Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (149)

Dobrica Ćosić, veliki mučenik

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: vesti-online.com

Nastavljamo sa objavljivanjem dokumentarnog feljtona o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce danas, 21 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Iz vojnog ugla: GDE JE MIR

Svoj medeni mesec srpsko-crnogorska Jugoslavija doživljava i dalje sa neurozom koju izaziva bliskost rata. Istovremeno, ključna diplomatska i egzistencijalna dilema najnovije savezne države sadržana je u nedoumici da li po mir valja ići, ili ga čekati. I jedna i druga varijanta su bitno nedovršene, to čak nije ni njihova najsrećnija moguća kombinacija. Jurenje za mirom znači plaćanje najvećom cenom za deficitarnu robu, iščekivanje da sve bude samo od sebe gotovo dovodi nove ekipe samonaimenovanih arbitara, čija je oholost usklađena sa tempom ovdašnjeg sunovrata.

"Srednje rešenje", odnosno patetično čuvanje nacionalnog dostojanstva bez obzira na posledice, takođe liči na robu iz folklorne antikvarnice. Kao da našu sudbinu određuje konsekventni red naopakih poteza: tvrdoglavost tamo gde je potrebna suptilnost, odlučnost gde je popuštanje delotvornije, uzmicanje sa onih mesta gde bi uspevala samo doslednost i rešenje da se ne uzmakne.

Očigledno je da na nivou savezne države ne postoji strategija izlaska iz kanjona u koji smo gurnuti odlukom da stradamo u karantinu, bez realne mogućnosti da nam se pruži romantična šansa žrtve ako budemo izloženi agresiji. Embargo nužno donosi jugoslovensko povinovanje diktatima svake vrste, bez realnih izgleda da surova blokada bude ublažena. Na osnovu nekih procena, koje imaju validnost naučne analize, ekonomske sankcije već imaju učinak koji bi fizičkim razaranjem donela višemesečna vojna intervencija. Dakle, naši protivnici već dobijaju rat sredstvima koja su za njih najmanje rizična, a za nas svejedno pogubna (ako ne računamo izostanak ljudskih žrtava). No i relativizacija u zagradi postaje sporna. Valja sačekati kraj zime i suočiti se sa rezultatima planirane agonije.

Photo: Stock

Dakle, ako je SR Jugoslavija stavljena u magareću klupu, a država to priznala kao najblažu kaznu za ratne nepodopštine, onda najmanje što nam sledi, uz novo zatezanje ekonomskih omči, jeste model metastaze "plavih šlemova". To je, inače, savršen model za "tihu okupaciju".

Ako za trenutak apstrahujemo učinak "kaciga" posle rata u Hrvatskoj i njihovu ulogu "čuvara mira", angažovanje sledećih kontingenata svetskih snaga predviđeno je samo uz radikalnu promenu uloge. To će biti vojska koja će ponovo "praviti", a onda čuvati mir, ili ono što je od njega ostalo. Dakle, stvar bi trebalo da počne od Prevlake i njene prividne demilitarizacije. Prividne, zbog toga što eventualna zamena jugoslovenske vojske međunarodnim snagama znači instaliranje svetskog militarizma na komadu zemlje (stene) od ključne važnosti za život SR Jugoslavije. Na taj način nijedan uzrok traume neće biti otklonjen, a naša mornarica i ključni deo mora ostaju pod paskom snaga organizacije Ujedinjenih nacija. Može li se bez rezerve verovati u njenu nepristrasnost posle našeg izbacivanja iz globalne organizacije, i je li zdravo ulogu glavnog sudije poveriti izbacivaču?

To nije samo retorička dilema, budući da su se, na neki način, mirovne snage u Bosni i Hercegovini već odredile prema učesnicima rata mazohističkim trpljenjem autentičnog islamskog terorizma. Obaranje italijanskog aviona je skoro zataškano, iako više nema sumnje o identitetu napadača. Nema zvanične reakcije (osim osim optužbe komandanta francuskog odreda) posle mudžahedinskog zločina nad francuskim "plavim šlemovima". Otkrića "Indipendenta" svedena su na nivo novinskog trača, a Haris Silajdžić i dalje ubija muslimane po pijacama u reklamne svrhe. Svi oni koji su očekivali konačno "probijanje istine", morali su da ustuknu pred činjenicom da stvar uopšte nije u istini, već u koncepciji. Ako je već tako, prosto zaprepašćuje inertnost savezne diplomatije, koja ne samo da nije insistirala na poređanim činjenicama, već ih se upadljivo klonila, što je ponekad dovodilo do tragikomičnog ishoda da budu prihvaćene i one osude na naš račun koje praktično nisu ni izrečene.

U vojničkom smislu, model balkanske demilitarizacije može da bude projektovan sukcesivnim pomeranjem zona sa međunarodnim snagama prema Sandžaku, Kosovu, pa i Vojvodini. Svejedno je da li će to biti učinjeno u vidu kazne zemlji-izgnaniku, ili kao uslov pokajanom povratniku. Jednostavno, stvorena je takva situacija iz koje postoji izlaz samo pod uslovom koncentracije nacionalne mudrosti tamo gde je to moguće i odbrambenih snaga gde je to neophodno.

Jedan analitičar svega što nam se događa rekao je juče i ovo: "Oni čekaju da vide hoćemo li moći da se branimo od zime. Ako to uspemo, moraćemo na proleće da se branimo od njih..." Prevlaka je verovatno onaj kamen i greben iz čuvene pesme. On možda nudi odgovor na pitanje koliko je delotvorno tragati za našim mirom samo po svetu. On je izgubljen ovde, i samo ovde može biti nađen. (Ljubodrag Stojadinović)

***

REČ I ORUŽJE

Jedan "profesionalni kockar" zapretio je oružjem milijarderu. Ulog nije novčani, niti je mesto zbivanja kazino. Prva ličnost ove priče je Goran Hadžić, predsednik Republike Srpska Krajina, osoba koja za sebe kaže da je profesionalni kockar i da čim vidi čoveka zna šta taj misli. A druga ličnost je premijer Milan Panić, biznismen, trenutno, kažu i drugi, političar mira.

Povod za uvođenje opasnih elemenata hazarda u politički život je pretnja Gorana Hadžića: "Ako nam Jugoslavija okrene leđa, poručujemo gospodinu Paniću da ćemo uzeti oružje da rešimo srpsko pitanje i u Srbiji." Pošto ga je gospodin Hadžić rešio i u Hrvatskoj.

Život, pa ni politički, nije crno-belo polje da bi se izvlačili prosti zaključci na temu militantnosti Srba i Srbijanaca, čemu su neki i na partijskoj sceni skloni. Ali nije ni metafizičko polje nedosegnutog, da se i iz ova dva slučaja ne naslućuje ona složenost odnosa unutar jednog naroda, koji je raspadom Jugoslavije podeljen u više država.

Photo: Stock

Odakle gospodinu Hadžiću pravo da preti i izražava "nadu" da će se srpski narod u Srbiji sam obračunati sa gospodinom Panićem? Pre nepunih šest meseci iz krajina se moglo čuti i mišljenje da su Srbi van Srbije taoci srbijanske politike. Treba li, posle ovakvih izjava, potencirati neka ovdašnja mišljenja da Srbijanci postaju taoci Srba van Srbije?

Iako je reč o suštinskim pitanjima naroda koji je u vrlo kratkom, pokazalo se i ubitačnom, roku suzio granicu između matice i dijaspore, ove agresivne izjave nisu posledica otvaranja nacionalnog i državnog pitanja. Već dnevnopolitičkih potreba.

One su i ogledalo političkog ponašanja koje se, s izborima, zahuktava i na domaćem terenu. Uz pretnje, poput Hadžićeve, idu i vređanja i optužbe, a da apsolutno niko ne odgovara za izgovorenu reč. Politički protivnici olako postaju izdajnici, lopovi i zločinci...

Kada se to danima ponavlja i kada mediji, ponekad svesno, a češće i sami nedovoljno vični drugačijoj političkoj utakmici, koju je donela domaća verzija višestranačkog sistema, to prenose u javnost - onda je na delu raspirivanje političke agresivnosti. To je korak do nasilja koje nagoveštavaju i izjave o uzimanju oružja u ruke da bi se ostvarili "uzvišeni" ciljevi kakv je "rešavanje srpskog pitanja i u Srbiji".

Može biti brzopleto, verbalno, neuko, ali ne mora biti naivno. (V. Rupar)

***

Dokazi o kršenju embarga mere se tonama: KAKO ORUŽJE STIŽE U HRVATSKU I BIH

Odmah po isključenju Jugoslavije iz Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, u prostorijama svetska organizacije održali su 23. septembra zajedničku konferenciju za štampu Franjo Tuđman i Alija Izetbegović. Obelodanili su potpisivanje aneksa julskog ugovora, odnosno pakta o odbrani između Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Dvojica podvižnika obavestila su novinare da aneks predviđa "formiranje zajedničkog komiteta za koordinaciju odbrambenih napora dok se agresija sasvim ne zaustavi". U svetlosti ove činjenice jasno je zašto Alija Izetbegović nikada nije saopštio da regularne trupe Republike Hrvatske učestvuju u agresiji na Bosnu i Hercegovinu. A kako, baš u tom pogledu, stoje stvari na prostoru ove bivše jugoslovenske republike? Pouzdani izvori raspolažu vrlo preciznim podacima, pa već i njihovo selektivno iznošenje uverljivo svedoči o razmerama agresije na teritoriju Republike Srpske i sadejstvo jedinica Hrvatske vojske s onom pod komandom Alije Izetbegovića.

Photo: www.forum.hr

Na teritoriji BiH se nalazi i izvodi borbena dejstva kompletna 31 brigada hrvatske vojske, 2 samostalne pukovnije, 11 samostalnih bojni (bataljona), potom jedna helikopterska eskadrila i jedna eskadrila borbenih aviona MIG-21 hrvatskog vazduhoplovstva. Reč je o oko 60 hiljada vojnika. Svemu treba pridodati i 120 tenkova, oko 150 artiljerijskih oruđa kalibra 100 milimetara i većeg, što je sve grupisano na području Bosanske Posavine, Istočne Hercegovine i Srednje Bosne. Reč je o pravcima Bosanski Brod - Derventa i Prašje, potom prostoru oko Trebinja i Stoca, a u srednjoj Bosni Bugojna i Travnika.

Tako se, na primer, pukovnija "Bruno Bušić" nalazi u rejonu Posušja, samostalna brigada hrvatske vojske "Kralj Tomislav" je u rejonu Mostara, deo 203. brigade, formirane u Vukovaru, sada se nalazi u Hercegovini, a pre toga dejstvovala je na kupreškom ratištu. Kao i svaka vojska, i hrvatska ima elitnu jedinicu. To je 1. brigada formirana u Zagrebu, sa profesionalnim vojničkim sastavom. Trenutno se nalazi u širem rejonu sela Zaplanik i Uskoplje, prema Trebinju. Pomenućemo ovde i 1. sanitetsku brigadu, formiranu i stacioniranu na zagrebačkom Velesajmu, čiji delovi sanitetski obezbeđuju jedinice hrvatske vojske na širem području Bosanskog Broda.

Na pravcu od Dubrovnika ka Trebinju, borbena dejstva izvodi mešoviti odred mornaričko-desantne pešadije, formiran na Pelješcu. Inženjerci hrvatske vojske (33. inženjerijski bataljon) osnovan u Prečkom kod Zagreba, gradio je skelske prelaze kod Bosanskog Broda (sela Gornji Svilaj i Orašje), kako bi regularne jedinice Republike Hrvatske stigle na teritoriju Bosne i Hercegovine. I nedavno (4. septembra) mobilisani pripadnici 102. brigade Hrvatske vojske, iz Sunje, delimično su bačeni na bosansko ratište.

Ali, i Hrvatska vojska suočava se sa problemom dezerterstva. Da bi se tome stalo na put, 4. septembra je bila mobilisana 67. samostalna bojna vojne policije. Ona je dobila zadatak da na terenu, između Bosanskog i Slavonskog Broda, sprečava dezerterstvo hrvatskih vojnika sa bosanskih ratišta. Odavno je poznato i dokazano da u sastavu hrvatske vojske deluju strani plaćenici. Jedna od jedinica koja okuplja "pse rata" je i samostalna bojan "Frankopan". Ona je formirana i obučavana u Kumrovcu a trenutno izvodi dejstva u Hercegovini. Čine je plaćenici iz francuske legije stranaca i strani državljani.

Jeda od njih je i državljanin SAD Peša Mario , koji se nalazi u zarobljeništvu Vojske Republike Srpske. Zarobljen je tokom jedne diverzantske akcije, koju je njegova jedinica trebalo da izvede na vazduhoplovima vojske RS. Njeno geslo je "nema zarobljenika". Još jedna formacija hrvatske vojske, 4. samostalna bojna "Zrinjski" sastavljena je od plaćenika iz francuske legije stranaca i stranih državljana, a trenutne operacije izvodi u širem rejonu Tomislavgrada.

Komanda Hrvatske vojske, naravno, vodi računa o zameni i popuni svojih jedinica. Tako su 6. septembra u rejon Bijelog Brda i sela Kostreš kod Dervente pristigle 1. i 3. brigada Hrvatske vojske zamenivši 153. brigadu. Dejstva ovih, i svih drugih jedinica, aktivno podržava helikopterska eskadrila Hrvatske vojske. Vazdušnim putem se doturaju i naoružanje i municija u Cazinsku krajinu. Helikopteri sleću na aerodrom u selu Ćoralići kod Cazina.

Vojska Republike Srpske oborila je do sada dva aviona Hrvatske vojske. Klipni avion srušen je 1. jula u rejonu sela Ivanjice kod Trebinja, u toku njegovih borbenih dejstava po srpskim formacijama. Oboren je i MIG-21 hrvatskog vazduhoplovstva, 9. jula ove godine, između Prnjavora i Dervente. Valjda na tragu ranijih iskustava, u okviru hrvatske vojske formirana je i posebna, 77. brigada, sastavljena isključivo od Muslimana. Osnovana u Rijeci, ova jedinica dejstvuje u rejonu Tarčina i Pazarića, kod Sarajeva.

Da režim u Hrvatskoj posebnu pažnju posvećuje bosansko-hercegovačkom vojištu, potvrđuje i formiranje komanda HV za Hercegovinu početkom maja ove godine. Stacionirana je u Grudama a zapovednik je general Janko Bobetko. U toku je formiranje iste takve komande za vojište Slavonije i Bosanske Posavine, sa sedištem u Bosanskom Brodu. Za komandanta je postavljen general Stipetić. Zapovednik vojne policije biće Jakob Milanović, trenutno zapovednik odbrane hrvatske vojske za Derventu.

Kupres i Kupreška visoravan, poznato je, posebno zanimaju komandu Hrvatske vojske. Otuda je u toku razrada planirane operacije zauzimanja ovog područja pa su već sada u okolinu Livna i Tomislavgrada dovedene sveže snage. U rejonu Livna stacionirana je, na primer, brigada hrvatske vojske "Ante Starčević", jačine pet pešadijskih bataljona. U njenom sastavu su i divizion 105 milimetra, kao i baterija protivvazdušne odbrane.

Vojska bez naoružanja i bez opreme, naravno, teško da može biti vojska. Kao što je poznato, za sve republike bivše SFRJ važi embargo na isporuke oružja Bosni i Hercegovini. Može se, znači, zaključiti da ukidanje odluke o embargu za Hrvatsku i nije potrebno jer ona dobija i naoružanje i odgovarajuću vojnu opremu, što potvrđuju i pouzdani izvori.

Što se Bosne i Hercegovine tiče, ratnički arsenal i tamo pristiže, bez obzira na embargo. Jasno je to bilo i pre zadržavanja transportnog aviona iranske armije na zagrebačkom aerodromu Pleso početkom ovoga meseca. Izgleda da su, u slučaju aviona, tome odlučujuće doprinele nesuglasice između hrvatskog vijeća odbrane i Armije BiH (Izetbegovićeva komanda) pa obavešteni izvori pretpostavljaju da je iranski avion prebačen na aerodrom Pula ili Split.

Naoružanje iz ove pošiljke trebalo je, inače, da kopnenim putem bude prebačeno u Srednju Bosnu, a avionima tipa "pajper" u Cazinsku krajinu. Zbog Dunava je dignuta povika da njime pristižu pošiljke za SR Jugoslaviju, čime se krše sankcije UN. Ali, ovim plovnim putem doturaju se naoružanje i oprema hrvatskoj vojsci. Ipak, o tome se ćuti.

Tako su početkom septembra ove godine četiri broda ukupne nosivosti od 400 000 bruto registarskih tona, bili natovareni naoružanjem za potrebe hrvatske vojske. Brodovlje je ponelo oklopne transportere, artiljerijsko pešadijsko naoružanje i municiju. Iz Beča su brodovi doplovili do Budimpešte, tu bili istovareni a njihov teret potom je kopnom prevezen do Zagreba.

Izvor: sarajevo-x.com

Obavešteni izvori ukazuju na mesta skladištenja ovog naoružanja: to su podrumi zgrade nove bolničke zgrade u Novom Zagrebu i jedna od hala zagrebačkog Velesajma. Što se oklopnih transportera tiče, oni su prebačeni na tenkovski poligon bivše JNA u Jastrebarskom. U tom istom Jastrebarskom nalazi se i centar za obuku Hrvatske vojske. U njemu se u ovom trenutku obučava oko 600 Muslimana kako bi, prema planu, bili ubačeni na teritoriju Cazinske krajine. Put prebacivanja treba da vodi preko teritorije Republike Srpske Krajine pod zaštitom Unprofora, pravcem Plaško-Slunj.

Hrvatska vojska, naravno, ima velika skladišta za naoružanje i vojnu opremu. Ona se nalaze i u Đakovu i u Slavonskom Brodu. Oružje u ove punktove pristiže iz Nemačke, Austrije, Mađarske, Čehoslovačke, ali i iz prekomorskih zemalja, recimo iz Argentine. Kao i ono iz Turske, oružje pristiglo morskim putevima doprema se do luka na Jadranu (Split i Ploče).

Baš iz Splita, 2. septembra je u Zenicu pristigao i konvoj od 27 kamiona natovarenih oružjem, municijom i granatama za različita artiljerijska oruđa. Sve je, inače poslato iz Turske i Irana. Pronađen je još jedan kanal za dotur oružja regularnim jedinicama Hrvatske vojske u Bosni i Hercegovini. Pod izgovorom slanja teškog naoružanja na remont u Zagreb, ovo naoružanje okončava na bosansko-hercegovačkom ratištu.

U svetlosti ovih činjenica može se lako zaključiti šta bi se dogodilo i koliko bi naoružanja i vojne opreme pristiglo vojsci Alije Izetbegovića, kada bi embargo na njihov uvoz bio skinut. (Slobodan Kljakić)

***

Povodom skrnavljenja spomenika pod Lovćenom: NIJE TRENUTAK ZA UZAVRELE STRASTI (Podgorica, 26. septembra)

Uprava Bogoslovije na Cetinju obelodanila je da je jedan njihov maloletni učenik prekjuče oskrnavio spomenike: Neznanom junaku na Cetinju, zatim borcima NOB-a Voju Ražnatoviću, Luki Peroviću, Božu Jovanoviću i Luki Jovanoviću. Ovi spomenici su u neposrednoj blizini zgrade u kojoj je smeštena Bogoslovija. Maloletni učenik je udaljen iz Bogoslovske škole, a Bogoslovija je saopštila da "iako nedužna u ovom nemilom slučaju, osjeća hrišćansku i ljudsku dužnost da oskrnavljene spomenike dovede u prvobitno stanje..."

Na ovaj nemio događaj juče su reagovale gotovo sve stranke na Cetinju, a oko dve hiljade građana se okupilo i izrazilo ogorčenje vandalskim činom skrnavljenja i rušenja spomen-kosturnica streljanih rodoljuba. Na skupu je govorilo više boraca - Cetinjana i reklo da će Cetinje "svim srcem braniti čast i dostojanstvo i sjećanje na slavne pretke".

Liberalni savez Crne Gore, čije je sedište na Cetinju, saopštava da "svako vandalsko činjenje i djelovanje govori o samom počinitelju". Demokratska partija socijalista sa Cetinja ističe da je za "posebnu osudu kada ovaj sramni čin koji se prvi put dešava na Cetinju dolazi od učenika tek otvorene Bogoslovske škole. Reagovao je i cetinjski SK - PJ smatrajući da se taj vandalizam ne može pripisati huliganstvu..."

Photomontage: Dragan

Danas je u Podgorici, povodom skrnavljenja spomenika boraca NOB-a na Cetinju, razgovarao sa novinarima mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije Radović.

- Tužan sam zbog onoga što se dogodilo, kao i zbog mnogo čega drugog što se događa. Svima nam je jasno da ovo nije trenutak za razbuktavanje strasti. Najmanje bi ih crkva razbuktavala, pogotovu ona na Cetinju. Ako se svim bićem trudimo da pomirimo krvno zavađene narode, tim priježelimo mir na Cetinju i u Crnoj Gori", rekao je Amfilohija Radović.

Po rečima crnogorsko-primorskog mitropolita, gospodina Amfilohija, novoosnovana Bogoslovija upravo želi da bude znak mira. Mislim da samo bezuman i zlonamjeran čovjek može da jedan takav čin djeteta pripiše novoobnovljenoj školi, ili samoj Mitropoliji. To što se dogodilo trebalo bi samo da nam bude povod da razmislimo o našem školstvu uopšte, jer ovo je kap u moru, još gorih događaja u našoj zemlji, počevši od rušenja Hrama svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu, gde je ugroženo samo biće Crne Gore i ono što je najsvetije u Crnoj Gori, pa do pisanja raznih gadosti na zidovima Cetinjskih zgrada, zatim, napadanje mene kao mitropolita i Mitropolije, i to ne jedanput.

- Ne pravdajući ono što se ne može pravdati, moram navesti da je prije ovog nemilog događaja grupa mladića sa pajserima upala u zgradu Bogoslovije i da se pred njih ispriječio upravo taj dječak koji je napravio to što je napravio. Ukradena su vrata sa Crkve svetog Petra i Pavla u Nikšiću, svi grobovi kod crkve svetog Đorđa osim jednog su oskrnavljeni... Prošle godine je miniran spomenik Karađorđu u Podgorici, spomenik onog Karađorđa kome je posvećen "Gorski vijenac". Spaljene su knjige u Mojkovcu... i niko to pitanje ne postavlja. Na Njegušima je mesecima stajao ružan natpis. I to se događa na Njegušima na kojima postoji Hram Svetog Save. Sve to treba imati u vidu, kao i to da je ovo vrijeme moralne krize. Zato bi trebalo razmišljati: "Kako i na koji način da svi, koliko nas ima, pomognemo duhovnom i moralnom uspravljanju Crne Gore i Cetinja i naroda uopšte.

To je ozbiljno pitanje i obaveza pred svim ljudima, bez obzira na to kojem narodu pripadaju - rekao je novinarima, pored ostalog, mitropolit Amfilohije Radović. (D. Bećirović)

***

Intervju Miće Popovića "Politici": VREME ZA ĆUTANJE

Gospodine Popoviću, Jugoslavija je isključena iz Ujedinjenih nacija. Kako Vi gledate na ovu odluku međunarodne zajednice?

Mislim da čovek, najčešće, na neke događaje reaguje dvostruko: ili sa koliko-toliko koncentrisanim razumom, ili - srcem! Te dve reakcije, pogotovu u ovako teškim prilikama, nisu saglasne. Naše neprisustvo u Ujedinjenim nacijama je još jedan poraz u nizu poraza srpskog naroda u poslednje dve trećine ovog veka. Mislim da je došlo vreme da prihvatimo princip: bolje je priznati poraz nego prizivati istrebljenje! To istrebljenje nije, možda, tako daleko, kako mi u našoj nebrizi i nebrižljivosti zamišljamo, jer oni koji na tome rade imaju dugu praksu i veliko iskustvo.

U vreme Brozove vladavine Vi ste za sebe rekli da ste nacionalista. Kako danas gledate na bujanje nacionalizma i etničkih sukoba?

Ja sam za vreme Broza govorio da sam nacionalista jer se u njegovo doba među Srbima ponovo počela širiti opasna bolest koja se zvala jugoslovenstvo, koja nas je za vreme rata koštala nekoliko stotina hiljada srpskih glava. Ali, uprkos žrtvama za vreme rata, posle rata niko razuman, dobronameran i zagledan u budućnost nije mogao imati ništa protiv tog novog, jugoslovenskog, identiteta, da su ga prihvatili i ostali narodi u drugoj Jugoslaviji. Tako su Srbi izgubili svoj identitet, a njihovo jugoslovenstvo je proglašeno za unitarizam i agresiju. Tu su koreni ove klanice i tragedije kojoj prisustvujemo. Sad se govori o propasti srpskog nacionalnog programa. Ali taj program zapravo nikad nije formulisan ni od predratnih srpskih političara, ni u posleratnoj praksi. A srpski komunistički političari i poslušnici od takvog programa su bežali kao od žive vatre da ne bi rizikovali pozicije i privilegije. Dakle, našli smo se bez programa, bez realnog cilja, bez ikakvog oslonca u svetu. To se moglo predvideti bez obzira na sva zaluđivanja koja su dolazila iz zemlje i iz inostranstva, da je jugoslovenska tvorevina održiva. Posle Brozove smrti, srpska vlast je bila dužna da takav razvoj predvidi, ali ona nije mogla, a možda ni htela da srpskom narodu saopšti istinu. Umesto toga izmanipulisala je bes koji je kod Srba stvoren secesijom dojučerašnje "braće" i zajedno sa šovinističkim vrhom Hrvatske gurnula oba naroda u rat.

Photo: Stock

Šta bi po Vama Srbi trebalo da učine da ne budu prokažen narod?

Mnogo me pitate; ja celovit odgovor nemam. Možda bi Srbi moralo da potraže stvarne korene svog identiteta i da se na jedan određen način slože sa samima sobom. Da li je to u ovom trenutku moguće i dokle se prostire srpska zemlja to je sada nejasno. Ja lično mislim da Srbija treba da prizna Bosnu i Hercegovinu ali da ustraje neodstupno bar na jednoj njenoj federalizaciji i to po etničkom principu. Da ponudi Albancima ozbiljno i konkretno ono što im već sada nudi, ali ne više od toga. I na kraju, da u Srbiji izgradi klasično demokratsko uređenje. Da li bi to bilo dovoljno da pred svetom ne budemo prokaženi, velika je nepoznanica, ali mi bismo se kao narod svakako osećali lagodnije.

Kako Vi gledate na odnose Srba iz Srbije i Srba izvan Srbije?

Srbe izvan Srbije čovek mora bez daljega da razume! Pre nekoliko meseci dao sam jednu izjavu u kojoj sam pomenuo reakciju moje majke na doseljavanje bosanskih Srba u Srbiju posle Prvog svetskog rata. Moja majka je rođena i odrasla na granici Srbije i Bosne. Tada sam pomenuo veslo koje je te ljude prevezlo u Srbiju. Ova izjava, iako nije bila moja, nego citat jedne nesrećne i zbunjene žene sa ove strane Drine, grdno je zloupotrebljavana u našoj štampi da bi se pokazao moj odbojan odnos prema Srbima van Srbije. Na te napade nisam odgovarao. Uopšte ne volim da odgovaram na optužbe ljudi koji nisu pravilno ni pročitali ono što sam rekao. Ali, možda ću na tu temu jednoga dana smoći snage da kažem nešto više i preciznije.

Mislite li da treba ćutati uprkos građanskom ratu koji besni u Bosni?

Nemojte me terati da kažem neku banalnost u smislu "rat je zlo, a mir je dobro". Sigurno je da se tamo Srbima čine mnoge užasne stvari, ali je verovatno da i Srbi drugima čine užasne stvari. Mi se Srba u Bosni odreći ne možemo, ali isto tako ne možemo da plaćamo sve srpske račune ovoga sveta. Što se tiče ćutanja i govorenja, treba napomenuti i ovo: oni koji su najglasniji u osudi brutalnosti i strahota rata, veoma mnogo su doprineli njegovom izbijanju i širenju. Mislim na Evropsku zajednicu i naročito na Sjedinjene Američke Države koje su na silu priznale državu Bosnu i Hercegovinu, bez obzira što je bilo jasno da to vodi u rat i krvoproliće. Njihovo ponašanje je sada, u najmanju ruku, cinično i licemerno.

Šta može da uradi jedan umetnik kao što ste Vi, da pomogne srpskom narodu u ovoj situaciji. Da li uopšte umetnik može da stvara u ovo vreme?

Ono što slikam poslednjih godinu-dve dana, to je zaista do te mere depolitizovano, do te mere izvan vremena u kojem živim i mučim se, kao i svi naši sunarodnici, da uopšte ne mogu da govorim o nekom angažovanom stavu u umetnosti. Nikad do sada nisam bio pristalica umetnosti koja je izvan politike i izvan dnevnog života. Ali današnji život obara čoveka, iscrpljuje snage. Ili je to samo starost? Ko zna? Pa sam tako i ja u situaciji da zauzmem poziciju koju sam nekad prezirao.

Vaš prijatelj gospodin Dobrica Ćosić odnedavno je predsednik ove nove države koja se zove Savezna Republika Jugoslavija. Kako gledate na angažovanje intelektualaca u politici?

Intelektualci su ljudi koji ne mogu da ne upotrebe svoje znanje i svoj autoritet za dobro naroda iz koga su potekli. Takav je slučaj i sa Dobricom. Nisam ga video otkad je postao to što je postao, ali moram da priznam: vrlo često pomislim da mu ne bih bio rado u koži! On je u ovom trenutku veliki mučenik, koji, pretpostavljam, zna tačno šta ne valja, ali koji, kao i svi mi, nema izbora, odnosno - muke koje su nas snašle ne može da poređa po veličini, važnosti i opasnosti.

Kada ste pomenuli biranje, mi se pripremamo, kao što se govori, za prve prave, demokratske izbore. Šta vi očekujete od njih?

Ne znam koliko će ti prvi izbori biti pravi kao što Vi tvrdite, pa zato ne znam ni kako ću na njih da regujem. Ja sam član Demokratskog pokreta Srbije, a taj pokret još uvek nema stav u pogledu izbora. Ako budu pravi, onda će sigurno posledičiti jednim otrežnjenjem i biti, bar moralna olakšica ovom narodu. Ali, ako budu ponovo organizovani kao što je to sada bio slučaj, ništa bitno se neće i ne može promeniti. I, dabome, bitno je da socijalisti najzad shvate da su izbori utakmica pod ravnopravnim uslovima i da se pobednik unapred ne može odrediti.

Vi, kao nestranački intelektualac, koliko znam, nećete prihvatiti da budete na listi "DEPOS"-a?

Ja lično iz zdravstvenih razloga ne mogu ni da zamislim da prihvatim ovakvu obavezu. A što se ostalih vanstranačkih članova DEPOS-a tiče, oni će se izjasniti na konvenciji koja se organizuje početkom oktobra, odnosno tad se na ovo pitanje može očekivati precizniji odgovor.

Kako vi gledate na kritike koje se ovih dana upućuju premijeru Paniću i to od onih stranaka koje su ga dovele na to mesto?

Prvo, ne znam ko ga je doveo na to mesto, da li je privatna Dobricina inicijativa, da li je neoprezan potez ove srpske komunističke vlasti, da li je neki signal iz inostranstva, da li takva solucija može da znači spas Srbije... Imao sam priliku da upoznam Panića pre nego što se počeo baviti politikom, ovde u mom ateljeu i imao utisak da se radi o čoveku velike energije, školovanom na tipično američkom pragmatizmu, koji nam, u ovom trenutku, uspešno može da zameni slovenske navike da se u sve sumnja i da se odluke odlažu vrlo često za - nikad! Kritike koje mu se upućuju imale bi smisla jedino ako bi umesto njegovog programa bila ponuđena neka druga realna alternativa. Ja takvu alternativu u ovom trenutku ne vidim.

Kako Vi vidite odnos u trouglu predsednik Ćosić, premijer Panić i predsednik Milošević?

Na to pitanje moram iskreno da odgovorim - ne znam!

Kako gledate na ovu današnju Jugoslaviju i odnos Srba prema njoj?

Mislim da su Srbi izgubili sposobnost za traženje državnog smisla. Nismo znali ko smo, šta smo, dokle je naše, na šta možemo da pretendujemo, šta da sačuvamo!? Ponoviću ono što sam na početku ovog razgovora rekao: Srbija je mnogo izgubila stvaranjem Jugoslavije i sada je došlo vreme da bere gorke plodove.

Da li onda može da opstane ova zajednička država kakva je danas sastavljena od Srbije i Crne Gore?

Ona može da opstane prosto zato što veliki broj Crnogoraca sebe smatra Srbima. A da li se nešto zove Engleska ili Velika Britanija, to je zaista svejedno. Isto tako, da li će se ova nova država zvati Jugoslavija ili Srbija i Crna Gora nema realnih prepreka ni za jedno ni za drugo. Pogotovo što je očigledno propao plan da treća Jugoslavija bude legitiman naslednik one druge. Ime ne određuje pravila!

Ako ime nije toliko važno, kao što Vi tvrdite, zašto su naši političari toliko insistirali na nazivu Jugoslavija?

Oni su uvek insistirali na nečemu što je propalo.

Dakle, Vi mislite, da ova nova država, ovakva kakva je, može da opstane?

Sve zavisi od toga koliki će pritisak na srpski narod biti spolja. Možda će se u Crnoj Gori roditi neka svest, neka nakaradna svest, da je bolje da napuste jedinstvo sa Srbijom, da bi preživeli. Možda!? Možda i neće! Srbijanci su narod u većini iracionalan i za inat. A koliko su Crnogorci Srbi narod za inat u to zaista nema uvida.

Imam utisak da ste pesimista?

Voleo bih da pročitam Vaš intervju sa nekim koliko-toliko mislećim čovekom koji je u ovom trenutku optimista!

Znači, Vi ste za ćutanje i preživljavanje?

Izgleda kao da je takvo vreme došlo. Strašno je kad se prevali preko jezika, ali naša sadašnja situacija ne sluti na dobro.

Da li Srbi hoće da priznaju poraz?

Ima ih koji hoće. Ima ih koji neće. Ti koji neće to su nekadašnji komunisti koji narodni poraz identifikuju sa porazom svoje stranke, a na stranački poraz, oni ne mogu da pristanu jer bi onda ispalo da su uzalud postojali. Komunisti su grdno napadali srpske nacionaliste, a sad, presvučeni, opet zbog vlasti, napadaju sve one koji realistički gledaju na stvari i događaje.

Narod i posle poraza živi: politička stranka posle poraza silazi sa pozornice.

Photo: panoramio.com

Kada govorimo o komunistima, nedavno je predsednik Ćosić tražio rehabilitaciju stradalnika sa Golog otoka. Da li treba rehabilitovati samo golootočane ili sve one koji su stradali u komunizmu za poslednjih pola stoleća?

Radi se o masovnim zločinima! Ne samo nad golootočanima već i nad ravnogorcima, nad Dinastijom, nad raznim ljudima i pokretima. Svi oni su bili žrtve Brozovog pomahnitalog antisrpskog raspoloženja, u kojem su, voljno ili nevoljno učestvovali mnogi ljudi iz Srbije.

Po Vašem mišljenju, dakle, ne bi trebalo praviti razliku među komunističkim stradalnicima?

Mislim da je tu opasno praviti razlike. Naravno da ja i na golootočane gledam kao na žrtve. Ali postoji takođe niz grupacija i pojedinaca koji su bar isto toliko nepravedno optuživani i osuđivani kao i golootočani.

Vratimo se sadašnjem trenutku! Živite i stvarate u Beogradu. Kako doživljavate danas naš prestoni grad?

Kad izađem u grad uvek se začudim kako i koliko se Beograd "pravi lud" na sve ono što mu se događa. Kriza je ne može biti veća. I ekonomska, i moralna, i nacionalna, a ljudi šetaju ulicama, gledaju izloge, zabavljaju se. Da li Beograd ima neku vitalnost, ili je spreman da se od nevolja brani neozbiljnošću i zaboravom, teško je ustanoviti.

Mislite li da smo nemoćni da nešto sami učinimo i izađemo iz ove situacije?

Uzdam se u ove sledeće izbore koje ste Vi nazvali pravim i prvim demokratskim izborima. Za srpski narod neke bi šanse (naravno ne velike) postojale ako se opredeli za demokratsko višeglasje. Ali ako ishod sledećih izbora zbog komocije pojedinaca i sebičnosti nekih grupacija, ponovo bude kao i na prošlim, onda ćemo opet biti pred jednim teškim i mučnim periodom. Naravno da mnogo zavisi i od spoljnog faktora.

Kakvi će rezultati izbora po Vama biti?

Već i zbog moje pripadnosti DEPOS-u, ne mogu da se oslobodim navijačke nade i optimizma. Verujem da Demokratski pokret Srbije ima ozbiljne šanse da privuče većinu birača. Ali i to je veliko pitanje zato što ja, bar mi se tako čini, znam šta se misli u Beogradu, dok ono šta se misli i radi u provinciji teško mogu da odgonetnem. Srpski narod ne samo da je spolja ucenjen, nego je i, iznutra, zaplašen. Dabome da će taj strah, sada kad ljudi ostaju bez posla, unekoliko biti otklonjen, jer kad čovek nema šta da dobije, nema šta ni da izgubi. Očekujem da će se oni ljudi koji su na prošlim izborima iz čistog oportunizma glasali za vlast, baš zbog nedostatka razloga za oportunizam, ovoga puta zamisliti i sami sebe upitati: gde su, ko su, šta su i šta treba da čine.

Mislite li da je ipak na ovim prostorima stepen demokratije veći ili manji nego u ostalim jugoslovenskim republikama?

Veći! U to nema nikakve sumnje. Demokratija nije samo organizacija, nego i mentalitet. Srbi su po mentalitetu neskloni poslušnosti. Ponekad se čudim da to svet ne zna i ne razume, pa se onda dosetim da on jednostavno vidi samo ono što želi da vidi. Mi sad vodimo jedan razgovor kakv je nezamisliv u drugim sredinama, a pogotovu je nezamislivo da se takvi razgovori štampaju u novinama.

Da li je onda ova sloboda kod nas, sloboda javnog mišljenja, dovoljna za demokratske promene?

Za promene treba da se stekne mnogo uslova. U svakom slučaju ovo je dovoljno za pozitivno određenje srpskog mentaliteta. Srbi jesu nacionalisti, ali tu odmah treba pomenuti razlike između nacionalizma i šovinizma. Koliko je meni poznato, u Beogradu niko nije otpušten s posla zato što je Hrvat, a u Zagrebu nijedan Srbin nije ostao na poslu. Ali to su stvari o kojima u ovom trenutku ne treba da govorimo. Mislim da je pominjanje tuđih negativnih osobina zaludan posao i da Srbi treba da se bave sopstvenim negativnim osobinama, kojih je kod nas puno i prepuno. (Hadži Dragan Antić)

star
Oceni
4.30
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi