Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (557)

Feljton: Rat na Balkanu (13)

Veliko finale

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.telegraf.rs

Kad smo se vratili u Pekov štab, već je bio mrak. Dosta smo videli sa Kalemegdana da nam bude jasno da se više ne može sumnjati u ishod bitke i, ono što nam je Peko rekao, ovo je potvrdilo. U bici pred Beogradom, i u samim borbama u gradu, najveći deo nemačkih snaga bio je uništen. Preživeli su pokušavali da se održe preko reke u Zemunu, kako bi na taj način dobili u vremenu da obezbede svoju odstupnicu na sever i zapad. Granate iz Zemuna još uvek su slobodno padale po Beogradu i, osim nekoliko žarišta otpora koja su sada bila u toku raščišćavanja, u gradu više nije bilo Nemaca

Ficroj Meklin (Fitzroy MacLean, 11. mart 1911. – 15. jun 1996) je čuveni škotski vojnik, pisac i političar. Bio je šef britanske vojne misije kod jugoslavenskih partizana. Ficroj Meklin je bio Čerčilov prijatelj i čovek od poverenja kojeg je Čerčil sa samo 36 godina unapredio u brigadnog generala, i uputio u Jugoslaviju "da otkrije ko ubija najviše Nemaca da bi im pomogli da ih ubijaju još više". Brigadir Ficroj Meklin je u drugom svetskom ratu od 1943. godine bio šef britanske vojne misije kod Vrhovnog štaba NOV i POJ. Iako su Čerčilove simpatije inicijalno bile na strani Mihailovića i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, britanska obaveštajna služba je došla do zaključka da se u Jugoslaviji partizani mnogo ozbiljnije bore protiv fašista nego četnici, nakon čega su Saveznici počeli da ih pomažu. Svoja sećanja iz Drugog svetskog rata sa područja bivše Jugoslavije objavio je u knjizi Rat na Balkanu.U ovo nije bilo nikakve sumnje. Tito je nestao. Kao što je u jednom ogorčenom telegramu rekao g. Čerčil: "Uhvatio je maglu." Jednog jutra, Vivijen Strit, koji je u mom odsustvu vodio Misiju na Visu, otišao je Titu s porukom od generala Vilsona i utvrdio da je bez traga nestao sa ostrva. Raspitivanja o tome gde može biti, dala su samo neodređene odgovore. Bila je to stara priča, tako poznata iz moskovskih dana: bolestan je, zauzet je, otišao je u šetnju. Odgovorniji članovi maršalove pratnje su, izgleda, takođe nestali. Ostali, ako su nešto i znali, snebivali su se da išta kažu. Pri daljem ispitivanju utvrđeno je da je neki neidentifikovan ruski avion sleteo na Vis i potom poleteo, verovatno sa Titom.

Ovaj iznenadan, neobjašnjiv Titov odlazak, znatno je naudio našim odnosima sa partizanima. U Londonu i Kazerti se smatralo, ne bez razloga, da je ovakva tajnovitost veoma uvredljiva, naročito kad se zna da bez naše pomoći Tito nikada ne bi mogao da se zadrži na Visu i da sadašnja faza rata iziskuje najužu saradnju među saveznicima. Pored toga, posle Titovog odlaska, nije bilo nikoga ko bi donosio odluke ili sa kim smo mogli obavljati svakodnevne poslove na normalan prijateljski način. Zbog toga su nastali mnogi nesporazumi i naši odnosi su se pogoršali.

Očigledno, prvo smo morali da ga pronađemo. Nije imalo smisla da pođem na Vis ili da se tamo zadržavam. Sudeći po onome što mi je Tito rekao pre svog odlaska sa Visa, činilo mi se najverovatnije da je otišao u unutrašnjost zemlje, da bi uskladio završnu fazu u bici za Beograd. Najbolje je bilo da ga potražim u Srbiji i zato sam odlučio da se tamo vratim. Ponovo su oživele moje nade da ću prisustvovati oslobođenju Beograda.

Pre no što sam krenuo iz Barija, uz pomoć naše obaveštajne službe, pažljivo sam osmotrio vojnu situaciju u Srbiji i zaključio da će Peko Dapčević, koji sada prodire sa jugozapada kroz zapadnu Srbiju, najverovatnije stići pre Koče Popovića u Beograd. Velika karta u mom štabu, sa unetom situacijom, koja je stalno usklađivana prema poslednjim izveštajima, pokazivala je da su njegove jedinice sada stigle do Valjeva u centralnoj Srbiji, i zato sam se tamo, nekoliko noći kasnije, iskrcao avionom Balkanskih vazduhoplovnih snaga, zajedno sa džipom i radio-stanicom.

Tamo me je sačekao Fredi Kol (Freddie Cole) iz Daremske lake pešadije, moj oficir za vezu sa Pekom Dapčevićem, koji je pre izvesnog vremena spušten padobranom kod Peka i pratio je Prvi korpus na njegovom epskom pohodu ka istoku, aktivno učestvujući u teškim borbama koje su se odigravale u ovim burnim mesecima. Sa Dapčevićem, koji uopšte nije bio lak čovek, i njegovim oficirima uspostavio je veoma srdačne veze i sada je njegova popularnost još više porasla zbog pomoći iz vazduha, koju je bio kadar u pravo vreme da obezbedi partizanima.

Prvi korpus je imao dosta nevolja da oslobodi Valjevo. Nemci, koji su odstupali, i za koje je ovo bio ključni položaj, odlučili su da ga po svaku cenu zadrže i garnizon se učvrstio sve do zadnjeg čoveka u poslednjem uporištu oko kasarne pretvorene u tvrđavu veoma dobro planiranim i izvedenim fortifikacijskim sistemom. U bici koja je nastala, partizani su pretrpeli teške gubitke i nisu uspeli da izbace neprijatelja sve dok dva "bofajtera" sa raketama, pozvana iz Italije, nisu zadala završni udarac opkoljenom garnizonu, obrušavajući se i ispaljujući rakete iz neposredne blizine na zgradu kasarne.

Saborci: General Ždanov i Peko Dapčević
Photo: www.militaryphotos.net

Za posadu jednog od "bofajtera", ovo je bila poslednja akcija jer, kad su počeli da se izvlače iz obrušavanja, naleteli su na poslednji rafal protivavionske vatre Nemaca, koji ih je srušio nekoliko stotina metara dalje. Njihova tela su izvađena iz olupina aviona i sahranjena sa svim vojnim počastima na groblju male pravoslavne crkve, blizu mesta gde ih je zatekla smrt.

Brzi pad Valjeva iznenadio je mnoge njegove stanovnike, koji su sarađivali s neprijateljem i više nisu imali vremena da organizuju bekstvo. Tu su spadali: pristalice Nedića, kvislinškog predsednika vlade, i Ljotića, vođe srpske fašističke partije, kao i neki četnici. Na fasadi jedne kuće još uvek su bile parole, ispisane slovima visokim jedan metar: "Neka dugo živi Ljotić! Smrt boljševičkom ološu!", koje sopstvenik, uprkos grčevitih napora u zadnjem času, nije uspeo da izbriše. Kuća gde smo bili smešteni, pripadala je jednom od vodećih četnika koji je, iako je najtoplije izrazio da se slaže sa savezničkim ciljevima, očigledno bio zbunjen odlaskom Nemaca i dolaskom partizana. Posle dan-dva, on je nestao i mi smo zaključili da ga više nećemo videti. Međutim, nekoliko dana kasnije, pojavio se ponovo, još uvek nervozan, ali ipak mirniji, jer mu je kao saradniku okupatora dosuđeno da plati kaznu i, učinivši to, bio je oslobođen.

U ovo vreme, u Valjevu je bilo mnogo hapšenja i suđenja onima koji su sarađivali s neprijateljem, ali, koliko smo utvrdili, presude su, uglavnom, bile blage i bilo je veoma malo smrtnih kazni. Posle svega što su čuli, stanovništvu se ovakva umerenost od strane partizana činila suviše dobra da bi bila iskrena i, zbog toga, ne bez razloga, mnogo se nagađalo koliko će to da traje.

Valjevo je bilo dosta veliki trgovački grad, mnogo veći od svih mesta u kojima smo dosad bili. Radnje su bile dobro snabdevene domaćim proizvodima i nemačkom robom, a tu se nalazio i restoran gde smo mogli da se hranimo. Naš četnički gazda, ma kakva bila njegova politička prošlost, bio je čovek od ukusa i obrazovan, i njegova kuća sa širokim prozorima, okrenutim prema sunčanom dvorištu, obraslom vinovom lozom, bila je puna lepih knjiga i slika, kao i skupocenog nameštaja. Gazeći u cokulama po dobro uglačanom podu i razgledajući dobro snabdevene izloge radnji, jedva smo se snalazili u novoj ulozi stanovnika jednog grada.

Nismo se dugo zadržali u Valjevu, kad je ono počelo da se puni ljudima. Svakodnevno je pristizao sve veći broj članova Titove vojne i političke pratnje, verovatno radi pripreme za pokret na Beograd, čim se ukaže prilika. Počela su da se pojavljuju poznata lica u malom restoranu, gde smo se hranili, i jednoga dana našao sam se licem u lice sa Crnim.

Do sada nisam smatrao da bi bilo umesno postavljati pitanja bilo kome od partizana, sa kojima sam došao u dodir, gde se nalazi Tito, ali ovaj susret pružio mi je povoljnu priliku. Crni je, to sam znao, bio dovoljno upoznat sa situacijom i, ako mu budem objasnio ogorčenje koje je Titov nestanak izazvao u Londonu i Kazerti, on će mi, ako to bude želeo, svakako pomoći i pokušati da mi sve objasni.

Oslobađanje Valjeva: Oktobar 1944. godine
Photo: www.znanje.org

Ne prikrivajući svoje nezadovoljstvo, otvoreno sam mu rekao kako saveznici gledaju na Titovo ponašanje i dodao da bih bio veoma zahvalan ako odmah može da mu prenese moju ličnu poruku. On se složio sa ovim i objasnio da ima radio-vezu sa Maršalom, koji se sad nalazi u Vojvodmi. Zatim sam seo i napisao poruku za Tita, ističući uticaj njegovog odsustva na naše obostrane odnose i tražeći što hitniji sastanak. Za nekoliko časova dobio sam na ovo Titov prijateljski odgovor; obaveštavao me da se nada da ćemo se videti za nekoliko dana. Izgleda da je veza uspostavljena, iako će moje ogorčenje potrajati još neko vreme.

Uskoro posle dolaska u Valjevo dobio sam depeše kojima se najavljivao dolazak Vivijena Strita i Čarlija Tejera (Charlie Thayer). Vivijen, kome sam najzad teška srca dozvolio da ode posle upornog traženja iz svog puka, morao je kroz nekoliko dana da se pridruži svom bataljonu u Italiji, i on je hteo da dođe da se oprosti sa mnom. Čarli, stari prijatelj iz moskovskih dana, koji je posle mnogih promena najzad oslobođen diplomatske službe u SAD, sada se pojavio sa ukrštenim sabljama na okovratniku i orlom na ramenu, u činu konjičkog pukovnika, podsećajući me na daleku prošlost kad je u reprezentaciji svoje akademije u Vest Pointu (West Point) igrao polo i kratko vreme služio pod komandom istaknutog, ali neobuzdanog oficira koji će kasnije postati čuven kao general Paton. Po zvaničnoj dužnosti bio je pomoćnik pukovnika Elerija Hantingtona (Ellery C. Huntington), koji je nasledio jadnog Slima Fariša, koji je ubijen pre nekoliko nedelja u Grčkoj, kao komandant vojne misije SAD među tamošnjim partizanima. Čarlija gotovo nisam vidao od rata. Radovao sam se što će ovde biti neko ko je delio moja iskustva iz Rusije i koji će, kao i ja, biti kadar da otkrije uticaje Moskve, koji su se lako mogli prepoznati i na jugoslovenskoj pozornici.

Vojna situacija brzo se približavala prekretnici. Crvena armija, koja je prešla Dunav, išla je ka Beogradu sa severa i istoka, a Crni mi je potvrdio da će trupe Peka Dapčevića učestvovati u predstojećoj velikoj bici. Sada su "halifaksi" i avioni Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva preko dana donosili partizanima velike količine oružja i municije za predstojeću ofanzivu. Posmatrajući velike bele najlonske padobrane kako se nadimaju i lebdeći spuštaju, razmišljao sam da će u Srbiji, u svakom slučaju na ovakav način, snabdevanje biti uskoro nepotrebno. Oslobođenje Beograda više nije daleko.

U Valjevu, kao i u mnogim drugim mestima, u Pustinji, u Bosni, u Italiji, u Dalmaciji i Srbiji, uveče smo uključivali radio-aparate i slušali Radio-Beograd iz noći u noć, uvek u isto vreme, i tada bi uvek dopirala, treperavo preko etera, jevtina, slatkasta, a ipak bolno-nostalgična melodija, puna intimnog i dirljivog glasa "Lili Marlen". - Još nisu otišli - rekli bismo jedan drugom. - Pitam se da li ćemo je zateći tamo kad stignemo? - Onda, jedne večeri u uobičajeno vreme, nastalo je ćutanje. - Otišla je - primetili smo.

Odmah posle Vivijenovog i Čarlijevog dolaska u Valjevo, pošli smo na istok ka Aranđelovcu, nekih 60 km južno od Beograda. Sad smo imali džipove i pošto je većina drumova bila u partizanskim rukama, putovanje nije bilo teško, tako da smo stigli u Aranđelovac za jedan do dva časa. Nekad poznata banja u koju su dolazili otmeni bolesnici iz Beograda, sada je bila u žalosnom stanju; lepi hoteli su izgoreli ili su bili razrušeni od artiljerijske paljbe; uredni. parkovi ugaženi za vreme ogorčenih borbi. Iz slomljene cevi kraj odmarališta, na travu je isticala mineralna voda i tako smo napunili čuture vodom za koju se smatra da predstavlja izvrstan lek za želudačne poremećaje.

Ovo nam je dobro došlo. Narod Aranđelovca srdačno nas je dočekao i, ispunivši džip buketima cveća, prisilio nas je da jedemo i pijemo sve moguće vrste jela i pića. Pored svega ovoga, toplo me je pozdravio neki podnapiti čovek koji je tvrdio da je ranije bio kuvar u Britanskom poslanstvu u Beogradu i sada želi da obnovi vezu s predstavnikom Njegovog britanskog Veličanstva.

Partizanke, Aranđeloivac 1944. godine
Photo: www.znaci.net

Bio nam je potreban kuvar i zato smo ga uzeli; posle ovoga smo uživali, sve do kraja našeg kratkog boravka u Aranđelovcu, u najboljoj hrani koju smo ikad jeli i koja je bila savršena kako po izvrsnom materijalu, tako i po veštoj pripremi. Svinjetina, po kojoj je Srbija s pravom čuvena, preovladavala je u našoj ishrani - najsočnija, najmekša i najukusnija. Onda smo jeli: pečenu svinjetinu, krmenadle na žaru, praseće noge i prasetinu, slaninu i šunku i raznorazne vrste svinjskih kobasica koje su plivale u masti. Ovo može zvučati dosadno; možda čak i donekle odvratno. Ali u to vreme i na tom mestu, posle godina kada su sve stvari postojale samo u našim snovim", ovo nam je veoma prijalo. Osećali smo kao da najzad uživamo u plodovima pobede.

Priprema svinjetine ni u kom slučaju nije bila jedini deo veštine kojom je vladao ovaj izvrsni čovek. Najbolje čorbe; najukusnija kajgana; najukusnija zimnica; sloj za slojem najtanjih kora sa redom najsvežijeg kajmaka; svi ovi specijaliteti zaliveni raznim divnim vinima, svakodnevno su nam bogato pripremani. Iako nismo proveli više od dva-tri dana u Aranđelovcu, jedino smo pomoću mineralne vode uspeli da otklonimo neprijatnosti od preteranog jela.

Naš kuvar imao je samo jednu manu i to, kao što sam posumnjao od početka, sklonost ka piću. Kada bi se, posle svakog obroka, pojavio da primi naša čestitanja, noge su mu bile izrazito nesigurne. Imao je običaj da sedne ili čak naglo legne, što je bilo veoma neprijatno, i da odjednom glasno počne da peva. Zbog ove njegove slabosti naša prijateljska saradnja najzad je prerano okončana. Kad je došao trenutak da krenemo iz Aranđelovca, on nije bio kadar da putuje i zato smo ga ostavili.

Kao što je obično bivalo, iznenada smo otišli iz Aranđelovca. Uveče, 19. oktobra, dok smo večerali, dobili smo vesti da je počela završna faza bitke za Beograd. Kad smo ovo saznali, sve smo pripremili da čim svane krenemo na front.

Dvadesetog oktobra osvanuo je lep i vedar dan. Preko noći je padala kiša i putevi su bili blatnjavi. Zajedno sa Amerikancima imali smo tri džipa. Čarli Tejer, Eleri Hantington i jedan američki vodnik krenuli su jednim džipom, Vivijen Strit i ja drugim, a Fredi Kol i njegova dva radio-telegrafista trećim.

Prvo smo se vozili seoskim putevima, između visokih živica koje su se presijavale od kišnih kapi. Svež, vlažan predeo, zelenkastosive i mrke boje, imao je svu mekoću akvarela.

Borba za oslobođenje Beograda
Photo: flickr.com

Kad smo ušli u jedno selo, zatekli smo puno crvenoarmejaca. Čak su i u ovoj slovenskoj zemlji, sovjetski vojnici delovali nekako strano, sa istaknutim jagodicama, tamnih, preplanulih lica i u nepoznatim uniformama. Ali oni su se, izgleda, dobro sporazumevali sa stanovništvom, smejući se i šaleći s dečacima i devojkama na nekom pomešanom slovenskom jeziku, pola srpskom i pola ruskom. Na nekim prozorima bile su istaknute crvene zastave, a na ulazu u selo nalazio se pobednički slavoluk od kartona u čast oslobodilaca.

Zatim smo na svakom koraku nailazili na Ruse, veće i manje jedinice, koji su išli pešice, na konjima, u kolima, kamionima, oklopnim transporterima i tenkovima, svi u pravcu fronta. Oni, očigledno, nisu bili mnogo doterani. Njihove široke uniforme, tamne boje, bile su iscepane, prljave i izbledele od sunca i kiše. Odeća mnogih bila je dopunjena ili zamenjena opremom zaplenjenom od neprijatelja. Obuća je, gotovo svima, bila sasvim dotrajala. Pojedini vojnici predstavljali su izvrsnu mešavinu nacionalnih tipova - od plave kose i očiju Norvežana, do istaknutih jagodica, kosih očiju i žute puti Mongola.

Ali izgledali su sasvim odvažno. Ma kako bili odrpani i zapušteni, njihova izdržljivost i fizička čvrstina bile su uočljive. Oružje im je takođe bilo čisto i sjajno. Davali su utisak veoma iskusnih, samopouzdanih, prekaljenih vojnika, naviklih da se brinu za sebe i sposobnih za to.

I sve ovo, nesumnjivo i više, jer su prokrčili borbom put dovde, od Staljingrada i granica Azije, znali smo da to nije bilo lako. Većina njih imala je po dve-tri medalje ili nekoliko ordena, ne samo traka ili minijatura već ordena u punoj veličini od bronze, srebra ili emajliranih medalja i zvezda, koji su lupkali i zveckali na bluzama. Negde u svom rancu imao sam veliku srebrnu i platinsku zvezdu - sovjetski Orden Kutuzova, koji mi je dodeljen pre nekoliko meseci i, kako mi se učinilo da je ovo jedna od prilika kad se nosi ordenje, zavukao sam ruku u ranac i pričvrstio je na svojoj bluzi. Ovo, kao i saznanje da se Čarli i ja možemo s njima sporazumevati na njihovom jeziku, trenutno je delovalo na Ruse, koji su se odmah, kad god bi se zaustavili, okupljali oko džipa dodirujući naše oružje i opremu sa divljenjem, i ponosito su pokazivali svoje.

Razbacani po poljima, kroz koja smo prolazili, nalazili su se mnogi napušteni tenkovi i topovi, neki pogođeni direktnim pogotkom, a neki, na izgled netaknuti, koji su svedočili o žestini bitke što je besnela proteklih dvadeset četiri časa i još uvek trajala. Sovjetski teški tenkovi bili su najbrojniji. Na prostoru nešto više od kilometra prebrojali smo oko desetak njih duž jedne strane puta; njihove olupine su se pušile. Očigledno da su nemački protivtenkovci imali još snage za borbu.

Beograd, oktobar 1944: Uništeni nemački tenk
Photo: znaci.net

Tridesetak kilometara južno od Beograda izašli smo na glavni put i pridružili se beskonačnoj koloni kamiona, tenkova i topova Crvene armije, koja se kretala na sever u borbu. Jedno nam je sad naročito palo u oči, ono što smo opazili još od samog početka, naime da je svaki sovjetski kamion, koji smo videli, vozio samo jednu od dve stvari: benzin ili municiju. Nije bilo traga od sledovanja, ćebadi, rezervne obuće ili odeće. Pretpostavka je bila da se ovi artikli, ako su uopšte bili potrebni, obezbeđuju na račun neprijatelja ili mesnog stanovništva. Gotovo svaki vojnik koga smo sreli bio je borac. Ono što je nosio bio je ratni materijal u najužem smislu. Sad smo bili svedoci povratka na metode Atile i Džingis-kana i rezultati su bili dostojni pažnje. Jer, nesumnjivo da je u ovome bio jedan od razloga veoma brzog napredovanja Crvene armije kroz Evropu. Razmišljajući o ovome i prisećajući se zubarskih stolica i opreme, za koje se govorilo da su iskrcane u Normandiji u početku savezničke invazije, pitao sam se da li bismo i mi mogli, donekle, da se ugledamo na Ruse.

Povremeno bi reka vozila bila zaustavljena. Nešto dalje, neprijatelj je gađao put i kretanje je bilo usporeno. Gledajući duge bespomoćne kolone, sastavljene od tenkova, topova i vozila, koje su se pružale u daljini, bili smo zahvalni što Luftvafe više ne može da iskoristi ovako primamljivu metu.

U jednom od čestih zastoja u saobraćaju našli smo se pritešnjeni uz ruski kamion sa municijom, koji je bio bogato ukrašen sovjetskim amblemima. Njegovi putnici, vedri, svetlokosi mladići, mlađi od dvadeset godina, bili su veoma ponosni. - Vi ne možete ovako nešto napraviti u vašim kapitalističkim zemljama - govorili su lukavo. Sa svog džipa, Čarlijev vodnik, ne razumevajući šta se govori, pažljivo je ispitivao ruski kamion i otkrio ono u šta je sve vreme sumnjao. Naime, uprkos crvenih zvezdi, čekića i srpova koji su ga sada ukrašavali, da je to "ševrolet" proizveden od "Dženeral-Motorsa" u Detroitu, Mičigen. - Smuči ti se - rekao je - kad pomisliš da ovi prokleti ruski tipovi imaju sada svu ovu dobru američku opremu. - U interesu međusavezničkog prijateljstva izgledalo je mudrije da ne prevedemo ni jednu od ovih primedbi.

Već duže vreme slušali smo topovsku paljbu u daljini. Sad, kad smo prišli bliže, odjeci bitke čuli su se bolje. U vazduhu je zašištalo i iz blatnjavog polja i čestara sa obe strane puta začuli su se rafali mitraljeza i pucnji minobacača.

Ispred nas se uzdizalo okruglo brdašce Avala, na čijem se vrhu, visoko iznad puta, nalazio Meštrovićev spomenik Neznanom junaku. Izgleda da su se na strmim padinama još vodile borbe. Sada nismo bili udaljeni više od petnaest kilometara od Beograda. Odlučili smo da pre no što krenemo dalje, bolje ispitamo vojnu situaciju. Rusi su postavili komandno mesto artiljerije u trošnoj kućici kraj puta i tamo smo se uputili po obaveštenja.

Photo: wikimedia.org

Unutra smo zatekli jednog poručnika i nekoliko vodnika, prijatnih osoba, koji su nas, kad su utvrdili da govorimo njihovim jezikom, odmah toplo dočekali. Uskoro smo svi, zajedno sa porodicom seljaka, vlasnika kolibe, sedeli na jedinoj postelji pijući toplo mleko i neku vrstu sirovog alkohola, jedući crni hleb i slušajući podroban izveštaj ne samo o trenutnoj vojnoj situaciji već i o poručnikovom ratnom iskustvu i njegovom životu i detinjstvu u dalekoj Vologdi. Na trenutak sam se vratio u Sovjetski Savez: ukus jela i pića; zagušljivost male drvene kolibe; hladnoća napolju; toplota unutra; otegnuti glasovi; meki ruski akcenat; uobičajen sovjetski žargon; i, iznad svega, miris: ona neodređena, složena mešavina petroleja, ovčije kože i votke, cmog hleba i boršča, sovjetski miris i neoprana ljudska tela, miris koji prožima svaku kvadratnu stopu Sovjetskog Saveza i koji Rusi uspevaju nekako da raznose svuda gde dođu.

Od našeg novopečenog prijatelja saznali smo da je te noći krupna neprijateljeva jedinica, koja se u odstupanju i metežu odvojila od glavnine, očajnički pokušavala da se probije i pređe deo puta na ovom mestu, kako bi se pridružila nemačkim snagama u Beogradu pre no što bude sasvim odsečena. Rezultat je bio izuzetno žestoka borba koja je čitave noći po kiši i u mraku besnela na ovom delu puta. Sada više nije bilo sumnji u ishod. Praktično je čitava neprijateljeva jedinica od više hiljada ljudi bila uništena. Put je ponovo bio manje-više slobodan. Preostalo je samo da se unište izolovana žarišta otpora.

Sećanje na ovu pobedu i pokolj neprijatelja posle toga očigledno je oraspoložilo poručnika. Dok je ispijao toplo mleko, njegovo široko, mongoloidno lice ozarilo se osmehom. On je, poverio nam se, mrzeo Nemce više no išta drugo na svetu. Borio se protiv njih već tri godine i utvrdio da su brutalni i nehumani neprijatelji. Oni su osvojili i uništili njegovo selo i zaklali mu majku i sestre. Njegov jedini brat poginuo je u borbi protiv njih. Sad je bio srećan što vidi da su konačno dotučeni i smrvljeni. U ovoj poslednjoj bici nisu zarobili mnogo Nemaca. Upitao sam ga šta rade sa zarobljenicima? - Ako se predaju u velikim grupama - rekao je - onda ih vraćamo u bazu; ali ako ih - dodao je - ima samo nekoliko, onda se ne mučimo - namignuo je. Pitao sam se samo koliko zarobljenika predstavlja veću grupu?

Saznavši sada da je drum pred nama manje-više slobodan, nastavili smo put. Dosad smo nailazili samo na poneki leš, ispružen u blatu, pored olupina tenkova i topova. Sada su leševi bili nagomilani sa strane puta, jedan preko drugog, u sivim uniformama Vermahta, neki bez čizama i uniformi, ostavljeni polugoli; stotine i stotine njih, sa izobličenim bledim licima i ukaljani blatom, zelenkastosivim na zelenkastosivoj koži. Dok smo prolazili, mučni zadah smrti gušio nas je i teško se osećao u vazduhu.

Jedinice koje su pokušavale da se probiju bile su sastavljene na brzu ruku od ostataka nekih pet-šest različitih divizija i, posmatrajući mrtve, prepoznavali smo poznate oznake: runolist "Prve alpske divizije" i dvostruku munju divizije "Princ Eugen". Kolo sreće se zaista okrenulo otkako smo stajali licem u lice sa ovim istim jedinicama u onim ranim, opasnim danima u bosanskim planinama.

Nešto dalje prošli smo kraj velike grupe zarobljenika koji su išli u suprotnom pravcu. Mnogi su bili samo u košuljama i gaćama, i tresli su se cupkajući na jesenjoj hladnoći, lica sivih od vetra i straha, nalik na lica njihovih mrtvih drugova. Dok smo ih posmatrali, stražar je skinuo čizme sa jednog od njih, koje su nekako ostale neprimećene, i navukao ih, a njihov bivši vlasnik nastavio je put bosonog.

Ubrzo posle toga Vivijen mi pokaza nešto sa strane puta. Okrenuvši se u pravcu u kome je pokazivao, ugledao sam preko stotinu tela u redovima, jedna preko drugih, kao kegle oborene jednom loptom. Oni, očigledno, nisu poginuli u bici. - Mala grupa - reče Vivijen. Slatkast i prožimajući smrad bio je jači no pre.

Već smo se približavali predgrađu Beograda. Put, koji je dosad krivudao oko bregova, postao je prav i širok sa odličnim kolovozom kao pravi auto-put. Ovo je bio prvi savremeni put na koji sam naišao u Jugoslaviji. Naš mali konvoj od tri džipa veselo se kotrljao. Grmljavina teških topova postajala je sve jača i određenija. Nad gradom, bombarder za obrušavanje, crnih oblika naspram olovnozelene boje neba, postavio se u položaj i onda poleteo naniže u kovitlacu ka cilju.

Susrevši jednog partizana, zapitali smo ga gde se nalazi štab generala Peka i on nas je uputio do vile u stambenom predgrađu. Ali, kad smo tamo stigli, utvrdili smo da je Peko već krenuo dalje. Prateća jedinica pakovala je stvari i ukrcavala se u kamion. Ovo mesto se pokazalo "malo nezgodno", objasnio je jedan od njih, dok je čitav niz zaglušujućih eksplozija iz obližnjih vrtova potvrđivao njegovu primedbu, a neprijatelj je, gde se već nalazio, počeo sasvim ozbiljno da gađa susedstvo. Koristeći se njegovom ponudom da nas odvede do novog štaba generala, popeli smo se u džipove što smo nemarnije mogli i sa zahvalnošću pošli za njim do relativno mirnijeg i udaljenijeg bulevara.

Tri ratna druga: Peko Dapčević, član sovjetske vojne misije i Koča Popović
Photo: www.militaryphotos.net

Peka smo zatekli u kući na periferiji grada. Bio je za ručkom i pozvao nas je da mu se pridružimo. Kuća u kojoj je smestio štab pripadala je nekom milioneru i bila je veoma bogato nameštena, a hrana koju smo jeli, izvrsno dobro pripremljena i raskošno poslužena. Pošto smo jelo zalili dosta dobrim, lokalnim crnim vinom, osetili smo se mnogo bolje i bili smo spremni na sve. Sa Pekovim načelnikom štaba, krenuli smo džipovima da i sami vidimo kako se događaji odvijaju.

Načelnik štaba, kako smo ubrzo utvrdili, imao je samo neodredenu orijentaciju o Beogradu. Ali kako niko od nas ranije nije bio ovde, prepustili smo njemu vođstvo i veselo uleteli u centar grada. Naš prvi cilj bio je Kalemegdan. Ovo je, izgleda, bila neka vrsta tvrđave koja je upravo osvojena i sa koje smo mogli da pratimo tok borbi.

Ulice kojima smo prolazili bile su pod teškom artiljerijskom paljbom. Isto tako bile su pune građana. Neki su bili oduševljeni, a neki su samo stajali i gledali. S vremena na vreme pala bi granata među njih i ubila poneke. Načelnik štaba se nije uzbuđivao zbog ovoga. Sedeći do mene napred u džipu, pokazivao mi je znamenitosti Beograda, u kome nije bio od detinjstva. - Ovo je - govorio je - Skupština. A tamo je Opera. Plašim se da smo opet zalutali... Ah, da, to mora biti Ministarstvo poljoprivrede.

Vivijen, sa zadnjeg sedišta, prekaljeni pešak koji je imao znatnog iskustva u gađanju artiljerije sa velike daljine i njenom dejstvu, počeo je već da pokazuje znake nestrpljenja. - Zar ne bi bilo bolje - učtivo je predložio kad smo skrenuli još jednom sporednom ulicom - da pođemo pravo tamo?

Ali načenik štaba se nije pokolebao. Pošto je navikao na borbu prsa u prsa u gerilskom ratovanju, gađanje sa velike daljine nije mnogo predstavljalo za njega. Ma šta se desilo, čak i ako nije bio siguran u put, rešio je da nam pokaže prestonicu.

Onda smo pokušali da pogodimo odakle dolaze granate i na šta su usmerene. Ali čak i to nije bilo lako. Pa ni načelnik štaba nije imao sasvim jasnu predstavu o situaciji. Jedno je bilo jasno: svuda oko nas vodile su se ogorčene borbe. Grmljavina artiljerije i štektanje streljačkog oružja odjekivali su sa svih strana. Tek kad smo najzad stigli do cilja puta, dobili smo jasniju sliku šta se dešava.

Kalemegdan je starinska tvrđava, izgrađena od kamena i cigala, iz koje su u doba Turaka, otomanski osvajači čuvali Beograd i okolnu teritoriju. Pošli smo pešice kroz, kako je izgledalo, javni park, pošto smo prvo ostavili džipove u zaklonu šiblja. Koliko smo znali, sam Kalemegdan bio je u sovjetskim ili partizanskim rukama, ali, u neposrednoj okolini, još su se vodile borbe i kroz drveće je povremeno odjekivao pucanj ili mitraljeski rafal. Zato smo se pažljivo probijali kroz leje ukrasnog cveća i šiblja. "Ne gazi po travi", pisalo je na tablama.

Partizanska konjica
Photo: imageshack.us

Odjednom smo kroz drveće izašli na neku vrstu terase odakle je pukla širina, predeo na kome se, kao na nekoj srednjovekovnoj slici, u istom trenutku odvijao niz događaja. Na nekoliko stotina metara ispod nas tekao je Dunav. Ovde na mestu gde se Sava uliva u Dunav, ovaj je već velika reka, nadošla od jesenjih kiša.

Od mostova koji su presecali reku preostao je samo jedan, nešto manje od kilometra udaljen od mesta gde smo se nalazili.

Preko ovog mosta trupe su jurile bezglavo - topovi, vozila, konji i pešadija. Gledajući kroz dvoglede utvrdili smo da su to Nemci koji zbunjeni odstupaju preko reke ka predgrađu Zemuna, gde se, izgleda, sada učvrstila neprijateljeva glavnina i odakle su topovi vršili zaprečno gađanje da bi obezbedili povlačenje svojih zaštitnih delova. Odjednom se, dok smo posmatrali, reka begunaca razdvojila i za nekoliko trenutaka most je bio prazan. Zatim je projurila neka vojska. Kad smo usmerili naše dvoglede na nju, utvrdili smo, na naše čuđenje, da su to Rusi. Prosto nismo mogli da verujemo. Izgledalo je neverovatno da će nemački inžinjerci propustiti da dignu most u vazduh čim pređe njihov poslednji vojnik.

Ipak, nije bilo sumnje. Propustili su. Već su prvi Rusi stigli na drugu stranu i razvijali se za borbu na zaravni između Zemuna i reke. Mirno i metodično su postavljali na vatrene položaje topove, uglavnom na konjsku vuču, i otvarali paljbu. Mali oblačići dima među kućama u Zemunu pokazivali su da su već pronašli svoje mete.

Onda je, dok smo još posmatrali, nastupila crvena pešadija, talas za talasom, napredujući lagano, ali sigurno, preko paljbom zasutih polja, pucajući u hodu. Neki su bili naoružani automatima ili puškama, drugi su vukli za sobom teške mitraljeze na malim točkovima. Tu i tamo bi se poneka od čvrstih, zdepastih prilika obučenih u žućkastomrku uniformu zaljuljala i pala, a juriš bi se odvijao preko nje. U predgrađu Zemuna, iscrpljeni Nemci uporno su se držali i uzvraćali vatru Rusima dok su očajnički pokušavali da se ukopaju.

Tek kasnije smo čuli priču o mostu. Nemci su ga, izgleda, propisno minirali pre no što su počeli da se povlače, a jedan vod inžinjeraca bio je određen da ga digne u vazduh čim pređu i poslednje jedinice. Preostali deo priče liči na bajku.

U jednoj od stambenih kuća u blizini mosta živeo je jedan starac, učitelj u penziji. On nije bio ratoboran ni po prirodi ni po obrazovanju, ali je u toku svog dugog života stekao izvrsno vojno iskustvo. To je bilo u balkanskom ratu 1912. godine kada se u bici protiv Turaka, kao redov istakao demontirajući eksploziv ispod mosta preko koga je odstupao neprijatelj i na taj način sprečio da ga unište i omogućio Srbima da krenu za njima. Za ovo delo dobio je zlatnu medalju od kralja Petra I. Posle ovoga nastavio je život kao nepoznat i zaboravljeni učitelj.

Trideset dve godine kasnije, uveče, 19. oktobra 1944. godine, starac je, naoružan ovim usamljenim, ali dragocenim iskustvom u modernom ratu i hrabrim srcem, posmatrao kroz prozor Nemce kako se pripremaju za povlačenje. Sa sve većim zanimanjem posmatrao ih je kako postavljaju i povezuju eksploziv ispod stubova na mostu. Ovo je njemu bilo već davno poznato. Tačno je znao šta će učiniti.

Čekajući na svoj trenutak, izabrao je momenat kad su stražari na mostu skrenuli pažnju na nešto drugo. Onda je svojevoljno sišao dole, prešao ulicu i utrošio pola časa na demontiranje eksploziva ispod mosta. Kad je, nekoliko časova kasnije, neprijateljev vod za rušenje pokušao da aktivira eksploziv, ništa se nije desilo i, pre no što su mogli da išta poprave, Rusi su već naleteli na njih. Nekoliko nedelja kasnije, starcu je dodeljeno još jedno odlikovanje - Orden za hrabrost.

Dok smo posmatrali, sovjetske jedinice su i dalje navirale preko mosta i borbe kod Zemuna postajale su sve žešće. U očajničkom pokušaju da nadoknade fatalni propust da unište most, Nemci su sad svu snagu preostalih artiljerijskih oruđa usmerili na njega. Sa mesta gde smo se nalazili, videli smo kako granate eksplodiraju u vodi svuda oko mosta. Povremeno bi neka pogodila metu i za trenutak bi reka jedinica preko mosta bila prekinuta, konji bi se propinjali, vozila ljuljala. Ali, na izgled laka, konstrukcija mosta stajala je čvrsto; a Rusi su još uvek prelazili preko njega.

Sve do sada posmatrali smo ovaj izvanredan prizor kao opčinjeni. Odjednom, pucanj topa koji je otvarao vatru u našoj neposrednoj blizmi opomenuo nas je da i sami nismo mnogo udaljeni od poprišta bitke. Osvrnuvši se, ugledali smo poslužioce sovjetskog topa od 75 mm, koji je postavljen u žbunju udaljenom dvadesetak metara od nas i sad je neposredno gađao neprijatelja sa druge strane reke. Odmah smo shvatili da ovo može izazvati samo jedno. Ubrzo je usledila vatra. Relativan mir i tišina na našoj pozornici bili su grubo poremećeni kad su nemački artiljerci sa druge strane reke, ogorčeni zbog ovog izazova njihovog profesionalnog ponosa, uzvratili s neverovatno preciznim kontrabatiranjem. Prva granata pala je desno, a druga ispred nas. Ne bez zadovoljstva primio sam izjavu načelnika štaba da je vreme da se vratimo u štab.

Na ulicama, kojima smo se vraćali, zatekli smo one iste zbunjene gomile ljudi kao i ranije. Kad su ugledali britansku zastavicu na mom džipu i zvezdice na Čarlijevom, neki posmatrači počeli su da nas pozdravljaju poklicima. Nemci su usredsredili paljbu na ulice koje vode ka mostu. Ovim ulicama su sada pristizala pojačanja Crvene armije i partizana i ponovo smo morali da se džipovima penjemo na pločnik da bismo oslobodili put za ruske topovske zaprege koje su se punim galopom, lupanjem kopita i kloparanjem točkova po kaldrmi ljuljale i trzale jureći u bitku.

Načelnik štaba imao je da nam pokaže još jednu znamenitost. Rekao je da moramo pogledati Britansko poslanstvo. Na kraju smo ga pronašli, sa švajcarskom zastavom, nepogrešivi proizvod Ministarstva rada. Zgrada u džordžijanskom stilu ili kraljice Ane, nekako je uspevala da visokim krovom i umetnički obojenim ciglama ostavi utisak tjudorske topline za koju se, iz nekih razloga, smatra da je neophodna u zgradama koje se danas grade za smeštaj predstavnika Njegovog Veličanstva u inostranstvu. Ispred zgrade, kraj ulaznih vrata, ležao je raširenih ruku poginuli nemački vojnik.

Photo: Stock

Kad smo se vratili u Pekov štab, već je bio mrak. Dosta smo videli sa Kalemegdana da nam bude jasno da se više ne može sumnjati u ishod bitke i, ono što nam je Peko rekao, ovo je potvrdilo. U bici pred Beogradom, i u samim borbama u gradu, najveći deo nemačkih snaga bio je uništen. Preživeli su pokušavali da se održe preko reke u Zemunu, kako bi na taj način dobili u vremenu da obezbede svoju odstupnicu na sever i zapad. Granate iz Zemuna još uvek su slobodno padale po Beogradu i, osim nekoliko žarišta otpora koja su sada bila u toku raščišćavanja, u gradu više nije bilo Nemaca.

Dok sam se vraćao ulicom do male vile u predgrađu, gde smo bili smešteni, večernje nebo iznad Beograda bilo je osvetljeno bezbrojnim fosfornim mlazevima obeležavajućih zrna, koji su se dizali uvis sa svih strana i pod svim uglovima, a neprekidno se čula i paljba. Rusi i partizani proslavljali su pobedu na svoj način. Niz ulicu ka meni išla je grupa crvenoarmejaca, koja je, s vremena na vreme, ispaljivala rafale iz automata uvis, ili pravo ispred sebe duž ulice. Kad su prošli pored mene, doviknuli su mi nešto veselo. Iznad ovog paklenog zvuka čule su se povremene eksplozije nemačkih granata, a zatim, sasvim blizu, jedan potpuno nov zvuk, kad je sovjetska "kaćuša" ili višecevni raketni bacač stupio u dejstvo. Sa zviždavim, šištavim zvukom džinovske lokomotive koja ispušta paru, pet-šest raketa jurnule su iza naše kuće, a za njima vatreni jezik u pravcu Zemuna odakle su se, nekoliko sekundi kasnije, čuli prasak i prigušena eksplozija. Uskoro su Nemci počeli neizbežno kontrabatiranje i granate su ponovo padale svuda oko nas.

U ovakvoj atmosferi napisao sam koncept izveštaja glavnom savezničkom komandantu, najavljujući oslobođenje Beograda. To je bio izveštaj koji sam već dugo čekao da pošaljem.

*Kraj feljtona u četvrtak 3. januara

*Tekst preuzet sa sajta Znaci; prevela Desanka Milekić

star
Oceni
4.38
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi