Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (6)

Gola istina o Draži Mihailoviću (5)

Četničko rasulo na Neretvi

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.vecernji.hr

Prva proleterska i Druga dalmatinska brigada izbijaju na Drinu kod Foče, gde se nalazio general Mihailović sa Italijanima. A daleko u Londonu, britanski premijer Vinston Čerčil je toga dana uputio oštru notu jugoslovenskom premijeru Slobodanu Jovanoviću, opominjući ga da izveštaji ne ostavljaju sumnju da se Mihailović u borbi protiv partizana “povezao, direktno ili indirektno, s italijanskom okupacionom vojskom”. Čerčil ga podseća da je Britanija dve godine podržavala Dražu Mihailovića i slala mu materijalnu pomoć, ali je neprihvatljivo “da njegovi neprijatelji nisu Nemci i Italijani, upadači u njegovu zemlju, nego njegovi sugrađani Jugosloveni, a na prvom mestu oni koji se u ovom času bore i daju svoje živote da oslobode svoju zemlju od jarma stranaca”. Čerčil najavljuje da to više neće trpeti

PARTIZANSKI PROBOJ NA NERETVI

Početkom marta partizani su kod Gornjeg Vakufa zarobili nemačkog majora Artura Štrekera, najviše rangiranog oficira do tad, nakon čega su otpočeli pregovore o razmeni. Koristeći zatišje na frontu kod Vakufa, jedna grupa partizana je noću 6. marta 1943. godine prešla Neretvu, razbila četničku 2. durmitorsku brigadu, i uspostavila mostobran. Do zore 7. marta, partizanske jedinice su uspele da u četničkim redovima izazovu paniku, odbacujući ih prema istoku. Istog dana Vojislav Lukačević izveštava generala Mihailovića o ovom "lokalnom neuspehu":

Komunisti stegnuti obručom uništenja odlučili su se za izvršenje proboja... U tu svrhu nekoliko odlučnih odeljenja naoružanih velikim brojem automatskih oruđa prebacili su se preko mosta na Neretvi. Pobili stražare i jakom automatskom vatrom branili uži mostobran koji se postepeno proširivao. Usled noći i nespremnosti jedinica, nastalo je vatreno dejstvo međusobno, a potom gubljenje veze i odstupanje bez plana i komande. U toku 7. o. m. komunisti su u svojim rukama imali Krstac i dovoljnu snagu prebačenu preko Neretve i sa uspehom gonili demoralisane delove Leve kolone... Danas tamo upućena pojačanja Nemaca sa bornim kolima i topovima.“

Sutradan 8. marta, kada je Druga proleterska brigada noćnim napadima slomila ostatke četnika u okuci Neretve, mostobran je bio definitivno učvršćen. Istovremeno sa njima, u protivnapad je krenula i Treća divizija NOVJ.

ČETNICI U PANIČNOM BEKSTVU

Lukačević 9. marta izveštava nadređenog Ostojića da su četnici Nikole Bojovića razbijeni u paničnom bekstvu: „Sada smo se stabilizovali ali dosta slabo. Zapravo stabilizovali smo se što su boljševici stali... 7 ov. mes. u 8h izvešten sam da je Bojović razbijen, da su partizani prešli Neretvu i zauzeli s. Krstac. Odmah sam naredio letećoj pokret a ja automobilom krenuo napred... Uz put oko već u 8,30 sreo sam celu Bojovićevu brigadu kod samog Konjica u paničnom bekstvu. Jedva sam ih zadržao, možeš misliti šta sam im sve radio. Pokrenuti ih napred nisam mogao... Sa kose gledao sam kako grupice četnika beže bezobzirice prema Konjicu... Kakva je panika bila sve zahvatila nemogu ti opisati o tome ćemo razgovarati kada se budemo videli, ako se ikad vidimo.

Photo: Stock

Paralelno sa probojem Druge proleterske brigade na levu obalu, Treća divizija NOVJ je nadirala desnom obalom Neretve ka Konjicu, 9. marta prešla pritoku Neretvicu, potisnula delove 718. nemačke divizije i četnike Voje Lukačevića. Istog dana, Zaharijе Ostojić se jada Draži Mihailoviću da je do prodora partizana došlo zbog "neposlušnosti, nesposobnosti i nemarnosti komandnog elementa". Petar Baćović 10. marta izveštava Dražu da su partizani potpuno razbili četiri četničke crnogorske brigade, čiji su se ostaci prikupili čak u Bijelom Polju:

„Partizani prešli reku Neretvu kod Rame i Jablanice... Branile su Neretvu četiri crnogorske brigade: Lukačevića, Kasalovića, Bojovića i Ružica. U toku 7. i 8. marta ove brigade su razbijene od partizana kada su se njihovi manji delovi prikupili čak u Bijelom Polju i Aleksinom Hanu a ostatku njihovih snaga kao i o njima nemamo nikakvih podataka...“

Takođe ga izveštava da je general Mario Roboti, komandant italijanske 2. armije, lično stigao na front. 12. marta major Zaharije izveštava Dražu da je partizanima moral dobar "zbog mase automatskog oružja, topova, ruskih uspeha i propagande Londona."

UZDIGNUTA PESNICA I SMRT FAŠIZMU

Baćović 13. marta javlja generalu Mihailoviću da je situacija kritična, da crnogorski i sandžački borci odbijaju da se bore protiv "svojih sinova, sestara i braće" i da dočekuju partizane sa povicima "smrt fašizmu": „Situacija na levoj obali Neretve je ozbiljna. Grupa kapetana Lukačevića u kojoj je pored domaćih bosanaca bilo i Crnogoraca razbijena je i rasturena. Obe durmitorske brigade i Sandžaklije izdali su, jer su javno izjavili da neće da se bore protiv svojih sinova, sestara i braće koji se nalaze u redovima komunista. Pri nailasku komunista iste su pozdravljali sa pesnicom sa uzvikom: »Smrt fašizmu«.

Photo: povijest.net

POBEGAO KORPUS, POBEGLA ARTILJERIJA, BRIGADE NE POSTOJE

Sve se odigralo tako brzo. Istog dana i major Zaharije izvaštava glavnokomandujućeg Dražu Mihailovića o četničkom slomu: Durmitorski korpus pobegao skoro ceo... Baćović pritešnjen ali drži jučerašnji položaj samo pobegla žabarska artiljerija. Činim sve da sprečim upad ali je neophodno da Pavle krene još danas sa jurišnim bataljonom i stalnim četnicima kamionima... Bez svežih snaga sa sadašnjim trupama bojim se da prodor nećemo sprečiti...Vojin korpus demoralisan i u raspadanju se povlači od Glavatičeva ka meni. Kriza u punom jeku... Jedini izlaz da Pavle stigne sa traženim trupama u toku sutrašnjeg dana u Nevesinje...“

Tog dana je i pukovnik Bajo Stanišić izvešten o potpunom rasulu četničke vojske: Konjička i Sarajevska brigada su u rasulu i, prema dobijenim izveštajima, ne postoje, a takođe ne postoje na terenu ni 1. ni 2. durmitorska brigada, već su u najvećem neredu pobegle kućama u Crnu Goru.“

Sutradan, 14. marta Petar Baćović upućuje generalu Mihailoviću još jednu lošu vest o "divljem bekstvu" četnika: „Komandant Konjičke brigade javlja kurirom: 1. i 2. Durmitorska brigada te Fočanska u divljem bekstvu povlače se prema Kalinoviku.

Ojačana Druga proleterska divizija nastavila je dalje sa zadatkom da definitivno razbije ostatke četničke “mišolovke” i produži u Hercegovinu. U noći između 14. i 15. marta puca centar četničke odbrane kod Čičeva, koji je bio obrazovan od Crnogoraca pod komandom pukovnika Baja Stanišića, a iduće noći iznenadno napada Stanišićevu rezervu, razbija je i zauzima Glavatičevo. Do 15. marta na levu obalu Neretve prebačene su i ostale partizanske jedinice, a noću između 15. i 16. marta i poslednja grupa ranjenika sa zaštitnicom.

TRAŽIM POJAČANJE ITALIJANA, NAŠE TRUPE SU INFERIORNIJE

Baćović 16. marta javlja Mihailoviću da je tražio pojačanja Italijana, da su četnici zauzeli Jablanicu, ali im je borbenih duh nizak: Zahtevao sam od kolone Italijana da jedan bataljon upute u reon Čepa radi pojačanja... Sporazumeo sam se sa talijanskom Vrhovnom komandom da talijanska vojska posle operacija napusti garnizone Nevesinje i Gacko. Tražili su kao uslov da ne diramo garnizone hrvatske u ta dva grada... Svuda na terenu kuda nailaze naše kolone nailazi se na bezbroj leševa. Isto i u Jablanici. To je kasapnica. Sa velikom ofanzivnom snagom i odlučnošću probijaju se komunisti Srbiji. Naše trupe su inferiornije po borbenom duhu i osećanju ideje...

Baćović još napominje da su mu Nemci ponudili snage "za odbranu Kalinovika i Nevesinja", ali je odbio jer se boji da ne ostanu. 17. marta Baćović javlja Draži da Ostojić hoće saradnju Nemaca, ali da ne može "u ovaj čas iz političkih razloga jer ćemo izgubiti sav vojnički prestiž."

Photo: www.b92.net

Istovremeno, izveštaj nemačke 718. divizije od 17. marta svedoči da i njima partizani zadaju muke: “Borbena grupa Anaker naišla na snažan otpor neprijatelja. Sopstveni gubici: 6 Nemaca poginulo, 14 ranjeno (među njima poručnik Hercog).”

Nemačke divizije su 17. marta izbile na Neretvu, koju su partizani već prešli. Nemačka operacija Vajs bila je time završena.

MIHAILOVIĆ LIČNO KREĆE NA FRONT

General Mihailović 17. marta napušta svoj štab kod Kolašina, da lično preuzme komandu nad razbijenim trupama. Italijanskim automobilom, Vrhovni komandant i ministar Draža Mihailović je oko ponoći stigao u Čajniče, gde je sa Đurišićem razradio plan druge linije odbrane. Mihailović je ujutro nastavio za Foču, a Đurišić je italijanskim kamionima počeo da prebacuje trupe ka Kalinoviku.

Major Borivoje Radulović 18. marta izveštava nadređenog Zaharija Ostojića o četničkoj bežaniji i strahovitom pljačkanju sela: Dezerteri crnogorskih jedinica pri povratku u Crnu Goru strahovito pljačkaju usputna srpska sela.

PARTIZANI PUŠTAJU ČETNIKE, MIHAILOVIĆ IH ZATVARA U LOGORE

Istog dana Baćović izveštava Mihailovića da su partizani pustili četnike iz zarobljeništva, i da nikog nisu ubili, samo ih je korio Peko Dapčević: „Ovog momenta vratilo se 10 Crnogoraca nikšićke brigade koji su bih zarobljeni kod boljševika. Oni pričaju: zarobljenih je 90 u noćnom napadu... Od svih zarobljenika pušteno je 10 starih. Ostale su zadržali. Zarobljenike su vodili pred Peka Dapčevića koji ih je korio. Ubili nisu nikoga.

Dragoljub Mihailović je u Kalinovik stigao 19. marta, a odmah za njim i Pavle Đurišić sa jurišnim bataljonima, koji su predstavljali poslednju nadu. Ovde se nalazio i Zaharije Ostojić sa ostacima. Tu, kod Kalinovika, general Mihailović se nadao da će sprečiti dalje rasulo, komandujući lično svojim snagama. Prvo njegovo naređenje bilo je da se četnici, koje su partizani pustili, odmah zatvore u logore:Sve puštene četnike iz boljševičkog ropstva zatvorite u odvojene logore daleko u pozadinu i ne dozvolite nikakvo mešanje sa ljudstvom radi sprečavanja širenja defetizma, zbog čega su ih komunisti i propustili.“

ODBRANA DRINE ITALIJANSKOM ARTILJERIJOM

Istovremeno sa Mihailovićem, kod Kalinovika je stigao i Peko Dapčević sa svojim proleterima. General Mihailović je sa osmatračnice posmatrao silovit napad Druge proleterske divizije i rasulo koje je usledilo u njegovim redovima. Među četničkim ljudstvom se mesecima toga podrugljivo pričalo kako je “student Peko Dapčević” rasturio Vrhovni štab.

Photo: wordpress.com

Pred mrak 22. marta, Draža Mihailović je sa štabom napustio Kalinovik povlačeći se u Foču, gde se nalazio italijanski garnizon. 25. marta general Mihailović javlja Baćoviću da se nalazi u oblasti Foče, da četnici napuštaju Kalinovik, ali da stiže "5000 prvoklasnih boraca iz Srbije". Nedugo potom, general Mihailović 28. marta naređuje Zahariju Ostojiću da sa Italijanima na Drini zaustavi partizane:

„Bolje linije nego što je Drina u vezi sa Pivom ne možemo imati za odbranu. Moramo je braniti jakim snagama sa dobrim moralom... Komunisti u ovom momentu pripremaju nešto... Ako iziđu na grebene dobro ih poduhvatiti sa Italijanima. Juče su dobro pomogli...“

PARTIZANI NISU NIKOM NIŠTA URADILI

Dok Mihailović priprema odbranu Drine sa Italijanima, Baćović mu javlja da ni nakon zauzimanja Nevesinja partizani nisu "nikom ništa uradili": Karakteristično je da komunisti nisu nikome pa ni našim najsigurnijim porodicama apsolutno ništa uradili, niti su koga ubili. Razvili su bili odmah ogromnu propagandu, sastanke, pozorišne predstave, letke. Bilo bi vrlo užasno da su ostali duže.“

Još istog dana, 28. marta, Prva proleterska i Druga dalmatinska brigada izbijaju na Drinu kod Foče, gde se nalazio general Mihailović sa Italijanima. A daleko u Londonu, britanski premijer Vinston Čerčil je toga dana uputio oštru notu jugoslovenskom premijeru Slobodanu Jovanoviću, opominjući ga da izveštaji ne ostavljaju sumnju da se Mihailović u borbi protiv partizana “povezao, direktno ili indirektno, s italijanskom okupacionom vojskom”. Čerčil ga podseća da je Britanija dve godine podržavala Dražu Mihailovića i slala mu materijalnu pomoć, ali je neprihvatljivo “da njegovi neprijatelji nisu Nemci i Italijani, upadači u njegovu zemlju, nego njegovi sugrađani Jugosloveni, a na prvom mestu oni koji se u ovom času bore i daju svoje živote da oslobode svoju zemlju od jarma stranaca”. Čerčil najavljuje da to više neće trpeti:

“Vi ćete, siguran sam, shvatiti da će, ukoliko general Mihailović nije spreman izmeniti svoju politiku prema italijanskom neprijatelju i prema svojim jugoslovenskim sugrađanima, za vladu Njegovog veličanstva zaista biti potrebno da revidira svoju sadanju politiku podupiranja generala Mihailovića.”

SELA PALIM, SVAKI DAN STRELJAM

A dole na frontu, četnici su streljali. Baćović 31. marta javlja generalu Mihailoviću da je u borbama oko Nevesinja "zarobljeno i streljano 40 partizana sa komandirom". Baćović 3. aprila šalje dramatičnu depešu Mihailoviću kako spaljuje sela i svaki dan strelja, ali uzalud: „Nisam naivan da ne znam i ne vidim situaciju... Iako mi je javljeno da će te hrabre jedinice odbraniti Hercegovinu, Pavlovu pomoć nisam osetio... Čitava sela sam spržio, 170 imam u zatvoru. Svaki dan streljam.

Paljenje sela i streljanje izgleda nije pomoglo. Druga dalmatinska brigada početkom aprila kod Broda forsira Drinu i posle razbijanja četnika na tome sektoru obezbeđuje mostobran. Istovremeno, jugoslovenski premijer Slobodan Jovanović 5. aprila 1943. upozorava generala Mihailovića:

“Nemci i Italijani koji su rasparčali Jugoslaviju i oduzeli našem narodu slobodu jesu naši prvi i glavni neprijatelji. Protiv njih valja udružiti sve borbene snage Jugoslavije ostavljajući na stranu naše unutrašnje razmirice... U svakom slučaju vojnu pomoć Velike Britanije mi možemo tražiti samo za borbu protiv Nemaca i Italijana, kao i njihovih satelita, ali ne i za međusobne sukobe.“

NEKA ITALIJANI POŠALJU BAR JEDNU ČETU

Ne obazirući se na upozorenja svog predsednika vlade, ministar vojske Mihailović u depeši Zahariju Ostojiću 7. aprila traži hitnu pomoć Italijana: „Preduzmite na svaki način da Italijani što pre pošalju na desnu obalu Dragočevske reke bar jednu četu i da se postavi iznad Strugare.“

Samo četrdesetak minuta kasnije, major Zaharije mu odgovara da su Italijani poslali ne četu nego bataljon: Italijani izveštavaju da je jedan bataljon upućen ka Dragočevskoj Reci i izveštavaju da je ovaj bataljon još u sumrak otišao pozadi patrole.“

Photo: BETA

Draža Mihailović potom obaveštava svog komandanta desnog odseka da italijanski bataljon stiže, i da će četnike pomoći artiljerija i avijacija: Italijani obećali da će u toku noći stići i njihov bataljon u Potpeć i da će produžiti ka Dragočavi, on ima i artiljerije, biće dobro ako stigne... Tražili smo da artiljerija tuče ispred Broda i levu obalu Drine ispred vas a sutra i avijacija.“

Istog dana i Zaharije Ostojić naređuje Lukačeviću da traži pojačanja od Italijana kako bi sačuvali Foču: Traži od Italijana da te pojačaju na delu Ćehotina — Crni Vrh odnosno Okrugljica i traži da artiljerija što češće dejstvuje... Sad je glavno da sačuvamo Foču, zašto nam je potrebna pomoć Italijana.“

General Mihailović 8. aprila naređuje kapetanu Momčiloviću da se položaj uz pomoć Italijana mora održati po svaku cenu: Položaj se po svaku cenu ima održati i što bolje iskoristiti bataljon i bateriju Italijana koji se nalaze na Vašem otseku.

No, delovi Druge proleterske divizije razbijaju osovinske snage i 9. aprila ulaze u Foču na levoj obali Ćehotine.

BEG GENERALA MIHAILOVIĆA

Ozbiljno ugrožen, general Mihailović na brzinu prikuplja razbijene delove, ostavlja Zaharija da obrazuje novu liniju odbrane oko Pljevalja, i hita u Lipovo kod Kolašina. Po dolasku u Lipovo, saznaje da su partizani u noći između 17. i 18. aprila potukli i Đurišićeve snage, čiji ostaci u neredu beže preko reke Tare, ka Kolašinu. Partizani su od Bihaća do Kolašina prešli šest stotina kilometara pod borbom i stigli do štaba generala Mihailovića. Izvukao se za dlaku. Još istog dana Mihailović naređuje povlačenje Vrhovne komande ka Srbiji.

Mihailović 19. aprila napušta Gornje Lipovo, a uveče stiže u Mojkovac. Sutradan u Mojkovac stižu i ljudi majora Đurišića, "vrlo umorni, gladni i zabrinuta lica". Vladala je prava panika, oni su “pričali neverovatne stvari”. Mihailović je požurio ka selu Zaostro kod Priboja, gde je smestio svoj štab u školi. Ubrzo mu general Blažo Đukanović iz Crne Gore javlja da je situacija "vrlo teška", a odziv na opštu mobilizaciju "dosta slab".

MOBILIZACIJA REGRUTA IZ SRBIJE

Da bi obezbedio svoje povlačenje ka Srbiji, Mihailović je naredio Dragutinu Keseroviću da odmah izvrši mobilizaciju na Kopaoniku i krene prema Limu, njemu u susret. Isto to, Mihailović 20. aprila naređuje i komandantu Drugog ravnogorskog korpusa Predragu Rakoviću: Razbijeni i obezglavljeni partizani, bežeći ispred jakih naših snaga koje ih gone, probijaju se ka Sandžaku i Zapadnoj Srbiji, u nameri da se tamo prikupe i dignu narod na prevremeni ustanak. Obzirom na ovo stanje Vrhovna Komanda je 16 ov. meseca naredila mobilizaciju jednog dela obveznika Drugog Ravnogorskog Korpusa s oružjem i pokret u pravcu Nove Varoši...“

POBUNA SRPSKIH REGRUTA

General Mihailović 7. maja uveče je sa svojim štabom iz Zaostra nastavio ka Srbiji. Ujutru 8. maja našao se Keserovićem trupama i naredio im da posednu obalu desnu Lima, da partizani ne bi prešli u Srbiju. 9. maja sa olakšavanjem javlja Ostojiću: "ne brinite za mene" a Baćoviću: "kriza prošla". 10. maja stigle su i trupe Predraga Rakovića, koje je Draža takođe poslao protiv partizana. Međutim, mnogi su otkazali poslušnost, o čemu svedoči komandant Čačanske brigade poručnik Milorad Ristović (kasnije streljan zbog pobune):

„Kada sam naredio pokret ka položaju... neko je uzviknuo: "Nećemo bratoubilačku borbu!" Mnogi su ovo prihvatili, a komandir štabne čete nastavio je: "Preko Lima ima preko trideset hiljada dobro naoružanih partizana koji se bore protiv okupatora. I Đurišićevi četnici su bacili oružje i vratili se svojim kućama. A kuda sada mi da idemo i za koga da se borimo? Ja neću da se borim sa svojom braćom. Ko se slaže sa ovim neka pođe sa mnom kući." Ogromna većina krenula je za njim. Nisam bio u stanju da ih zaustavim...

General Mihailović 13. maja je naredio da se begunci razoružaju i zatvore ili poubijaju: „Dva cela bataljona i štabna četa čačanske brigade u broju od 123 naoružana četnika pobegli su kući. Sačekati ih u Dragačevu... razoružati ih i zadržati ih kod sebe u pritvoru... Ako na poziv mirnim putem ne predadnu oružje, pucati u meso.

Photo: www.abrasmedia

ČETNIČKI OSTACI SABIJENI U KOLAŠINU

Uprkos svim merama, partizani su od četnika i Italijana u veoma kratkom roku nakon Hercegovine uzeli i Crnu Goru. 14. maja lokalni komandant Ljevorečkog četničkog bataljona javlja nadređenom Đorđu Lašiću da su partizani sabili sve četnike u Kolašin sa Italijanima: „Gornja Morača pala je. Na Crkvinama kod Kolašina partizani su izbili... Lutovo je spremno da se priključi partizanima... Sve četničke snage sa italijansika 3 bataljona nalaze se u Kolašinu.

Toga dana, Nemci su zaključili da su se partizani i četnici dovoljno ubijali i da je vreme da se umeštaju.

(nastaviće se)

star
Oceni
4.86
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Filmski dokumenti užasa (14): Srpski genocid nad Bošnjacima

Put bez povratka

image

Sarajevo 1914: Uzroci i posljedice (4)

Dejtonska BiH je država nacionalnih kapitalaca

image

Filmski dokumenti užasa (13): Srpski genocid nad Bošnjacima

Tunel - tajna opsade Sarajeva

image

Sarajevo 1914: Uzroci i posljedice (3)

BiH je posljednje iskušenje nacionalne države