Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (156)

Džihad, sveti rat za trijumf islama

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: patdollard.com

Nastavljamo sa objavljivanjem dokumentarnog feljtona o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce danas, 21 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 30. septembra 1992. Godine

Među nama: SRBI KAO PRAVOSLAVNI HRVATI
Glasilo Hrvatske bratske zajednice u Americi "Zajedničar" u svom broju od devetog septembra 1992. godine preštampava nekoliko nepotpisanih članaka iz "Novog Vjesnika". Među njima je i jedan pod naslovom "Postoje li pravoslavni Hrvati?" (str. 16. i 18.). Članak je pisan povodom pedesetogodišnjice osnivanja takozvane Hrvatske pravoslavne crkve, koju je ustanovio ustaški poglavnik Ante Pavelić odmah po formiranju Nezavisne države Hrvatske. Jedan od udarnih argumenata kojim je podržano njeno osnivanje bilo je navodno postojanje priličnog broja pravoslavnih vernika nesrpske nacionalnosti, koji su u međuratnoj jugoslovenskoj Hrvatskoj bili diskriminisani time što su bili prinuđeni da se priključe Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Zato je Ante Pavelić - "poznat po svojoj humanosti, privrženosti pravdi i poštovanju svih vidova ljudske slobode" - proglasio Hrvatsku pravoslavnu crkvu februara 1942. godine.

Autor obog članka hvali Hrvatsku pravoslavnu crkvu, navodeći da je ona "bila na najboljem putu da postane samostalna nacionalna crkva hrvatskih pravoslavaca, Srba i Hrvata". Ali, smisao ovog novinarskog obeležavanja godišnjice osnivanja ove veštačke ustaške političko-crkvene tvorevine obelodanjuje se zaključnom rečenicom koja glasi: "Ostaje, naime, otvoreno pitanje bi li i danas HPC mogla, na području hrvatske republike, zamijeniti nacionalnu crkvu srpske države, koja je i povukla granice velikosrbijanskih osvajanja?" Danas se, dakle, opet nastavlja srpsko pitanje na isti način kao i pre pedest i pre sto godina. Valjalo bi odmah jasno odgovoriti: ne. Jer se Srpska pravoslavna crkva identifikuje sa srpskim narodom ma gde živeo, nezavisno od toga dokle se protežu granice države Srbije; jer Srbi neće da se odreknu svog imena, jezika, pisma i svoje crkve kao što ni drugi narodi ne pristaju na denacionalizaciju pod pritiskom.

Zar svaki narod koji ima nacionalnu crkvu mora da denacionalizuje sebe i svoju crkvu da bi mogao biti uzorni građanin sadašnje nezavisne države Hrvatske? Zašto se uopšte predlaže hrvatska pravoslavna crkva ako nikome ne pada na pamet da predloži hrvatsku katoličku crkvu koja bi se odvojila od Vatikana? Za razliku od Vatikana, SPC nema svoje diplomatsko predstavnike ni u jednoij stranoj zemlji. Nju predstavlja srpski narod. I svugde gde je bio srpski narod, bila je i njegova crkva.

Photo: facebook

Prvi Srbi koji su trbuhom za kruhom došli u Ameriku najpre su se obraćali ruskim sveštenicima za svoje verske potrebe. Tako su stvorene prve mešovite rusko-srpske crkvene opštine. Kasnije su došli i srpski sveštenici, neki od njih su priznavali rusku jurisdikciju, dok su drugi ostajali verni jurisdikciji Karlovačke Mitropolije. Tek je 1893. godine vlada Kraljevine Srbije poslala arhimandrita Firmilijana da organizuje srpsku crkvu u Americi, što mu nije pošlo za rukom zbog otpora u ruskoj crkvi. Mihajlo Pupin je 1912. organizovao Srpsku pravoslavnu duhovnu misjiu. Sledeće godine održan je u Čikagu prvi Crkveno-narodni sabor na kojem je doneta odluka da se traži jurisdikcija arhiepiskopa i mitropolita Dimitrija u Srbiji i da se sve srpske crkvene opštine organizuju u Srpsku američku crkvu. Ali, Sveti arhijerejski sabor SPC doneo je odluku da se uspostavi Srpska crkva u Americi kao nova eparhija tek nekoliko godina kasnije, a za administratora je odredio episkopa žičkog Nikolaja. Arhimandrit Mardarije je hirotonisan za episkopa 1926. godine i dve godine kasnije donet je prvi Eparhijski ustav.

Isto tako i Srbi u Krajini, od prvih decenija šesnaestog veka sve do danas, branili su svoju crkvu. Branili su se od katoličanstva, od unijaćenja, do Hrvatske pravoslavne crkve i od svih ostalih instrumenata odnarođavanja. Srpska pravoslavna crkva bila je bedem protiv denacionalizacije Srba i kao takva je u Krajini bila stalno na udaru. A položaj Srba u Hrvatskoj imao je odjeka, ne samo u Srbiji, nego i među Srbima u dalekoj Americi.

Sava Hajdin, osnivač i prvi predsednik Srpskog pravoslavnog saveza "Srbobrana", ovako piše o osnovnim podsticajima za osnivanje ove organizacije: "Prvi pokušaj organizovanja Srba u istočnom delu Amerike pada posle ludačkih demonstracija Hrvata protiv Srba u Zagrebu 1896. godine. Te besomučne demonstracije hrvatskih masa protiv Srba, harangiranih od hrvatskog sveštenstva, zaprepastilo je sve Srbe u Americi. Ovdašnji Hrvati umesto da osude takve ispade svoje braće u Straom kraju protiv Srba, počeli su da nam pričaju priče da mi nismo Srbi nego pravoslavni Hrvati, da Srbi žive u Srbiji a da u Hrvatskoj nema Srba". kasnije su se desili još neki ispadi Hrvata prema Srbima: "Kako je u njihovim društvima bilo dosta Srba, počeše ih 'prekrštavati' i davati im druga imena. U društvenim knjigama umesto Stevan upisivali su Stipan; mesto Simo, Sime; mesto Jovan, Ivan; i tako dalje. To je naše Srbe ozlojedilo daleko više nego frankovačke demonstracije u Zagrebu".

Eto, primera kako su Srbi proglašavani "pravoslavnim Hrvatima", jer Srba može biti u Srbiji, ali ih ne može biti u Hrvatskoj. Tako se dolazilo i do ideje da za te "pravoslavne Hrvate" valja organizovati Hrvatsku pravoslavnu crkvu, koja bi bila hrvatskija čak i od katoličke crkve Hrvata! No, ono što valja imati u vidu je upornost ove ideje, nejno stalno prisustvo i povremeno žestoko izbijanje na videlo na periodičnim antisrpskim talasima: u demonstracijama krajem prošlog veka, u hrvtskoj fašističkoj državi i u sadašnjoj Hrvatskoj - u kojoj se srpska deca "dobrovoljno" pokatoličavaju i pretvaraju u "hrvatski" podmladak (o tome v. ijavu od 16. septembra 1992. Srpskog demokratskog foruma u Zagrebu, u kojoj se govori o Srbima u Zagrebu i ostalim hrvatskim gradovima).

Photo: Stock

A oni Srbi koji još čitaju "Novi Vjesnik" u Hrvatskoj i glasilo Hrvatske bratske zajednice u Americi ("Zajedničar") sad imaju još jednu priliku da se podsete kako Srbi postaju pravoslavni Hrvati. Jer, možda će uskoro, radi njih, biti obnovljena Hrvatska pravoslavna crkva. (Dr Krinka Vidaković-Petrov)

***

Juče u Vlasenici: SAHRANJENO 28 MASAKRIRANIH SRBA (Vlasenica, 29. septembra)
Danas su u Vlasenici sahranjeni posmrtni ostaci 28 Srba, koje su na najzverskiji način mučile i ubile muslimanske snage u srpskim selima Rogosija i Nedeljišta u blizini Vlasenice.

U ovom zverskom masakru koji se dogodio 26. septembra su stradali Dimitrije Alempić, Milan Vujičić, braća Dragoljub i Radomir Deurić, Čedomir Došić, Boško Dragić, Aleksandar Drakulić, Dušan Đurić, Dragomir Jaćimović, Miloban Kovačević, Velimir Majstorović, Luka Majstorović, Milan Mijić, Mićo Mitrović, Goran Pejnović, braća Milomir i Žarko Prodanović, Zoran Ravnjaković, Rajko Rebić, Radenko Sekulić, Mile Stanošić, braća Nedo i Nenad Stanišić, Boro Tešić, Tomislav Tešić i Jadranko Ševkušić.

Opelo stradalim Srbima držao je gospodin Vasilije, vladika zvorničko-tuzlanski, a sahrani su pored nekoliko stotina Vlaseničana prisustvovali i predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić i ministar Velibor Ostojić, kao i predstavnici Glavnog štaba Vojske Republike Srpske.

Stradali Srbi su sahranjeni u zajedničku grobnicu.

***

Američki nezavisni novinar potvrđuje pokolj Srba u Milićima: LJUDI KOJI SU ZAKLANI NISU BILI VOJNICI
Američki nezavisni novinar Ričard Ros, koji je bio u bosanskom selu Milićima, gde su muslimanske snage izvršile pokolj srpskih stanovnika, potvrdio je preksinoć u intervjuu za "Kanal S" Srpske televizije sa Pala da je tamo video oko 30 žrtava tog zločina.

"Ti ljudi nisu poginuli u ratu, već su jednostavno ubijeni u svojim domovima. Oni su zaklani pre dva-tri dana. To nisu bili vojnici", rekao je Ros u svedočenju koje je u Drugom dnevniku preuzela i TV Srbija.

Ističući da se obraća publici koja govori engleski, Ros je naveo da su muslimanske snage počele napad u 6.00 sati ujutro i da su stanovnici Milića "mučeni, poniženi kao ljudska bića, fizički maltretirani - oni nisu ubijeni metkom u borbi, već su bili s leđa napadnuti, zadavljeni, izbodeni noževima, glave su im razbijene maljevima".

"Razgovarali smo sa patolozima i oni su nam rekli da su neki od njih obrezivani dok su bili živi, znači hteli su da ih ponize", rekao je Ros i dodao: "Ne volim da ovakve stvari vidim na televiziji, ali one moraju da se prikažu".

Prema njegovim rečima, u tom kraju je bilo nekoliko nezavisnih novinara, ali oni nisu mogli brzo da dođu da vide tu strahotu, iako su želeli.

"Ali, danas nije bilo CNN, BBC, ABC, NBC-ja. Ja želim da Amerika i Engleska shvate da su ti ljudi hladnokrvno, zločinački ubijeni u džihadu, a džihad znači rat protiv civila".

Na pitanje - da li je ovo prilika da svet vidi šta se događa u Bosni i Hercegovini - Ros je rekao da ne zna ko će te snimke videti u Engleskoj i SAD.

"Sve što znam je da sam kao nezavisni novinar video te ljude koje su ubili Muslimani i sve što mogu je da zatražim da ljudi ne veruju svemu što pričaju u novinama - da su Srbi ubice, razbojnici i pljačkaši".

"Ja nisam za Srbe, ne vodim nikakvu propagandu, niko mi nije platio ni jedan jedini dolar", napomenuo je Ros.

***

Pogledi: PODSTREK DŽIHADU
U živoj diplomatskoj aktivnosti predsednika Predsedništva muslimanske BiH Alije Izetbegovića primetno je direktno povezivanje sa najfundamentalističkijim režimima islamskog sveta. Svoje predsedničke turneje započeo je posetama Libiji i Iranu i sada Pakistanu.

Razlog za ovu turneju nije više nikakva tajna za bilo koga ko se ozbilkjnije bavi islamskim svetom. Alija Izetbegović je, kako su novinske vesti javile posetio Pakistan u vreme kada je tamo došao i avganistanski šef države Burhanudin Rabani. Sa nije nejuh činjenica možda bi ova podudarnost bila slučajna, ali analize pokazuju nešto drugo.

Pakistan je država stvorena nakon II svetskog rata kao zajednica muslimana tj. verski čistih u odnosu na "nečiste" Hinduse, pa otuda i njeno ime. Jer reč "pak" na urdu jeziku znači "verski čist". Odonda pa do danas Pakistan se trudio da kao svoj najvažniji spoljnopolitički cilj istakne težnju za ostvarivanjem panislamskog zajedništva. U tom smislu islamski principi su duboko utkani u spoljnu politiku ove zemlje, Tu se podrazumeva borba za ostvarivanje islamskog jedinstva u međunarodnim organizacijama, tesnu saradnju i stalnu i kontinuiranu akciju ka političkom ujdinjenju islamskog sveta. Jer islam zahteva da svi muslimani čine jednu državu.

Zbog takve politike Pakistan je davno privukao pažnju Aije Izetbegovića. Pokret "Mladi muslimani" koji je nastao 1939. godine pred razbijanje nakon II svetskog rata inspirisao se primerom Pakistana i između ostalog obrazovano čitajući literaturu poreklom iz ove zemlje. Kada je kasnije svoju praksu pretočio u "Islamsku deklaraciju" Izetbegović je u Pakistanu napisao sledeće: "Kada je reč o islamskoj vlasti, primjer Pakistana, kao danas jedine deklarirane islamske republike, ne može se mimoići... Pakistan je generalna proba za uvođenje islamskog poretka u suvremenim uvjetima... Na primjeru Pakistana protagonisti islama trebaju i mogu učiti..."

Alija Izetbegović je u svojoj "Islamskoj deklaraciji" zapisao da je njegov cilj stvaranje islamske države u BiH, i to samo kao etape ka ujedinjenju sa svim ostalim islamskim zemljama u islamsku federaciju. Stoga je logično što je posetio Pakistan na čijem se primeru, kako sam veli, učio.

Izetbegović zna da rat koji se vodi u BiH za čitav islamski svet jeste džihad: sveti rat za trijumf islama. A u osnove pakistanske vojne politike i doktrine upravo je upisana filozofija džihada. Ona podrazumeva da je svaki rat, ma gde se vodio, ako u njemu učestvuju muslimani, i rat Pakistana. Zato je sada rat u BiH isto što i svojevremeno rat sa Indijom. Za Pakistan u ideološkom smislu tu nema razlike. Bivši predsednik ove zemlje Zija ul Hak je o tome rekao: "Vojnik od karijere u jednoj muslimanskoj armiji... ne može postati profesionalac ako nije inspirisan božjim bojama." To konkretno znači ratovanje za ostvarivanje islamskih prozelitskih ciljeva. Naročito ovakvih kakva je BiH gde se stvara placdarm za prodor u Evropu.

Photo: api.ning.com

Svoju islamsku misiju Pakistan je posebno dobro pokazao u Avganistanu čiji ga je sadašnji predsednik Burhanudin Rabani takođe posetio.

Ako se već zna da je Rabani već veoma dugo angažovan u džihadu za trijumf islama i da je u svojoj zemlji ratovao na čelu izrazito fundamentalističke organizacije "Džemijet islami" ("Islamsko društvo"), onda je jasno koliko njegovo iskustvo višegodišnjeg mudžahedina može koristiti Izetbegoviću. To je utoliko važnije zbog podataka da se među dobrovoljcima u Zenici i drugde, sudeći po nedavnim vestima, nalaze baš ljudi koji su ratovali u Avganistanu.

Sada kada se rat u toj zemlji završava, bez obzira na revolt drugog moćnog vđe Gulbudina Hekmatijara, lidera stranke "Hizbi islami", postaje vidljivo da deo svojih vojnih efektiva Avganistan može da ponudi BiH. To su, pre svega, dobrovoljci koji su tamo ratovali, a sada ne znaju šta će sa sobom.

Može se zato sa velikom sigurnošću tvrditi da će ova poseta samo pojačati priliv mudžahedina iz Pakistan i Avganistana u BiH. Jer to je, kako je Izetbegović rekao, i verska dužnost, pošto džihad nije prostorno ograničen. Naprotiv, njegov cilj je cela planeta a najviše onaj njen deo gde se muslimani već bore.

Ne treba sumnjati da je ishod dogovora iz Pakistana da BiH postane novo i možda najvažnije polje džihada u ovome trenutku. Za to će biti potreban i novac i ljudi. A kako izgleda, to nije mnogo teško da se nabavi. Uostalom avganistanski borci za veru već su navikli da za svoj islamski žar dobijaju pare.

Prema nekim izveštajima, avganistanski rat je proglašen za najprljaviji u veku. Za svaku akciju mudžahedini su dobijali pare.

Za ubijanje vojnika Nadžibulahove vlade plaćalo se od 5.000 do 7.000 afgana, za partijskog aktivistu 10.000 do 15.000, za oficira 30.000, a za uništen tenk 100.000.

Stoga je poseta Izetbegovića verovatno imala za cilj upravo to da od jedne od najprozelitskijih islamskih nacija zatraži više pomoći u ljudstvu i novcu. I, kako izgleda, ovi zahtevi nisu ostali neudovoljeni. Posebno je važno da je sa Rabanijem verovatno razgovarano o pomoći u ljudstvu, jer razoreni Avganistan nema mnogo finansijskih mogućnosti. Novčana podrška je u ovoj podeli uloga stvar Pakistana i ostalih islamskih zemalja, a pre svih Saudijske Arabije, koja konce vuče iz pozadine. I koja u stvari daje najveći deo međunarodne islamske pomoći, najčešće posredno preko raznih institucija širom islamskog sveta, od kojih je jedna baš u Pakistanu. Radi se o čuvenom "Muslimanskom kongresu".

Za bosanskohercegovačke Srbe to mora biti jasan pokazatelj da će rat sa armijom Alije Izetbegovića biti sve teži i neizvesniji. (Dr Miroljub Jevtić, docent na Fakultetu političkih nauka, istraživač fenomena religije i uticaja fundamentalističkog islama na međunacionalne odnose)

***

Saopštenje Generalštaba Vojske Jugoslavije: HRVATSKA GRUPIŠE SNAGE U SLAVONIJI
Povodom sve učestalijih najava nasilnog povratka izbeglica hrvatske nacionalnosti na teritoriju Baranje, Slavonije i zapadnog Srema i neposrednih vojnih priprema za podršku te aktivnosti, služba Generalštaba Vojske Jugoslavije za informisanje ovlašćena je da saopšti da Republika Hrvatska grupiše postojeće i dovodi nove snage u Slavoniju.

Ukupna jačina tih snaga je oko 9 brigada od 12 do 15 hiljada ljudi, ojačanih sa preko 50 tenkova radi upada u Baranju, zapadni Srem i istočnu Slavoniju u cilju omogućavanja povratka hrvatskim izbeglicama i zauzimanja tih teritorija.

Sa istim ciljem Hrvatska je u Spačvanskim šumama grupisala još dva oklopna bataljona, artiljerijske i raketne jedinice. S obzirom na to da je opšti povratak izbeglica, bez obzira na nacionalnost, u područja sa kojih su izbegli opšti humani i opšteprihvaćeni cilj, zloupotreba tog cilja u agresivne svrhe predstavlja kriminalni korak usmeren na dalju destabilizaciju, oružane sukobe i nove žrtve.

Photo: Stock

U tom smislu Vojska Jugoslavije obavestila je Unprofor o takvoj aktivnosti Republike Hrvatske. U toku je nasilna mobilizacija u mnogim delovima Hrvatske kojom se predviđa narastanje snaga u Slavoniji do 30.000 ljudi.

Navedene aktivnosti hrvatske države i vojske ohrabrene su prećutnom ili neposrenom podrškom i pomoću nekih zapadnih zemalja i međunarodnih organizacija koje se deklarativno izjašnjavaju za mir, iako je vojni pakt između Hrvatske i Bosne i Hercegovine praktično aktiviran uz njihov blagoslov.

Na teritoriji Nemačke, u okoliko Minhena, nalazi se centar za obuku mudžahedina, koji se posle obuke preko Zagreba upućuju u Bosnu i Hercegovinu. Italijanski instruktori u Kuksu - (Albanija) vrše intezivnu obuku ekstremnih Šiptara sa Kosova u cilju izazivanja masovnih nereda u Pokrajini.

Svi navedeni podaci neposredno ukazuju na činjenicu da tobožnje intezivne miroljubive inicijative nekih zemalja i organizacija imaju smisao zamagljivanja pravog stanja stvari i neposrednog omogućavanja uslova za oružane aktivnosti.

Generalštab Vojske Jugoslavije je uveren da će snage Unprofor-a dosledno izvršiti svoju obavezu u misiji mira, čime bi bila izbegnuta primena sile sa bilo čije strane. Vojska Jugoslavije, međutim, ne može mirno da posmatra pripreme za agresiju i u skladu s tim prinuđena je da u slučaju primene sile preduzme odgovarajuće mere - kaže se na kraju saopštenja službe Generalštaba Vojske Jugoslavije za informisanje.

***

Rat u Bosni i Hercegovini: KORISTE SE SVA RASPOLOŽIVA SREDSTVA
Sa Pala je juče agencija Tanjug, prenoseći izveštaj agencija SRNA, javila da je "na većem dijelu sarajevskog ratišta noć protekla mirno". Otružanih provokacija, prema istom izvoru, bilo je samo sa muslimanskih položaja u Otesu, na Vrelu Bosne, Ilidži i Kasindolskoj ulici. Dodaje se da su se pucnji iz pešadijskog iružja povremeno čuli i na području Dobrinje i Nedžarićima. Takođe se navodi da "mir u prvim jutarnjim satima remeti samo sporadična pucnjava iz pešadijskog oružja".

Photo: Stock

Preko svojih talasa, juče prepodne sarajevski radio savetovao je da se na gradsko područje ne izlazi. Javljeno je o granatama koje padaju na Marin-dvor, da je zgrada "Energoinvesta" u plamenu, a Stup, takođe, pod topovskom đuladi. Prenoseći saopštenje informativnog centra ratnog predsedništva opštine Gradačac, javljeno je da "četnička avijacija" ponovo napada Gradačac.

Propagira se, nažalost, rat. Rojter je juče emitovao fotografije o "novim regrutima za bosansku armiju" koji se obučavaju za ratne pohode.

Sukobi na ratnim poprištima se nastavljaju. B. teofilofić za "Politiku" javlja da se u juče ratovalo na brčanskom području gde "trešte rafali, prašte minobacački projektili po Dizdaruši i Grčici, granate padaju na Grbavici". Napadi dolaze iz Hrvatske. Na to se naviklo - pet meseci se svakodnevno i puca i gine, javlja naš izveštač. On takođe navodi da je Brčko pod utiskom sve žešćih optužbi američke administacije za genocid nad hiljadama Muslimana koji je navodno izvršen u brčanskim konclogorima. Te optužbe nisu dokazane, a navodi se da je istina sasvim drugačija i u nju su se uverile mnoge međunarodne komisije, humanitarne delegacije i brojni novinari iz sveta, pristigli u Brčko.

Iz Brčkog izveštava Tanjug koji takođe prenosi demanti rukovodstva brčanske opštine koje ponovo poziva predstavnike međunarodnih komisija da posete tu opštinu i uvere se da u Brčkom ne postoje logori za Muslimane. (M. D.)

***

Uoči današnjeg susreta Ćosića i Tuđmana u Ženevi: DA LI JE MOGUĆ DOGOVR BEOGRADA I ZAGREBA
Rasplitanje klupka jugoslovenske krize nastavlja se danas u Ženevi susretom predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića i predsednika Republike Hrvatske Franje Tuđmana. Sastanak do koga je došlo posredovanjem kopredsednika ženevske konferencije o Jugoslaviji gospodina Sajrusa Vensa i lorda Ovena, otvara pred nama prostore nade, ali podstiče i zebnje.

Nade, da će krvava jugoslovenska tragedija biti što pre zaustavljena, ali i zebnje, da i ovi razgovori ne daju valjane rezultate. Ova druga primisao dug je ranijim iskustvima. Kako je poznato, dobar deo 1991. godine, čelnici bivših jugoslovenskih republika utrošili su na bilateralne, trilateralne i multilateralne međurepubličke pregovore, kako bi pronašli rešenja za izlazak iz krize.

Umesto rešenja, spirala krize razvijala se munjevito, ostavljajući za sobom razaranja, beskućnike, izgnanike i smrt hiljada ljudi. Naravno, mnogo toga je u odnosu na prošlu godinu promenjeno, i u okruženju, i kod nas.

Photo: www.freeserbia.net

SFRJ više ne postoji. Postoji SR Jugoslavija, ali isključena iz Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Hrvatska više nije jugoslovenska secsionistička republika, nego nezavisna država Republika Hrvatska. Ona je punopravna članica Ujedinjenih nacija.

Mnogo je i drugih, novih dimenzija, ali ih ostavljamo po strani, da bismo podsetili na već pomenute prošlogodišnje pregovore o razrešenju jugoslovenske krize. Takozvani razgovori o budućnosti Jugoslavije počeli su početkom 1991. godine. Bilo je to 10. januara, na sednici predsedništva SFRJ. U radu ovog skupa učestvovali su svi federalni i republički čelnici. Njihovi pregovori bili su ocenjeni kao "start ozbiljnih dogovora o budućem ustrojstvu zemlje", kao uvod u "novi istorijski dogovor jugoslovenskih naroda i narodnosti".

Najugledniji političari izrazili su tada "spremnost da se rešenja traže na miran i demokratski način, inteziviranjem rada između republika i u okviru organa Federacije".

Odmah su počeli i dvojni susreti, kakav je bio onaj između Slobodana Miloševića i Momira Bulatovića, od 18. januara, na kojem su se založili za novu saveznu državu na osnovama poštovanja prava svakog naroda na samoopredeljenje.

U očigledno različitom, "veoma polemičnom", ali "otvorenom" duhu, protekli su razgovri Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, održani u Beogradu 25. januara. Zaključak s ovog susreta bio je da su "odnosi Srbije i Hrvatske na najnižoj tački od rata" i da u gledanjima dve strane na ključne probleme postoje "fundamentalne razlike".

Isto veče, emitovan je film u kome je centraln a ličnost bio Martin Špegelj. Kovitlac je počeo.

Sednicu predsedništva SFRJ o budućnosti Jugoslavije (od 10. januara) trebalo je nastaviti 31. januara. Tog dana za predmet rasprave nametnuta je JNA. Budućnost Jugoslavije pomerena je za 8. februar, kada nije došao Franjo Tuđman. Razlog: pred zgradom SIV-a održan je miting žena za očuvanje Jugoslavije, što je u Zagrebu ocenjeno kao "organizirana hajka". Sednicu je napustio i Milan Kučan, a saglasnost o dnevnom redu nije postignuta.

Ipak, svi su se okupili 13. februara i dogovorili da 22. februara sednica Predsedništva SFRJ, uz učešće predsednika republika, bude održana u Sarajevu 22. februara. tako se i dogodilo. Šturi jezik saopštenja stavio je javnosti do znanja da je na sednici postignut "veći stepen globalnog razjašnjavanja pozicije pojedinih republika". Bilo je još nekoliko sastanaka u istom sastavu, a onda su 21. marta dogovoreni i novi modaliteti pregovora.

Određen je rok od dva meseca u kome treba tražiti rešenja za izlazak iz krize. Odmah je bilo jhasno da ta rešenja, po nepodeljenom mišljenju, treba da definišu Srbija i Hrvatska, jer su se 25. marta, "u graničnom području dve republike", odnosno u Karađorđevu, sastali Slobodan Milošević i Franjo Tuđman. U Makedoniji je ovaj susret ispaćen ćutanjem, u Zagrebu je ocenjen kao senzacija, u Ljubljani je odmah porastao strah od stvaranja pakta Beograd-Zagreb, na štetu Slovenije, a u Beogradu su sve moguće varijante tumačenja bile u opticaju, sve do podsećanja na jedan sastanak, održan istog dana, ali 1941. godine.

Da je savezna država definitivno klonula bilo je jasno kada je otpočeo ciklus sastanaka šestorice republičkih predsedniča.

Prvi je bio održan u Splitu 28. marta. Štampa je javila da je pričinjen poseban gest gostoprimstva prema Slobodanu Miloševiću, jer ga je od splitskog aerodroma do grada pratio Onesin Cvitan, gradonačelnik.

Ocenjeno je da je razgovor šestorice podstakao nadu u opstanak Jugoslavije u "sadašnjim granicama". Posle samop dva dana dogodile su se Plitvice. Šestorica su se opet srela 4. aprila, ovoga puta u Beogradu, i zaključila da "isključuju upotrebu nasilja i incidenata dok traju razgovori".

Prvi susret ekspertskih grupa Srbije i Hrvatske bio je 10 aprila, a sutradan je Brdo kod Kranja bilo domaćin šestorici. Zaključili su da će "o Jugoslaviji odlučivati njeni narodi", pri čemu su se iskristalisale dve koncepcije o kojima treba odlučivati: savez suverenih država ili samo savezna država. Još jedno je "granično područje dve republike" ugostilo Slobodana Miloševića i Franju Tuđmana, 15. aprila. U prilog tezi da su ti razgovori išli uzlaznom linijom svedoči i njihov predlog, odnosno inicijativa za razgovor dve parlamentarne delegacije.

Sledio je sastanak šestorice na Ohridu (18. aprila), potom i na Cetinju (29. aprila), a Predsedništvo SFRJ 4. maja saopštava javnosti da je zemlja "na ivici građanskog rata". Već se dogodilo Borovo Selo. Sarajevski sastanak šestorice, zakazan za 8. maj bio je otkazan. Stvari u vrhu države počele su da se komplikuju oko (ne)izbora Stipe Mesića za predsednika Predsedništva SFRJ.

Photo: EPA

Stigla je i misija Evropske zajednice da bi potom, 7. juna, bio održan i poslednji šesti sastanak republičke šestorice. Konferencija za štampu, prvi put, nije bila održana. Split je 11. juna pnovo ugostio političke lidere, ali ovog puta samo Franju Tuđmana, Aliju Izetbegovića i Slobodana Miloševića. Javnost o sadržini ovih razgovora nije obaveštena. HINA je nezvanično javila da je razgovarano o kantonizaciji BiH, dok je Alija Izetbegović saopštio da o tome nije bilo reči.

Bez predhodne najave 19. juna je, u istom sastavu, održan sastanak u Beogradu. Malo je javnost saznala o ovom susretu i pošto je okončan.

Posle rata u Sloveniji, tragični požar se širi, a političkih sastanaka je sve manje. Ipak, 22. juna je u Ohridu održan jugoslovenski samit, potpisana je i "Ohridska izjava" za koju će se ispostaviti da na nju saglasnost nisu dali Franjo Tuđman i Stjepan Mesić. Ova izjava predviđala je tromesečni moratorijum na ratne operacije. Bližio se Hag.

Konferencija o Jugoslaviji otvorena je 7. septembra. Danas čitamo izjave njenopg predsedavajućeg, lorda Karingtona, gde je i kako Evropska zajednica grešila, "rešavajući" jugoslovensku krizu. Što se ovdašnjih političkih prvaka tiče, oni su se pod okriljem ove konferencije sastajali dosta puta, sve do Londonske konferencije u avgustu ove godine.

Svakako je tok konferencije u Hagu uticao i da dođe do poznatih trojnih sastanaka Slobodana Miloševića, Franje Tuđmana i generala Veljka Kadijevića, 17. i 25. septembra 1991. Naravno, ovaj poregled zasniva se na pisanju štampe. Kada bi bio sačinjen iz perspektive već objavljenih memoara Stipe Mesića "Kako smo srušili Jugoslaviju", bio bi ponešto drugačiji. Ali, treba sačekati i druge memoare, pa stvari tek onda rekonstruisati na osnovu činjenica koje nisu bile dostupne javnosti. (Slobodan Kljakić)

star
Oceni
4.00
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi