Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Mediji i rat: Kako je "Politika" izveštavala 1992. godine (136)

Granice uglavnom etničke i prirodne

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Edvard Glišić

Posle duže pauze, nastavljamo sa objavljivanjem dokumentarnog feljtona o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce danas, 19 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 20. septembra 1992. godine

Sa pregovora u Ženevi - KARADŽIĆ: BIH VIŠE NE POSTOJI (Ženeva, 19. septembra)

Predsednik Srpske Republike Radovan Karadžić izjavio je da bi najbolji način da se zaustavi rat u Bosni i Hercegovini bio poništavanje priznavanja nezavisnosti BiH i priznavanje triju država u okviru te republike. On je to danas rekao u Palati nacija u Ženevi gde predvodi srpsku delegaciju na pregovorima tri strane u bosanskohercegovačkom sukobu.

"Bosna i Hercegovina, kao državni entitet, više ne postoji" - izjavio je dr Karadžić stranim novinarima po dolasku u Palatu nacija na diplomatske konsultacije u okviru ženevskih pregovora.

Photo: Stock

"Bivša Republika BiH nema parlament, nema teritoriju, niti kontroliše neku teritoriju. Sada u BiH imamo tri entiteta: Republiku Srpsku, hrvatsku Herceg-Bosnu i teritoriju koja verovatno treba da pripada muslimanskoj nacionalnoj zajednici."

Odgovarajući na pitanja novinara dr Karadžić je potvrdio da je srpska strana u BiH predlagala i bileteralne pregovore sa Hrvatima i Muslimanima o prekidu vatre. "Mi razmatramo metodologiju bileteralnih razgovora o miru sa Hrvatima, zbog toga što imamo samo nekoliko teritorijalnih sporova sa hrvatskom nacionalnom zajednicom", rekao je dr Karadžić. "Trebalo bi da obustavimo vatru s njima i formiramo zajedničku komisiju za teritorijalno razgraničenje između ove dve nacionalne zajednice. Mnogo je lakše zaustaviti rat između Srba i Hrvata, jer i jedni i drugi imaju svoje ciljeve. Oni hoće da imaju sopstvenu državu. Mnogo je teže realizovati mir sa Muslimanima, pošto su njihovi ciljevi nerealni. Oni hoće da pod sobom imaju čitavu Bosnu i Hercegovinu da bi njome dominirali", zaključio je on.

Dr Radovan Karadžić je danas saopštio u palati nacija da je Vlada Srpske Republike odlučila da prizna nezavisnost Ruske moldavske republike. "Ruska moldavska republika je u sličnoj situaciji u kojoj se nalazi i Srpska republika", naglasio je predsednik Srpske Republike dr Radovan Karadžić.

***

Izjava predstavnika Stejt departmenta: SAD OPTUŽILE SRBE ZA NAPADE NA SARAJEVO (Vašington, 19. septembra)

Sjedinjene Američke Države su optužile srpsku stranu u BiH za eskalaciju, kako je rečeno, neopravdanih artiljerijskih napada na Sarajevo i ocenile da napori da se teško naoružanje stavi pod kontrolu UN nisu dali rezultate.

Rojter javlja da je zvanični predstavnik Stejt departmenta Ričard Baučer izjavio kasno sinoć da je Sarajevo tokom dva predhodna dana bilo izloženo žestokim artiljerijskim napadima koji su dolazili kako sa mesta gde je teško naoružanje pod kontrolom posmatrača UN, tako i sa položaja van kontrole.

Jasno je da, uprkos obećanju datom na londonskoj konferenciji, Srbi u BiH nisu stavili sve svoje teško naoružanje pod kontrolu UN, rekao je Baučer, dodavši da od napora da se to ostvari ne treba odustati. On je takođe naglasio da svetska zajednica razmatra načine da poveća pritisak na Srbiju, uključujući i pooštravanje sankcija.

Predrag Simić
Photo: mc.rs

***

Pogledi: REŠENJE BLIŽE ILI DALJE?

"Niko nije beskoristan, uvek se može biti loš primer."

Ministri spoljnih poslova Evropske zajednice kao da su se vodili ovom ciničnom opaskom kada su prošlog vikenda odlučili da na predstojećem godišnjem zasedanju generalne skupštine UN konačno pokrenu pitanje gašenja članstva Jugoslavije u svetskoj organizaciji. Ukoliko bi se takva odluka usvojila, a za nju će svakako biti Sjedinjene Države, islamske i mnoge druge zemlje, Jugoslavija ne bi izgubila samo mesto u svetskoj organizaciji već i u nizu drugih međunarodnih organizacija, počev od onih u sistemu UN, preko KEBS-a (gde je njeno članstvo "zamrznuto") i Pokreta nesvrstanosti (samit u Džakarti je odluku o njenom statusu odložio do konačne odluke UN), do mnogobrojnih vladinih i nevladinih organizacija.

Realno je očekivati da bi, u tom slučaju, članice EZ, SAD i niz drugih zemalja prekinuli diplomatske odnose sa Jugoslavijom ili bi ih, u najboljem slučaju, sveli na nivo konzularnih odnosa. Uz mere međunarodne izolacije koje proističu iz rezolucija Saveta bezbednosti UN br. 757, 770 i 771 (čija je primena tokom poslednjih desetak dana izuzetno pooštrena), time se zaokružuje međunarodna izolacija SR Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore koje su označeni kao glavni vinovnici jugoslovenske krize.

Nedoumice u pogledu toga da li je uopšte moguće isključiti jednu zemlju iz UN otklonjene su, prema ovom mišljenju, već krajem prošle godine zaključcima Badenterove arbitražne komisije koja je konstantovala da je SFRJ država u procesu raspadanja i da su sve države nestala na njenom tlu novi međunarodni subjekti koji moraju proći kroz proceduru priznavanja i ispuniti opšte i posebne uslove koje je EZ propisala 16. decembra 1991. godine. Posmatrano iz američkog ugla, tj. iz ugla doktrine "novog svetskog poretka" gušenje lokalnih kriza putem međunarodne izolacije "delikventnih država" je standardni instrument u okviru tzv. "mekih" (političkih) ograničenja posle kojih slede i "tvrda" ograničenja, tj. neposredna vojna intervencija poput one u Iraku. U Bosni i Hercegovini je na delu već i ova druga opcija pošto je rezolucijom 776. usvojenom 15. septembra, znatno povećan broj pripadnika Unprofora (oni će, verovatno, dobiti šira ovlašćenja u pogledu primene sile) dok se i u planovima Stejt departmenta i u zaključcima ministarskog sastanka EZ predviđa zabrana letova nad BiH, a u izgledu je i totalna pomorska blokada SRJ.

Ništa novo i neobično, zaključiće poznavaoci mehanizama sistema kolektivne bezbednosti UN, definisanog još Poveljom (poglavlje VII), i detaljno razrađenog u doktrini "novog svetskog poretka". Ovo utoliko pre što su ocene i namere američke administracije i EZ bile jasne i nedvosmislene još od proleća ove godine kada su Srbija i Crna Gora identifikovane kao "agresori" u Bosni i Hercegovini. Nedoumice je unela, međutim, Londonska konferencija, kao i činjenica da se jugoslovensko članstvo u UN "gasi" a sankcije zaoštravaju u trenutku kada političke inicijative saveznog premijera Panića počinju da daju rezultate, dok lider bosanskih Srba Radovan Karadžić, stavljanjem dela njegovog teškog naoružanja pod kontrolu Unprofora, pokazuje spremnost da ispoštuje zaključke iz Londona.

Photo: Stock

 

Nesaglasnost ovih poteza Zapada sa događajima u SR Jugoslaviji i Bosni i Hercegovini tokom predhodne dve sedmice naišla je na oprečna tumačenja ne samo na bivšim jugoslovenskim prostorima nego i mnogo šire. Ova tumačenja kreću se u rasponu od onih da se ovim čini konačni zaokret ka rešenju jugoslovenske krize do onih koji u njima vide još jedan u nizu nenamernih ili namernih promašaja EZ i SAD koji će jugoslovenski vrtlog učiniti još dubljim.

Sudeći prema prvim nervoznim reakcijama domaćih političkih činilaca, naročito posle izjave saveznog premijera da će u tom slučaju predložiti da SR Jugoslavija zatraži prijem u UN, neposredni efekti ovih poteza su novo zaoštravanje na jugoslovenskoj političkoj sceni i eskalacija sukoba u BiH. Iako su ministri EZ, na insistiranje lorda Ovena, zaključili da u ovome trenutku ne bi valjalo uvoditi nove sankcije protiv SR Jugoslavije kako bi se pružila šansa premijeru Milanu Paniću, njihove odluke su, van svake sumnje, oslabile domaće pozicije saveznog premijera dajući nove argumente njegovim kritičarima.

Odgovor na to pitanje valjalo bi potražiti u činjenici da su interesi SAD i EZ u jugoslovenskoj krizi nesumnjivo mnogo širi od nje same i da je ulog mnogo veći od povratka mira na jugoslovenske, za Zapad ipak marginalne, prostore.

Na prvo mesto morao bi se, svakako, staviti očigledan neuspeh svih dosadašnjih nastojanja EZ i SAD da politički reše jugoslovensku krizu čime se, upozoravaju zapadni komentatori, "anuliraju efekti rata u Persijskom zalivu". Naime, energična međunarodna akcija protiv iračke okupacije Kuvajta bila je i nedvosmislena poruka da Zapad i u posthladnoratovskom svetu, neće tolerisati primenu sile u međunarodnim odnosima van okvira propisanih Poveljom UN, a time i upozorenje svim zemljama koje bi posegnule za silom da njihove akcije neće ostati nekažnjene. U uslovima velike nestabilnosti u Evropi i svetu posle kolapsa SSSR-a i istočnog bloka, ovo je vitalni interes ne samo Zapada nego i čitave međunarodne zajednice.

Drugo, Zapadna Evropa i čitava međunarodna zajednica nalaze se pred odlukama i promenama za koje se veruje da mogu biti sudbonosne. EZ sa nestrpljenjem očekuje ishod nedeljnog referenduma u Francuskoj o sudbini ugovora iz Mastrihta u trenutku kada čitav monetarni sistem EZ proživljava velike potrese. S druge strane, na predstojećem zasedanju generalne skupštine UN očekuju se predlozi za reformu svetske organizacije koja dotiče mnogobrojne oprečne interese. Dok SAD očekuju da učvrste svoju ulogu globalnog lidera, Nemačka i Japan sve ozbiljnije pretenduju na stalno članstvo u Savetu bezbednosti, nesvrstani zahtevaju demokratizaciju svetske organizacije, islamske zemlje veću vlastitu ulogu itd.

Photo: Stock

Prevelika očekivanja, ograničeni resursi i oprečni interesi u situaciji velike međunarodne nestabilnosti prosto diktiraju zapadnim političarima da negde pokažu čvrstinu svojih načela (na šta u jugoslovenskom slučaju naročito upozoravaju islamske zemlje) i sposobnost da ih sprovedu u život, ako je potrebno i silom. Uostalom, to od njih očekuju kako američki tako i evropski birači i poreski obveznici.

Treće, raspad Jugoslavije otvorio je davno zaboravljene geopolitičke ambicije koje za SAD i EZ nisu bile toliko sporne dok su u pitanju bile Slovenija i Hrvatska, tj. republike u interesnoj sferi zapadnih sila. Kada su se sukobi proširili na Bosnu i Hercegovinu i kada su se vodeće islamske zemlje zainteresovale za sudbinu "svoje bosanske sabraće" (zaboravljajući pri tom geopolitički manje zanimljive probleme muslimana u Africi i Aziji), zapadni stratezi su zazvonili na uzbunu.

Sasvim pojednostavljeno, sukob u BiH teži da se pretvori u verski rat hrišćana i muslimana a time i zapali fitilj najopasnijeg scenarija po okončanje sukoba Istok - Zapad - sukoba između Zapada i islamskog sveta, odnosno sukobe Sever - Jug. Zbog toga se požar na prostorima bivše Jugoslavije mora brzo gasiti svim sredstvima, makar i na štetu jedne od strana u sukobu.

Konačno, ali ne i na poslednjem mestu valja imati u vidu i ideološki činilac koji rat na Balkanu vidi kao posledicu nedovršenog posla "slobodnog sveta" na evropskom istoku. U takvoj optici, pogodnoj za medijsku upotrebu i izborne potrebe, građanski rat u Jugoslaviji predstavlja sukob bilo "demokratije i totalitarizma", bilo "Evrope i Orijenta", bilo "hrišćanstva (čitaj: katoličanstva) i Bizanta (tj. orijentalne despotije)" itd.

U svakoj od ovih podela uloga, međutim, Srbiji i Crnoj Gori su dodeljene uloge negativaca. Svakako, ovakvim viđenjima ne bi trebalo pridavati više značaja nego što zaslužuju, ali sama činjenica da ona dobijaju toliki publicitet govori o interesima i namerama stratega Zapada na osvim prostorima.

Uostalom, sve to je na londonskoj konferenciji nedvosmisleno rekao i v.d. američkog državnog sekretara Lorens Iglberger: "Danas smo se ovde okupili da bismo se kao članovi zajednice naroda - Istoka i Zapada, muslimana, hrišćana i Jevreja - obavezali da pomognemo narodima bivše Jugoslavije u teškom času kada im je pomoć potrebna. Međutim, posledice odluka koje u njihovo ime budemo doneli u Londonu biće značajnije od krize kojom se sada bavimo. Jer, ono što budemo - ili ne budemo - postigli svakako će uticati na budućnost Evrope i međunarodni poredak u periodu posle hladnog rata."

Iako bi se ovoj listi imalo dodati još dosta toga, već i navedene činjenice bacaju nešto više svetla na dilemu pred kojom su se našli ministri EZ prošlog vikenda u Hetfildu, kada se valjalo opredeliti između daljeg pritiska i eventualnog ublažavanja sankcija kako bi se nagradili i ohrabrili prvi koraci jugoslovenskih lidera posle Londona. Rešenje je bio kompromis kojim se, istovremeno, do kraja izvodi procedura međunarodne izolacije i "delegitimacije" Jugoslavije i osporava SR Jugoslaviji pravo na kontinuitet sa SFRJ, ali se odustajanjem od novih sankcija jasno stavlja do znanja da Panićeve inicijative i Karadžićeva kooperativnost nisu ostali bez odgovora što potvrđuje i najnoviji predlog EZ kojim se SRJ osporava pravo na kontinuitet sa "drugom Jugoslavijom", njenim predstavnicima u Generalnoj skupštini oduzima pravo da učestvuju, ali se ističe pravo SRJ da zatraži članstvo u svetskoj organizaciji i konačna odluka odlaže tek za decembar (da li je sasvim slučajno što bi se u tom slučaju donela tek posle izbora u Jugoslaviji?).

Ovakva odluka mogla bi se protumačiti i kao poruka domaćim političarima i akterima kojima se predočavaju dve jasno uobličene mogućnosti.

Prva će biti odgovor na insistiranje na kontinuitetu Jugoslavije i dosadašnjim stavovima Srbije i Crne Gore na haškoj konferenciji. Pošto je Zapad "preživeo" Jugoslaviju i pokazao da su veze unutar EZ i transatlanskog savezništva ipak dovoljno jake da spreče da balkanska kriza ponovo izazove varnicu svetskog sukoba, dalja politika prema jugoslovenskoj krizi je gotovo sasvim predvidiva i slediće doktrinu sistema kolektivne bezbednosti "novog svetskog poretka" kako u "mekim" tako i u "tvrdim" ograničenjima.

Druga opcija podrazumeva, pre svega, bezuslovno odricanje od primene sile ali i odricanje od jednog broja postavljenih političkih ciljeva radi uklanjanja sankcija UN i povratka Jugoslavije, tj. Srbije i Crne Gore u međunarodnu zajednicu. Ona, međutim, ne podrazumeva odustajanje ni od jednog vitalnog nacionalnog interesa već samo opredeljenje da se oni zagovaraju i brane striktno u okvirima pravila ponašanja koja definiše Povelje UN a detaljnije razrađuje KEBS i druge međuanrodne organizacije i institucije.

Photo: Stock

Imajući u vidu raspored snaga na jugoslovenskoj političkoj sceni, ovde bi se, ipak, moralo konstatovani da su najnovije poruke EZ dvosmislene i riskantne. Ukoliko dođe do gašenja članstva Jugoslavije u UN, za šta se zalažu SAD, EZ, brojne evropske i gotovo sve islamske zemlje, dok je gotovo izvesno da je Paniću u Pekingu i Moskvi stavljeno do znanja da Kina i Rusija neće uložiti veto, situacija na ovim prostorima bi se mogla oteti svakoj kontroli dok bi ratni požar mogao zahvatiti čitav Balkan.

To bi, nesumnjivo, bila treća krunska greška u odnosu Zapada prema jugoslovenskoj krizi. Na ovom mestu valja podsetiti da je ona počela kada je bivši jugoslovenski premijer dobio od američkog državnog sekretara Bejkera signal da je Zapad spreman da prihvati ograničenu vojnu intervenciju u Sloveniji dok je priznavanje Bosne i Hercegovine od strane SAD i EZ bilo uvod u tragediju sva tri naroda koji žive na prostorima ove bivše jugoslovenske republike. Ukoliko bi se to dogodilo po treći put, onda bi zaista bilo teško osporiti teze onih domaćih političara i komentatora koji su od samog početka stav Zapada prema jugoslovenskoj krizi gledali kroz prizmu "teorije zavere".

Jedno je, međutim, sasvim sigurno: jugoslovenska tragedija je već do sada odnela suviše mnogo žrtava da bi ponovno podgrevanje prejakih patriotskih emocija bilo celishodno - pre bi se moglo reći da zaštita vitalnih nacionalnih interesa u postojećoj međunarodnoj konstelaciji snaga zahteva strpljenje i upornost bilo koja od pomenutih mogućnosti da prevagne. Stoga možda ne bi bilo loše da odgovor na pitanje da li Jugoslavija treba da insistira na kontinuitetu ili zatraži prijem u UN kao nova članica međunarodne zajednice potraži na referendumu. (Dr Predrag Simić, direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu)

***

Svečana smotra u Bijeljini: PRVA MUSLIMANSKA JEDINICA (Bijeljina, 19. septembra)

Danas je u centru Semberije izvršeno svečano postrojavanje prve muslimanske jedinice iz ovog kraja. Građani Republike Srpske muslimanske nacionalnosti odazvali su se u značajnom broju tokom protekle opšte mobilizacije pa će se od njih - kako ističu vojne vlasti - formirati vodovi i čete.

Prva muslimanska jedinica, pod komandom majora Halilovića, dobiće svoj deo fronta između dve jedinice Krajišnika. Prema njihovoj želji, koja je poštovana zbog etničkih i humanih načela, sastav neće biti upotrebljen protiv muslimanskih snaga vernih Aliji Izetbegoviću. U njoj ima dosta dobrovoljaca. (R. K.)

***

General Ratko Mladić u Bileći: ŠTO PRE ZAVRŠITI RAT (Bileća, 19. septembra)

Komandant vojske Srpske Republike general Ratko Mladić izjavio je danas u Bileći, gde prisustvuje vojno-političkom savetovanju o funkcionisanju civilnih i vojnih vlasti, da je osnovni cilj njegovih trupa da se što pre završi rat.

Photo: Stock

Mladić je na konferenciji za novinare upozorio da Hrvatska nastavlja sa agresijom na srpske teritorije i rekao da "svet sve to mirno gleda i proglašava Srbe koji se bore za goli život agresorima".

Komandant srpskih snaga je ukazao da, ukoliko ne bude moguće postići mir, "valja zaštititi i srpski narod i prostore na kojima on živi od najezde agresora".

General Mladić je rekao da je Hrvatska na hercegovačkom frontu do sada zamenila 28 brigada, ali da nije postigla ciljeve, Po njegovim rečima, na teritoriji Bosne i Hercegovine Republika Hrvatska trenutno drži 31 brigadu, 11 pukovnija i 7 specijalnih bojni.

Kada bi se ove jedinice povukle, rat u Bosni i Hercegovini bi se brzo završio, smatra Mladić.

***

Naš reporter na ratištu istočne Bosne: BITKA ZA RELEJ STOLICE (Bijeljina, 19. septembra)

Šira ofanziva hrvatsko-muslimanske koalicije "život ili smrt", kojom posredno rukovodi Alija Izetbegović, sada je u takozvanoj srednjoj fazi. I dalje traju vrlo žestoke borbe na svim frontovima da bi se srpskim snagama naneo barem jedan vojnički poraz, ali su dosad u zoni dejstva Istočnobosanskog korpusa ti planovi doživeli krah.

To je danas ocenio pukovnik Novica Simić, komandant korpusa, pri svom prvom susretu s novinarima, uz ocenu da su se njemu potčinjene jedinice dobro branile ne odstupajući sa granica, koje su uglavnom etničke i prirodne. Tokom ovih dejstava Istočnobosanski korpus je, posle uspešne mobilizacije, ostvario sve uslove za brzi prelazak u ofanzivna dejstva.

Korpus i sada vodi teške, ali uspešne borbe na Majevici. Muslimanske snage nameravaju da se po svaku cenu domognu telekomunikacionog releja na vrhu Stolice. On predstavlja strateški važan objekat jer preko njega idu sve veze Srpske Republike. Plan muslimanskog rukovodstva je, takođe, da odatle ugrozi Semberiju kao i posavski koridor. Početna destabilizacija tog fronta nastupila je, kako kaže pukovnik, zbog izvesne "uspavanosti" jednog dela srpskih snaga. Izvršena je brza reorganizacija, konsolidovani su položaji srpskih snaga tako da se već samo može govoriti optimistički o trenutnom stanju, ali i o budućem razvoju na ovom delu fronta. Pukovnik je to potvrdio govoreći o političkoj opciji za "peglanje" granica i njihovo konačno verifikovanje.

To su, kaže on, reka Sava (vrlo brzo će se osloboditi preostali teren oko Bosanskog Broda i očistiti "džep" kod Orašja), zatim venac Majevice, kao i znatno šire "grlo" koridora kod Brčkog nego što je sada.

Ocenivši da je opšta mobilizacija u ovom kraju dala dobre rezultate, komandant korpusa je dodao da računa sa još toliko boraca od kojih bi se moglo formirati barem još tri divizije. Ti ljudi su uključeni jer se vodilo računa o potrebama privrede, kao i o iskustvenoj proporciji da tri civila, tokom rata, rade za jednog vojnika. (Radovan Kovačević)

Ljubodrag Stojadinović
Photo: Stock

Iz vojnog ugla: MARATONCI ODLAZE KUĆI

Juče je objavljena vest da do 25. septembra svi regruti lanjske julske i septembarske generacije idu kući. Ta odluka Generalštaba je logična, uprkos istini da napetost oko najnovije Jugoslavije nije prestala. Čak, postoji realna opasnost da se dirigovana tenzija poveća, i da zveckanje oružjem na našim granicama postane ubedljivi argument za striktno poštovanje ubitačnih sankcija. Kako stvari stoje, moramo se izgleda pomiriti sa istinom da je ukidanje drakonskih kazni za Jugoslaviju ipak stvar prilično daleko budućnosti, i to saznanje bi moralo da određuje operativno-strategijski i materijalni okvir odbrane.

Međutim, na primeru YU regruta i njihove obaveze, postavljen je i kritički opit globalne društvene pravde. Posle rata u Hrvatskoj, koji još nije definisan ni validnom stručnom analizom, niti pouzdanim istorijskim metrom, pitanje relacije između časti i izdajstva svedeno je isključivo na lične kriterijume. Predlog Zakona o opštoj amnestiji zbog toga je izazvao oprečna mišljenja i stavove na polovima nepomirljivih suprotnosti. Dok su predlagači navedenog akta obrazlagali svoje motive težnjom da ispod kalvarije jedne države i njenog sistema odbrane bude podvučena crta, protivnici takve vrste, u principu logičnog obrazloženja - ne pristaju na takvu logiku. Najviše zbog toga što Zakon u svom nacrtu, kako oni misle, potencira različite obaveze i ključnu odgovornost za one koji ih izvršavaju. Zbog toga, iako je amnestija po svemu neminovnost, normativi akt će morati da sačeka bar ona vremena sa manje nepomirljivih strasti.

Primeri iz prošlosti inače pokazuju da su u državama sa haotično uređenim pravnim sistemom, vojsku služili i ratovali oni koji su se u njoj zatekli, i (drugi i treći poziv) koji je pabirčen nešto na čast, nešto na objektivnu pretnju snagom neprijatelja. U stvari, nigde na svetu mobilizacije ne prolaze glatko i bez ljudskih otpora. Motiv čovek da rat izbegne sasvim je racionalan. U pitanju je samo kriterijum za relativno ravnomernu raspodelu društvene pravde, koja (pravde) i u konačnom smislu određuje plebiscitarni odnos spram obaveza.

U našem slučaju država je u poslednjih dvanaest meseci ključnu obavezu za opstanak društva, opštu vojnu obavezu ostavila na normativnu marginu. Takva neozbiljnost nije rezultat haosa, nego jedan od njegovih izvora, i zato je opšta amnestija za dezertere i one koji su izbegavali javljanje u vojsku shvaćena kao nova podvala i legalizacija apriorne neravnopravnosti. Šta se događalo u praksi? Umesto onih potencijalnih regruta, koji nisu želeli da u Vojsci Jugoslavije provedu nijedan jedini dan, momci koji su se tamo zatekli imali su da umesto njih služe još tri meseca. Naravno, potreba za odgovarajućim nivoom popunjenosti jedinica zadovoljava se na način koji je u kritičnom času moguć. Zbog toga je bivše Predsedništvo poseglo za dodatnom obavezom ljudi koji su se obavezi već odazvali, izgubivši na taj način normativnu i represivnu kontrolu nad onima koji jednostavno neće. Rang institucionalne nepravde tako je dostigao savršenstvo apsurda; državnu represaliju nad onima koji su i sami voljni da rade svoj patriotski posao, a nemoć i oproštaj prema ljudima koji su kao "intelektualna elita" utekli iz zemlje ili se skrivali na neki drugi način.

Problem o kome je reč nigde ne rešava vojska, već država, koja svoju vitalnost uglavnom dokazuje kroz normalno obavljanje ključnih funkcija. U društvu, u kome praktično ne funkcioniše institucija opšte obaveze, valja nešto menjati, ili u državi ili obavezi. Mislimo da su neke promene već očite, ali bitno je da dužina vojnog roka u budućnosti, ako nema opšte mobilizacije, bude određena Zakonom, uz drastično smanjivanje broja okolnosti i nadležnih institucija za eventualni produžetak. To je samo jedna od garancija da će opšta obaveza biti poštovana, ne samo na osnovu motiva koji određuje patriotizam i građanska čast, već i precizno predviđene i dosledno sprovedene represivne mere.

Na potezu je, dakle, država. Pre Zakona o amnestiji nužan je Zakon o vojsci. Jednovremeni odlazak iz Vojske brucoša i njihovih kolega koji to nisu postali, dobar je znak u ovim vremenima zlovolje. Pre nego što savezni parlament do pozne jeseni izglasa ključni pravni akt o Vojvci Jugoslavije, imamo utisak da odluka generalštaba predstavlja jedan od pouzdanih ali neophodnih signala da će ubuduće svako morati da radi svoj posao, i da je prošlo vreme kad je "višim razlozima" bilo moguće pravdati krajnje nepravednu raspodelu vojničkog tereta. (Ljubodrag Stojadinović)


* Nastavak feljtona objavljujemo u petak 8. februara

star
Oceni
3.64
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi