Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (8)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (137)

Kapor: Čitav svet se urotio protiv Srba

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: i461.photobucket.com

Posle duže pauze, nastavljamo sa objavljivanjem dokumentarnog feljtona o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce danas, 19 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 20. septembra 1992. godine

Čija će biti Prevlaka: NI MANJI PROSTOR, NI VEĆI PROBLEM

Ministar spoljnih poslova Republike Slovenije dr Dimitrije Rupel izjavio je "da je sporna čak jedno trećina od 546 kilometara duge slovenačko-hrvatske granice i da će na sve češće incidente sa hrvatske strane Slovenija odlučno odgovoriti". najnoviji pomorski incident u kojem su hrvatski patrolni čamci uhvatili u hrvatskim teritorijalnim vodama slovenački ribarski brod i zaplenili teret, što je sve dovelo do protesta slovenačke ambasade hrvatskom Ministarstvu inostranih poslova - dakle sve te agencijske vesti još pre samo godinu dana bile bi "sajens-fikšn" film. Sada su surova posledica razbijanja nekadašnje Jugoslavije.

Skoro svuda između bivših jugoslovenskih republika postoje, ili su pritajeni granični problemi i sporovi. Administrativno razgraničenje između nekadašnjih jugoslovenskih republika posebno bolne posledice ima na jadranskoj obali, odnosno oko teritorijalnih voda novih država i SR Jugoslavije.

- Granica, koju su povukli političari bivše Jugoslavije između Hrvatske i Slovenije, na prostoru Istre, ne zadovoljava Republiku Sloveniju, jer u novim okolnostima ona zapravo i nema dobar izlaz na otvoreno more i trpi štetu u ribarenju, što se sve u Ljubljani doživljava kao "pomorska blokada Slovenije". Slična je stvar i na južnom Jadranu, gde se problem Prevlake javlja kao strategijsko pitanje Crne Gore i Nove Jugoslavije. Zapravo, oni koji su povlačili granice između Hrvatske i Slovenije i Hrvatske i Crne Gore, odredili su ih tako da Hrvatska može da kontroliše i slovenačku i crnogorsku obalu upravo zbog izlaza na dva važna zaliva: Savudrijski i Bokokotorski.

Zbog pitanja Prevlake jugoslovenska javnost je u proteklom periodu naprosto sluđena, jer su se izjave i najviših državnih funkcionera smenjivale filmskom brzinom. Sporost jugoslovenske diplomatije da objavi posebnu "belu knjigu o Prevlaci", knjigu u kojoj bi bili svi relevantni podaci, činjenice i argumenti zašto Prevlaka mora da ostane u Jugoslaviji, lutanja u delu stručne javnosti oko statusa tog poluostrva kroz dalju i bližu istoriju, i uopšte krajnje pasivan i popustljiv stav državnih organa prema inostranom pritisku - sve to dovelo je do sadašnje situacije u kojoj se dolazak snaga UN na Prevlaku naziva "najrealnijim rešenjem do daljeg"!

Na braniku Prevlake: Miroslav Lazanski, novinar u civilu
Photo: Stock

Svi postojeći propisi i odredbe međunarodnog javnog prava, pomorskog i saobraćajnog prava, razne uzanse, pa čak i anglosaksonsko presedentno pravo pružaju državi Jugoslaviji argumente za stav da je Prevlaka deo Jugoslavije. No, to sve skupljeno na jednom mestu, u vidu jedne studije-edicije, još nismo mogli da vidimo, ili pročitamo. Ima nekoliko sličnih situacija u svetu na koje su se jugoslovenske diplomate i pravnici mogli pozvati u srgumentaciji stava da Prevlaka mora da ostane u Jugoslaviji, ali opet se kasnilo. Jer, konačno teritorija tog malog poluostrva za Hrvatsku u ekonomskom, vojnom i saobraćajnom pogledu ne znači baš ništa, osim ako se drugoj strani, fudbalski rečeno, "ne želi da kvari igra".

Odnosno, Hrvatska će insistirati na Prevlaci u onoj meri u kojoj će konfrontacija sa Jugoslavijom biti deo njene dugoročne strategije odnosa na Balkanu. U tom kontekstu, onaj ko je tako povukao granice na severu i jugu Jadrana kao da je večno povezao naše drage narode, u ljubavi i mržnji, da jedan bez drugog ni na more ne mogu izaći. Iz jedniog takvog ambivalentnog odnosa može proklijati i klica konfederalnog odnosa između sadašnjih nepomirljivih suseda, možda upravo i zbgo takvog razgraničenja na moru...

Sadašnji pravni vlasnik teritorije poluostrva Prevlake jeste Vojska Jugoslavije. Godinama je na tom mestu postojao raketni eksperimentalni centar, gde je bivša JNA vršila probe raznih tipova novog oružja. Tu je bila i vrlo važna radarska baza odakle se mogao kontrolisati Otrant. Akvatorij Boke kotorske oduvek je bio značajno pomorsko uporište, a Prevlaka čuvar ulaza u Boku. Sadašnja Ratna mornarica Jugoslavije praktično je sa 99 odsto svojih flotnih kapaciteta prisutna upravo u Boki: tu je 10 podmornica (pet velikih i pet džepnih), četiri raketne fregate, 9 raketnih čamaca i pet raketnih topovnjača, torpedni i desantni čamci, minolovci i patrolni čamci, veći desantni brodovi, školski brodovi. U Tivtu je jedini remontni zavod Ratne mornarice sa vrlo modernim suvim dokovima, u Bijeloj je jedino jugoslovensko morsko brodogradilište sa kapacitetom izgradnje brodova do 20.000 tona, u Kumboru, zeleniki i Baošiću smeštene su komande i ustanove Ratne mornarice, u Igalu je jedina mornarička vojna bolnica, u Tivtu jedini aerodrom na moru. Boka kotorska je dragulj crnogorske obale i turizma, jedina oaza i poslednja luka - utočište Ratne mornarice nove Jugoslavije.

Demilitarizacija Prevlake i dolazak snaga UN na to mesto kao "najrealnije rešenje" nesumnjivo povlači mnoga pitanja. Koliko će kilometara biti širok pojas koji se demilitarizuje u tom prostoru, jer hrvatska vojska nema nikakve stalne objekte od crnogorske obale do ostrva Mljeta, pošto na tom pojasu vojne jedinice i objekte nije imala ni bivša JNA? Zapravo, ceo obalni rub od vrha ostrva Mljeta, gde je bivša JNA imala osmatračku stanicu i obalnu artiljerijsku bateriju, pa sve do Prevlake nije bilo ni jedne kasarne ni drugog vojnog objekta.

Sa druge strane, na Prevlaci su bili i još su vrlo značajni vojni objekti i instalacije: tu je u Igalu i vojna bolnica, iznad u brdima su radarske stanice stacionarnog tipa. Ako se usvoji kriterijum podjednakog pojasa demilitarizacije sa obe strane administrativne granice, onda će Vojska Jugoslavije morati da seli svoje objekte negde drugde, a Hrvatska neće morati ništa, jer nije ni imala, niti sada ima vojne objekte u tom prostoru. Problemi pitanja širine demilitarizovanog prostora nisu beznačajni jer vojska Republike Hrvatske već ima u svom naoružanju i balističke rakete tipa zemlja-zemlja "frog-7", jednu brigadu tih projektila dometa do 70 km, dobijenu od Mađarske.

Photo: Stock

Naravno, posebno su zanimljiva i ovlašćenja koja bi u takvoj situaciji imale snage UN na Prevlaci. Da li bi one kontrolisale i ulazak ratnih brodova Jugoslavije u Boku, ili bi jugoslovenski ratni brodovi morali da traže dozvolu od snaga UN, recimo od vojnika sa Fidžija, ili Burkine Faso, da dozvole ratnim brodovima da uplove u zaliv? Da li bi se svako uplovljavanje, ili isplovljavanje moralo predhodno i da najavljuje sa specifikacijom o kojem je brodu reč i kuda ide? Koliko bi se takav režim plovidbe pored Prevlake odnosio i na strana civilne jahte i brodice u vlasništvu ponositih Crnogoraca? Nema "biznisa" za lokalno stanoviništvo, ako to ne dozvole vojnici sa Fidžija sa plavim maramčetom oko vrata...

U svakom slučaju, Prevlaka nije uslov za skidanje sankcija prema Jugoslviji. Sa Prevlakom, ili bez nje, sankcije će još potrajati. Poluostrvo koje je sada medijski toliko prisutno zaslužuje ocenu: ni manjeg prostora ni većih problema... (Miroslav Lazanski)

***

Inicijativa Narodne stranke za uvođenje veronauke: SPAS OD DUHOVNOG SIROMAŠTVA

Delegacija Omladine Narodne stranke posetila je patrijarha srpskog gospodina Pavla kako bi od Srpske pravoslavne crkve dobila podršku i blagoslov za uvođenje verske nastave u škole i na univerzitete u Srbiji i Crnoj Gori.

Upoznajući patrijarha sa proglasom koji je Narodna stranka izdala o neophodnosti ponovnog uvođenja veronauke među Srbe i konkretnim predlozima kako to ostvariti u što kraćem roku, članovi delegacije dobili su usmeni blagoslov za svoja nastojanja i obećanje da će sa predlozima biti upoznati i članovi Svetog arhijerejskog sinoda na zasedanju 23. ovog meseca.

Photo: Stock

Od predsednika Omladine Narodne stranke Aleksandra Vučelića saznali smo da će se ova stranka dosledno boriti za povratak veronauke među srpski narod, naročito omladinu, "jer je isključenje verske nastave doprinelo duhovnom osiromašenju čitavog Srpstva i kidanju veza sa tradicijom i istorijom". Zato će na prvom redovnom zasedanju Narodne skupštine Srbije predsednik Narodne stranke g. Milan Paroški pokrenuti zakonsku inicijativu za vraćanjeveronauke u učionice. Ako se vlada ogluši o ovu inicijativu, kaže g. Vučelić, članovi Omladine Narodne stranke naći će drugi način da se veronauka ipak vrati u škole i na fakultete u Srbiji i Crnoj Gori. (M. K.)

***

011: IMATE LI NEPRIJATELJE

Šesnaeste nedelje blokade ukrali su mi auto.

To je već četvrti put da kradu taj stari "golf", koji je više uspomena, nego prevozno sredstvo. Kada su ga prvi put ukrali, kao večiti optimista, verovao sam da ga je neko odvezao na pranje, jel nije mogao da ga gleda onako prašnjavog.

Nadao sam se da će ga vratiti sa brisačem koji je nedostajao i desnim retrovizorom (koga je neko odvalio), a možda i sa radiom, koji je već odavno bio iščupan.

Nalazili su ga u raznim krajevima grada, slomljene brave na volanu i počupanih žica. Kažu, deca. Mladost i budućnost...

Ovog puta je brzo pronađen, potpuno uništen, razbijene šoferšajbne i zgužvanog lima.

Pozvali su me da ga identifikujem. Mogao bih mirne duše da ga izložim kao modernu skulpturu na Bijenalu u Veneciji...

Ali neću o tome da pišem! Ljudi danas gube kuće, imanja i porodice, pa ipak prežive. Nepristojno je žaliti jedan stari olupani "golf", pogotovo u vreme kada i nema goriva za vožnju.

Okružen neprijateljima i paranojom: Momo Kapor, pisac u civilu
Photo: Dragan Kujundžić

Ovaj slučaj dogodio se, dakle, baš pri kraju šesnaeste nedelje blokade, kada sam intezivno razmišljao o zagonetnoj poruci ministra spoljnih poslova, gospodina Lorensa Iglbergera, koga smo nekada davno u Beogradu zvali Lorens od Makedonije (jer je doneo pomoć posle zemljotresa 1964) ili jednostavno, Lari...

Ako je verovati novinskim izveštačima iz Londona, a zašto im se ne bi verovalo, gospodin Iglberger je izjavio: "Srbi se više neće smejati!"

To me podseti na onaj stari američki vic, kad su usred prerije pronašli kauboja svog probodenog indijanskim strelama, tako da je ličio na jastuče za igle. Pitali ga, da li ga boli, a on odgovorio: "Samo kad se smejem!"

Možda se Srbi, zaista neće smejati jedno vreme, ali postoji i poslovica "Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje!"

U slučaju da Srbi prestanu da se smeju, ja ostadoh bez posla: od čega ću da živim ako vas ne budem zasmejavao nedeljom?

Inspektor koji me je sačekao pokraj slupanog automobila bio je mlad i veoma učtiv, pravi profosionalac. U pravljenju zapisnika postoji uobičajeno pitanje i on mi ga uputi:

- Da li, možda, imate neprijatelje? Sumnjate li na nekoga?

Ostao sam zatečen. Imam li neprijatelje? Nikada o tome nisam mislio. za nekoga koji kao ja imam ovakve prijatelje, neprijatelji su čisti luksuz!

I onaj koji nikada u životu nije imao neprijatelje (ako je nekim slučajem Srbin), danas ih je stekao u neograničenom broju.

Jedno vreme u javnosti je kolala krilatica da su "narodi dobri, ali su ih zavadile vođe"! Prateći pažljivo ovaj rat utvrdio sam da stvari stoje sasvim suprotno. Još, zapravo, nisam video da se vođe u tamnim odelima sa kravatama potuku i pokolju na nekoj međunarodnoj konferenciji pred kamerama. Oni se najučtivije rukuju i mirno pregovaraju, dok najbliže komšije kolju i pale kuće. Krajnje je vreme, dakle, da utvrdimo da su vođe dobre, ali da su ih međusobno posvađali njihovi narodi!

Kad sam dan kasnije pitao jednog svog prijatelja, koliko on misli da imam neprijatelja, odgovorio mi je istog časa: "Oko trideset procenata biračkog tela! "Nisam shvatio šta je želeo da kaže...

Pitali smo jedanput davno, jednog uglednog psihijatra, da li pisac koga komunisti gone može dobiti maniju gonjenja i je li to onda, zaista, manija ili stvarno gonjenje? Nije umeo da nam odgovori.

Dok su komunisti bili na vlasti, lepo se znalo ko ti je neprijatelj. Mi na jednoj strani, oni na drugoj strani. Nema nejasnoća, nema prevare! Ali danas, kada su se bivši komunisti, sada beli boljševici, prerušili i posakrivali po raznim partijama, pokretima i strankama, nastao je pravi haos - više ne znaš ko te sve goni i odakle te stižu!

Sa druge strane, čitav svet se urotio protiv Srba, da se više izdržati ne može, a pola intelektualnog Beograda tvrdi da to imamo paranoju i u svakom vidimo neprijatelja! Ajde de, što te gone, ali bar da smeš da govoriš da si gonjen bilo bi ti mnogo lakše.

Evropska zajednica, tako, odluči da pomremo od gladi i hermetički nas zablokira sa svih strana da muva ne može da uleti, a mi, umesto da švercujemo i krijumčarimo preko starih zaboravljenih hajdučkih puteva i kozjih staza (tamo gde i ovce pasu pod ručnom), sami ih zovemo da nas kontrolišu i da se uvere, da majke mi nemamo ništa ni za jelo ni za vožnju! Ovaj put smo ga zaista preterali u lepom vaspitanju i popuštanju!

Kroz nasmrt bolesni srpski narod zuje poput zunzara svetski probisveti, instruktori, koordinatori, posmatrači i kontrolori, diplomate i analitičari, koji prete da će nas pobiti ako treba, samo da nam doture humanitarnu pomoć! Ništa ne shvatam! Čak je i Turska - taj stari samrtnik sa Bosfora potegla svoj tupi handžar na nas...

Da li imam neprijatelja? Ako ovo sve nisu neprijatelji, onda, zaista, ne znam šta su? Međutim, bilo bi preterano optužiti nekog britanskog lorda da mi je maznuo "golf" star šest godina i to bez radija.

Photo: Mina Bulić

Ostaju, dakle, domaći neprijatelji...

Gledao sam onu rubriku u formularu koji je držao mladi inspektor i pitao se kako da svi stanu na tako mali prostor? Gde da smestiš bivše prijatelje koji su se promenili, gde današnje muževe nekadašnjih ljubavi, bivše članove komiteta, danas slobodnoumne borce za demokratiju, zlonamerne kritičare, članove žirija, raznih tela i organa koji su već odavno odnegovali amneziju ali znaju da još uvek pamtim šta su radili i pisali, gde da smestim sve one što su mi, kao i ostalim piscima, radili o glavi?

Kad zrelo razmislim, najmanje pola Beograda moglo je da mi ukrade kola i da ih iz osvete smrska o banderu!

Ćutao sam i inspektor ponovi pitanje:

- Imate li možda, neprijatelja?

Nemam ... - odgovorio sam. - Otkud meni neprijatelji? Ipak je bolje biti bez kola, nego živeti u paranoji... (Momo Kapor)

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 21. septembra 1992. godine

MASAKRIRANO 16 SRPSKIH BORACA (Bosanski Petrovac, 20. septembra)

Danas je ubijeno i izmasakrirano 16 srpskih vojnika na području Bihaća, javila je agencija Srna. Muslimani su napali srpske vojnike koji su se nalazili u kamionu na putu Radić - Grmuša, a pripadali su Trećoj petrovačkoj brigadi Drugog krajiškog korpusa Vojske Republike Srpske. O tom zločinu izvestio je i dopisnik Tanjuga iz Petrovca, pozivajući se na srpske vojne izvore.

***

Dve eksplozije u Novom Pazaru: BOMBE ZA ODMAZDU? (Novi Pazar, 20. septembra)

Protekle noći nešto posle jedan sat na terasi kuće Šefika Alomerovića u Ulici sopoćanskoj u Novom Pazaru eksplodirala je bomba kašikara. Eksplozija je sasvim raznela stakleni zid, a komadi su upali i u sobu u kojoj je bilo smešteno troje izbeglica (dvoje dece i jedan čovek) iz Foče. Srećom, niko nije povređen. Jedan geler udario je u prazan krevet u kome je do pre par dana spavao četvrti izbeglica.

Samo pola sata kasnije, na parkingu u centru Novog Pazara, eksplodirao je i potpuno izgoreo automobil Mahmuta Memića, narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Srbije.

Photo: Samir Delić

Organi gonjenja još ne mogu ništa konretno da kažu o izvršiocima ovih dela, sem da se za njima traga. A Šefko Alomerović, novopazarski biznismen, jedan od pokretača inicijative o mirovnom sporazumu Srba, Crnogoraca i Muslimana i član Evropskog pokreta za mir, "zna odakle vetar duva".

- Presudu mi je pre desetak dana izrekao Sulejman Ugljanin, potpredsednik SDA, tvrdeći da će svaku ovcu koja se odvoji od svog stada pojesti vukovi. ja sam čekao izvršenje. A teško narodu koji pristane da ga nazovu stadom. Tad može da očekuje da ga kao ovce vode pravo na klanicu - kaže Alomerović.

Tu "presudu" Ugljanin je rekao na Radio.Novom Pazaru, upitan šta misli o Alomerovićevoj inicijativi za mirovni sporazum Srba i Muslimana. Tu inicijativu je među prvima podržao i Mahmut Memić, koji je već odavno u raskoraku sa rukovodstvom SDA i zbog čega je, zajedno sa Alomerovićem, zaradio epitet izdajnika muslimanskog naroda - kako ih SDA naziva. Kako saznajemo, i Memić je očekivao neku vrstu odmazde zato što drugačije misli. (S. Bakračević)

***

DVE HILJADE PLATA ZA ŠEZDESET KVADRATA

Da bi čovek u Beogradu kupio skroman stan od 60 kvadrata, od kojih svaki košta prosečnih 700.000 dinara, potrebno je da ima podebelu ušteđevinu - 42 miliona dinara. Ako bi stan isplatio starom deviznom štednjom, sa knjižice bi morao da skine najmanje - 312.000 maraka. Ako ima devize a bio je bar toliko mudar da ih ne da državi na čuvanje, pa ih sada proda na crno, proći će nešto bolje - kupovina će ga koštati 140.000 maraka.

Sve je to lepo, ali većina beskućnika, sa retkim izuzecima, živi samo od plate. A u ovaj prosečan stan prosečne cene, potrebno je uložiti 2.273 prosečne julske plate (prema podacima Republičkog statističkog zavoda prosečna julska plata u Srbiji bila je 18.480 dinara). Tako bi naš beskućnik da bi kupio stan morao da radi 190 godina. naravno da ne jede, ne pije, ne kupuje odeću i obuću. Beogradski prosek je nešto viši - 20.948 dinara po glavi radnika - pa bi za ovaj stan Beograđanin radio nešto kraće - 167 godina. samo za ulaz od četiri kvadrata otišle bi mu 133 plate, odnosno 11 godina rada, a za 20 kvadrata snevne sobe morao bi pošteno da odradi 668 meseci ili skoro 56 godina.

Da je život duži - možda bi i beskućnika bilo manje.

Zabeleženo posle Sabora: VALJA SE PODSETITI ZABORAVLJENOG (Tršić, 20. septembra)

Kao i uvek kada "padne zavesa" i okonča se predstava, onda Tršić i, uostalom, sve ovde viđeno i doživljeno nekako "brzometno" budu predmet razgovora među publikom.

S one strane groba: Poruka Vuka Karadžića Saboru

Iznoseći svoje utiske, gospodin Ljubomir Zuković, ministar za nauku, obrazovanje, kulturu i vere u vladi Republike Srpske, između ostalog je rekao:

- U danima na izmaku leta, Vukov sabor dođe kao duhovna okretba i poslastica srpskog naroda sa obe strane Drine. Zamislite, zato kakav bi zločin bio, greh, varvarstvo bilo zabraniti ljudima iz Republike Srpske da ovde dolaze na ovo svoje duhovno pojilo, da vide gde su ima koreni. Nadam se da će Drina ostati ono što je poželela pesma narodna i Karađorđe - međa plemenita.

Miodrag Đukić, ministar za kulturu u vladi Srbije:

- Svako podsećanje na velikog Vuka jeste vraćanje svesti na vreme kada je naša velika istorijski zasnovana duhovnost još iz nemanjićkog perioda kulminirala sintezom evropske umetnosti kroz delo Vuka Karadžića, i to u vreme kada je i sama Evropa doživljavala duhovni preporod. Zbog toga ovakve skupove doživljavam kao nešto dragoceno i značajno za istorijsko pamćenje ovog naroda.

Dr Aleksandar Prlja, predsednik Odbora za odnose sa inostranstvom u srpskom parlamentu:

- Mislim da je u ovim, današnjim vremenima, ovaj sabor nešto što je dobar podsetnik: počeli smo da zaboravljamo,a mnogo toga ne smemo zaboravljati. Valja na to podsetiti.

Bora Dugić, frulaš:

- U ova teška vremena ovaj sabor je signal da smo još živi, da još poštujemo naše vrednosti o da smo se setili nekih, možda zaboravljenih, vrednosti. To je, ujedno, obećanje da ćemo imati neku budućnost i da ćemo se jednom zasvagda složiti.

Mira Alečković, pesnikinja:

- Ponovo je oživeo Vuk i one njegove mudrosti, koje kao da su za nas danas izgovorene. Prosto, kao da ga nismo dovoljno poznavali i slušali. Jer, tako se ponašamo - a bilo bi nam korisno da jesmo. Obradovala sam se kad sam u Tršiću videla ovoliko sveta, jer sam se bojala da zbog te krize sa benzinom mnogi neće moći da dođu. Inače, mnogi su me, raspitujući se za Desanku Maksimović zamolili da joj isporučim pozdrave iz Vukovog rodnog mesta.

Petar Zec, reditelj, primajući čestitke, kratko je rekao:

- Ja sam najmanje pozvan da pričam o utiscima, ali sudeći po ovim brojnim aplauzima - a publika je namerodavnija - vidim da je predstava izuzetno lepo prihvaćeno. (D. Pejak)

*Nastavak feljtona u petak 15. februara

star
Oceni
4.24
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi