Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (36)

Feljton: Rat na Balkanu (14)

U oslobođenom Beogradu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.starosajmiste.info

Malo-pomalo, stanje se normalizovalo. Oduševljene grupe različitih organizacija komunističke omladine i manje oduševljenih građana, upućenih na obavezan rad, postupno su raščišćavale ruševine i krš sa ulica. Poslednji Nemci su pronađeni i isterani iz njihovih skrovišta. Najveći deo Crvene armije krenuo je da vojuje nove bitke dalje na severu. Ponašanje preostalog dela ukroćeno je strogim disciplinskim merama. Dovoz hrane, koji je prvih dana pretio da otkaže zbog nedostatka saobraćaja, bio je reorganizovan. Ponovo su otvorene radnje, škole, crkve, pozorišta, jedan noćni lokal, zvani "Ruski car", a u koji su naročito zalazili oficiri Crvene armije. Postepeno i sa oklevanjem počeli su da se pojavljuju i oni građani koji su u početku smatrali da je mudrije ne izlaziti na ulice

Ficroj Meklin (Fitzroy MacLean, 11. mart 1911. – 15. jun 1996) je čuveni škotski vojnik, pisac i političar. Bio je šef britanske vojne misije kod jugoslavenskih partizana. Ficroj Meklin je bio Čerčilov prijatelj i čovek od poverenja kojeg je Čerčil sa samo 36 godina unapredio u brigadnog generala, i uputio u Jugoslaviju "da otkrije ko ubija najviše Nemaca da bi im pomogli da ih ubijaju još više". Brigadir Ficroj Meklin je u drugom svetskom ratu od 1943. godine bio šef britanske vojne misije kod Vrhovnog štaba NOV i POJ. Iako su Čerčilove simpatije inicijalno bile na strani Mihailovića i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, britanska obaveštajna služba je došla do zaključka da se u Jugoslaviji partizani mnogo ozbiljnije bore protiv fašista nego četnici, nakon čega su Saveznici počeli da ih pomažu. Svoja sećanja iz Drugog svetskog rata sa područja bivše Jugoslavije objavio je u knjizi Rat na Balkanu.KO ODLAZI KUĆI?

Nekoliko dana posle oslobođenja grada, Tito je stigao u Beograd i prisustvovao paradi jedinica koje su ga oslobodile. Stojeći kraj Tita na počasnoj tribini, bilo je nemoguće a da me duboko ne gane prizor iscepanih, od borbe iscrpljenih partizana različitog rasta i uzrasta, koji su koračali ispred nas.

Veterani sa Solunskog fronta i balkanskih ratova koračali su pored dečaka od šesnaest i sedamnaest godina; tu i tamo u stroju bi bila poneka devojka, s puškom i rancem, pored muškaraca; neki su bili visoki, a neki niski. Svi su imali neobičnu zbirku oružja i različitu opremu, a bilo im je zajedničko samo jedno: sve je bilo zaplenjeno od neprijatelja u borbi. Uniforme, najvećim delom skinute sa mrtvih Nemaca i Italijana, bile su pocepane i prljave, iskićene čuturama, ručnim bombama i čudnim komadićima opreme, jer su svi došli pravo iz borbe i odlazili pravo u borbu. Obuća im je bila iscepana i iskrpljena. Izgledali su neuhranjeni i umorni.

A ipak su koračali dobro, držali se ponosito i osmehivali se marširajući. Većina njih bila je iz Prvog korpusa. Oni su proveli čitave tri poslednje godine boreći se. Od proleća su se probijali i prešli više od polovine Jugoslavije. Sada, posle svih opasnosti i teškoća koje su preživeli, hladnoće i gladi, napada i protivnapada, zaseda i dugih noćnih marševa, posle stalnih napetosti i neizvesnosti koje su trajale nedeljama, mesecima i godinama, najzad su ulazili u svoj glavni grad kao pobednici.

Oslobodenjem Beograda, gerilska faza narodnooslobodilačkog pokreta se završila. Preostalo je još ogorčenih borbi, ali prošli su dani pravog gerilskog ratovanja.

Za nekoliko nedelja Srbija, Makedonija, Crna Gora, Hercegovina, Dalmacija i velika područja Bosne i Hrvatske bili su oslobođeni. Nemci su sada bili u potpunom povlačenju i njihova strategija bila je usmerena jedino na to da sačuvaju komunikacije kojima su odstupali. Imajući u vidu ovaj cilj, oni su sakupili glavninu svojih snaga da održe glavnu komunikaciju na liniji Sarajevo-Brod-Zagreb sa golim minimumom teritorije potrebne za odbranu. Istovremeno, držali su i sve pobočne komunikacije koje su povezivale ovaj put sa Bihaćem, Banja Lukom i Mostarom, i na taj način štitili jugozapadni bok glavne linije povlačenja od napada partizana i od eventualnog savezničkog iskrcavanja u Dalmaciji. Severoistočno od Broda, štiteći drugi bok odstupnice koju je sada ozbiljno ugrožavala Crvena armija, Nemci su pružali snažan otpor u Sremu, teritoriji u vidu klina, koja se graniči sa dve strane rekama Savom i Dunavom. Ovde je stabilizovan front, na kome su se Nemci očajnički odupirali udruženim snagama Rusa, partizana i Bugara da se probiju ka Brodu. U međuvremenu, na severu Jugoslavije, u Hrvatskoj i Sloveniji, Nemci su pripremali odbrambene linije na koje su mislili da se konačno povuku. U periodu od dva-tri meseca, gerilsko ratovanje pokreta otpora pretvorilo se u frontalni rat, vrstu rata koji je bio sasvim nov za partizane.

I politički, takođe, oslobađanje Beograda označavalo je početak sasvim nove faze. Prošli su dani kad su partizanski državnici i administratori morali preko noći da se provlače kroz neprijateljeve linije da bi svršavali svoje poslove. Tito i članovi njegovog Nacionalnog komiteta sada su bili sigurno smešteni u glavnom gradu i njihov zadatak bio je da vladaju i upravljaju zemljom. Ovo je, isto tako, predstavljalo veliku promenu.

Jedno je bilo sasvim jasno. Partizani su došli sa ciljem da tu i ostanu. Oni su već imali potpuni nadzor nad praktično čitavom Jugoslavijom. Kao što sam oduvek očekivao da će se desiti, povlačenjem Nemaca, partizani su ostali potpuno sami na vlasti. Nije bilo ozbiljnih takmaca. Čim je nestalo nemačke podrške, srušile su se različite kvislinške administracije. Nedić je otišao iz Beograda s Nemcima. Pavelić se pripremao da pobegne iz Zagreba. Vojne i poluvojne formacije, koje su organizovali, ili su se predavale ili povlačile na sever zajedno sa neprijateljevim jedinicama koje su odstupale.

Što se tiče četnika, mnogi su se koristili amnestijom i pridružili se partizanima. Drugi su se pridružili pristalicama Nedića i Ljotića i, kao i oni, povlačili se na sever zajedno s Nemcima. Sam Mihailović, sa malom jedinicom pouzdanih sledbenika, povukao se u šume Bosne, u ona ista područja gde su se partizani borili protiv Nemaca. Po beogradskim salonima širili su se glasovi da će na proleće, kad šume ozelene i poboljša se vreme, doći do četničkog ustanka u čitavoj Srbiji. Ali za sada nije bilo nikakvih znakova za tako šta i partizani su radili na učvršćivanju svog već nadmoćno jakog položaja, koristeći se svim raspoloživim sredstvima.

Photo: Stock

Ona su bila znatna. Na prvom mestu, politička, vojna i upravna organizacija bile su uspešne i dalekosežne (nisu uzalud njihovi rukovodioci bili iskusni komunisti); stoga su bili kadri da bez odlaganja preuzmu nadzor nad svim ključnim položajima u zemlji. Ratni uslovi išli su naruku centralizaciji. Bilo je lako opravdati politiku državne kontrole i opsežnu konfiskaciju, tako da je uskoro veći deo industrije i trgovine bio manje-više neposredno pod upravom Nacionalnog komiteta. Štampa i radio su otprve, prirodno, počeli da slede partijsku liniju. Konačno, i mobilizacija je dala vrhovnoj vlasti pogodnu priliku da obuhvati svakog sposobnog pojedinca u zemlji, dok je postojanje znatnog broja naoružanih ljudi značilo da su odluke vlasti podržane i vojnom silom. Ovim uobičajenim postupcima, moć se brzo koncentrisala u rukama Nacionalnog komiteta.

Ne treba pretpostaviti da partizani krajem rata nisu uživali u velikoj meri i iskrenu podršku naroda. Svojom hrabrom borbom protiv okupatora za vreme rata, oni su zadobili široko divljenje i priznanje, koje je poraslo kad su najzad izašli iz borbe kao pobednici. Za mnoge ljude je izgledalo da Tito i narodnooslobodilački pokret predstavljaju najbolji, ako ne i jedini vid sigurne vlasti, a ovo je bilo veoma značajno u zemlji u kojoj je četiri godine harala nesloga i borba. Znalo se da uživaju podršku i priznanje velikih saveznika i, iznad svih, Sovjetskog Saveza, čija je Crvena armija, čak i posle povlačenja, i dalje iza granica vladala u vojnom pogledu situacijom. Na taj način postignuta je ravnoteža nadmoćno u njihovu korist.

Ovakva je bila pozadina pregovora koji su sada počeli između Tita i Šubašića za stvaranje jedinstvene jugoslovenske vlade. Tito je od početka imao sve karte u svojim rukama. Sve karte, osim jedne, jer je on pridavao dosta značaja dobijanju saveznčakog priznanja za svoj režim.

Na dan 27. oktobra, prvi put sam razgovarao sa Titom u Beogradu. Razgovor se odvijao u vili na periferiji grada, u kojoj je do pre nekoliko dana stanovao neki visoki nemački funkcioner. Prvobitno je, kako sam pretpostavljao, pripadala nekom bogatom trgovcu. Nameštaj i ukrasi bili su tamne boje, teški i sjajni; očigledno vrlo skupi. Na Titovom stolu, primetio sam, nalazila se mala bronzana Napoleonova bista.

Nisam video Tita od njegovog nestanka sa Visa. Počeo je da mi priča kako su se on i dr Šubašić, koji je došao u Jugoslaviju nešto pre toga i pridružio mu se u Vojvodini, u principu složili za rešenje u sledećem smislu. Antifašističko veće će i dalje ostati vrhovno zakonodavno telo, ali će se stvoriti jedinstvena vlada koja će obuhvatiti vodeće članove kako Titovog Nacionalnog komiteta, tako i kraljevske jugoslovenske vlade. Ova vlada u dogledno vreme raspisaće izbore koji će odlučiti o budućem obliku vladavine u zemlji. U međuvremenu, teorijski će i dalje oblik političkog uređenja biti monarhistički, ali će kralj ostati u inostranstvu i njega će u Jugoslaviji zastupati Namesnički savet. Prenoseći mi ovo, Tito je sasvim jasno rekao da prihvata kompromis ove vrste jedino da bi obezbedio trenutno priznanje od strane saveznika.

Photo: Stock

Ovo je bila veoma značajna vest. Istovremeno sam rešio da obavestim Tita kakve je neprijatnosti izazvao njegov tajanstveni odlazak sa Visa.

Nešto ranije, oktobra meseca, g. Čerčil se nalazio u Moskvi i, pošto je bio radoznao da sazna nesto o Titovom kretanju posle iskradanja sa Visa, upitao je neposredno Staljina da li zna šta se desilo sa Titom? Na ovo neposredno pitanje dobio je i podjednako neposredan odgovor da je Tito bio u Moskvi. Tako je najzad razrešena tajna Titovog nestanka. Naoružan ovim saznanjem, nisam mogao odoleti iskušenju da ne upitam Tita kako mu se dopala poseta Sovjetskom Savezu? U prvi mah izgledao je malo iznenađen i zapitao me kako sam saznao da je bio tamo. Onda se, kad je doznao za izvor obaveštenja, nasmejao i počeo nadugačko da mi priča o svojoj poseti. Rekao je da je sada prvi put sreo Staljina. Zapitao sam ga šta misli o njemu? - Veliki čovek - rekao je - veoma veliki čovek. - Nije bilo sumnje u iskrenost ovog divljenja, ali da nije možda ono bilo, pitao sam se, pomalo protkano i surevnjivošću?

Glavna svrha njegove posete bila je, kako je izgledalo, da sa sovjetskom Vrhovnom komandom razmotri pitanje uloge Crvene armije u predstojećim operacijama za oslobođenje Beograda i okolnog područja. Kao što je on rekao, dozvolio je Crvenoj armiji ulazak na jugoslovensku teritoriju. Posle povratka otišao je u Vojvodinu da odatle rukovodi operacijama.

Rekao sam Titu da je g. Čercil bio veoma uvređen što je otišao na takav način. Rekao sam mu takođe o nekorektnom ponašanju njegovih potčinjenih, o svađama i beskonačnim malim teškoćama do kojih je došlo u njegovom odsustvu.

Ovo ga je, izgleda, iskreno ražalostilo. Rekao mi je da mu je žao što čuje da su njegovi potčinjeni bili nerazložni. Odmah će sve urediti. Isto tako bilo mu je žao što čuje o trvenju i učiniće sve da ovo odstrani.

Odgovorio sam da mi je drago što ovo čujem. - Ali - dodao sam - izgleda, ne shvatate da je svemu najviše naudilo to što ste vi otišli, a da nam niste rekli kuda idete. - Ali Tito nije mogao ili nije želeo da ovo shvati. - Pa, nedavno je - odgovorio je naivno - g. Čerčil bio u Kvebeku da se vidi sa predsednikom Ruzveltom i ja sam čuo za ovu posetu tek posle njegovog povratka. I ja se nisam naljutio. - Odlučio sam da će biti najbolje da ovu Titovu primedbu ne prenesem g. Čerčilu.

Dr Šubašić
Photo: www.crohis.com

U međuvremenu je dr Šubašić takođe stigao u Beograd. On je odseo u hotelu "Mažestik" i zato sam tamo otišao da ga posetim. Učinilo mi se da izgleda iscrpljeno. Sedeći usred sjajnožutog nameštaja u njegovoj spavaćoj sobi, razgovarali smo o izgledima da se postigne sporazum. On je izgledao zadovoljan tokom i načinom pregovora, iako je dodao da je veoma zamorno voditi pregovore sa partizanima. Znao sam na šta misli.

Do drugog novembra završen je nacrt sporazuma u smislu u kome mi je Tito rekao i obe strane su ga prihvatile. Preostalo je da se vidi još kakvo će mišljenje imati o njemu saveznici i kralj Petar. Dr Šubašić i Tito predložili su da ja odnesem nacrt u London i pokažem ga g. Čerčilu. Pronađen je avion i ja sam odmah odleteo kući sa nacrtom sporazuma u džepu, a Šubašić i Kardelj su odleteli u Moskvu da konsultuju maršala Staljina.

Kad sam se nedelju-dve kasnije vratio u Beograd, doneo sam i poruku g. Čercila za Tita, kojom ga obaveštava, iako bez nekog posebnog oduševljenja, da je prihvatio nacrt sporazuma kao mogućnu osnovu za postizanje saglasnosti.

Dr Šubašić se sad već vratio iz Moskve, gde je video maršala Staljina i dobio njegovo odobrenje za sporazum. Staljin je, rekao je, naročito nastojao na potrebi za pravim demokratskim institucijama. - Nikakve vaše udešene izbore! - vedro je doviknuo Kardelju i svi su se srdačno smejali. Ohrabren ovim, dr Šubašić je, posle daljih razgovora sa Titom, odleteo u London da preda nacrt sporazuma kralju Petru.

U međuvremenu, ne uživajući posebno u ovom novom životu, počeo sam u Beogradu da obavljam poslove koji su, u stvari, spadali u okvire ambasade, pored posla u vojnoj, pomorskoj i vazduhoplovnoj misiji, koja se takođe veoma uvećala. Za to što sam ipak uspeo da sve to savladam, na prvom mestu moram da zahvalim želji i prilagodljivosti osoblja koje se, dolazeći iz relativno aktivnog i uzbudljivog života po šumama i planinama, sada pretvorilo, u razdoblju od nekoliko nedelja, u veoma efikasnu grupu, vezanu za kancelariju. Vivijen Strit se sada vratio svome puku u Italiji, Endru Meksvel je bio na dužnosti mog pomoćnika u Beogradi a Džon Klark je komandovao pozadinskim štabom u Italiji. Džon Selbi, koji se vratio, pošto je pomagao da se obuči novo jugoslovensko vazduhoplovstvo u severnoj Africi preuzeo je sva vazduhoplovna pitanja. Veći broj mojih drugih oficira, koji su bili u različitim krajevima Jugoslavije, priključili su se osoblju štaba: Ričard Kin (Richard Keane) iz Vojvodine, Stiven Klisold (Stephen Clissold) iz Hrvatske, Tobi Milbenk (Toby Milbanke) iz Bosne i Fredi Kol, koji je preuzeo poslove administracije. Vodnik Kempbel i njegovi radio-tehnničari bili su zaduženi za radio-vezu sa Londonom i Italijom i sada su obavljali sav posao velike diplomatske misije. Stariji vodnik Čarli Baton i vodnik Dankan, u novim uniformama, preuzeli su dužnosti majordoma šefa kancelarije.

Beograd, kao i svi novooslobođeni gradovi, bio je čudno mesto za stanovanje.

Nisu nedostajale opomene nedavne prošlosti. Sa zidova su još uvek lepršale iskidane objave sa potpisom nemačkog komandanta, kojima se objavljivalo masovno streljanje građana u znak represalija zbog partizanskih akcija. Izvan grada, sumorne barake velikog nemačkog koncentracionog logora. Izgoreli tenkovi, uništeni u borbi za grad, još uvek su zakrčivali ulice, a tu i tamo mali drveni krstovi na trgovima i parkovima ili sa strane ulice obeležavali su rasturene grobove partizana i Rusa, koji su poginuli u toku borbe. Svaka četvrta i peta kuća, takođe, u ulicama sa drvoredima bila je oštećena, jer je Beograd pretrpeo česta bombardovanja kako od Luftvafea 1941. godine, tako i kasnije od saveznika za vreme nemačke okupacije; u toku nedavnih borbi došlo je do daljeg razaranja. Na kraljevsku palatu, s čijih prozora su pristalice rivalske dinastije pre 40 godina izbacile telo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, pao je direktan pogodak bombom i sva je bila u ruševinama.

Đorđe Karađorđević
Photo: Stock

Ova palata u ruševinama nije bila jedini preostali dokaz dinastičkih trvenja. Uskoro posle mog dolaska Beograd, u mom štabu posetio me je jedan stariji gospodin sa beretkom na glavi. Predstavio se kao princ Đorđe Karađorđević, stariji brat kralja Aleksandra i stric današnjeg kralja. Odmah je počeo da mi priča svoju životnu istoriju. Bilo je preterano, pričao je, da je on ubio svoga posilnog. Njegovi neprijatelji su iskoristili ovaj incident. Da je on zadržao sva prava, danas bi bio kralj Jugoslavije.

Neko ga je zapitao, nezavisno od ovoga, da li ima sve što mu treba? Da, rekao je, sve. Partizani su veoma ljubazni. Vratili su mu njegova kola koja su bila rekvirirana za vreme borbi, a Tito mu je poslao i poklon u hrani. Bilo je prijatno naići na nekoga ko ga ceni. I onda je otišao - nezadovoljna kraljevska ličnost sa beretkom navučenom nad jedno oko.

Nekoliko nedelja posle našeg dolaska, povremeno su se noću ulicama prolamali pucnjevi pušaka i rafali mitraljeza, kad su zalutali Nemci, koji su zaostali prilikom povlačenja i skrivali se po tavanima i podrumima, pokušavali da izađu i probiju se. Rusi su takođe voleli da pucaju iz svog oružja iz čiste joie de vivre i jednom, dok su neki moji oficiri sedeli u menzi slušajući radio, unutra je banuo pijani vojnik Crvene armije, nenajavljen, i smejući se ispraznio automat u zvučnik.

Onda nam se desio incident sa džipovima. Američka misija je držala svoje džipove ispred kuće. Pošto su, kao i mnogi njihovi zemljaci, duboko verovali u ljude ili možda samo zato što su bili dosta nemarni, oni nisu hteli da se muče i osiguravaju volan katancem. Mi, iz Britanske misije, pripadnici mnogo starije civilizacije, imali smo ciničnije mišljenje o ljudima; na našim džipovima nalazili su se veliki katanci, a kola smo ostavljali u garaži. Prve noći nestali su svi američki džipovi, a naši su ostali netaknuti. Mi smo saosećali sa našim američkim kolegama i sami sebi toplo čestitali na našoj dalekovidosti. Isto tako preduzeli smo naknadne mere i zatražili od partizana da postave stražu ispred garaže. Ove mere su, kako se utvrdilo, bile sasvim opravdane. Idućeg dana, kad smo pošli po naše džipove, zatekli smo našeg partizanskog stražara kako razgleda, ne bez ponosa, telo vojnika u ruskoj uniformi koga je, izgleda, ubio braneći naše džipove. Nadali smo se da će ovaj drastičan primer, u svakom slučaju, zaustaviti krađu džipova. Ali naše nade nisu bile opravdane. Rano idućeg jutra, kad smo otišli u garažu, naših džipova više nije bilo. Na podu su ležali polomljeni katanci i leš partizanskog stražara. Ovo je bilo delo, kako su nas uverili, "fašističkih provokatora".

Malo-pomalo, stanje se normalizovalo. Oduševljene grupe različitih organizacija komunističke omladine i manje oduševljenih građana, upućenih na obavezan rad, postupno su raščišćavale ruševine i krš sa ulica. Poslednji Nemci su pronađeni i isterani iz njihovih skrovišta. Najveći deo Crvene armije krenuo je da vojuje nove bitke dalje na severu. Ponašanje preostalog dela ukroćeno je strogim disciplinskim merama. Dovoz hrane, koji je prvih dana pretio da otkaže zbog nedostatka saobraćaja, bio je reorganizovan. Ponovo su otvorene radnje, škole, crkve, pozorišta, jedan noćni lokal, zvani "Ruski car", a u koji su naročito zalazili oficiri Crvene armije. Postepeno i sa oklevanjem počeli su da se pojavljuju i oni građani koji su u početku smatrali da je mudrije ne izlaziti na ulice.

Bila bi greška pretpostaviti da je oslobođenje Beograda od Nemaca pozdravilo čitavo stanovništvo. Mnogi, to je tačno, pozdravljali su partizane i Crvenu armiju kad su ušli u grad. Ali neki, pod utiskom stalne nemačke propagande ili priča koje su čuli od drugih, manje sumnjivih izvora, strepeli su od "boljševičkih hordi", plašili se za svoje živote, svoja religiozna uverenja i svoju imovinu. Drugi nisu imali čistu savest. Nije bilo lako, moramo imati na umu, preživeti u Beogradu pod Nemcima. Oni građani koji su protekle tri i po godine sarađivali sa neprijateljem, sasvim razumljivo, nisu bili skloni da sa oduševljenjem pozdrave pobedonosni povratak svojih zemljaka koji su te iste tri i po godine proveli boreći se protiv neprijatelja u planinama i šumama.

Photo: Stock

U međuvremenu, Tito se preselio u Beli dvor, bivšu rezidenciju princa Pavla, na periferiji grada, i tamo sam, skoro svakodnevno, odlazio na razgovor sa njim.

Ma šta se pričalo o političkom uverenju princa Pavla, on je bio čovek izvrsnog ukusa. Izgleda da je Beli dvor sagrađen nekoliko godina pre rata u stilu engleske džordžijanske gospodske kuće. Bio je prijatno namešten i sa izvanrednom zbirkom knjiga i slika. One nisu pretrpele nikakvu štetu od Nemaca i Tito ih je ostavio onako kao što ih je zatekao. On je savesno objašnjavao da je svojina princa Pavla konfiskovana zbog izdajničkog ponašanja. Imovina kralja Petra, s dmge strane, bila je netaknuta.

Kad sam ga prvi put posetio u novoj kući, on se tek bio uselio, tako da smo zajednički razgledali palatu, bukvalno od tavana do podruma. Gore smo zatekli Olgu, koja je privremeno imala složene dužnosti domaćice i lične sekretarice, zauzetu skidanjem kraljevskih oznaka sa posteljine. Kao što nam je rekla, ne bi imalo smisla dopustiti čoveku Maršalovih političkih ubeđenja da spava u postelji sa krunom. Pošto smo se divili nameštaju, knjigama i slikama, sišli smo u podrum, gde smo našli velike crne kutije. Kad smo ih otvorili, videli smo da su pune zlatnog posuđa. - Šta li ovo može biti? - upita Tito izvlačeći veliku pozlaćenu zdelu sa bogato ukrašenim poklopcem. Pošto smo utvrdili da je to zdela za čorbu, nastavili smo dalje da razgledamo.

Podrum je, kako smo utvrdili, zatvarao ulaz u lavirint podzemnih prolaza u kojima su se nalazila kupatila i klima-uređaji, koji su, očigledno, bili izgrađeni kao skrovište protiv napada iz vazduha i u slučaju bekstva od razjarene gomile, jer je jedan od ovih hodnika imao i izlaz oko dva-tri kilometra dalje u šumi. Ovo možda nije bila sasvim suvišna mera opreznosti, ako uzmemo u obzir koliko je namesnikovih prethodnika završilo neprirodnom smrću. Već sam na putu gore primetio velike četvrtaste kasarne koje su okružavale brdo na kome se nalazio dvor - urbanističko planiranje koje je isto tako imalo i političkog značaja.

Tito, sa svojom prirodnom sklonošću za lepe stvari u životu, uskoro se svikao na novu okolinu kao da je čitav vek proveo u dvorcu. Ali, usred svega ovoga, moramo pravo da kažemo, prema nama koji smo ga znali odranije, ostao je isto prijateljski raspoložen i jednostavan u ponašanju kao i pre.

Ali sad, kad je Beograd bio oslobođen, većina članova moje Misije smatrala je da je prvobitni zadatak zbog koga su poslati u Jugoslaviju ispunjen i već su tražili neke nove gerile kojima bi se priključili u nekom drugom kraju sveta. Ja lično sam zamolio da mi se dozvoli da odem iz Jugoslavije čim se stvori jednstvena vlada i uspostave redovne diiplomatske veze, što nije odobreno.

U međuvremenu, preostalo je da se osnuje jedinstvena vlada i uspostave redovne diplomatske veze - što je bilo lakše reći no učiniti. U Londonu je dr Šubašić, uz podršku Ralfa Stivensona i Vlatka Velebita, pokušavao da pronađe formulu kojom bi uverio kralja Petra, zadovoljio Tita i obezbedio savezničkim vladama prikladan izlaz iz dileme u kojoj su se našle. Ovo je bio veoma težak i nezahvalan zadatak. Kralja Petra, sasvim prirodno, nije bilo lako razuveriti, a Tita, koji je boravio u Beogradu sa svim kartama u rukama, nije bilo lako zadovoljiti. Savezničke vlade, sa svoje strane, ograničavale su se da naglase potrebu za što bržim osnivanjem demokratskih institucija. Povremeno je iz Moskve stizala primedba od maršala Staljina da mu je već sve dojadilo. Ja sam telegrafski izveštavan šta se dešava i sa svoje strane sam prenosio ova obaveštenja Titu.

Photo: Stock

U tom periodu bilo je dosta poslova koje smo morali da obavljamo u Beogradu. Zbog napredovanja savezničkih armija u severnoj Italiji bile su nam potrebne pomorske i vazduhoplovne baze na istočnoj obali Jadranskog mora. U poslednje vreme, mesni partizanski komandanti bili su veoma sumnjičavo raspoloženi prema našim namerama u ovakvim stvarima i izvanredno nekooperativni, a u Titovom odsustvu ovo je dovodilo do znatnih pojedinačnih objašnjenja. Očigledno da je bilo potrebno postići obiman sporazum koji bi regulisao ovu stranu anglo-jugoslovenskih odnosa, i ja sam sada počeo pregovore sa Titom, koji su se, posle teškog nagađanja, završili sporazumom kojim smo dobili privremenu vazduhoplovnu bazu kod Zadra, zatim otvaranje dalmatinskih pristaništa Kraljevskoj ratnoj mornarici, i kojima se reguliše raspodela zaliha UNRRA-e u Jugoslaviji.

Sa ogromnim povećanjem administrativnog i drugog posla koji je nastao zbog naglog oslobođenja velikih područja zemlje, bili smo prinuđeni da sve više poslova prebacujemo na podređene, koji često nisu imali dovoljno iskustva i razložnosti, a ovo je, pak, dovodilo do nesrećnih reperkusija, bar što se tiče anglo-jugoslovenskih odnosa, a nesumnjivo i u drugom pogledu.

Srećom, za sve vreme dok sam bio u Jugoslaviji, uživao sam potpunu slobodu pristupa Titu i nisam oklevao da se ovim koristim i da odstranim koliko god mogu bezbrojne sitnije sporove i izvore nesporazuma koji su već pretili da ugroze naše odnose s partizanima, ma kako oni izgledali sitni. Ova pitanja raščistili bismo u Belom dvoru, kao što smo to činili u manje civilizovanoj sredini na drugim mestima, i naši razgovori, ma kako bili burni, obično su na kraju dovodili do nekog sporazuma.

U međuvremenu, u Londonu dr Šubašić još uvek nije uspeo da nagovori kralja Petra da prihvati uslove predloženog sporazuma za stvaranje jedinstvene jugoslovenske vlade. Zaista, činilo se da uopšte neće uspeti.

I onda je u Beogradu Tito počeo da vrši pritisak. Štampa, koja je do tada jedva pominjala ove pregovore, počela je žestoko da napada kralja i, kao čudom, na ulicama su se pojavile gomile demonstranata uzvikujući: "Hoćemo Tita - nećemo kralja!" Tito me je zapitao da li sam ih čuo? Rekao sam da nisam mogao a da ih ne čujem, jer su skoro sve vreme klicali odmah ispod mog prozora.

Photo: www.novosti.rs

Zatim, 18. januara, g. Čerčil je definisao stav britanske vlade u govoru u Donjem domu. - Pitanje je dana - rekao je - kad se mora postići sporazum o ovom problemu. Ako ne budemo dovoljno srećni da dobijemo saglasnost kralja Petra, ova stvar će morati da se reši tako kao da je dao pristanak. On je istovremeno ponovo izjavio sasvim jasno da nas ne zanima vrsta režima koji će se uspostaviti u Jugoslaviji. - Mi nemamo - rekao je - posebnog interesovanja za politički režim koji će prevladati u Jugoslaviji. Pretpostavljam da će mali broj ljudi u Britaniji biti veseliji ili žalosniji zbog budućeg ustavnog uređenja Jugoslavije.

Ovo je ponovo uverilo Tita, koji je do tada sumnjao da možda pokušavamo vratiti kralja silom, da ne mora da bude zbog ovoga zabrinut. Prilikom naših susreta, bivao je sve raspoloženiji.

Ali, čekalo nas je iznenađenje. Bez ikakve opomene, 22. januara kralj je obavestio štampu da je izgubio poverenje u dr Šubašića i da je odlučio da udalji i njega i njegovu vladu. On namerava, kako je napomenuo, da neposredno uspostavi vezu s Titom.

- Uradite sve što možete da smirite Tita - telegrafisao je Foren Ofis, sada uspaničen. Ali nije bilo potrebno. Tito je bio mirniji no ikad ranije. "Čitava stvar je", rekao je, "prava pozorišna igra."

Skoro mesec dana, stanje je bilo neizvesno. Ponovo su uspostavljeni odnosi između kralja i dr Šubašića i postupno se problem suzio na pitanje izbora tri namesnika, čiji će zadatak biti da potajno održavaju monarhistički režim u Jugoslaviji sve do trenutka održavanjs izbora.

Po ovom čisto akademskom pitanju - jer je od samog početka bilo jasno da će namesnici biti samo marionete - između Londona i Beograda su izmenjani bezbrojni telegrami; bilo je neophodno da sva tri namesnika moraju biti pravi, čisti demokrati. Ali, kao i obično, sve je zavisilo od toga šta se podrazumeva pod pravim demokratima. Podnošeni su i razmatrani zahtevi jednog broja starijih i iskusnijih srpskih, hrvatskih i slovenačkih političara, a optužbe i protivoptužbe letele su tamo-amo u pravom balkanskom stilu. U nastaloj zbrci bar po jedan kandidat je odbijen od strane koje ga je prvobitno predložila, pošto se utvrdilo da ga je već predložila i druga strana, a jedan stariji gospodin za koga su mi rekli da je "poštovan od svih", kad je njegovo ime poslato sa izgledima da će biti opšte prihvaćen, bio je već dugo mrtav. Izgledalo je kao da će se ovo nagrađanje beskonačno nastaviti.

Onda, početkom februara, dok je sneg još uvek pre krivao ulice Beograda, saznali smo da Velika trojica, Čerčil, Staljin i Ruzvelt, treba da se sastanu u sunčanoj Jalti, na obalama Crnog mora. Jugoslavija će, kako smo saznali, biti na dnevnom redu, i, sa izvesnom napregnutošću, očekivali smo da čujemo grmljavinu sa Olimpa na Krimu. U dogledno vreme dalo je glasa od sebe ovo kombinovano proročište. Pomenuti su već tradicionaln demokratski principi. Bez ovih dodataka, proročanstvo se svodilo na to da Tito i Šubašić treba da nastave svoj posao. Nije bilo ni reči o kralju Petru.

Ovo je dokrajčilo stvar. Kralj Petar je popustio. Pregovori u Londonu odjednom su okončani. Za nedelju dana dr Šubašić i njegova vlada stigli su u Beograd, sa mandatom da se što pre sporazumeju sa Titom.

Kraj je sada bio na pomolu. Odlučeno je da Ralf Stivenson, koji je već skoro dve godine bio naš ambasador pri čitavom nizu kraljevskih jugoslovenskih izbegličkih vlada, čim se stvori jedinstvena vlada (na papiru "kraljevska"), jednostavno pređe u Beograd i tako prećutno naglasi kontinuitet monarhije. Vršene su pripreme da doputuje avionom čim se osnuje nova vlada, a ja sam se pripremao za odlazak.

Nešto pre mog odlaska iz Beograda, došao je u posetu feldmaršal Aleksander, koji je nedavno nasledio feldmaršala Vilsona na dužnosti glavnog savezničkog komandanta. Ovo je bio izvanredan uspeh. Titu su bile poznate Aleksanderove ratne zasluge u oba rata, a, osim toga, on mu se svideo prilikom njihovog prvog susreta u štabu 15. grupe armija, dok se feldmaršal sa svoje strane iskreno divio Titu kao vođi gerilaca, cenio njegove nesumnjive zasluge za stvar saveznika. Ova poseta dala je povod za nekoliko neprevaziđeno lepih zabava, krunisanih balom koji je Tito priredio u Belom dvoru, a istovremeno bilo je to oproštajno veče u moju čast.

Iz Beograda me je feldmaršal poveo da posetimo njegovog sovjetskog kolegu maršala Tolbuhina, koji je komandovao Trećim ukrajinskim frontom i sada se pobedonosno probijao duboko u Istočnu Evropu. Tri dana smo živeli kao u magli, od votke u bezimenom selu u Mađarskoj, iz koga su, izgleda, raseljeni svi stanovnici, a čije su mesto zauzeli oficiri visokih činova Crvene armije. Ali, iako smo mnogo posećivali bankete i nazdravljali, razmenjeno je veoma malo vojnih obaveštenja;

Rusi su ostali srdačni, ali neuhvatljivi.

Jedan mali incident ostao mi je još uvek u sećanju. Bile su to uspomene na ranije godine. Slatki krimski šampanjac služen je za votkom, a za njim lepljiva kavkaska rakija. Posle ogromnih kečiga, pečenih ćurki i čitavih punjenih prasića, služeni su: rashlađeni kavijar u ogromnim zdelama i druge tople i hladne zakuske. Zatim se pojavio izvrstan kolač sa ukrasima od ružičastog šećera, u obliku alegoričnih statuica i patriotskih simbola, i bilo je još boca i čaša. Gotovo niko u prostoriji, osim nespretnih kelnera u belim bluzama, nije imao niži čin od generala. Svi su bili srećni, opušteni i komotni. Zdravice su se menjale, visoki oficiri, još sveži od pobeda, počeli su glasno da se smeju i dovikuju jedan drugom preko dugog, bogatog stola. Kako se sve ovo razlikovalo, pomislih, od Moskve u danima pre rata.

Moj sused, krupan čovek neodredenih godina, sivkaste kože, četvrtaste, sive glave, kratko podšišane kose, sa krutim, zlatnim epoletama i četiri zvezde najvišeg generalskog čina Crvene armije, okrenuo se prijatno k meni. Kako se pomerio, zazveckali su sjajni nizovi ordenja i medalja na njegovoj bluzi. Opazio sam da ima nemarno pričvršćen britanski Orden kupatila (Order of the Bath).

- A gde ste, druže generale - upitao me je prijatno - naučili ruski jezik? - Odgovorio sam mu: - U Sovjetskom Savezu, pre rata. - Ovo ga ie iznenadilo. Ponovio je pitanje; ja sam ponovio odgovor. Od toga nije mogao da pobegne. Zastao je da bolje osmotri ovog čudnog stranca koji je čak i živeo u Sovjetskom Savezu. Onda me je zapitao koliko dugo? Kojih godina? Rekao sam mu: 1937, 1938, 1939.

Odjednom je njegovo široko, prijateljsko lice dobilo napregnut izraz koji sam, kako sam se sećao, viđao na mnogim licima u Moskvi, u tim starim danima. Čak i sada, usred ovog veselja, sećanje na veliku čistku predstavljalo je tužnu stvarnost.

- To - rekao je - svakako su bile godine koje stranac teško može shvatiti - i žurno se okrenuo svome susedu sa druge strane.

Photo: Stock

Po povratku u Beograd opet je sve bilo po starom. Tito, kralj Petar i Šubašić vratili su se staroj svađi oko namesnika. Nesrećan, pripremio sam se da duže ostanem. Ponovo sam provodio duge časove u razgovoru sa Titom u Belom dvoru i sa Šubašićem u hotelu "Mažestik". Ponovo smo razmenjivali hitne telegrame sa Londonom. Onda, odjednom, početkom marta, nešto se desilo u Londonu; kralj je odustao od svojih primedbi za Titovog poslednjeg kandidata; objavljeno je da je postignut sporazum. Preostalo je samo da namesnici polože zakletvu, da se osnuje nova jedinstvena vlada i da položi zakletvu.

Za sve ove formalnosti nije bilo potrebno više od nedelju dana. Polaganje zakletvi namesnika obavljeno je u punom sjaju. Pravoslavni mitropolit je obavio zakletvu srpskog namesnika, a rimokatolički nadbiskup hrvatskog i slovenačkog. Dostojanstvenici obe suparničke crkve nadmetali su se u sjaju svečanih odora. Njihovi pomoćnici su poskakivali, krstili se i odgovarali na molitve. Mirisni oblačići tamjana dizali su se ka ukrašenoj tavanici. Sva tri namesnika, opazio sam, zaklinjali su se na vernost kralju Petru, a da nisu ni trepnuli. Posle toga su me Šubašić i Kardelj upitali šta mislim o ovoj ceremoniji? Odgovorio sam da se njoj, kao ceremoniji, ništa ne može zameriti.

Dva dana kasnije, 7. marta, Tito je podneo ostavku na svoju dužnost predsednika Nacionalnog komiteta i objavio da je uspeo da formira novu jedinstvenu vladu sa dr Šubašićem, u svojstvu ministra inostranih poslova, i šest drugih članova bivše kraljevske vlade.

Čim je ova vest objavljena, poslao sam telegram Foren Ofisu i Ralfu Stivensonu, koji je već nedeljama čekao da pođe na put. Uputio se za Beograd, gde je stigao 12. marta. Bilo je odlučeno da moje vojne dužnosti preuzme vazduhoplovac, general-major vazduhoplovstva Li (Lee), koji je skoro u isto vreme stigao u Beograd.

Jedan dan posle ambasadorovog dolaska, a nekoliko dana posle mog trideset i četvrtog rođendana, pošao sam iz Jugoslavije.

Na putu za aerodrom, odvezao sam se u Beli dvor da se oprostim sa Titom. Ovo je bio prijateljski susret, kao što su bili i svi naši susreti od one večeri pre godinu i po dana, kad smo se prvi put sreli pod drvećem u ruševinama tvrđave u Bosni. Zahvalio mi se na svemu što sam učinio, kao i na pomoći partizanima za vreme rata, i rekao da mu je žao što odlazim. Ja sam mu zahvalio na visokom ordenu koji sam dobio pre nekoliko dana. Onda smo se oprostili.

Bio sam srećan što odlazim. Srećan što odlazim dok su odnosi još uvek srdačni, dok ratno drugarstvo, iskovano za vreme rata, ne pomute ljubomora i nesporazumi koji su posledica dve suprotne ideologije.

Photo: Stock

Na aerodrom došli su da me isprate: ambasador i general-major Li, razne jugoslovenske ugledne ličnosti i ono što je preostalo od mog osoblja. Bio je lep sunčan dan. Kako je duvao jak vetar, preko plavog neba navlačili su se veliki beli oblaci. Kraj mog aviona stajala je po-časna straža nove Jugoslovenske armije, spremna da je obiđem, svečano, u uniformama sovjetskog tipa i sa sovjetskim automatima.

Lice čoveka sa desne strane učinilo mi se poznato. Ponovo sam ga zagledao. On se osmehnu, držeći se još uvek veoma uspravno. To je bio "ekonom". Nisam ga video od odlaska iz Bosne. Primetio sam da je sada podoficir. - Vidite, druže generale - rekao mi je kad sam ga pozdravio - postao sam najzad pravi vojnik.

U ovo nije bilo sumnje. Jeste.

Onda sam se u pratnji vodnika Dankana popeo u avion. Prijatelji, koji su došli da nas isprate, mahali su nam. Straža je izvršila počasni pozdrav. Otpozdravio sam. Vodnik Dankan se osmehnuo. Vrata aviona su se zatvorila. Motor je zagrmeo i mi smo, truckajući se, pojurili ka pisti za poletanje.

Uskoro smo kružili visoko iznad Beograda. Pogledavši kroz prozor, video sam kako se pruža put južno ka Avali i zelenu, valovitu zemlju oko Valjeva i Aranđelovca. Onda smo se uputili u pravcu obale. Ispod nas, na planinama Bosne, još uvek se beleo sneg. Male staze su zavijale i probijale se preko prevoja. U dolini su se pružale guste šume. Tu i tamo dizao se dim iz koliba. Onda smo naišli na gole grebene Dalmacije, ostrva okupana u suncu; i ubrzo smo leteli daleko iznad pučine Jadranskog mora, na zapad.

*Kraj feljtona

*Tekst preuzet sa sajta Znaci; prevela Desanka Milekić

star
Oceni
4.39
Povezani članci
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi