14. oktobra 1994. godine do kraja rata u BiH. Početkom aprila 1999. godine, Milorad Pelemiš, Slobodan Orašanin, Branko Vlačo i Rade Petrović su se stavili pod komandu Jugoslava Petrušića.134 Ova grupa je poznata pod nazivom „Pauk“ i njeni pripadnici su delovali kao plaćenici. Pripadnici grupe „Pauk“, kao dobrovoljci Vojske Jugoslavije, su delovali na Kosovu za vreme oružanog sukoba gde su izvršili niz krivičnih dela. Dana 4. maja 2000. godine, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podiglo je optužnicu protiv pomenutih članova grupe „Pauk“ za krivično delo ubistva, iznude, špijunaže i neovlašćenog držanja oružja i municije. Naime, ova grupa je prinudila zarobljene Albance, Mirsada i Sadika Nimonija, da im obezbede 20.000 nemačkih maraka pod pretnjom da će ih ubiti ukoliko to ne učine. Sestra dvojice Nimonija je poslala novac na granični prelaz Kelebija, koji su Pelemiš i Branko Vlačo pokupili.135 Takođe, sredinom maja 1999. godine, Pelemiš i Rade Petrović su u dogovoru sa Petrušićem odveli dvojicu Albanaca, Rahmana Idriza i Hamida Neziria, u šumu kod Dečana gde su ih ubili.136

Srpske ubice: Maskirni teror
Photo: Stock

Okružni sud u Beogradu, 13. novembra 2000. godine, osudio je Pelemiša na kaznu zatvora u trajanju od godinu dana za krivično delo iznude i neovlašćenog držanja oružja i municije, dok je oslobođen optužbi za ubistvo i špijunažu. Vrhovni sud Srbije je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno razmatranje. Sudski postupak je u toku. Trenutno živi u Beogradu, Srbija. Dana 16. avgusta 2010. godine, Fond za humanitarno pravo je protiv njega podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije zbog krivičnog dela genocida po kojoj još uvek nema postupanja.

Franc Kos, zvani Slovenac i Žuti, rođen je 16. jula 1966. godine u Celju, u Sloveniji. Po dolasku u Bosnu u januaru 1993. godine, Kos se pridružio Armiji BiH kao vojnik Trećeg voda Drugog bataljona Tuzlanske brigade. Početkom oktobra 1993. godine, uhapšen je od strane vojne policije Armije BiH zbog pomaganja Srbima da pređu preko granice sukoba u Republiku Srpsku. Nakon četrdesetodnevnog pritvora, Kos je pobegao na srpsku stranu gde je uhapšen i pritvoren u logoru Batković. Tokom boravka u pomenutom logoru, Kos je upoznao Zijada Žigića i Stjepa Pranića koji će kasnije, zajedno sa Kosom, postati pripadnici 10. diverzantskog voda.

Franc Kos je izašao iz logora februara 1994. godine kao član grupe od oko sedam ljudi, uključujući i Zijada Žigića, Stjepa Pranića i Dražena Erdemovića, na čelu sa kapetanom Zoranom Manojlovićem. Ova grupa bila je pod komandom Uprave za obaveštajne poslove, odnosno njenog načelnika Petra Salapure. Osnovni zadatak grupe je bio da izvodi diverzantske akcije iza neprijateljskih linija.137 Vremenom su članovi grupe postali nezadovoljni činjenicom da grupa nije zvanično pripadala VRS-u. Grupa se nije slagala ni sa planovima Glavnog štaba da prošire delovanje grupe novim ma, koji bi uključivali i hvatanje živih ljudi na neprijateljskoj teritoriji koji bi kasni je bili prebačeni na područje pod kontrolom VRS-a radi ispitivanja. Iz ovih razloga je nastao spor između Salapure i Manojlovića. Manojlović je kasni je prebačen u 410. obaveštajni centar VRS-a. Grupa je preformirana u 10. diverzantski odred na čije čelo je postavljen Milorad Pelemiš.138 Franc Kos je postavljen za komandira Bijeljinskog voda.

Kolona smrti: Mercedes koji predvodi srpske tenkove
Photo: Stock

Franc Kos je otišao iz jedinice krajem 1996. godine kada mu je istekao dvogodišnji ugovor. Milorad Pelemiš ga je kontaktirao 1997. godine i ponudio ugovor na tri meseca za vojni angažman u Zairu preko Državne bezbednosti Srbije. Pošto se vratio iz Zaira, Kos je živeo u Bijeljini sve dok nije uhapšen 20. apri la 2010. godine pri pokušaju prelaska granice iz Srbije u Hrvatsku u blizini Osjeka. Nakon određenog vremena provedenog u zatvoru u Osjeku, izručen je organima BiH, gde mu se trenutno sudi za genocid nad Muslimanima iz Srebrenice. (Primedba priređivača: Dosije je završen u trenutku dok je još uvek bio u toku proces u slučaju "Kos i ostali". Franc Kos je aprila 2013. odlukom Apelacionog vijeća Suda BiH pravosnažno osuđen na 35 godina zatvora, Stanko Kojić na 32, Zoran Goronja na 30 i Vlastimir Golijanin na 15 godina zatvora.)

Marko Boškić je rođen 9. jula 1964. godine u Tuzli, u Bosni i Hercegovini. 1993. godine, Boškić je pokušao da prebegne iz BiH u Srbiju, ali je u tom pokušaju uhapšen i pritvoren u logoru Batković.139 U junu 1994. godine, Boškić je prihvatio ponudu da postane pripadnik VRS-a, odnosno član diverzanske grupe čiji je komandant bio kapetan Zoran Manojlović.140 Dana 14. oktobra 1994. godine ulazi u 10. diverzantski odred, čiji će pripadnik ostati do kraja rata u BiH. Nakon rata, Boškić je sledećih godinu i po dana proveo u Srbiji, u gradovima Sremska Mitrovica i Beograd. Krajem 1997. godine, Boškić se odselio u Nemačku, a 2000. godine u Sjedinjene Američke Države (SAD). Tamo je uhapšen 2004. godine pod sumnjom da je u Bostonu, pri vožnji u pijanom stanju, usmrtio jednog američkog državljanina i pobegao sa mesta nesreće. Za krivična dela izvršena u SAD, kao i za davanje lažne izjave i skrivanje podataka da je učestvovao u masakrima u Srebrenici pri popunjavanju imigracione dokumentacije, Boškić je 2006. godine, osuđen u SAD na kaznu od pet godina zatvora.141 Po odsluženju kazne u američkom federalnom zatvoru, Boškić je deportovan u BiH, gde je pravosnažnom presudom osuđen za zločin protiv čovečnosti u Srebrenici na 10 godina zatvora.142

Aleksandar Cvetković rođen je 4. aprila 1968. godine u Tuzli, BiH. Tužilaštvo BiH je, 20. oktobra 2005. godine, izdalo Naredbu za sprovođenje istrage br. KT-RZ 157/05, protiv Aleksandra Cvetkovića i drugih osumnjičenih da su počinili krivično delo genocida. Cvetković je 2006. godine emigrirao u Izrael gde je dobio državljanstvo. Na osnovu zahteva za ekstradiciju Bo sne i Hercegovine, Aleksandar Cvetković je uhapšen u lu 18. januara 2011. godine. Okružni sud u Jerusalimu je, 1. avgusta 2011. godine, doneo odluku o izručenju Cvetkovića, u roku od 60 dana,Bosni i Hercegovini, gde će mu biti suđeno za učestvovanje u ubistvu više od 800 Muslimana iz Srebrenice na vojnoj ekonomiji Branjevo 16. jula 1995. godine.

Ko ih ne bi voleo: Srbi u pozi za likvidaciju
Photo: Stock

Dražen Erdemović, po nacionalnosti Hrvat, rođen je 25. novembra 1971. godine u Donjoj Dragunji, Tuzla, BiH. U oktobru 1993. godine, uhapšen je od strane HVO-a pri pomaganju Srbima iz Donje Dragunje da pređu granicu sukoba ka Republici Srpskoj. U aprilu 1994. godine postaje član diverzantske grupe na čijem čelu je bio Zoran Manojlović, a od 14. oktobra 1994. godine do kraja rata u BiH bio je pripadnik 10. diverzantskog odreda.143 Pripadnici Resora državne bezbednosti Srbije su uhapsili Erdemovića 2. marta 1996. godine pod sumnjom da je počinio ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Radoslav Kremenović, pripadnik Vlaseničkog voda 10. diverzantskog odreda, koji je krio Erdemovića od hapšenja u svojoj kući u Bečeju, Srbija, takođe je uhapšen tom prilikom.144

Dražen Erdemović je izručen MKSJ-u 30. marta 1996. godine gde je priznao svoje učešće u streljanju 1.200 Muslimana na vojnoj ekonomiji Branjevo 16. jula 1995. godine. Pravosnažnom presudom sudskog veća MKSJ-a osuđen je na pet godina zatvora za kršenja pravila i običaja rata.

Brano Gojković je rođen 4. oktobra 1968. godine u Stariću, opština Kladanj, BiH. U julu 1995. godine, bio je pripadnik Vlaseničkog voda 10. diverzantskog odreda. 16. jula 1995. godine je učestvovao u ubijanju oko 1.200 Muslimana iz Srebrenice na vojnoj ekonomiji Branjevo. Nakon rata u Bosni, radio je kao plaćenik u Zairu, na Kosovu, i u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji, u grupi Jugoslava Petrušića. Trenutno živi i radi u Beogradu, Srbija. Dana 16. avgusta 2010. godine, Fond za humanitarno pravo je protiv njega podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije zbog krivičnog dela genocida po kojoj još uvek nema postupanja.

Vlastimir Golijan je rođen 25. oktobra 1974. godine u Žeravicama, Kladanj, BiH. Vlastimir Golijan je jedan od četvorice145 optuženih za krivično delo genocida nad bosanskim ma iz Srebrenice u predmetu Franc Kos i drugi pred Sudom Bosne i Hercegovine. Sudski postu pak je u toku. (Primedba: Pogledaj pod Franc Kos.)

Zoran Goronja je rođen 7. septembra u Jošavi, Bosanski Novi, BiH. Zoran Goronja je jedan od četvorice146 optuženih za krivično delo genocida nad bosanskim ma iz Srebrenice u predmetu Franc Kos i drugi pred Sudom Bosne i Hercegovine. Sudski postupak je u toku. (Primedba: Pogledaj pod Franc Kos.)

Patrola smrti: Mladićevi vojnici
Photo: Stock

Radoslav Kremenović je rođen 16. oktobra 1967. godine u selu Bistrica, Banja Luka, BiH. Radoslav Kremenović, pripadnik Vlaseničkog voda 10. diverzantskog odreda, uhapšen je zajedno sa Draženom Erdemovićem 2. marta 1996. godine od strane pripadnika Resora državne bezbednosti Srbije. Nakon saslušanja zbog skrivanja Erdemovića od hapšenja i nedozvoljenog držanja oružja i municije u svojoj kući u Bečeju, Srbija, pušten je na slobodu i nije procesuiran.147 Trenutno živi u Srbiji. Dana 16. avgusta 2010. godine, Fond za humanitarno pravo je protiv njega podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije zbog krivičnog dela genocida po kojoj još uvek nema postupanja.

Zoran Obrenović zvani Maljić rođen je 22. januara 1971. godine u Piskavicama, Vlasenica, BiH. Nadimak Maljić je dobio kao pripadnik jurišnog odreda VRS-a u period od 1992. do 1993. godine, jer je zarobljene Muslimane ubijao maljem.148 Trenutno živi u Srbiji. Dana 16. avgusta 2010. godine, Fond za humanitarno pravo je protiv njega podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije zbog krivičnog dela genocida po kojoj još uvek nema postupanja.

Stanko Savanović zvani Geza, prijavljen pod imenom „Stanko Kojić“, rođen je 23. januara 1968. godine u Travniku, BiH. Savanović je bio pripadnik grupe „Pauk“ za vreme oružanog sukoba na Kosovu. Naime, u aprilu 1999. godine, Pelemiš je kontaktirao Savanovića i ponudio mu da ratuje na Kosovu za novac koji bi plaćala VJ, što je ovaj prihvatio.149 Savanović, pod imenom Stanko Kojić, je jedan od četvorice150 optuženih za krivično delo genocida nad Muslimanima iz Srebrenice u predmetu Franc Kos i drugi pred Sudom Bosne i Hercegovine. Sudski postupak je u toku. (Primedba: Pogledaj pod Franc Kos.)

*KRAJ FELJTONA

**Zahvaljujemo se Fondu za humanitarno pravo na ustupljenom materijalu.

Fusnote:

74Brano Gojković, Dražen Erdemović, Stanko Savanović, Vlastimir Golijan, Zoran Goronja, Aleksandar Cvetković, Zoran Obrenović i Marko Boškić.

75Marko Boškić, Transkript ispitivanja osumnjičenog Boškić Marka II deo, 11. februar 2010, str. 14.

76Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Krstić, 22. maj 2000, T. 3118-3120.

77Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Tolimir, 17. maj 2010, T. 1870-1871.

78Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Tolimir, 17. maj 2010, T. 1871.

79Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Tolimir, 17. maj 2010, T. 1871.

80Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Tolimir, 17. maj 2010, T. 1871.

81Ahmo Hasić, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 6. septembar 2006, T. 1198-1205; PW-117, svedočenje u predmetu Krstić, 14. april 2000, T. 3041-3042.

82Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Krstić, 22. maj 2000, T. 3174.

83PW-117, svedočenje u predmetu Krstić, 14. april 2000, T. 3041-3042.

84Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Krstić, 22. maj 2000, T. 3180-3181.

85Zaštićeni svedok PW-117 je naveo: „Pitali su nas da li neko ima rodbinu u inostranstvu kako bi mogli da pošalju novac za razmenu, oni koji bi se javili bili bi izdvojeni iz grupe“, PW-117, svedočenje u predmetu Krstić, 14. april 2000, T. 3041.

86Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Krstić, 22. maj 2000, T. 3130-3131. Ahmo Hasić je takođe svedočio o traženju novca od zarobljenika: „Jedan srpski vojnik koji je hodao ispred mene, rekao mi je ‘’Daj mi nemačke marke’’. Rekao sam mu da nemam i bio sam spreman da me ubije. Šutnuo me je u stomak.“ (Ahmo Hasić, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 6. septembar 2006, T. 1201-1202.)

87Prilog 17: Interni dokument 10. diverzantskog odreda: Beleške o izdavanju municije za 16. jul 1995.

88Ahmo Hasić, zarobljenik koji je preživeo streljanje, opisao je: „Kada su se rafali utišali, jedan od njih je pitao da li ima preživelih. „Ja sam preživeo“, rekao je jedan, i na drugoj strani se neko javio „Ja sam preživeo, ubijte me“. Onda bi taj vojnik išao od jedne do druge osobe i pucao im po jednom u glavu.“ Ahmo Hasić, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 6. septembar 2006, T. 1202-1204; Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Krstić, 22. maj 2000, T. 3128.

89Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Krstić , 22. maj 2000, T. 3132.

90Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Popović i drugi ,4. maj 2007, T. 10974-10975.

91Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Popović i drugi,4. maj 2007, T. 10974-10975.

92Dobrislav Stanojević, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 19. jun 2007, T. 12888, 12891, 12899; Prilog 23: Fotografja Radenka Tomića od 11. jula 1995.

93Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Krstić, 22. maj 2000, T. 3129-3130.

94Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 4. maj 2007, T. 10982.

95Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 4. maj 2007, T. 10984-10986.

96Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 4. maj 2007, T. 10984-10986.

97Franc Kos, Intervju dat istražitelju MKTJ, 8. maj 2010, str. 84.

98Cvijetin Ristanović, svedočenje u predmetu Vidoje Blagojević i Dragan Jokić [u daljem tekstu: predmet Blagojević i Jokić], 1. decembar 2003, T. 5360, 5389-5392, 5418.

99 Radivoje Lakić, svedočenje u predmetu Popović i drugi ,19. april 2007, T. 10272-10275.

100Jevto Bogdanović, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 10. maj 2007, T. 11329-11330.

101Milenko Tomić, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 5. februar 2008, T. 21001, 21022.

102Ove grobnice su Čančarski put 9-12. Čančarski put se nalazi na oko 30-40 kilometara jugozapadno od Branjeva, “Srebrenica – primarne i sekundarne masovne grobnice; DNK i forenzički dokazi”, dokaz broj 4DP04524 u predmetu Popović i drugi; Dušan Janc, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 1. maj 2009. Veza između grobnica je zasnovana na zemljištu, polenu i analizi tekstila, “Izveštaj Jose Pablo Baraybar - Antropologija ispitivanja ljudskih ostataka istočne Bosne 1999”, dokaz broj P00559 u predmetu Popović i drugi, str. 3, 8; “Izveštaj S.E. Maljaars u vezi sa istragom tkanina, 11. februar 2000”, dokaz broj P00675 u predmetu Popović i drugi, str. 23. Fotografje iz vazduha ukazuju da je sekundarna grobnica “Čančarski put 12” nastala između 7 i 27 septembra 1995. “Satelitski snimak, Čančari, 27. septembar 1995”, dokaz broj P01868 u predmetu Popović i drugi; “Satelitski snimak, Čančari, 2. oktobar 1995. (obeleženo kao CR-12)”, dokaz broj P01869 u predmetu Popović i drugi.

103“Sažetak forenzičkih dokaza, Dušan Janc, 13. mart 2009”, dokaz broj P04490 u predmetu Popović i drugi, str. 37.

104Međunarodna komisija za nestale osobe, “Sažetak izveštaja u vezi sa Čančarskim putem 8, pisan od 20. oktobra do 19. novembra 2008”, dokaz broj P04499 u predmetu Popović i drugi, str. 8.

105Prilog 18: Depeša Petra Salapure MUP-u Republike Srpske, strogo poverljivo br. 12/45-1524, 14. januar 1996.

106Prilog 18: Depeša Petra Salapure MUP-u Republike Srpske, strogo poverljivo br. 12/45-1524, od 14. januara 1996.

107Petar Salapura, svedočenje u predmetu Tolimir, 3. maj 2011, T. 13597.

108Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Erdemović, 19. novembar 1996., T. 232.

109Podređeni pripadnik Drinskog korpusa je svedočio pred MKSJ-om u predmetu Popović i drugi kao zaštićeni svedok pod pseudonimom PW-175.

110PW-175, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 25. mart 2009., T. 32783; Prilog 19: Putni radni list, br. 28/3-202, za minibus, registarski br. P-7027, u periodu od 18. jula 1995. do 31.07.1995.

111Pripadnik bataljona vojne policije Drinskog korpusa je svedočio pred MKSJ-om u predmetu Popović i drugi kao zaštićeni svedok pod pseudonimom PW-172, 10. mart 2009, T. 32570.

112PW-172, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 10. mart 2009, T. 32570; Prilog 19: Putni radni list, br. 28/3-202, za minibus, registarski br. P-7027, u periodu od 18. jula 1995. do 31.07.1995.

113PW-172, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 10. mart 2009, T. 32572.

114PW-172, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 10. mart 2009, T. 32572.

115PW-172, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 10. mart 2009, T. 32575.

116PW-172, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 10. mart 2009, T. 32572-32573.

117PW-172, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 10. mart 2009, T. 32574.

118PW-175, svedočenje u predmetu Popović i drugi, 25. mart 2009, T. 32783.

119, [Poslednji put pristupljeno: 22. avgusta 2011].

120, [Poslednji put pristupljeno: 22. avgusta 2011.].

121Franc Kos, Intervju dat istražitelju MKSJ, 8. maj 2010

122Franc Kos, Intervju dat istražitelju MKSJ, 8. maj 2010

123Franc Kos, Intervju dat istražitelju MKSJ, 8. maj 2010

124Franc Kos, Intervju dat istražitelju MKSJ, 8. maj 2010

125Petar Salapura, svedočenje u predmetu Tolimir, 2. maj 2011., T. 13478.

126Prilog 20: Naredba br. 5-34, Načelnika personalne uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije, 7. februar 1994.

127Franc Kos, Intervju dat istražitelju MKSJ, 8. maj 2010, str. 118.

128Dražen Erdemović, svedočenje u predmetu Erdemović, 20. novembar 1996, T. 620.

129Prilog 21: Presretnuta komunikacija u 10:15 časova 13. jula 1995.

130Petar Salapura, svedočenje u predmetu Tolimir, 3. maj 2011, T. 13589-13590.

131Prilog 22: Depeša br. 12/45-872, od Petra Salapure radio-izviđačkom vodu Drinskog korpusa, 15. jul 1995.

132Prilog 20: Naredba br. 5-34, Načelnika personalne uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije, 7. februar 1994.

133Prilog 24: Depeša br. 623-2 Komande Korpusa specijalnih jedinica Vojske Jugoslavije, 2. mart 1994.

134Jugoslav Petrušić, alias Dominik, radio je paralelno za francusku obaveštajnu službu i srpsku državnu bezbednost. Kao plaćenik francuske obaveštajne službe, izvršio je niz krivičnih dela, uključujući i likvidacije i atentate u Alžiru, Belgiji, Španiji i Zairu.

135Izjava Mirsada Nimonaja data FHP-u, 24. oktobar 2000; Izjava Sadika Nimonaja data FHP-u, 29. oktobar 2000; Izjava Luana Loshija data FHP-u, 31. oktobar 2000.

136Fond za humanitarno pravo, Identifkacija žrtve: Neziri Hamdi, 7. maj 2007, podaci preuzeti od MKCK-a; Fond za humanitarno pravo, Izveštaj o incidentu, Identifkacija žrtve: Rahman Idrizaj, 13. novembar 2000, podaci preuzeti od MKCK-a.

137Franc Kos, Intervju dat istražitelju MKSJ, 8. maj 2010, str. 9.

138Franc Kos, Intervju dat istražitelju MKSJ, 8. maj 2010, str. 10-11.

139Marko Boškić, Izjava data Federalnom Istražnom Birou, 31. avgust 2004, str. 4.

140Videti para. 120-121.

141United States of Amerika vs. Marko Boškić, predmet br. 04-10298-DW, Goverment’s sentencing memorandum, 19. oktobar 2006.

142Presuda Suda Bosne i Hercegovine u predmetu br. X-KR-10/928, 19. jul 2010.

143Videti para. 120-121.

144Prilog 25: Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu, Zahtev za sprovođenje istrage protiv Erdemović Dražena i Kremenović Radoslava, 8. mart 1996.

145Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja.

146Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja.

147Prilog 25: Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu, Zahtev za sprovođenje istrage protiv Erdemović Dražena i Kremenović Radoslava, 8. mart 1996.

148Franc Kos, Intervju dat istražitelju MKSJ, 8. maj 2010, str. 28.

149Zapisnik o saslušanju svedoka Stanka Savanovića pred Istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu u krivičnom postupku protiv Petrušić Jugoslava i drugih, 19. novembar 1999, str. 2.

150Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja.

star
Oceni
4.02
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV