Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (142)

Kako je SR Jugoslavija izbačena iz UN

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Isterani iz Ujedinjenih nacija: Momir Bulatović i Slobodan Milošević, vlasnici SR Jugoslavije
Isterani iz Ujedinjenih nacija: Momir Bulatović i Slobodan Milošević, vlasnici SR Jugoslavije
Photo: Dragan Kujundžić

Nastavljamo sa objavljivanjem dokumentarnog feljtona o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce danas, 19 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Mesto zla: Zgrada u kojoj SANU spava
Photo: Goran Necin

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 23. septembra 1992. godine

NOVINE U ZAKONU O SANU: VLADIN NADZOR NAD AKADEMIJOM

Krajem jula, dakle usled leta, kada se obično usvajaju sporni zakoni (oko kojih može da se podigne prašina), usvojen je i Zakon o Srpksoj akademiji nauka i umetnosti. Donošenje ovog zakona, možda baš zbog toga, dovedeno je u vezu sa usvajanjem zakona o univerzitetu i "Politici". Bilo je prigovora da je to još jedan potez vlade, u čitavom nizu sličnih, kojim se cela Srbija polako pretvara u javno preduzeće. Šta je od svega ovoga istina? - Zakon o SANU je izmenjen zato što su ukinute Vojođanska akademija nauka i umetnosti i Akademija nauka i umetnosti SAP Kosova. To je najvažnija novina - tvrdi Vladimir Davidović, poslovni sekretar SANU.

Gospodin Davidović potom objašnjava da je inicijativa za stvaranje jedinstvene akademije došla iz Novog Sada i da je Vojvođanska akademija takvu odluku donela u martu 1991. godine, a Skupština SANU je predlog podržala u maju iste godine. Ne može se, dakle, govoriti, a takvih glasova je bilo, kako je SANU "progutala" vojvođansku i kosovsku akademiju. Na sednici Predsedništva SANU, koja će biti održana 24. septembra, biće, kako se očekuje, doneta odluka o formiranju ogranka SANU u Novom Sadu. Problem Akademije nauka i umetnosti SAP Kosova ostaje i dalje otvoren. Akademici srpske nacionalnosti, kao što je poznato, istupili su iz ove akademije, tako da je ona ostala jednonacionalna. Saradnje nema iako u SANU postoji spremnost da se razgovara. Odnos dve akademije, ističe Davidović, istovetan je odnosu Republike Srbije sa Pokrajinom Kosovo. Teško je verovati da će se promeniti odnosi između dve akademije pre nego što se promene političke prilike između Srbije i Kosova. U svakom slučaju, stupanjem na snagu novog Zakona o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti prestaju da važe dosadašnji zakoni o srpskoj, vojvođanskoj i kosovskoj akademiji.

"Srpska akademija nauka i umetnosti", kaže se u zakonu, "najviša je naučna i umetnička ustanova u Republici Srbiji. Akademija razvija i podstiče nauku, organizuje i unapređuje osnovna i primljena naučna istraživanja, podstiče i unapređuje umetničku delatnost. Alademija je ustanova od posebnog nacionalnog značaja."

Šta će nam UN kad imamo Slobu: Građani sa omiljenim posterima
Photo: Stock

Formulacija je, praktično, prepisana iz starog zakona, pa prema tome, kaže Davidović, što se statusa Akademije u društvu tiče, ništa nije promenjeno. Akademija se bavi naukom i umetnošću, a ne politikom, kako se u poslednje vreme često čuje. Pri tom, gospodin Davidović ne spori da se neki akademici bave politikom, da su neki čak vrlo  aktivni u pojedinim strankama, ali to nije delovanje SANU, već pojedinih njenih članova. Stav akademika nije stav SANU. Davidović citira čl. 25 Zakona u kojem se, između ostalog, kaže da "predsednik Akademije predstavlja i zastupa Akademiju", što znači da jedino predsednik može govoriti u ime Akademije, a svi ostali akademici samo u svoje ime.

Pitamo poslovnog sekretara da li je uticaj republičke vlade na rad SANU veći u odnosu na uticaj koji je imala po starom zakonu. "Akademija je samostalna ustanova kojom upravljaju njeni članovi", deo je čl. 2, koji nam čita Davidović. Država ni na koji način ne utiče na rad Akademije, jedino što "nadzor nad zakonitošću rada Akademije vrši Vlada Republike Srbije". Reč je o uobičajenom nadzoru, objašnjava, Davidović, koji se obavlja nad svim institucijama u zemlji. Zamoljen da još malo pojasni ovlašćenje vlade i koje su to situacije u kojima ona može da se umeša u rad SANU, Davidović kaže: "Vlada samo kontroliše da li se Akademija ponaša u skladu sa donetim zakonom. To nije nikakva specijalna kontrolna funkcija".

Žrtva srpske agresije: Bosanski prizor
Photo: Stock

Pitali smo i da li je takva formulacija postojala u starom Zakonu o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti? - Ne na ovaj način. Međutim, može se reći da je SANU u povlašćenom položaju, jer nadzor nad njenim radom obavlja vlada, a ne neko ministarstvo - naglašava Davidović. Insistiramo na merama koje vlada može da preduzme u slučaju nepoštovanja zakona. - Pa ne bi mogla, praktično, ništa da preduzme. Mogla bi samo da konstatuje da se Akademija ne ponaša u skladu sa zakonom - ističe Davidović.

Pitamo našeg sagovornika i kako blokada u kojoj se našla naša zemlja utiče na rad Akademije. - Drastično moramo da smanjimo potrošnju, a naša potrošnja nije reprezentacija, nije kafanski trošak, već kupovina knjiga, časopisa, učešće na međunarodnim skupovima. Knjige i časopisi iz inostranstva nabavljaju se i dalje, ali po petostruko višim cenama od normalnih, jer je do deviza vrlo teško doći. A uobičajena razmena publikacija između pojedinih akademija potpuno je stala zbog blokade.

U otkazivanju saradnje sa SANU, kaže Davidović, preovladavaju uljudni tonovi. Stižu pisma u kojima se kaže da se saradnja, privremeno, prekida zbog mera Ujedinjenih nacija protiv naše zemlje. Iznenadilo ih je jedino pismo iz Danske u kojem se pored prekida svih odnosa sa SANU traži i da Akademija ne šalje više svoje knjige i publikacije srodnoj instituciji u Danskoj, što nijedna druga zemlja nije tražila.

Pitamo na kraju razgovora Vladimira Davidovića, koji je za poslovnog sekretara SANU došao s mesta savetnika republičkog ministra za poljoprivredu, kako se snašao u novoj sredini i šta mu je najteže. Najteže mu pada, kaže, kada pojedinim akademicima mora da kaže da nečega nema i da nešto ne može, jer je besparica ozbiljno zakucala na vrata i jedne od najvažnijih nacionalnih institucija. (Zoran Radisavljević)

***

Pretnja: Tenkovi u Novom Pazaru
Photo: sandzaknews.com

USKRAĆIVANJE PRAVA NA POSTOJANJE

Zoran Kontić u svom pismu od 11. septembra "Šta je muslimanima uskraćeno", pita koja su prava muslimana uskraćena. Pismom nijedno. Sadržajem oba pisma: pravo na postojanje. "Slobodno iznošenje ideje" ne znači da smo i ravnopravni. Naprotiv, znači suprotno, jer iskazujemo želju za onim što nemamo - status naroda, a što jesmo. verujte mi i na reči i na delovanju, da se iza samoodređenja i "želje za statusom naroda", ne krije "pravo na samoopredeljenje", u smislu odvajanja od država Srbije i Crne Gore. Ako meni ne verujete pitajte Sulejmana Ugljanina koji me je, za istu "ideju" optužio da sam "otpadnik muslimanskog naroda" i osudio...

Slažem se s Vama gospodine Kontiću da je samoodređenje "nešto sasvim drugo", ali je, po Vama, to veliko Ništa. kažete da muslimani to pravo imaju, kao građani, "bez obzira na nacionalni status". Mi smatrama, "s obzirom na nacionalni status, jer je pravo na nacionalni status jedno od kolektivnih građanskih prava. Naše osećanje ugroženosti ne potiče od aspiracija, kjoe nama pripisujete, a koje su "čiste apstrakcije", već su podstaknuta konkretnim rešenjima ustavotvoraca ustava po kojem ne postojimo, podstaknuta su akcijama četničkog majora u Pljevljima iza koga, po gospodinu Đukanoviću, stoji "visoki vojni funkcioner", i akcijama "belih orlova" u Priboju, o čemu takođe pišu novine.

Prevelik je zalogaj za mene da se petljam oko određivanja "krivca za rat". To su učinle UN i svi međunarodni faktori. Takođe, što se mene tiče, nemirnu Bosnu i Hercegovinu pustio bih na miru... Da li je ili "nikad nije bila država u Brozovim granicama", sa mnom ne možete raspraviti. Ja, međutim, odmah bi se složio s vama sa onim da "je (tu) pre turskih osvajanja bilo više slovenskih država", ali se vi morate složiti sa mnom (braća smo, je l' da), da su Muslimani pretežno (kao i Srbi i ostali, uostalom) slovenskog porekla i da smo po tom osnovu vlasnici zemlje, a ne "naslednici prava"...

Takođe se ne bih petljao oko "turskih osvajanja". U Londonu se, sad raspravlja o nečijim drugim osvajanjima i zato mislim da nam neće pomoći oko rešenja "statusa Muslimana u SR Jugoslaviji". Osnovna shvatanja religije srpskog naroda veoma su mi poznata i bliska. Slobodno mogu reći da Vi posedujete bar malo od pravoslavnih shvatanja ne biste imali shvatanje kakvo imate, te je Vaše poznavanje "islamskih shvatanja"  da "jednom pod vlašću islama, zemlja uvek ostaje islamska", sumnjivo. Šta da rade Bugari, Grci, Mađari i tako redom?

Kad zločinac ljubi: Ratko Mladić sa prijateljom
Photo: Stock

Napisali ste: "... zašto mnogi narodi mogu da žive jedinstveni, ispovedajući više vera, samo Srbi ne", što podrazumeva da Muslimani nisu Muslimani, da su Muslimani Srbi druge "vere". Podsetio sam Vas na tezu da niko ne može biti Srbin ko nije pravoslavne vere i da Vam ta teza sad ne odgovara. O tom ćete, potom, šta je trebalo da znači da ćete nas prevesti u "veru predaka". O Ustavu iz 74. ne mislim ni ja sve najbolje, jer je u njemu onaj ko nam je dao ime Muslimani, mislio na Vas. Ostavio je Vama mogućnost da koristite, kako Vam šta treba, mali ili veliko "m" i da koristite kao argument da brkate pripadnike islamske veroispovesti - muslimane - sa pripadnicima naroda Muslimana.

Utemeljenost imena Sandžak nedavno je objasnio u Akademiji nauka i umetnosti jedan srpski naučnik: postoje tovari dokumenata o Sandžaku i pregrš o Raškoj oblasti. Recimo, i Vojvodina je dobila ime od "administrative podele". Štaje Sandžak najbolje će Vam reći podatak da se kao Sandžaklije predstavljaju i Srbi koliko i Muslimani, jer Sandžak nije vlasništvo, ni Vaše, ni Ugljaninovo, s kojim se Vi slažete, bar u jednom, osudi moje ideje da budemo ravnopravni. Sandžak je to što jeste, Sandžaklije ne mogu biti Raškooblaščani.

Zločinac: Radovan Karadžić, Srbin i pjesnik
Photo: Stock

U pravu ste kad kažete da me muči pitanje "Beogradskog pašaluka", ali ne zbog onoga što mi podmećete, već zbog toga što ste od Beograda napravili "pašaluk", a od cele Srbije provinciju, da ne kažem Sandžak. kad ovo kažem, isključivo mislim da ste celokupan život Srbije centralizovali.

Tačno je da su koreni mog mirotvorstva u islamu, ali i vaspitanju i u životnom iskustvu, u kulturi mira i zajedničkom življenju, toleranciji i međusobnom pomaganju, bez obzira na veru i naciju. što se tiče Alijine deklaracije, verujte mi, ako bih u nju verovao bio bih nevernik. A ja to nisam. Niste u pravu ni Vi ni Alija (ako je tako govorio) kad kažete da "se mora uspostaviti potpun islamski državno-pravni poredak gde god žive muslimani". takav poredak, ako se izuzmu prve četiri halife, nikad i nigde nije postojao i zašto bi postojao posle četrnest vekova.

Na kraju. Ne radi se o "loše" ili dobro prikrivenoj "pretnji", jer ja nisam izmislio ni "matične države", ni "nacionalne manjine". Ja se, zapravo, opirem da nas uguraju tamo gde ne pripadamo - u "nacionalnu manjinu". Samo postojanje nacionalne manjine pretpostavlja "matičnu državu" i "matični narod", kao što, unutar država Srbije i Crne Gore, potire farsičnu definiciju u ustavima, da su to države građana... Srećna je okolnost da pripadam "mirotvorcima" među kojima većina pripada srpskom narodu, a srećan sam da nikad nisam bio ni "crven", ni "zelen", ni "plav", ne "europski" ni "azijski" a, nisam ni utonuo u misticizam nacije, ni vere.

Na vaša dva postavljena pitanja odgovorio sam jednim odgovorom: Muslimani sa Srbima nemaju nikakvih problema oko priznavanja njihove posebnosti, a ni Srbi sa postojanjem Muslimana. (Šefko Alomerović, Novi Pazar)

+++

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 24. septembra 1992. godine

Posle odluke o udaljavanju SRJ iz Generalne skupštine Ujedinjenih nacija: PRAZNA STOLICA I ZAHTEV ZA PRIJEM SRJ U UN (Njujork, 23. septembra)

Mučna, ponižavajuća i, po mnogo čemu, nepravedna i bez presedana u analima svetske organizacije, procedura izbacivanja SR Jugoslavije iz Generalne skupštine završila se glasanjem u ranim jutarnjim časovima. Za odluku o isključenju izjasnila se ogromna većina od 127 zemalja članica (od ukupno 179), a protiv je bilo samo šest i to Kenija, Zambija, Zimbabve, Tanzanija, Svazilend i Jugoslavija. Ostali su se uzdržali.

Predlog rezolucije podneo je, u ime Evropske zajednice britanski ambasador Henej, na osnovu preporuke Saveta bezbednosti. U tekstu se zaključuje da SRJ nikako ne može automatski da nastavi članstvo bivše SFRJ u Ujedinjenim nacijama i zbog toga Generalna skupština odlučuje da SRJ (Srbija i Crna Gora) "treba da podnesu molbu za prijem u članstvo i zbog toga ne mogu učestvovati u radu Generalne skupštine..."

Apel da se SR Jugoslavija ne izbaci iz UN nije uspeo: Milan Panić i navijači
Photo: EPA

U međuvremenu održavaće se neka simbolična veza, isposlovana na insistiranje ruske delegacije, pa će tako jugoslovenska misija moći da ostane u Njujorku i kontaktira sa Savetom bezbednosti i Komitetom za sankcije, a klupa naše delegacije u dvorani Generalne skupštine ostaje prazna sa tablicom "Jugoslavija". Ukazivano je u objašnjenjima da odluka Generalne skupštine ne obavezuje druge organizacije i agencije Ujedinjenih nacija gde predstavnici SR Jugoslavije mogu ostati, pa se iz toga izvlačila sugestija da nije reč o izbacivanju iz UN.

Međutim, nema više nikakvog smisla gajiti bilo kakve iluzije. Svaka od organizacija, kao što su UNESKO, EKOSOK, UNICEF, kao i sve ostale, može na prvom narednom sastanku, na predlog bilo koje članice, da donese istu odluku i to će se, sudeći po raspoloženjima, i događati. Veze sa Savetom bezbednosti biće onakve kakve budu želeli stalni članovi i neće se zasnivati ni na kakvom našem pravu, već na njihovoj dobroj volji.

Kako to može da izgleda videlo se najbolje na poslednjoj sednici Saveta, kada je usvajana rezolucija 777. Tada su zabranili jugoslovenskom predstavniku da govori, iako se radilo o izbacivanju njegove zemlje. Bolje je u ovom trenutku biti realan i reći da smo noćas udaljeni iz Ujedinjenih nacija i da je, što se svetske organizacije tiče, svaka pomisao na automatsko nastavljenje kontinuiteta SFRJ zauvek odbačena. Uverenje o kontinuitetu proglašeno je "unilateralnim stavom jugoslovenske vlade koji nije prihvatljiv za međunarodnu zajednicu".

Miloševićev ministar inostranih poslova: Vladislav Jovanović
Photo: FoNet/ Dragan Antonić

Suština čitavog postupka koji je primenjen prema SRJ je da smo mi dopustili da dođemo u ulogu eksperimentalnog zamorčeta, kada su građeni prvi kriterijumi tzv. novog svetskog poretka, posle hladnog rata. Ocenjujući da je buđenje militantnog, nasilnog nacionalizma, kako je uostalom jasno rekao prekjuče predsednik Buš, govoreći na otvaranju generalne debate, najveća opasnost po mir i demokratske provese, SAD i Evropska zajednica su, po svemu sudeći, odlučile da na primeru Jugoslavije pokažu šta će se dogoditi svakoj maloj zemlji koja pokuša da rešava svoje probleme bez saglasnosti velikih. Kada je jednom postavljena teza da smo mi taj slučaj, primenjene su sve raspoložive mere pritiska, izuzev direktne vojne intervencije. I to je, po mišljenju mnogih analitičara, takođe svojevrstan test: mogu li se ciljevi zavođenja reda postići bez angažovanja vojnika. Ako se pokaže da ne mogu, biće i to primenjeno.

Novi odnos snaga u svetu posle kraha Sovjetskog Saveza i izrazitog slabljenja pozicije Rusije, kada su glavnu reč preuzele SAD i Evropska zajednica, postavio je čvrsto pravilo da se svaka vrsta upotrebe sile, bez obzira da li se koristila u pravedne ili nepravedne ciljeve, mora kažnjavati u samom začetku i da se svi učesnici u međunarodnim odnosima moraju podvrći arbitraži Saveta bezbednosti, odnosno petorice "velikih", odnosno onih koji u ovom času imaju odlučujuću moć. Po ocenama iznetim u rezolucijama Saveta bezbednosti, Srbija i Crna Gora ovo nisu prihvatile pokušavale su da ratom rešavaju probleme, došlo je do građanskog rata, pritisak je rastao iz nedelje u nedelju, pa je izbacivanje iz generalne skupštine samo jedna karika u lancu koji još nije zatvoren. Koliko je sve to istovremeno i proba metoda koji će funkcionisati u novom poretku, vidi se i iz podatka da sve vreme nije uzimano u obzir da u jugoslovenskoj drami ima više činilaca, već je sve koncentrisano prema SRJ koja je uporno optuživana kao najveći krivac jer je, kako se navodi, uporno odbijala sve kompromisne predloge, odnosno nije podržala ponuđena pravila ponašanja, što su druge republike učinile, pa im se zato i počinjeni gresi "gledaju kroz prste".

Nešto od svega ovoga nagovešteno je i u obrazloženju rezolucije koje je dao britanski ambasador Henej, kada je rekao da SRJ mora da shvati da se nalazi u istom položaju kao i druge bivše jugoslovenske republike i da mora da podnese molbu za prijem. Ta molba neće biti automatski prihvaćena, već se zahteva da SRJ prethodno dokaže svoju privrženost Povelji i poštovanju njenih principa, da obezbedi okončanje rata u BiH, da reši problem manjina prema kriterijumima Evropske zajednice, da prizna granice susednih novih država, itd. Kriterijumi će biti oštri i put za vraćanje u članstvo dug i trnovit, praćen sankcijama i drugim kaznama.

Ratni užas pred srpskim napadima: Kadar iz Bosne
Photo: Jean-Claude Coutausse

Da u ovakvom postupku nemilosrdnog kažnjavanja ima mnogo potencijalnih opasnosti za buduće odnose u svetu, usamljeno su u noćašnjoj debati dokazivali predstavnici Zimbabvea, Kenije, Bocvane, Tanzanije, Benina. To su, pored donekle Meksika, jedine zemlje koje su pokušale da se usprotive rezoluciji o isključenju SRJ. Zajednički imenitelj njihovih upozoravajućih razmišljanja je da je Generalna skupština, na ovom primeru, kapitulirala pred Savetom bezbednosti, odnosno petoricom velikih, i prepustila im dalje rešavanje sudbine SRJ. Bio je to glas malih zemalja koje su u svemu videle i neposrednu opasnost po sebe. Zato su ukazivale da je bilo i drugih slučajeva da su se države raspadale, menjale ima i granice, ponekad i nasiljem, pa ipak nisu zbog toga isključene iz Ujedinjenih nacija. Opominjale su da je narušena univerzalnost Povelje, da je reč o opasnom presedanju kršenja Povelje sa potencijalno teškim posledicama itd.

Međutim, odjeka nije bilo i odluka je, kao što smo videli, izglasana velikom većinom što pokazuje da je u ovom trenutku međunarodna zajednica spremna da prihvati pravila ponašanja koja je ustanovio Savet bezbednosti, a to je da se ništa ne sme činiti silom, da Ujedinjene nacije treba da jačaju u ulozi mirotvorca i da će se ubuduće suverenitet država poštovati samo ukoliko one prihvate da će sve svoje probleme rešavati u skladu sa dogovorima u Ujedinjenim nacijama i regionalnim organizacijama. Ko pokuša da "štrči" biće nemilosrdno izvrgnut pritiscima i maksimalnoj izolaciji. Da li će ta rešenja uvek biti pravilna sa gledišta interesa pojedinih članica nije, po ovoj koncepciji, bitno pitanje.

Četnički napad na Bosnu: Prizor iz Sarajeva
Photo: Stock

U svom noćašnjem nastupu jugoslovenski premijer Milan Panić je pokušao da ubedi auditorijum Generalne skupštine da ovakav potez, u datom trenutku, nije dobar i dokazivao je da njegova vlada pravo radi na sprovođenju miroljubivog programa koji se uklapa u zahteve međunarodne zajednice formulisane posle hladnog rata i propasti komunizma i da mu treba pomoći. Na jednom karakterističnom mestu govora Panić je naglasio da je u svojoj zemlji suočen sa jakim otporima militantnog nacionalizma i kritikovao je pojedine državnike koji se u međunarodnim kontaktima obraćaju njegovim protivnicima umesto da prihvate da samo on i savezna vlada odgovaraju za spoljnu politiku zemlje. Naveo je i činjenicu da je ono što je do sada učinio u traženju miroljubivih rešenja bilo dovoljno da se omogući opstanak SRJ u Ujedinjenim nacijama i da u dvorani sede predstavnici mnogih zemalja, koji isto toliko, ili manje, zadovoljavaju uslove članstva. Pomenuo je da, iako se zna da su i Hrvatska i Bosna i Hercegovina činioci građanskog rata, primljene su u svetsku organizaciju dok se SRJ isključuje.

Da bi napravio direktan "bajpas" ka budućnosti, Milan Panić je sinoć direktno zatražio prijem u članstvo i između ostalog rekao: "Ja ovde formalno podnosim zahtev za članstvo u Ujedinjenim nacijama u ime nove Jugoslavije čiju vladu predstavljam. Siguran sam da će moja zemlja i moja vlada zadovoljiti sve uslove za članstvo, onoliko koliko i mnoge zemlje i vlade koje su ovde predstavljene".

Na odlasku, posle odluke o isključenju, jugoslovenski premijer je pred novinarima izrazio protest zbog ovog postupka i bojazan da bi to moglo štetno da utiče na dalji razvoj tek započetih mirovnih procesa u rešavanju jugoslovenske drame.

Važniji od UN: Milošević, gospodar rata
Photo: Stock

U toku Panićevog sadašnjeg boravka u Njujorku ispoljila se jedna kontradiktornost koja traži objašnjenje. Na prekjučerašnjem sastanku sa ministrima pet stalnih članica Saveta bezbednosti jasno je potvrđena nepodeljena podrška njegovom programu i politici mira i time je najavljena šansa za postepeno poboljšavanje stava prema Jugoslaviji. Istovremeno nije došlo ni do pokušaja da se postupak u UN ublaži niti da se smanje sankcije. Naprotiv, omča se još više steže. O tome svedoči i podatak da je neposredno posle Panićevog razgovora sa Iglbergerom, kada mu je američki ministar dao priznanje za napore i izuzetnu ličnu hrabrost, došla vest da su predstavnici Vašingtona predali Butrosu Galiju informaciju o kršenju ljudskih prava na jugoslovenskom prostoru. Odmah zatim američka diplomatija je već jutros započela konsultacije u Savetu bezbednosti za stvaranje posebne komisije Ujedinjenih nacija za utvrđivanje tačnosti ovih podataka i eventualno formiranje suda za ratne zločine koji bi sudio individualnim krivcima i licima odgovornim za izbijanje građanskog rata. U nezvaničnim objašnjenjima se ne skriva da će ova mera biti usmerena pre svega protiv srpskih rukovodilaca. Postavlja se pitanje otkud istovremeno priznanje Paniću i pojačavanje kažnjavanja na svim frontovima.

Tumačenja za to daju pojedini dobro informisani analitičari koji kažu da je tačno da je Panić na dobrom putu i da je njegov program prihvatljiv, ali da Vašington sumnja da, s obzirom na odnos snaga u zemlji, on može taj program da sprovede. Jutrošnji "Vašington post" to ovako objašnjava: "I pored ekonomskih sankcija i drugih pritisaka koje su izvršile Ujedinjene nacije, srpska vlada predsednika Slobodana Miloševića je odbila da popusti i nije omogućila promene u agresivnoj politici koju sprovodi jugoslovenska država pod njegovom dominacijom..." iz ovoga, objašnjavaju dalje pomenuti vašingtonski sagovornici, usledio je zaključak da pritiske treba povećavati sve dok vlast u Srbiji ne popusti i ne stvore se uslovi za ispunjavanje miroljubivog programa. Dotle, konstatuju oni, Panić neće moći ništa da učini. Istovremeno se stavlja do znanja da bi eventualno smenjivanje Panića naglo pogoršalo situaciju i stav Zapada bi se još više zaoštrio.

Uzaludno je jugoslovenski premijer pokušavao tokom razgovora u Njujorku da ubedi sagovornike da njemu ne trebaju pritisci već podrška i blagonaklonost međunarodne zajednice kroz koji bi se videlo da njegovi miroljubivi napori daju rezultate. (Dušan Pešić)

star
Oceni
3.50
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi