Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (132)

Događaj koji se naziva masakrom

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Rikard Larma

Posle duže pauze, nastavljamo sa objavljivanjem dokumentarnog feljtona o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce danas, 19 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 14. septembra 1992. godine

Rat u Bosni i Hercegovini: NOVA OFANZIVA MUSLIMANSKIH SNAGA

Jedna od subinskih vesti u vezi sa ratom u Bosni i Hercegovini, juče ponovo ne dolazi ni iz Sarajeva, ni sa Pala, nego sada iz Ženeve. Otpada, kategorički se tvrdi, mogućnost da razgovorima u Ženevi prisustvuje delegacija koju bi prevodio Alija Izetbegović.

Agencija Frans pres javlja o tome iz Ženeve. U neprilici su praktično svi, počev od Sajrusa Vensa, kopredsednika mirovnih pregovora o Jugoslaviji, i lorda Dejvida Ovena do Freda Ekarta.

Istovremeno, iz Sarajeva dolaze vesti o tome da je počela ofanziva muslimanskih snaga za deblokadu Sarajeva.

Odbijanje da se prisustvuje mirovnim razgovorima u Ženevi i nastavak ratnih dejstava stoga se dovode u vezu. Strane agencije, međutim, istovremeno javljaju i o "nastavku srpske agresije" na Sarajevo, Goražde i druga mesta. Novinari koji prate zbivanja u Bosni i Hercegovini, prenose pored ostalog izjavu ministra spoljnih poslova u vladi Alije Izetbegovića Harisa Silajdžića, koji je u Ankari pledirao za tursku vojnu intervenciju u Bosni i Hercegovini.

Strani izveštači su već dobro ovladali ne samo neobičnim nazivima mesta, nego i pojedinostima o kojima domaći izveštači ne javljaju. Posredstvom stranih agencija juče je poslata vest iz Dogleda, zapadno od Sarajeva, kod Stupa, o događaju koji se naziva masakrom. Stradali su ljudi na obe suprotstavljene strane.

Iz potpuno poremećenog života u Sarajevu, kao senzacija, ali i znak velike nade, prima se vest da su pojedini delovi grada dobili vodu i struju. Juče je to izjavila Tanjugu visoki oficir UNPROFOR-a za civilna pitanja Džini Piterson. Neizvesno je, međutim, kada će početi redovno snabdevanje grada vodom.

Slično je i sa strujom, navodno radovi na remontu električne mreže su počeli.

Snabdevanje Sarajeva vodom obustavljeno je prolog meseca. Juče, sarajevski lekari upozorili su na moguću epidemiju tifusa, posle pojave te bolesti u opsednutom gradu prošle nedelje, javlja Tanjug.

Ova epidemija tifusa koja nailazi u stvari je, reklo bi se, "samo" prateća nesreća, jer rat ne jenjava. Juče su prispele vesti o većim borbenim dejstvima u predelu Rajlovca i sela Osijek, koji su pod kontrolom srpskih snaga. Tanjug je emitovao informaciju da jedinice lojalne Aliji Izetbegoviću minobacačkim granatama sa položaja u Sokolju i Briješću tuku rubna naselja oko Ilidže i Vogošće.

U Komandi Sarajevsko-romanijskog korpusa vojske Srpske Republike juče je saopšteno da postoje saznanja a muslimanske snage pripremaju opšti napad na srpske položaje u zapadnoj i severnoj gradskoj zoni. S tim su odmah upoznati oficiri za vezu UNPROFOR-a.

Tim povodom juče su obavljeni razgovori komandanata mirovnih snaga za Sarajevo Abdul Razila sa predstavnicima vojske Srpske Republike. Dogovorena je, javlja Tanjug, demilitarizacija aerodromske zone u pojasu od jednog kilometra uz obavezu da se i od muslimanske strane traži povlačenje jedinica koje su poslednjih dana, iz naselja Butmir, prebacivale svoje položaje na samu aerodromsku pistu.

Juče su, jedna za rugom, došle dve informacije o prohodnosti koridora koji spaja Krajine sa SRJ, najpre da je prekinut, a potom da je ponovo prohodan.

Javljeno je, najpre, na osnovu saopštenja komande srpskih jedinica u Brčkom da je, zbog upada diverzantske grupe i sela Ulice (teritorija Republike Hrvatske), obustavljen saobraćaj na liniji Brčko - Lončari, u dužini od devet kilometara. Zatim je i Banjaluke Tanjug emitovao vest da je koridor kod Brčkog ponovo prohodan. To je saopštila informativna služba Prvog krajiškog korpusa u konstantaciju da je likvidirana diverzantsko-teroristička grupa, a koju se, kako se navodi, "predpostavlja da je ubačena s Majevice".

Hrvatska, ovih dana, kako i proverenih izvora sanaje naš izveštač B. Đurđević, upućuje nove jedinice na bosanskohercegovačko ratište. U Bosnu je upućena kompletna 104. varaždinska brigada, a tajno se vrši mobiliacija 127. brigade u Virovitici.

Dok se, jer i to je moguće, situacija u Bosni i Hercegovini još više neposredno dramatizuje uoči ženevskih razgovora, Sarajlije u Beogradu razmišljaju o povratku u grad na Miljacki.

Kao što je najavljeno, danas će doći o susreta predstavnika Dečje ambasade, konzulat Sarajevo, sa onima, najviše su to majke sa decom, koji žele da se vrate, o tome kako da se organizuje željeni povratak.

Sastanak je zakazan za 17 sati u Sportskom centru "Šumice", Ustanička broj 125, gde će se načiniti i spiskovi zainteresovanih povratnika. (M. D.)

***

U izjavi za "Radio B-92": VLADIMIR SREBROV: "SRBI SU ME PREVARILI"

Književnik iz Sarajeva i lider Građanske stranke BiH Milan Nikolić alijas Vladimir Srebrov izjavio je izveštaču omladinskog radija "B-92" da je "na prevaru" uhapšen i zadržan u zatvoru "Kula" na Lukavici.

Razgovor sa Srebrovom, koji je juče emitovan na talasima beogradske omladinske radio stanice obavljen je telefonom u samom zatvoru.

Kontroverzni sarajevski književnik navodi da je na Ilidžu došao pre desetak dana kao pregovarač i da je trebalo da učestvuje u pregovorima o stvaranju koridora, kojim bi građani Sarajeva mogli da napuste grad preko Ilidže, zatim o pomoći Sarajlijama u hrani i o predlogu da se uspostavi trodnevno primirje, za vreme kojeg bi se pregovaralo. Došao je, kako tvrdi, na poziv "odbrane Ilidže" upućen preko raija BiH.

Srebrov, takođe, tvrdi da je pre dolaska na Ilidžu obavio nekoliko razgovora sa izvesnim srpskim komandirom milicije Budišom, koji mu je "dao časnu srpsku i pravoslavnu reč da mu se ništa neće dogoditi ukoliko dođe". On je, međutim, pretučen, a kako ističe, u samom zatvoru mu je pružena lekarska pomoć, što mu je spaslo život.

U telefonskom intervjuu, koji je u jednom momentu prekinut, Srebrov je rekao da je došao u sukob sa sadašnjim liderima Srpske demokratske stranke jer, kako je objasnio, nije hteo da radi na stvaranju velike Srbije "po diktatu vlade Sloboiana Miloševića i Beograda".

Srebrov tvrdi da Srbi ne stupaju na silu "u armiju BiH", u kojoj ih, prema njegovim rečima, ima oko 30 odsto.

U pomalo konfuznom izlaganju, Srebrov iznosi ocene sadašnjih zbivanja u BiH, insistirajući da se ta republika ne sme kantonizovati, nego očuvati kao građanska država.

"Ja sam duboko ubeđen da će ova Srpska Republika BiH uskoro prestati da postoji, da će Srbi doći pameti, a onda bi armija BiH trebalo da se okrene zapadnim granicama. Vi vidite kako hrvatsko stanovništvo vodi mudru politiku. I u Beogradu je poznato kako se armija BiH sada užurbano naoružava preko Hrvatske... Svima je jasno da će se oružjem koje stiže u BiH ići na proboj blokade oko Sarajeva preko Ilidže i Vogošće u prvom redu, a to će onda biti mnogo gori užas od ovog koji sada imamo", rekao je Srebrov.

On je optužio "političke krugove Srbije" za ekspanzionističku politiku, koja kao "zid istura Srbe iz Hrvatske i BiH". Srebrov je dodao da zahvaljujući njegovom zalaganju, a uz pomoć državnih organa BiH, nisu srušeni saborna crkva u Sarajevu i Muzej "Mlade Bosne".

Srebrov, takođe, tvrdi da vlada BiH, civilna i vojna policija nastoje da uvedu red i da spreče maltretiranje Srba od strane ekstremista, kao i provaljivanje u njihove stanove.

***

Šta se događa sa Srbima u Hrvatskoj: OPASNO JE I SESTI PORED SRBINA (Glina, 14. septembra)

Sudeći po izjavama izbeglica koji na razne načine stižu iz hrvatskih gradova, Srbima u tim gradovima nije ništa lakše nego onima koji žive u blizini fronta, na ratnim poprištima. Pojedinci (pa i cele porodice) koji su uspeli da se pred kraj ovog leta izvuku iz Siska i Karlovca na područje Banije i Korduna svedoče o nečuvenim pritiscima koji se vrše nad Srbima.

Srbe u Hrvatskoj počeli su da šikaniraju već na samom početku stvaranja ove države. Osnovni državni dokument "domovnica", bez kojeg se ne može ostvariti ni minimum građanskih prava. Hrvati dobijaju po vrlo jednostavnoj proceduri. Sa Srbima je sasvim drugačije. Dobijanje "domovnice" nači predhodno dugotrajno isleđivanje u policiji sa obaveznim pitanjem "Ko vam se od rodbine nalazi u Srbiji ili Krajini?" Pozivi za saslušanje su vrlo česti, a sumnjivi su svi Srbi sugrađanima i na radnom mestu, ako ga imaju, jer Srbe masovno otpuštaju sa posla. Oni koji su se dokazali u svojoj struci, koji imaju zvanje i ugled, stavljeni su na krajnje niske pozicije u svojim firmama.

Pritiske na Srbe ne vrš samo vlasti, nego vrlo često i obični građani uvredama i pretnjama. Dok Srbe sa druge strane fronta nazivaju četnicima, ove druge nazivaju pričuvnim (rezervnim) četnicima. Jedan inženjer, koji je nedavno napustio Sisak, pričao nam je da mu je u fabričkom restoranu, u sisačkoj željezari, dojučerašnji prijatelj i cimer iz studentskih dana rekao: "Nemoj više da sedaš pored mene. Žao mi je, ali to je suviše opasno".

Mnogi bi odavno napustili ovu "najdemokratskiju zemlju na svetu", ali to nije lako, jer se iz Hrvatske ne sme izneti imovina, a za dozvolu za odlazak obično moraju da se daju nemačke marke. Mnogi su posle pokušaja da odu iz ove zemlje nestali bez traga.

Srbi u Hrvatskoj uglavnom čekaju da se stvore okolnosti da bezbedno iz nje odu. Svoje namere kriju osim od uskog kruga prijatelja.

Tako se u Hrvatskoj i bez oružane borbe sprovodi etničko čišćenje o kome se u javnosti malo govori, posebno svetskoj. (B. Đukić)

***

Prvih sto dana međunarodne blokade je iza nas: NEVOLJE TEK DOLAZE

Stoti dan međunarodne blokade je minuo, a mi smo, bar u proseku, još uglavnom živi (o zdravlju nekom drugom prilikom, kad ne budemo imali prečih briga).

Strpljivo čekamo svoje autobuse i nosimo sapatnike koji nam u njima stoje na kurjem oku leve noge, trčimo po prodavnicama tražeći šećer i kupujemo kafu po "bagatelnoj" ceni od 1.800 za kilogram, jurimo prijatelje da nam obezbede bar grejalice na tri rate, ubeđujemo decu da je najzdraviji prazan sendvič...

Tako ili tome slično, reč je o nijansama, a princip je isti: polaznici smo istog kursa u kome naukujemo da živimo bez rada, para, energije, hrane, vode, analgetika i sapuna.

Zaista, gde smo sada, 100 dana posle onog sudbonosnog 30. maja i izricanja dotad neviđenih, a svakako nepravednih i neosnovano oštrih međunarodnih sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija?

Za statistički skor još je rano, njihov pogled unazad na minulih 100 dana stići će tek onda kad o ovogodišnjem žarkom letu možda već budemo pričali kao o dobrim starim vremenima. Zasad, statističari nude već jučerašnje brojke. U privredi, još lane uveliko posrnuloj zbog prekida poslovnih veza na tlu bivše SFRJ, ratnog stanja i jesenjih ekonomskih kazni avangardne Evropske zajednice, za sedam ovogodišnjih meseci proizvodnja je podbacila za još 13,9 odsto u odnosu na isti lanjski period; od prošlogodišnje julske proizvodnje u ovom julu ostalo je samo 64,4 procenta, a prosečna mesečna proizvodnost tokom 1991. godine je gotovo upolovljena (pad od 43,7 odsto).

Radi li i proizvodi iko više u ovoj zemlji prvih septembarskih dana?

Metalurzi i metaloprerađivači - izdišu. Proizvodnja gvožđa, stoprocentno zavisna od uvoza (ruda, koks, grafitne elektrode) u julu i avgustu već je svela proizvodnju na petinu ranije, a ovog meseca, po tvrdnji nadležnog udruženja u Privrednoj komori Jugoslavije, ostaje samo da se zagase visoke peći. O 472.000 zaposlenih u metalskoj industriji Srbije na posao dolazi između tri i sedam odsto zaposlenih u "Crvenoj zastavi" radi 1,7 procenat radnika!

Photo: scrapetv.com

Usred leta, u zenitu građevinske sezone, svaki treći od 260.000 građevinaca Srbije prinudno se odmara - bar što se tiče zvaničnog radnog mesta. Mnogi od još uposlenih umesto da grade, radne sate knjiže održavajući gradilišta. Ugovoreni poslovi u inostranstvu su zamrzuti, novac za već urađeno takođe (kao u slučaju radnika "Hidrotehnike" koji još nisu primili plate ni za juli, ili kod niškog "Građevinara" kome blokada onemogućava da u zemlju unese zarađenih 1,2 milion dolara).

Na domaćem terenu, ni goriva, ni armiranog gvožđa, ni platiša ni kupaca. Veliki poduhvati (obilaznica oko Beograda, brze pruge... ) koje su nameravali da finansiraju država i međunarodne institucije zamrznuti su, stanovi se sve teže završavaju (u Srbiji za sedam meseci završeno je 34 odsto manje nego u isto prošlogodišnje doba), a sve je manje i kupaca koji mogu da plate njihove astronomske cene (Zasad, međutim, građevinari se najviše žale na konkurenciju neimara iz Makedonije... ). I tako redom proizvođači sintetičkog kaučuka rade sa 20-40 odsto kapaciteta, proizvodnju u baričkoj "Prvoj iskri" zaustavio je nedostatak sirovina, u paraćinskoj staklari dve peći su već ugašene, kožari i tekstilci, koji su se godinama zavaravali da su deo svetskog tržišta jer mu obavljaju "lon" poslove, ili se odmaraju ili odbrojavaju poslednje proizvodne dane sa sirovinskim zalihama nabavljenim pre sankcija.

Ipak, ima i izuzetaka. U manjim preduzećima, a naročito privatnim firmama u kojima je teško primeniti recept "katanac na vrata, a radnike fondu za isplatu najnižih zarada ili socijalnom staranju", grčevito se bore za opstanak. Preduzimljiviji i dalekovidiji obezbedili su više uvoznih sirovina, strane dobavljače zamenili domaćim, promenili proizvodni program pa nude baš ono što domaćem tržištu manjka, ili, bar, čuvaju "u mirovanju" veze sa stranim partnerima za postsankcijske dane. Ilustrativan je primer lozničkog "Senzala" koji, i u ovim uslovima, otvara drugu fabriku za proizvodnju sportske odeće obećane stranim kupcima.

Ponegde, međutim, međunarodne sankcije mogu da slove i kao dar božji: u firmama kojima domaće tržište nudi dovoljno sirovina i obezbeđuje široku pijacu bez rivalstva međunarodnih takmaca. Fabrika dečje hrane "Juvitana", na primer, januarskih 190 tona kašica i sokova za bebe uvećala je do 450 tona u julu, krenula je i sa proizvodnjom gustih sirupa, radi u tri smene, u zalihama ni flašice... Bebe ne haju za sankcije, a roditelji hukću od cena i - kupuju. Kao i preskupe pelene, bebi-kozmetiku ili slatkiše. Nekadašnji uroševački gubitaš "Mineks" postao je "Bambi 5" i s julskih 120 tona uvostručio junsku proizvodnju, a da u magacinu nema ni kilogram gotove robe, nedaleko od Kule proradio je novi "Unionov" pogon za proizvodnju konditorskih proizvoda...

Ni poljoprivrednim proizvođačima nije redom crno. Koliko god da država trenira strogoću kad su cene osnovnih namirnica u pitanju, i koliko god su suša i nedostatak goriva nasekirali proizvođače, ipak su avgustovske cene poljoprivrednih proizvoda veće od julskih za celih 121,2 odsto. Naravno, "spasonosni izlaz" u vidu povećanja cena nije samo izum poljoprivrednih i prehrambenih proizvođača.

Photo: Goran Necin

U proteklih 100 dana sankcijskog iskustva samo neupućene može da iznenadi što zemljom još, kako-tako, vlada socijalni mir u trenutku kad ona broji više od 750 hiljada zvanično nezaposlenih i možda još isto toliko ljudi na prinudnom odmoru. Mnogi, uglavnom mlađi, najpoletniji i najstručniji već su potražili hleb u belom svetu, druge je leto zavaralo i umrtvilo. Nije malo ni onih koji i ne zaziru od skraćivanja radne nedelje na četiri dana (kao u belopalanačkoj "Vesni" ili, komšiluku, u novobeogradskom IMT-u), pa ni od plaćenog odmaranja. Šverc je u ovih 100 dana postao najčešći način aktivnog popunjavanja prinudnog nerada. U najmasovnijoj razbibrizi Jugoslovena švercuju se cigarete, ulje, brašno, benzina ima u barelima za one kojima ni 750 dinara ili dve-tri marke nije mnogo za litar. Preprodaje se svila, kozmetika, trikotaža, alat, baterije i nožići za brijanje, dečje igračke i čarape, kafa i piće...

Na žalost, izgleda da će letu neminovno doći kraj. Ako je suditi po julu, u kome je uvoz spao na manje od pola čak i onoga što je uspelo da se uveze u junu, proizvodnji koja vapije za stranim sirovinama i repromaterijalima spasa nema. Goriva teško da će biti i za jesenje radove, a kamoli za proizvodnju i tople stanove. Domaćeg gasa, recimo, na koji računaju i privreda i toplane, kažu da može biti dovoljno da greje dve srpske fabrike. Obećanju vlade Srbije - da zaposleni, radili ne radili, ne treba da strepe od otkaza i da mogu da se zajme za isplatu minimalaca - šarm bledi pred rastom cena i potrebom da se zajmljeno, sa kamatom, i vrati. Prosečna plata je spala na to da dotiče za hleb, mleko i jedno jaje dnevno. Već je julski promet u maloprodaji realno bio niži od junskog za oko 11 odsto, uz rast zaliha u tekućim cenama za 40 odsto.

Prvih sto dana blokade proteklo je u brojanju onih koji su prestali da proizvode, jesen bi mogla da bude u znaku patnji onih koji sa proizvedenim ne znaju šta će. Na koliko će kupaca moći da računaju konfekcionari koji za prosečno odelo traže tri prosečne plate? Ili, dokle će trajati uzlet konditorske industrije kad povećana potrošnja hleba pokazuje ne samo ubrzano siromašenje, već i spas od ljute gladi u kojoj ne bismo imali kud nego da prionemo na keks i kolače?

Hoće li švercere benzina i cigareta zadesiti sudbina uličnih dilera koji su samo za tri-četiri nedelje dospeli skoro na rub bankrota? Dokle će država zarad lažnog mira puštati svakog da međunarodnu blokadu poteže kao plašt za preduzetničku i stručnu golotinju i hoće li spas zaista biti u privatnom sektoru ako on nastavi najradije da se bavi kupoprodajom, osiguranjem, savetodavstvom i pripremanjem banja za neke devizne goste koji će kad-tad morati da dođu?

Štamparske mašine u Topčideru usporile su rad, a pred nama su teške jesenje kiše. (Slavica Čedić)

Radoje Arsenić: Hrvatsko leto 1992. godine: GLUMCI U ODORI POLITIČARA

Osetilo se to, naravno, i na kulturnim zbivanjima proteklog leta, koliko god se upravo preko njih pokušalo dočarati da se nastavlja nekakvim normalnim životnim putem. Ništa više nije normalno i verovatno to neće dugo biti, a to je samo deo cene neobuzdanog poriva da se izazivanjem krvoprolića sruši legalna država i sistem (Jugoslavija), umesto da se sve znanje, umeće i energija usmere u traženje demokratskih i civilizovanih puteva ostvarivanja tih želja - kroz parlamentarni sistem koji je za tako nešto davao dovoljno prostora, pogotovo ka se prešlo na višestranački sistem.

Funkcije kulture - kako to obično biva u ovakvim okolnostima - svela se, na žalost, uglavnom na podizanje borbenog morala "svojih" i često brutalno ocrnjivanje "neprijatelja", u čemu su prevaziđena i neka - verovalo se neostižna postignuća - iz smutnih vremena pre pola veka.

Prilika je to bila da isplivaju razni marginalci koji u normalna ljudska vremena ne bi mogli ni da se čuju, sem po nekim opskurnim budžacima. Ali, na takvu novu "sportsku disciplinu", koja najviše veze ima sa kičmom, nalepili su se i neki čije ime ima određenu težinu ne samo u svom mestu prebivališta.

Photo: adsoftheworld.com

Jedan deo poznatih estradnih umetnika direktno se uključio u političku (neki i sa snajperom poput glumca Svena Laste, koji je uživao da i svog sela u Posavini gađa "četnike" u susednom selu) borbu na strani secesionističkog HDZ. Uz tu političku aktivnost, gde im je glavni posao bio da daju svoje ime i popularnost vladajućoj stranci, pojedini će ostati zapamćeni i po svom nesebičnom doprinosu najprizemnijem raspirivanju mržnje. Poput već spomenutih "bisera" Nele Eržišnik, nije dozvolio da zaostane ni Martin Sanger, popularni Dudek.

Za ilustraciju njegovih dometa ovakve vrste navodimo deo pisma jednog čitaoca "Vjesnika", koje - iako pokazuje i potvrđuje da sav razum još nije otišao s provalom sveopšte mržnje - potpisuje s inicijalima, s onim obaveznim "podaci u uredništvu". Još jedna ilustracija demokratskih dometa današnje Hrvatske i poštovanja osnovnih ljudskih prava.

K. M. iz Zagreba piše, a tiče se rođendanske svečanosti HDZ-a pre nekoliko meseci i prigodne TV emisije u kojoj je učestvovao i popularni Dudek, inače već drugi put izborni kandidat HDZ-a (i izabran u Sabor):

"Kao Hrvat osjećan stid, ali i opasnost u "vicu" koji smo čuli: Dudek i Regica usvojili bi siročića, ali on, kažu mora biti crnac, kako ne bi spasili kojeg Srbijanca.

Nije me strah Dudekove dosjetke, već nekritičkog odnosa prisutnih u dvorani. Umjesto komentara, upućujem molitvu za spas domovine: Bože, čuvaj nas od imbecilnosti" - piše taj građanin.

U dvorani punoj političkog krema današnje Hrvatske, taj "vic" izazvao je oduševljeni smeh, što i ne čudi s obzirom o kome se radi, jer takve emocije svakodnevno dokazuju u svojim delima, ali je ohrabrujuće da je veliku potrebu dobio i "običan glas naroda" da se u vezi sa ovim čuje.

Kažu, inače, da ovakvih pisama i reakcija ima znatno više, ali da još nisu baš popularna kod urednika zagrebačkih glasila.

Glumci su izgleda najprijemčiviji za presvlačenje u političare, pa je tako Boris Buzančić hadezeov gradonačelnik Zagreba, ali ove godine se toliko ne čuje u javnosti kao predhodne. I popularni Roko Prč, tj. Boris Dvornik sada se upustio u političke vode, pa je kao hadezeov kandidat u Splitu stigao i do novog sastava Sabora, tako da ćemo njega tek čuti.

U prošlom mandatu hadezeov zastupnik, po dimenzijama markantni Damir Mejovšek je u međuvremenu prešao u redove Paraginih crnokošuljaša, ali kao njihov kandidat nije ovaj put prošao u Sabor, pa ćemo u ovom mandatu biti pošteđeni njegovih lamentiranja nad Srbima, na sreću ugleda hrvatske kulture.

Poneki glumac opredelio se za neku drugu stranku, a najmarkantniju opozicionersku ulogu igra uglađeni Relja Bašić, visoki funkcioner hrvatskih liberala, koji takođe "ima što da kaže" o drugoj strani. U jednom intervjuu "Vjesniku" on navodi svoje zaista izuzetno brojne kontakte s Beogradom i njegovim umetnicima, pa se čudi da "otamo nitko nije našao načina da makar jednom rečenicom dade do znanja da su žalosni zbog toga što se ovdje događa", a tu je "činjenicu doživio kao veliki osobni poraz".

Na pitanje da je, znači, bio loš psiholog - on odgovara:

- Da. Jer to znači da sam se tri četvrtine života kretao među osobama među kojima se nisam trebalo kretati. Naprosto ne mogu vjerovati da su svi ti ljudi koje poznajem, a poznajem vrlo, vrlo mnogo, a koji mi se nisu javili, da su takvi kakvi ispada da jesu. Ne želim u to vjerovati. Zato ću uvijek biti sklon da ih saslušam jednog dana. Da čujem njihove argumente zašto nisu, dok se još moglo, imali potrebu da telefoniraju ili napišu dopisnicu.

Bit ću spreman da razmotrim, ne kažem i da prihvatim, ono što će mi, nadam se jednog dana u privatnom razgovoru kazati Ivica Vidović ili Mira Furlan ili Rade Šerbedžija. Za Šerbedžiju, inače, smatram, da se nalazi tamo gdje i spada. On je po svemu glumac toga podneblja i mislim da je odlično da je on tamo."

Tako i taj prefinjeni Relja Bašić ume da bude ciničan, ali ipak u okvirima "miteleuropskog" odgoja. U Zagrebu, inače, nikome ne pada na pamet, niti su za tim osećali potrebu pa zato tako nešto i ne primećuju - da se zapitaju da li se "dok se još moglo" neko od njih obratio svojim beogradskim prijateljima da objasne zašto - znatno pre početka ovog surovog rata - hiljade Srba beže iz Zagreba ostavljajući tamo sve što su stekli? Zašto bi im se zbog toga javljali kad su to Srbi radili smišljeno i organizovano da bi pred licem međunarodne zajednice bacili ljagu na kulturnu i deomkratsku Hrvatsku.

Uostalom, kako čitamo po zagrebačkim novinama i slušamo izjave političkih uglednika - pa Srbi sami miniraju svoje kuće po Zagrebu, srušili su i muzej Pravoslavne crkve i sedište mitropolije, minirali su i jevrejsku opštinu... sve to jasno piše u ovašnjim novinama i može se čuti na svakom koraku. Jer, Srbi su barbari, divlji narod, nekulturni, genetski predodređeni za zločince i razbojnike... Pa zašto da se za to Hrvati brinu i objašnjavaju?

Nije među takvima bio ni Relja Bašić, iako je on ipak nešto drugo nego hadezeovi zabavljači tipa Nele i Dudeka. U današnjoj Hrvatskoj, naime, da bi se iole moglo slobodnije govoriti o aktuelnoj vlasti poželjno je prvo odvaliti odgovarajuću porciju onima preko Save i Drine, pa onda idemo na stvar.

Zato ne treba smetnuti ni ove reči Relje Bašića izgovorene posle njegovog izbornog neuspeha kao kandidata HSLS-a u jednoj zagrebačkoj izbornoj jedinici (gde je hadezeov protivkandidat pobedio tako što se pri kraju glasanja naglo povećao broj upisanih birača - na 107 odsto):

- Mene Hrvatska zanima jedino kao integracija za Evropom i svijetom. Ja ne verujem u neko autohtono i autentično hrvatstvo koje ne bi bilo na planu razmišljanja pripadnosti srednjoj Evropi. Sve ovo drugo je danas stvar prošlosti. Pogotovo razmišljati tko je veći ili manji Hrvat, to mi se čini apsurdnim...

Ako želimo kako-tako ući u Evropu, mislim da ćemo morati zatomiti te svoje prvobitne nagone. Uvjeravam vas da sam veliki Hrvat, ali sam našao sjajnih ljudi među nehrvatima, kao što sam našao groznih ljudi među Hrvatima... - kaže Relja Bašić, a na pitanje da li bi se poput mnogih svojih kolega učlanio u HDZ - on odgovara:

- Ako bude takav filmski scenarij da mi se ponudi jedna takva komična uloga - ja bih to eventualno prihvatio.

* Nastavak feljtona u petak 11. januara

star
Oceni
4.33
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi