Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (152)

Genocidne radnje različitog tipa

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
PHOTO: James Mason

Nastavljamo sa objavljivanjem dokumentarnog feljtona o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce danas, 21 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Kako Lazanski zamišlja Bosnu
Photo: api.ning.com

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 28. septembra 1992. godine

Strani plaćenici u BiH: KAKO RATUJU MUDŽAHEDINI

Dok predsednik fantomske BiH Alija Izetbegović, razgovara u pakistanu sa svojim domaćinima gde je istovremeno, čudnom koincidencijom, stigao i avganistanski predsednik Burhanudin Rabani, zapadne agencije sve više javljaju o tajnim, pa i javnim, kanalima po kojima razne vrste mudžahedina stižu u rat na prostore bivše Jugoslavije. Osim mudžahedina iz Turske koji dolaze potpuno organizovano, pa se samo još ne zna da li im i putne karte plaća turska vlada, ili im daje samo oružje, stižu i Kurdi, muslimani iz Malezije, dobrovoljci iz Saudijske Arabije, Irana i još nekih drugih zemalja.

No, kako je Alija Izetbegović sada otišao u Pakistan, a ta je država pružila njegovoj vladi solidnu finansijsku pomoć, verovatno će se on tamo sresti i sa avganistanskim predsednikom Rabanijem, koji ima sasvim dobra ratna iskustva iz dugogodišnjeg sukoba sa trupama bivšeg predsednika Nadžibulaha i sovjetskim vojnicima dok su tamo bili.

Mogu li, dakle, mudžahedini iz Avganistana pomoći Aliji Izetbegoviću da preokrene ratnu sreću u bivšoj BiH? Koliko, zapravo, u vojničkom smislu uopšte vrede mudžahedini.

Dok još nije stupio na dužnost avganistanskog predsednika Burhanudin Rabani bio je vođa organizacije "Islamsko društvo", koja je okupljala oko 60.000 pripadnika. U poređenju sa drugim, tada opozicionim, gerilskim snagama, organizacija "Islamsko društvo" bila je po brojnosti prva, a odmah iza nje bio je pokret "Islamska partija", ili "Hizbi-islami", Gulbudina Hikmatjara, koji je imao oko 50.000 boraca. Tek na trećem mestu bili su Junis Kalis i njegova, takođe, "Islamska partija" sa nekih 40.000 članova.

Svi mudžahedini iz tih pokreta, organizacija ili grupa, tokom deset godina rata protiv sovjetske armije imali su priliku da se upoznaju sa skoro svim tipovima sovjetskog oružja, jer su ga i zarobljavali. reč je o tenkovima T-34, T-55/54 i T-62, oklopnim borbenim vozilima pešadije i oklopnim transporterima BMP-1, BMP-2, BRDM-1, BTR-40/-60/-70/-80/-152, topovima od 76 mm, haubicama D-30 od 122 mm, višecevnim raketnim bacačima od 107 i 122 mm, minobacačima od 82 i 120 mm, protiv oklopnim sistemom "milan" i "tau", ručnim protivoklopnim bacačima RPG-7, topovima za gađanje letelica od 20 i 23 mm, mitraljezima od 12,7, 14.5 mm, protivavionskim raketnim sistemima SA-7 i "stinger"...

To je naoružanje koje su mudžahedini najčešće zarobljavali od sovjetskih vojnika, ili su ga dobijali od Zapada, preko Pakistana i njegove armije. Tim oružjem oni znaju da se služe, i to se ne sme potceniti. Pogotovo što pomoć u oružju Aliji Izetbegoviću daju i Turska i Pakistan, dve muslimanske zemlje koje su istovremeno i proizvođači vrlo solidnog pešadijskog naoružanja.

Kakav je stil borbe avganistanskih mudžahedina? Pre svega, to su vrlo skromni borci, koji su naučeni da ratuju na temperaturama od minus 15 do 44 stepena Celzijusa. Njihov metod borbe je klasična gerila, "udri i beži", oni izbegavaju otvorene sukobe. U planinskom području mudžahedini obično postavljaju "otporne tačke", duž komunikacija, odnosno mesta gde koncentrišu mitraljeska i minobacačka gnezda. Masovno se služe svim vrstama protivpešadijskih i protivoklopnih mina, urušavaju puteve i onda organizuju zasede na tim mestima, a vrlo često kombinuju sva ta tri postupka. poseban im je "specijalitet" korišćenje lavina, rušenje mostova i kopanje dubokih jama kao klopki za motorna vozila, izazivanje šumskih požara, preoblačenje u uniforme protivničke strane.

Photo: www.facebook.com

Sve te akcije izvode male i mobilne grupe mudžahedina, ne brojnije od desetak pripadnika opremljenih lakim pešadijskim oružjem i ručnim bacačima. Taktika im je praktično uvek bila ista: u klancima, planinskim prevojima i u klisurama zauzeli bi vatrene tačke, maskirali se i onda bi koloni sovjetskih, ili vladinih, vojnika naneli žestok vatreni udar istovremeno po čelu i začelju kolone, posle čega bi se odmah i povlačili.

Kada bi se ukazala potreba za nekom većom akcijom mudžahedini bi se udruživali u vodove, od po 30 do 50 ljudi, uključujući i teže oružje, a kada bi napadali manje garnizone formirali bi i čete od po 100 do 200 pripadnika, koje su imale vrlo malo neborbenog sastava (jedan do dva bolničara), a sa sobom su na konjima i mazgama vukli svu potrebnu hranu i municiju za tri dana.

Avganistanski mudžahedini karakteristični su i po snajperistima iz tzv. "lisičjih jazbina". To su bili pojedinci - mudžahedini, koji su se postavljali na uzvišenja, ili na otvore pećina, u klisurama, ili na istaknutim mestima u planinskim prevojima, odakle bi gađali vozila u točkove i rezervoare za gorivo. Kada bi iz pogođenog i zaustavljenog vozila izašao vozač usledio bi precizan hitac ako je vozilo bilo jako udaljeno, a ako je zaustavljeno u blizini bilo je uništeno pogotkom iz ručnog bacača, ili bacanjem svežnja ručnih bombi.

Nema sumnje da bi masovnija pojava mudžahedina na bojištu BiH mogla, u određenoj meri, da pomogne Aliji Izetbegoviću. No, iskustva iz Avganistana pokazala su i načine kako se suprotstaviti njihovom gerilskom načinu borbe. Kako ni bivša JNA, ni vojska Republike Srpske nisu imale nitu imaju oklopne helikoptere poput Mi-24, Srbi u BiH bi mogli možda da formiraju specijane udarne grupe za antisnjperske i antidiverzantske operacije. Pripadnici tih grupa trebalo bi da dobiju ono najbolje što se od oružja i specijalne opreme trenutno može nabaviti, zatim specijalno trenirane pse, lake helikoptere za transport, i naravno trening kakav imaju specijalne grupe na Zapadu. rešenje je i da se na lake helikoptere tipa "gazela" masovnije montiraju teški višecevni mitraljezi, po principu "getling" topova, kada već nije uspela nabavka helikoptera Mi-24.

Neki rat besni ko zna zašto: Civili na Ferhadiji
Photo: radiosarajevo.ba

Naravno, glavni nedostatk svih mudžahedina koji dođu u BiH jeste osećaj da su u stranoj zemlji i nedostatak jasnih motiva za rat. To je istovremeno i velika prodnost branilaca, a kada se smele operacije manjih jedinica duboko u pozadini protivnika kombinuju sa upornim dejstvima na liniji dodira sa glavnim snagama druge strane, rezultat rata, onaj vojnički, ne bi smeo da dođe u pitanje. U tom slučaju ni mudžahedini ne mogu da pomognu Aliji Izetbegoviću... (Miroslav Lazanski)

***

Situacija u Bosni i Hercegovini: RAT NASTAVLJA DA BESNI

Protivrečne informacije sa ratišta u Bosni i Hercegovini pojačavaju zebnju za sudbine ljudi. U nizu kontroverzi, izvesno je jedino to da borbe ne splašnjavaju. Žestoko se ratuje - proizlazi na osnovu izveštaja Tanjuga - u Maglaju, u opštini Zvornik, kod Bosanskog Broda... Rat nastavlja da besni.

Sudbina Sarajeva i njegovih žitelja takođe se ne može razaznati zbog različitih informacija o tome šta se dešava u gradu na Miljacki i oko njega. Uznemirenost raste i zbog, kao što je i juče bio slučaj, davanja znaka vazdušne opasnosti "na širem području republike", o čemu obaveštava sarajevski radio.

Na ranija surova sarajevska ratna zbivanja koja se potiskuju novim zločinima i ratnim razaranjima, podsetila je jučerašnja informacija izveštača Radio Beograda koji javlja o podizanju tužbe protiv dvojice članova Predsedništva BiH Ejupa Ganića i Stjepana Kljuića, koji se optužuju za direktnu komandu masakra nad pripadnicima JNA u koloni, pod kontrolom Unprofora u Dobrovoljačkoj ulkici, u Sarajevu.

O dejstvu snajperista javljaju i dalje obe zaraćene strane, a na meti su civili.

Tanjugovi izveštači javljaju, pozivajući se na srpske izvore, da u borbama za oslobođenje Maglaja, koje se vode već sedmi dan, srpska vojska potiskuje muslimanske snage.Radio Bosne i Hercegovine povodom borbi u Maglaju izveštava da se "selektivno" ruši "deo po deo grada".

Izveštaju sa zaraćenih strana, zavisno od varijante, sadrže i odgovarajuće opise kao što je, recimo, podizanje "bele zastave sa zlatnim ljiljanima" na "slobodnoj bosanskoj teritoriji", o "ofanzivi agresora" i "hrabrim braniocima", "četničkoj hordi" i "bradatim spodobama", s jedne, i borcima "džihada", "arapskim plaćenicima" ili "plaćenicima iz Srbije", s druge strane. Jedna jučerašnja informacija sarajevskog radija najavljuje i dolazak u ponoć "pustinjskih pacova" koji će biti smešteni, navodno, u Tuzli.

Izveštač Tanjuga, pozivajući se na srpske izvore, javlja juče o borbama kod Bosanskog Broda. O tome javlja i naš izveštač B. Teofilović. U tom izveštaju navodi se da je "Vojska Republike Srpske uspela da oslobodi Maglaj", ali i to da je juče ceo grad bombardovan sa obližnjih brda.

Sarajevski Radio BiH, za koji Tanjug prenoseći ga navodi da je pod kontrolom Alije Izetbegovića, tvrdi da srpska vojska prenosi dejstva u dolinu reke Bosne i nastoji da pod svoju kontrolu stavi komunikaciju Bosanski Brod - Doboj - Sarajevo.

Tanjug prenosi, takođe, da sarajevski radio u izveštajima sa ratišta u BiH izdvaja Gradačac, gde se, kako tvrdi, borbe nastavljaju nesmanjenom žestinom, a kako taj radio kaže "koncentracija srpske vojske se povećava". U izveštajima istog radija, napominje se u zbirnoj Tanjugovoj informaciji, nema vesti o pomeranju linije fronta, ali se tvrdi kako su "dejstvovali srpski helikopteri".

Photo: sda.ba

Takođe se tvrdi da je primećeno dejstvovanje srpske avijacije u okolini Tuzle, Jajca i Bosanskog Broda. Slično tvrdi i Hrvatski radio koji govori i o artiljerijskim napadima sa bosanske strane na Slavonski Brod. sarajevski radio, prenoseći Hrvatski radio, govori o dejstvu "srpskog dalekometnog topništva".

SRNA beleži artiljerijski napad muslimanskih snaga, juče ujutro, na kasarnu u Renovici, opština Pale, ali dodaje da to nije dovelo do pomeranja fronta.

Iz Banjaluke, Tanjug javlja, pozivajući se na saopštenje vojnih vlasti, da "jedinice srpske vojske čvrsto drže položaje i obezbeđuju nesmetano obavljanje saobraćaja koridorom". Time se, dodaje se, "demantuju glasine muslimanske agencije o presecanju koridora na tri mesta".

Izvori srpske vojske takođe javljaju da su hrvatska artiljerija, minobacači i višecevni bacači raketa žešće nego predhodnih dana gađali položaje vojske i napadali prema koridoru koji povezuje Bosansku krajinu i bosansku Posavinu sa Srbijom. (M. D.)

***

Dokle smo stigli, šta nas čeka: DOK JEDAN RADI, DVADESET DVOJE JEDU

Ako je istina, a na žalost jeste ("Politika" 23. 9. o. g..), da obolele bebe u uglednom beogradskom Institutu za majku i dete zbog besparice nemaju čak ni dovoljno pelena a "najveći problem su cucle", onda svaka priča o imanju i nemanju postaje - izlišna.

Izračunavanjem šta sve staje u takozvanu potrošačku korpu i da li korpa sadrži više ili manje mesa, voća ili sapuna, čini se da se bave samo statističari-entuzijasti. Jer, iz korpe običnog sveta koji živi od minimalca, zadocnelih penzija ili nekih sličnih naknada, već odavno su izbačene mnoge neophodne stvari koje sada slove kao luksuz-sredstva za higijenu, sokovi, papirne maramice...

Kako, uostalom, protumačiti sadašnju platežnu moć prosečnog žitelja SRJ, ako podaci iz Sindikata Jugoslavije kazuju da se 90 odsto stanovništva nalazi na granici siromaštva, ili tu negde. Šta vredi što je prosečna julska plata bila 68 DEM kada je čak i taj iznos (dovoljan da se tada kupi osam kg kafe) bio nedostižan za 60 odsto zaposlenih Jugoslovena.

Za utehu nije ni saznanje statističara da pet do osam odsto žitelja istog podneblja živi dobro čak veoma dobro, snalazeći se u mutnim švercerskim vremenima. Posebno to nije uteha za milion i 100 hiljada penzionera čija je prosečna penzija letos bila 35 DEM.

Mada u SRJ broj zaposlenih (prema majskom popisu) iznosi dva miliona i 353 hiljade, teško je ustanoviti ko stvarno radi, a posebno ko od onih koji rade još prima i neku iole proistojnu zaradu. Zapravo, samo u Srbiji - kažu procene - prinudno se odmara blizu 500 hiljada radnika a 753 hiljade očekuje posao na biroima rada. Ozbiljni analitičari predviđaju da će do kraja godine, ako se sankcije nastave, u radnom procesu ostati svega 550 hiljada radnika. Da li će svaki od tih "srećnika" biti u stanju da izdržava još 22 lica, nijo ne zna. Kada se saberu deca, nezaposleni, penzioneri, radnici na prinudnim odmorima, izbeglice i sve ostale izdržavane kategorije, stiže se do matematičke jednačine da jedan radnik sa dve ruke, valja da zaradi i nahrani ravno dvadeset i dvoja usta.

Lako ćemo za leba, daj da se ratuje
Photo: Goran Necin

Šta u ovom crnom kolopletu učiniti? Sindikat Jugoslavije predlaže saveznoj vladi i komori da sklope socijalni pakt o "nenapadanju". Po ovom sporazumu komora i vlada bi se postarale da se uprkos blokadi uposli što je moguće veći broj kapaciteta i na poslu zadrži što veći broj radnika, zamrznu stečajevi i otkazi prekobrojnim radnicima. Sindikat bi sa svoje strane garantovao socijalni mir. Tačnije odrekao bi se svog najmoćnijeg oružja - štrajkova. Iako se komora i vlada još ne oglašavaju, prve sumnje se javljaju i u redovima samih sindikalaca, pre svega nezavisnih.

Branislav Čanak koji je na čelu Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" smatra ovu opciju pomalo utopističkom, jer u celoj stvari sindikat zalaže "glavu" a da pri tom nema pouzdanih mehanizama da kontroliše ostale partnere kako će ispunjavati svoje obaveze. Skeptičnost se oseća i među samim predlagačima. Kada je pre dva dana socijalni pakt razmatran na sednici Predsedništva VSSJ, Danilo Popović, predsednik crnogorskog sindikata, takođe je bio skeptičan. Setio se, kako reče, da i srpski i crnogorski sindikat sa svojim vladama već mesecima usrdno dogovoravaju takozvanu najnižu cenu rada, i kad se posle mnogo muka sporazumeju, radnici opet ne dobiju dogovorene iznose. Na osnovu čega sada verovati?

Poznavaoci kažu da ostaje jedino dobra volja kao jedini zalog poverenja i pusta želja da ako već ne bude ogreva, lekova i drugog, bude bar dovoljno mira i reda. (M. Petrić)

***

Etničko čišćenje i logori za Srbe u Bosni i Hercegovini: SPALJENO 150 SELA, OSNOVANO ŠEZDESET LOGORA

Odmah po isključenju Jugoslavije iz Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, SAD su preko svog državnog sekretara Lorensa Iglbergera zatražile da generalni sekretar UN Butros Gali formira komisiju UN za ratne zločine, počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije.

Podneti dokumentacioni materijal američkog predlagača, kako je izvestila štampa, ima devet stranica. Iznete su, navodi se, konkretne činjenice o kršenju ljudskih prava i izvršenim zločinima. Za nedela su optužena rukovodstva Srbije i Jugoslovenske armije, kao i srpske oružane snage u krajinama i Bosni i Hercegovini.

Ovakav predlog nije nikakvo iznenađenje. On je logična posledica projekta koji je uopšte nametnuo krvavo rasturanje Jugoslavije i rat na našim prostorima. Gde je rat tu su i ratni zločini.

Trnopolje
Photo: genocideinbosnia.files.wordpress.com

Davno smo pisali na ovim stranicama da će doći vreme da nosioci projekta koji je do svega i doveo kao Pilat peru svoje ruke, a odgovornost za počinjene zločine svedu u ovdašnju geografiju i politiku. Tvrdili smo da će se sami prikazivati kao branitelji principa zaštite ljudskih prava i građanskih sloboda, onih istih principa na kojima počiva demokratski svet, i iz koga je iznikla varijacija takozvanog novog svetskog poretka. U njemu nema mesta onima koji ne prihvataju diskriminaciona pravila igre.

Ovakav stav izneli smo povedeni time što su nosioci globalne svetske moći, u vreme kada je rat počeo i trajao u Hrvatskoj, dosledno prećutkivali jednu određenu vrstu činjenica: naime, dokaze o civilnom i državnom teroru nad Srbima koji su prerasli u otvoreni izraz genocida nad Srbima i nad pripadnicima JNA i članovima njihovih porodica.

Tako je "Politika", prva u svetu, obelodanila i poznatu naredbu kriznog štaba Slavonske Požege, izdatu u vreme jedne od seansi o Jugosalviji, održavanih u Hagu. Tom naredbom (s kraja septembra 1991) vlasti Republike Hrvatske dokumentovano su pokazale da prema Srbima primenjuju mere genocida etničkog čišćenja teritorije.

Ovo podsećanje učinilo nam se potrebnim zbog pomenutog predloga Lorensa Iglbergera, pošto su u njemu, protivno uvreženoj praksi, unapred osuđene strane zbog kojih se komisija UN za ratne zločine uopšte traži.

Unapred doneta presuda dokazule, naime, da se nastavlja prećutkivanje zločina počinjenih od svih strana u sukobu, i da je potpuno zaobiđen princip univerzalne zaštite ljudskih prava, pa i prava etničkih grupa, u konkretnom slučaju srpskog naroda. A on je na ovim prostorima, s početkom raspada Jugoslavije, odmah bio podvrgnut civilnom i državnom teroru i genocidnim radnjama različitog tipa.

Od početka sukoba u Bosni i Hercegovini takve mere su na srpsko stanovništvo, takođe, bile primenjene, što se nastavlja i dalje. O tome govore svakodnevna svedočanstva.

Prema još nepotpunim podacima, na teritoriji bivše Bosne i Hercegovine od početka ratnih sukoba spaljeno je i raseljeno 150 mesta u kojima su živeli isključivo ili u većini Srbi.

Samo u Skupštini opštine Goražde spaljeno je 21 takvo selo, čemu treba dodati i sve srpske kuće u Goraždu na levoj obali reke DSrine. I u Skupštini opštine Srebrenica spaljeno je 21 srpsko selo.

Čak u 17 opština su od Srba etnički očišćena sva sela, tako da u njima danas živi samo muslimansko i hrvatsko stanovništvo.

Reč je o opštinama: Živinice, Banovići, Kladanj, Srebrewnica (osim sela Skelani), Modriča, Gračanica, Kreševo, Busovača, Vitez, Novi Travnik, Travnik, Zenica, Gornji Vakuf, Olovo, Breza, Kakanj i Vareš.

Trnopolje
PHOTO: Ron Haviv

Genocdi etničkog čišćenja teritorija u Bosni i Hercegovini od srpskog stanovništva, s prostora koje kontrolišu armija BiH i vojska Republike Hrvatske, doveo je do progona i raseljavanja oko 350.000 Srba. Naravno, ovi podaci nisu konačni.

Obavešteni izvori navode da je, na primer, u Modriči pre izbijanja ratnih sukoba živelo 33 odsto Srba (popis iz 1991.). Danas u ovom gradu nema nijednog Srbina. U Tuzli ih je bilo 15,5 odsto a danas oko 4,5 odsto. U Živinicama nema nijednog Srbina (bilo ih je 5 odsto), baš kao ni u Kladnju gde su činili 26 odsto stanovništva. Isto je i u Banovićima (bilo ih je 14 odsto), Novom Travniku (13,3 odsto), Travniku (11 odsto), Bosanskom Brodu (33,8 odsto).

U Jajcu, gde je živelo 19,3 odsto Srba, na terotiji pod kontrolom vojske BiH, danas je ostalo oko 4 odsto Srba, a u Sarajevu, gde su činili 33 odsto stanovništva, ostalo ih je 7 do 8 odsto. Nalaze se ili na teritoriji pood kontrolom vojske BiH ili u koncentracionim logorima.

U Mostaru, u kojem je živelo oko 20.000 Srba, danas ih je ostralo oko hiljadu.

Danas mogu biti saopšteni i mnogo pouzdaniji podaci o koncentracioniom logorima za Srbe na području Bosne i Hercegovine kontrolisanom od strane vojske BiH i hrvatske vojske.

Iako nepotpuni, ovi podaci svedoče o postojanju pedest takvih logora u kojima se nalazi različit broj Srba. Ukupno je reč o oko 50 hiljada ljudi, uglavnom žena i dece i starih. Do sada je 10 hiljada logorisanih Srba već ubijeno.

S obzirom na mesto i ulogu hrvatske vojske u sadašnjem ratu u Bosni i Hercegovini, valja pomenuti i logore koji se nalaze na teritoriji Republike Hrvatske, u koje se odvode Srbi.

Pouzdani izvori govore i o 16 javnih kuća, koje su formirale muslimanske i hrvatske snage, u koje su smeštene Srpkinje. Samo u sarajevu ima šest takvih javnih kuća (u podrumima hotela "Zagreb" je 40-50 žena, u studentskom domu "Bjelave" oko 30, u sportskom centru "Zetra" ih je oko 30, u kafiću "Borsalino" desetak, a u naselju "Ciglana", u prostorijama bivšeg preduzeća "Đorđević", nalazi se oko 30 Srpkinja.

Najviše ih je u javnoj kući na Građevinskom fakultetu u Sarajevu (oko 100).

Ukupno je u ovim javnim kućama oko 800 žena srpske nacionalnosti (ima čak i devojčica) nad kojima se sprovodi neviđeni teror.

O svemu ovome svedoče do sada sakupljeni i, koliko se to u uslovima divljeg bosanskohercegovačkog rata može, provereni podaci. (Slobodan Kljakić)

***

NIKAD KAO NELJUDI

Sa Njegovom svetošću patrijarhom srpskim gospodinom Pavlom istovremeno je i lako i teško razgovarati. Lako, jer još nikog nije odbio da primi, čak i u nevreme - za vreme odmora, a teško - jer ne pristaje da govori o sebi. Episkop bački gospodin Irinej kaže da je to zato što tako skromnog i blagiog čoveka nije lako sresti.

Zato se o životu srpskog Patrijarha zna samo ono što se naziva osnovnim biografskim podacima: da mu je svetovno ime Gojko Stojčević, da je rođen 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci kod Donjih Miholjaca u Slavoniji, da je nižu gimnaziju završio u Tuzli, a višu u Beogradu, bogosloviju i Pravoslavni bogoslovski fakultet u Sarajevu i Beogradu. Poznato je i da je godina dana bio u Atini, na nekoj vrsti poslediplomskih studija, proučavajući na tamošnjem univerzitetu Novi zavet.

Biografske podatke narod slabo pamti, upečatljivije bi bilo čuti priču o detinjstvu seoskog dečaka, ili sećanje na gimnazijske dane u Tuzli, saznati šta je mladog obrazovanog čoveka navelo da se zamonaši već u 34. godini... O tome Patrijarh ćuti, tačnije - i nema kad da priča, jer je za nepune dve godine otkako je uzabran za 44. srpskog patrijarha obišao sve srpske zemlje i narod, bogoslužio u manastirima daleko od makadamskih puteva, dovodio narod u nedoumicu pojavljujući se, bez pratnje, u lokalnim autobusima i kupeima druge klase, slao poruke i pisma državnicima i verskim poglavarima sve sa jednim ciljem - da na jugoslovenskim proatorima opet zavlada mir.

Veruje li da će nedavni susret u Ženevi sa kardinalom Kuharićem doprineti bržem uspostavljanju mira - pitamo Patrijarha.

Budimo ljudi: Patrijarh Pavle u srdačnom razgovoru sa običnim prolaznikom
Photo: Stock

(U kancelariji Njegove svetosti upozoravaju nas da patrijarh još nije stigao ni da se odmori od Ženeve, a već se sprema za put u Ameriku, i u međuvremenu čeka sednicu Svetog arhijerejskog sinoda. Razloge uvažavamo, jer su tragovi umora na licu Njegove svetosti uočljivi, a primio nas je u vreme podnevnog odmora, posle bogosluženja u manastiru Rakovica.)

- Verujem da su i ljudi s druge strane dobronameri i da žele da što pre prestanu krvoprolića koja nas sve zahedno preskupi koštaju - i jednu, i drugi i treću stranu - kaže Njegova svetost patrijarh Pavle. - Vreme je valjda da se prekrati to prolivanje krvi, jer problemi mogu da se rešavaju i na miran, ljudski i demokratski način. Pogotovo između ljudi koji veruju. Zato mislim da je kucnuo čas da se založi autoritet Crkve i vere, ali i ljudi koji su na vlasti, da se prekine ova nesreća koja nas sramoti i pored Bogom i pred ljudima i pred našom savešću. Verujem da će nam Bog pomoći da se prekine ovaj nepotrebni rat - a zar je neki uopšte i bio potreban? - i bezumno prolivanje krvi.

Na novinarsko pitanje: da li je tačno da Bog kažnjava Srbe - koji je još narod u istom veku doživeo dva genocida? - jer su se odrekli vere, crkve i tradicije, Patrijarh kaže:

- Mi, verujući ljudi hrišćanske vere, verujemo da je sin božji došao na zemlju da nas nauči kako od sinova zemlje da postanemo sinovi nebeski, kako da sinovi ljudski postanu sinovi božji, zadobivši neprolazni svet u carstvu božjem. Od nas se traži, Hristos to traži od ljudi, da postupamo uvek kao ljudi, da budemo mirotvorci, a svako odstupanje od tog puta znači odstupanje od cilja našeg postojanja. Naši preci su znali sa taj cilj našeg postojanja, iako je u svim vremenima bilo i rđavih ljudi koji se nisu pridržavali hrišćanske nauke koja se ne sastoji samo od teorije, jer Sveti Grigorije kaže: "Jednako je nesavršena hrišćanska teorija bez prakse, kao i praksa bez teorije." Svaki čovek rođen kao slobodno biće i na njemu je da odluči da li će da ide putem božjim ili onim drugim. Čovek sam odlučuje da li će da skoči u vodu i život stavi na kocku da bi spasao nepoznatog davljenika, ili će s leđa da ga gurne u talase. U tome odabiru puteva svakom pojedincu pomaže porodica i društvo, ali odluku ipak svakako donosi sam. To dolučivanje i odabir puta kojim ćemo ići i odlikuje čoveka, praveći razliku između njega kao mislećeg i životinja.

- Porazna je stvarnostr da su Srbi narod - tako je bilo i u bivšoj, ali i u sadašnjoj Jugoslaviji - koji najmanje zna o svojoj veri. Evo i sad kad pogledate, kad je sve više ljudi koji se vraćaju veri i tradiciji, malo je onih koji ulaze u suštinu običaja. O Božiću će, na primer, mnogi imati pečenicu, spremiće česnicu, ješće se i piće, ali će sam o retki znati značaj tog praznika i značaj i suštinu rođenja Hristovog. I o Vaskrsu će biti farbanih jaja, praznična trpeza, isto važi i za slavljenje porodične slave uz sveću, kolač i kolljivo, ali je suština mnogima još nedostupna. To je naša teška nevolja, to odaljavanje od suštine, koje traje još odavno.

Duhovna praznina, nastala podvajanjem Srpstva od vere, tradicije i Crkve dovela je, kaže Patrijarh, do stvaranja praznine u kojim raznim sektama nije teško da nađu mesto za sebe, odvodeći tako ljude na pogrešan put, jer jehovisti i adventisti nisu drukčiji od ateista, ali svako ima pravo da se opredeli kojim će putem ići - dobra ili zla. Srpska pravoslavna crkva, dodaje, nikad veru nije širila nasilno, ognjem i mačem, iako joj je često bilo teško što njena duhovna deca odlaze putem na kojem će izgubiti dušu i zaslužiti kaznu. Čovek je biće, podseća patrijarh Pavle na reči Bože Kneževića, kome može i Bog da se obraduje, ali i đavo dase stidi.

Ima li poruke koju bi u jednoj rečenici uputio svim Srbima sveta, pitamo. Beležimo odgovor:

- Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa - ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti opravdanje i izgovor da budemo neljudi - kaže patrijarh srpski gospodina Pavle.

Ova tmurna vremena učinila su, međutim, da i njemu - čoveku koji i delom i molitvom bdi ne samo nad sudbinom svog, već i naroda sa kojima Srbi žive na istim prostorima -. pripišu neoprostivi greh da je ratni huškač i zagovornik velike Srbije. Izložen takvim optužbama, patrijarh Pavle ponekad izgovori i ponešto što unese ozbiljnu nedoumicu među njegov narod. Ne želeći da se o tome piše, kaže:

- Neizmerna sreća bi me obasjaka kad bih dočekao vreme u kojem neće da strada nijedno nedužno biće i kad bi Srbi među sobom, ali i sa ostalim narodima, postali braća - a ljudi to međusobno i jesu - koja znaju šta rade. Jer, mnogo je među nama onih koji ne znaju šta rade. Zato se molimo da nam Bog dadne snagu da na dobrom putu izdržimo do kraja. Izdržali smo i pet stotina godina pod Turcima, a bilo je više nego teško - kaže gospodin Pavle.

Nemojte, rekao je pri rastanku posle razgovora koji je bio trostruko duži nego što je planirano, da napišete da sam svetac koji hoda, jer ja to stvarno nisam. Ima, dodao je, i drugačijih mišljenja. Na naše čuđenje, naveo je naslov iz jednih osječkih novina koje su o patrijarhiu Pavlu pisale pod naslovom "Satana iz manastira".

Kako se obratiti Bogu da ljude urazumi? (Mirjana Kuburović)

* Nastaviće se

star
Oceni
4.38
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi