Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (30)

Feljton: Rat na Balkanu (12)

Početak oslobađanja Jugoslavije

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.svevesti.com

Uskoro je čitava grupa krenula dalje. Partizani su, izgleda, u stopu pratili Nemce koji su odstupali. Štaviše, Bugari su kapitulirali. To znači da partizani mogu osvojiti gradove Niš i Prokuplje. Onda je i preko radija potvrđeno da se bugarski predstavnici nalaze u Kairu i pregovaraju o uslovima primirja sa Britancima i Amerikancima. Zatim, vest da je sovjetska vlada, koja nije želela da ostane po strani u mirovnim pregovorima, nešto sa zakašnjenjem objavila rat Bugarima, sa kojima je do tada održavala normalne diplomatske veze. Naše šale o ovom prilično providnom poduhvatu od strane naših sovjetskih saveznika nisu bile baš dobro primljene. Onda, gotovo odmah potom, čuli smo da su Bugari ušli u rat na našoj strani. Postoji težnja da se oni tretiraju kao slovenska braća. Ali, ovo je uvreda za mnoge ljude, jer zverstva koja su Bugari počinili još uvek su sveža u njihovim sećanjima. Bugari, sa svoje strane, izgleda, ne mare mnogo na čijoj su strani

Ficroj Meklin (Fitzroy MacLean, 11. mart 1911. – 15. jun 1996) je čuveni škotski vojnik, pisac i političar. Bio je šef britanske vojne misije kod jugoslavenskih partizana. Ficroj Meklin je bio Čerčilov prijatelj i čovek od poverenja kojeg je Čerčil sa samo 36 godina unapredio u brigadnog generala, i uputio u Jugoslaviju "da otkrije ko ubija najviše Nemaca da bi im pomogli da ih ubijaju još više". Brigadir Ficroj Meklin je u drugom svetskom ratu od 1943. godine bio šef britanske vojne misije kod Vrhovnog štaba NOV i POJ. Iako su Čerčilove simpatije inicijalno bile na strani Mihailovića i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, britanska obaveštajna služba je došla do zaključka da se u Jugoslaviji partizani mnogo ozbiljnije bore protiv fašista nego četnici, nakon čega su Saveznici počeli da ih pomažu. Svoja sećanja iz Drugog svetskog rata sa područja bivše Jugoslavije objavio je u knjizi Rat na Balkanu.OPERACIJA "RETVIK"

2. Izvršenje

Prvi dan marša doveo nas je u Bojnik, gde sam iskrcan pre nedelju dana, a iduće večeri stigli smo u selo gde se nalazio štab 24. partizanske divizije, jedinice koja je imala zadatak da napadne prugu na području Leskovca. Štab partizanske divizije i Džoni Trigida (Johnny Tregida), moj oficir za vezu u 24. diviziji, živeli su u trošnoj, staroj seljačkoj kući, preko puta male pravoslavne crkve.

Ovde je vladala gužva. Sada su baš doveli grupu bugarskih zarobljenika koje su uvodili u dvorište. Natmureni, zdepasti, tamnoputi mali ljudi, u tamnosivim uniformama i sa čeličnim šlemovima sličnim nemačkim, ležali su ili stajali uokolo, dok su partizani izdvajali oficire od ostalih. Bugarski vojnici, kako je objasnio komandant divizije, ponekad su mogli da se nagovore da se pridruže partizanima, ali oficiri su, uglavnom, bili okoreli "fašisti". Sve donedavno zarobljavali su neznatan broj Bugara. Ovi su se borili sa takvom okrutnošću i surovošću koje su bile iste kao u Nemaca. Sada više nisu, kao ranije, oklevali da se predaju. Setio sam se šta nam je nemački pukovnik ispričao za Bugare u Kočinom štabu; rekao je - u Prvom svetskom ratu Bugarska je bila prva među nemačkim saveznicima koja ih je napustila. Pitao sam se ne dešava li se možda nešto slično i sada?

To veče večerali smo u menzi partizanskog komandanta, u veselom društvu koje se sastojalo od dva pravoslavna sveštenika sa dugim kosama i bradama, koji su se, izgleda, sami priključili diviziji. Duša grupe bio je Brka, načelnik štaba, živahan, riđe kose i uvijenih brkova, na srpski način. Sa njim smo razgovarali o našem daljem kretanju. On će nas lično, rekao je, odvesti u štab brigade koja izvodi glavni napad na pruzi severno od Leskovca. Ako pođemo sutra izjutra, stići ćemo tačno na vreme.

U ravnici bilo je toplo i, kako mi se nije svidelo da noć provedemo u pretrpanoj sobi, odmotao sam vreću za spavanje u dvorištu. Ali ni tu nije bilo ništa bolje:

Ljudi su se saplitali gazeći preko mene, komarci su me napadali, a Bugari, bez sumnje zaplašeni da li će preživeti, stalno su dosadno gunđali.

Idućeg jutra krenuli smo rano iako, kako se to obično dešavalo sa partizanima, ne onako rano kao što se namerava. Dobili smo konje i krenuli. Konj načelnika štaba, veoma upadljiv i smeđe boje, zvao se Draža; načelnik nam je rekao da ga je zaplenio od četnika i da je dobio ime po generalu Mihailoviću. Ovde se čitavo pitanje četnika, izgleda, nije shvatalo tako ozbiljno kao u Bosni. Džonov i moj konj zaplenjeni su od Nemaca.

Išli smo zaobilaznim putem da bismo izbegli koncentracije neprijatelja i da bismo što bolje bili zaštićeni valovitim, donekle pošumljenim zemljištem koje se pružalo između nas i pruge. U podne smo se odmarali ispod nekog drveća na zelenom polju, koje je izgledalo kao neka seoska livada u Engleskoj, i izazivali smo veliko interesovanje i radoznalost jedne grupice seoske dece svetle kose. Nikako nismo ozbiljno shvatali uzbudljive priče o nemačkim oklopnim kolonama koje su se nalazile u neposrednoj blizini. Te priče su pronosili njihovi roditelji.

Nešto pre sumraka, pošto smo čitavo poslepodne jahali po blago talasastom zemljištu, sličnom parku, stigli smo do malog zaseoka, gde se smestio komandant brigade pripremajući se za napad na prugu. Sa uzvišice gde se nalazio zaselak, video se Leskovac u dolini ispod nas, na udaljenosti ne većoj od kilometar i po do dva. Otprilike kilometar i po ka jugu vodila se borba za greben koji je dominirao našim sadašnjim položajem. Njega su partizani osvojili a neprijatelj je sada pokušavao da ga povrati. Ishod je još uvek bio u pitanju i, kad smo ušli u selo, čula se paljba mitraljeza i minobacača, prvo izbliza, a zatim sve dalje. Povremeno je zvuk paljbe još uvek dopirao do nas u toku noći.

Sledeći dan, prvi dan operacije "Retvik", osvanuo je vedar i lep. Borba koja se vodila prošle noći bila je završena. Neprijatelj se povukao, ostavivši partizane na grebenu i sada je sve bilo mirno. Napad na prugu bio je planiran za tu noć. Partizani su imali da napadnu dve tačke na pruzi, jednu severno i drugu južno od Leskovca, da tamo dignu mostove u vazduh i razore što je moguće veći deo pruge. Sam Leskovac, sedište jakog nemačkog garnizona u kome se, prema onome šta je do nas dopiralo, nalazilo dosta oklopnih jedinica, trebalo je da bude prepušten savezničkim vazduhoplovnim snagama. Pored štete koju napad iz vazduha može da nanese transportu i objektima, on će, kako smo mislili, pokolebati i moral mešovitog nemačkog i kvislinškog garnizona, oslabiti ga i tako olakšati izvođenje partizanske akcije na prugu te iste noći.

Photo: imageshack.us

Dok smo doručkovali, vodnik Kempbel je dotrčao sa brega, gde je postavio radio-stanicu, sa veoma hitnom porukom. Bila je od Bila Eliota. Izviđanjem iz vazduha, rekao je, potvrđeno je prisustvo jake koncentracije oklopnih snaga i motornih vozila svih vrsta u Leskovcu i stoga je odlučeno da se pošalju teški bombarderi. Jedinica od pedeset tvrđava napašće Leskovac u pola dvanaest.

Nismo očekivali napad takvih razmera. Izgledalo je kao da se koristi kovački čekić da bi se skrcao orah. Do sada veliki bombarderi veoma su se teško dobijali, jer su bili potrebni za velike ciljeve u Austriji i severnoj Italiji. Ali, očigledno, operacija "Retvik" izvršiće se kako treba, bar što se tiče savezničkih vazduhoplovnih snaga.

Kada se približio određeni čas, okupili smo se u grupici na bregu i iščekivali. Ugledavši nas kako očekujemo da se nešto desi, neke seljanke i jedan-dva starca iz sela pridružili su nam se gledajući isto tako preko doline. Kilometar-dva dalje opazili smo bele kuće u Leskovcu, na toplom jesenjem suncu. U drveću su cvrkutale ptice. Iz obližnje bare povremeno se čulo kreketanje žaba. Iz kukuruza je dopiralo zujanje bezbrojnih insekata. Teško je bilo zamisliti mirniji prizor. Iščekujući, pokušao sam da mislim na nemački garnizon i tenkovske posade, a ne na stanovništvo, sitne zemljoposednike, trgovce i železničare, starce, žene i decu, koji se ovoga trenutka, idući za svojim svakodnevnim poslovima kreću ulicama.

Jedanaest i dvadeset, jedanaest i dvadeset pet časova. Još uvek se ništa nije čulo. Seljaci su se umorili od čekanja i počeli da se razilaze. U jedanaest i trideset, načelnik štaba pogleda na svoj veliki sat, koji je nosio na ruci, posmatrajući me radoznalo. Pitao sam se da možda nije nastala tehnička greška?

I onda, gotovo pre no što smo mogli da shvatimo, odigralo se sve. Začuo se zvuk motora, isprva jedva čujan, ubrzo prelazeći u grmljavinu i, podigavši glave naviše, ugledali smo na velikoj visini, niz za nizom, bombardere kako lete određenim putem, sa uglačanim krilima koja su se presijavala na suncu. Seljaci su počeli da ih prebrojavaju: šest, deset, dvadeset, trideset, nikad još nisu videli toliko aviona. Tvrđave su sad već bile nad svojim ciljem - i dalje od njega - kad nam se učini da se čitav Leskovac prosto diže u vazduh u tornadu prašine, dima i krša, a reski zvuk zagluhnu nam uši. Kad smo opet pogledali u nebo, tvrđave, još uvek strogo se držeći svog kursa, pretvoriše se u male srebrne tačkice u daljini. Za nekoliko sekundi zamro je zvuk njihovih motora i sve je oko nas ponovo bilo mirno, a tišinu je prolamalo samo kukanje jedne žene; ona ima, kako su rekli, rođake u gradu. Ono što je preostalo od Leskovca bilo je obuhvaćeno dimom; izgledalo je da gori nekoliko zgrada. Čak su i partizani bili potišteni.

Photo: wikimedia.org

Preostali deo toga dana prošao je u izviđanju i pripremanju za noćne akcije. Ništa se nije pomeralo u ravnici, a Džon i ja spustili smo se dolinom u selo, odmah do grada. U selu je bila gužva; puno ljudi stizalo je iz Leskovca. Gubici stanovništva bili su teški; napad je, kako je izgledalo, postigao cilj, jer je bilo i nekoliko direktnih pogodaka na zgrade gde su bili Nemci, koji su izgubili mnogo transportnih vozila i oklopnih kola, a moral garnizona je veoma nisko pao, naročito nenemačkog dela. Mnogi četnici upotrebljeni na stražarskim dužnostima već su se priključivali partizanima.

Ovo je bio dobar predznak za akciju te noći i sada smo krenuli još za videla da obiđemo partizanske položaje najbliže pruzi, odakle će se izvesti glavni napad severno od Leskovca.

Približili smo se pruzi zaobilaznim putem i stigli iza malog grebena koji je neposredno dominirao prugom. Tamo smo ostavili konje i krenuli naviše kroz polje kukuruza, koje se dizalo visoko iznad naših glava i pružalo je izvrsno skrovište. Na vrhu prevoja našli smo isturene partizanske straže. Čučnuvši pored njih, posmatrali smo prugu udaljenu nekoliko stotina metara. Oficir nam je nešto rekao o neprijateljevom odbrambenom sistemu. On se sastojao od bunkera i patrola koje su krstarile duž pruge. Odjednom je iz jednog bunkera mitraljez otvorio vatru na nevidljivi cilj i uskoro je rafalom automatskog oružja duž čitave pruge dopro odgovor. Izgledalo je kao da neprijatelj očekuje nepriliku. Kad smo se popeli na konje i odjahali, prvo je jedan metak snajpera, a onda i drugi, proleteo i zazviždao pored naših glava.

Te večeri, kad je pao mrak, vratili smo se do obližnjeg položaja na padini grebena i sasvim blizu pruge. Na udaljenosti od jednog i po do dva kilometra južnije, nebo je bleštalo od požara koji je još uvek plamsao u Leskovcu. Povremeno bi se u vazduhu dizao veliki plameni jezik, kad bi se požar jače razbuktao.

Oko nas je sve bilo tamno i mirno. Zauzeli smo položaj u podnožju prevoja i čekali. Ravno zemljište ispod prevoja bilo je močvarno i iz njega se dizala magla. Bilo je hladno. Posmatrali smo plamen kako poskakuje i treperi po gradu koji je goreo, i tanke bele kovitlace magle što su se dizali iz močvarnog tla. Dok sam stajao, palo mi je na pamet da i druge male grupe u ovo vreme širom Jugoslavije već izvode napad ili čekaju na početak napada.

Onda, odjedom, na nekoliko mesta začula se paljba duž pruge i uskoro su sa obe njene strane izbijali svetli vodoskoci obeležavajućih zrna, a nešto dalje, rafali su im leteli u susret. Tu i tamo, blesak i pucanj minobacača ubacivali su se u štektanje mitraljeza i pokazivali gde su partizani vršili pritisak na bunkere. Napad je počeo.

Pod zaštitom napada, partizani su se sa eksplozivom probili do pruge i tu ga postavili. Zatim su ga aktivirali i kroz trenutak grmljavina i prasak jedne eksplozije za drugom zaglušio je bitku. Eksploziv je postavljen ispod nekoliko malih mostova i odvodnih kanala duž pruge. Sada, da bi dovršili zadatak, partizani su počeli da dižu u vazduh duže deonice pruge. Zatim su naslagali u gomile pragove i zapalili ih i oni odjednom blesnuše. Neko je pronašao jedan furgon i zapalio, odgurnuvši ga niz prugu ka Leskovcu. Proći će dosta vremena pre no što se ovaj deo na pruzi Beograd - Solun ponovo osposobi za saobraćaj. Neprijateljeve snage u Grčkoj, ako žele da se probiju, moraće da se kreću drumom ili morem, što bi, u svakom slučaju, bilo veoma rizično. Ako su partizani svuda obavili posao ovako temeljito kao ovde, onda je operacija "Retvik" dobro počela.

Photo: 3.bp.blogspot.com

Iz nekih bunkera još uvek se čula isprekidana vatra, ali nekoliko njih već je ućutkano i bilo je jasno da odbrana gubi snagu. Pogledavši preko ramena, kad smo nešto pre zore krenuli uz prevoj, poslednje što sam video, bilo je kolo pobedonosnih partizana. Držeći se ruku za ruku, oni su igrali srpsko kolo oko jedne od vatri što su gorele niz prugu, dok su im se crne prilike ocrtavale naspram plamena.

Idućih dan-dva zadržali smo se u području Leskovca, prikupljajući nova obaveštenja i prenoseći ih Balkanskim vazduhoiplovnim snagama. Partizanski napad na prugu južno od Leskovca bio je isto tako uspešan, a i više napada iz vazduha na nekoliko mostova. Iz Barija i od mojih oficira širom Jugoslavije pristizali su izveštaji o uspešno izvedenim akcijama kako savezničkih vazduhoplovnih snaga tako i partizana. Iz Slovenije je stigla vest o rušenju još jednog važnog vijadukta: mosta u Litiji, na pruzi Ljubljana-Zagreb, ključne tačke na neprijateljevoj liniji povlačenja. Ovde su Amerikanci pružili dragocenu pomoć. Američki "mustanzi" su "otkravili" cilj, a Džimi Gudvin (Jimmy Goodwin), vešt američki inžinjerac, koji je bio pripojen našoj Misiji, odigrao je zapaženu ulogu u partizanskom konačnom napadu na stari dvorac koji je čuvao most - za šta je kasnije dobio orden Vojnički krst.

U početku je neprijatelj izgledao zbunjen naglim i žestokim napadom. Onda je nastala neizbežna reakcija. Došlo je do protivnapada i mi smo danima manje-više stalno bili u pokretu.

U kratkoj borbi koja se odigrala, partizani su osvojili susedno Lebane i mi smo prisustvovali na licu mesta, organizovanom političkom zboru, održanom prilikom njegovog oslobođenja. Glavni govornik bio je visok čovek, dosta tužna izgleda, s naočarima u čeličnom okviru. Ovo je bio Stambolić, koji je do Kočinog dolaska bio komandant svih partizana u Srbiji.

U svom govoru laskavo je pominjao Karađorđa, svinjarskog trgovca koji je osnovao vladajuću dinastiju i bio rođen u selu udaljenom nekoliko kilometara odatle. Ovaj govor su pozdravili svi, uključujući i veliki broj prisutnih rukovodećih komunista.

O mladom kralju Petru nije bilo ni reči. U maloj, lepo uređenoj vili, gde su nas odveli da se odmorimo posle ručka, a koja je pripadala nekom direktoru banke ili nekom istaknutom građaninu, primetio sam veliki kraljev uljani portret u salonu. Ali, u većini seljačkih kuća, u koje sam zalazio dok sam boravio u Srbiji, nalazio sam slike njegovog oca kralja Aleksandra, pa čak i dede. Priličan broj Srba, sa kojima sam razgovarao, bili su monarhisti, ali njihova lojalnost, koliko sam mogao videti, bila je veća prema dinastiji, a manja prema mladom kralju, koji im ni na koji način nije mnogo značio.

U Lebanu se nismo dugo zadržavali. Uskoro smo opet krenuli na sever, u pravcu Toplice, gde sam se nadao da ću ponovo sresti Koču. Izveštaji o operaciji "Retvik", koje smo do sada primili, bili su ohrabrujući i ja sam mislio da predložim da se ove akcije produže još nedelju dana i želeo sam da sa Kočom porazgovaram o daljim planovima za Srbiju.

Pod zaštitom protivnapada, Nemci su očajnički pokušavali da oprave prugu, ali nisu računali na Balkanske vazduhoplovne snage. Kad god smo primili izveštaj da su na prugu izašli radnici, depešom smo dostavljali lokaciju u Bari i za nekoliko časova naši lovci već bi se našli na licu mesta.

Svake večeri, pri zalasku sunca, začuo bi se uzvik: "Avioni!" Pogledavši uvis primetili bismo poznata dva-tri transportna aviona "junkers 52", koji su se teško probijali ka severu, kao guske naspram večernjeg neba. Evakuisanje iz Grčke i Makedonije već je počelo i to su, nesumnjivo, bili viši štabni oficiri i drugi koji su smatrali da je bolje da ne putuju vozom već da lete avionom, dok se može. Ova mogućnost izvlačenja mora se sprečiti. Poruka Bilu Eliotu, s podacima o vremenu i približnom pravcu ovih letova, bila je dovoljna. Svakako da su se na nekom mestu naši lovci oborili na njih, jer ih posle toga više nismo viđali.

Photo: wikimedia.org

Brka, sada već stari prijatelj, pratio nas je dok smo išli na sever, jašući još uvek na svom vernom Draži. Ovo putovanje ostalo mi je u veoma prijatriom sećanju. Nekoliko dana kretali smo se od zore do mraka, po zelenoj, valovitoj plodnoj zemlji. Ponekad smo spavali u kućama, ponekad pod otvorenim nebom; nekad bi naš odmor bio prekinut poznatim povikom: "Pokret!" A i izveštajima o nemačkim kolonama koje su se približavale. Sela kroz koja smo prolazili bila su slična, sa crkvom i jednom jedinom ulicom sa belo okrečenim kućama i crvenim krovovima, obično uz padinu brega, ili ugneždena u dolini, izvirivala su iz drveća, ili su bila raštrkana po prašnjavoj ravnici. Seljaci su svuda glasno govorili o svom prijateljstvu prema Velikoj Britaniji. Čak i prema partizanima nisu pokazivali uvek isto oduševljenje; čuli su, pričali su, od Nemaca i četnika da Titovci žele da oduzmu njihovu imovinu i da će ih poklati. Ali, u većini mesta, Brkina dobroćudna pojava i proučena umerenost svih nastupa ubrzo su ih razuverile. Svuda smo nailazili na isto obilje svega, tako neobično posle Bosne i Dalmacije - na ono toplo gostoprimstvo, na bogatu, obilatu hranu.

Sećam se da smo u sumrak stigli na kraj malog sela koje se, mislim, zvalo Dobrovo. Putovali smo još od ranog jutra. Jedno vreme smo Džon i ja jahali, neko vreme smo mi išli pešice a Dankanu i Kempbelu dali konje da jašu. Ovo je zbunjivalo našeg dobrog komunistu Brku, koji je strogo shvatao hijerarhiju, i činilo mu se sasvim neprikladno. Na kraju, da bi umirio svoju savest, on siđe s konja i pođe pešice, vodeći Dražu za sobom. Bio je žestoko topao dan i uveče smo svi bili umorni i gladni.

Nismo odmah otišli u selo, već smo se ulogorili na malom proplanku ispred sela, među drvećem. Čim je do sela doprla vest da smo stigli, ubrzo smo ugledali čitavu povorku seljanki koje su dolazile sa raznoraznim zdelama, korpama, teglama i bocama. Iz njih su vadile: jaja, kiselo mleko, svež hleb, nekoliko pilića i pečeno prase, kajmak, pite i vino, breskve i grožđe i sve to stavljale na zemlju. Onda su posedale oko nas da gledaju kako jedemo, postavljajući nam bezbroj pitanja: da li će saveznici dobiti rat? Da li smo došli zauvek i da li će se Nemci opet vratiti?

Većina žena bila je rumenih obraza, jedra, širokih kukova, sa punim rukama i nogama. Među njima sam opazio veoma lepu devojku, vitku i crnu, klasičnih crta lica i čiste, blede kože, kako drži za ruku dete kovrčave kose. Zapitao sam je odakle je? Rekla mi je da je iz Beograda i onda, zadovoljna što joj poklanjam pažnju, počela je da iznosi svoj život, tipičnu balkansku priču: muž koji je nestao, možda ubijen ili se skriva (od čega nije jasno); prijatelji koji su joj preporučili da se skloni iz Beograda zbog bombardovanja; četnici, partizani, Nemci; kolaboracija koja, u stvari, i nije prava kolaboracija; špijuni, izdajice, ubice; finansijske teškoće; političke teškoće; religiozni problemi; bračni i sentimentalni problemi. I šta joj preporučujem? Da li sam zaista general? Sve je ovo govorila trepćući dugim crnim trepavicama.

Kad sam legao da spavam pod zvezdama, u blizini konja koji su jeli ovas, razmišljao sam kako već dugo nisam ovako uživao u jednoj večeri. Ženske čari i dobra hrana i piće bili su raskoš na koju smo gotovo zaboravili.

Isto tako sećam se, iako nisam kadar da to svrstam negde u opšti plan našeg puta, mnogih izdvojenih prizora i događaja koji su mi se nekako urezali u sećanje. Setih se: hladne čiste vode koja izbija iz slavina na padini brega, ispod drveća u selu, gde smo se zaustavljali usred podnevne žege, dok je jedan od nas crpao vodu, a drugi podmetao glavu ispod mlaza; ogromnog obilatog obeda sa mlekom i kajganom, kraj otvorenog prozora u niskoj, hladovitoj sobi na spratu, koja je gledala na dolinu; spavanja na travi u voćnjaku kraj malog potoka i naglog buđenja u mraku, sa rukom narednika Dankana na ramenu: - Oni polaze, gospodine; kažu da dolaze Nemci. - Onda povici: - Pokret! - zbrka i obadanje konja i šta se desilo sa radio-stanicom? - dugo, neprijatno lutanje u mrklom mraku kroz pljusak; razgovora o tome da li da nastavimo put ili da se zaustavimo u selu za koje znamo da je pronemačko ili da u njemu vlada tifus; razmišljanja i nagađanja šta znače crne zastave ispred seljačkih kuća; kucanja i objašnjenja da to znači da je neko iz porodice umro od tifusa; pomislivši da je to laž, a ipak zadržavajući se tamo da prenoćimo, nagomilani u jednoj sobi; idućeg jutra, buđenja i otkrivanja da je kiša prestala da pada, a da se kuća gde smo ušli usred noći nalazi okružena voćnjacima punim zrelih šljiva; dolaska u selo gde je svadba bila u punom jeku i gde su nas, pre no što smo se snašli, uvukli u kolo, vrteći se i uvijajući na suncu na seoskom polju s devojkama iz sela; ležanja na padini brega noću u našim vrećama za spavanje, uz slušanje radija; u devet časova vesti preko Bi-Bi-Sija, Tomija Hendlija (Tommy Handley).

Josip Broz i Koča Popović
Photo: axishistory.com

Onda, u deset časova, glasno i jasno, Radio-Beograd: "Lili Marlen", slatka, tugaljiva, melanholična:

Unter der Lateme

Vor dem grossen Tor...

- Neće još dugo - rekli bismo i ugasili radio. Ovo je bila obična šala, ali nam se najzad činilo da će se i obistiniti.

Ponekad, u selima, kad smo pitali gde su im muškarci, rekli bi nam: s Nedićem, ili, s Dražom, a ponekad smo doživljavali i poneku neprijatnost. U jednoj kući pitali su me da li poznajem generala Bejlija, bivšeg šefa naše Misije kod Mihailovića? - Ah, on je bio veseo čovek! - govorili su.

Zatim smo naišli na kuću gde je Džon živeo pre nekoliko nedelja i u kojoj su u međuvremenu, izgleda, stanovali Bugari. Ovo nas je zaprepastilo, pošto sam znao kakav glas uživaju Bugari. - Da li su Bugari znali - upitali smo bojažljivo vlasnika - da je kod vas odseo britanski oficir? - Svakako - odgovorio je - susedi su me izdali. Ali, bilo je u redu - nastavio je. - Rekao sam im da ste me naterali da vas ovde pustim; da ste se strašno grubo ponašali. Sasvim su saosećali s nama. - Onda smo se smejali gluposti Bugara. Razmišljajući o tome kasnije, pitao sam se nisu li možda i mnoge druge balkanske priče nastale na isti način?

Najzad, jedne večeri, ušli smo u selo, udaljeno nekoliko kilometara od Prokuplja, i tamo zatekli Koču i njegov štab. Konačno smo ga stigli.

Ali još nismo mogli da se odmorimo. Uskoro je čitava grupa krenula dalje. Partizani su, izgleda, u stopu pratili Nemce koji su odstupali. Štaviše, Bugari su kapitulirali. To znači da partizani mogu osvojiti gradove Niš i Prokuplje. Onda je i preko radija potvrđeno da se bugarski predstavnici nalaze u Kairu i pregovaraju o uslovima primirja sa Britancima i Amerikancima. Zatim, vest da je sovjetska vlada, koja nije želela da ostane po strani u mirovnim pregovorima, nešto sa zakašnjenjem objavila rat Bugarima, sa kojima je do tada održavala normalne diplomatske veze. Naše šale o ovom prilično providnom poduhvatu od strane naših sovjetskih saveznika nisu bile baš dobro primljene. Onda, gotovo odmah potom, čuli smo da su Bugari ušli u rat na našoj strani. Postoji težnja da se oni tretiraju kao slovenska braća. Ali, ovo je uvreda za mnoge ljude, jer zverstva koja su Bugari počinili još uvek su sveža u njihovim sećanjima. Bugari, sa svoje strane, izgleda, ne mare mnogo na čijoj su strani. Pošto su se do sada odano i brutalno borili na strani Nemaca, sad će se boriti protiv njih na isti način, još uvek u svojim šlemovima i uniformama sličnim nemačkim.

Prokuplje je oslobođeno i pobedonosno ulazimo u grad. To je tipično srpsko trgovačko mesto, na kraju sporedne železničke pruge, koje se sastoji od jedne široke, iskidane, suncem obasjane ulice sa niskim kućama, koja se na jednom mestu proširuje u pijacu. Grupni spomenik u centru slavi ranije oslobođenje od nekog ranijeg ugnjetača. Iznad opštine stoji objava kojom se proglašava amnestija za neke saradnike okupatora, uz uslov da se do određenog roka pridruže partizanima. Mala grupa građana sumnjičavo je čita.

Oslobođeno Prokuplje
Photo: znaci.net

Posle večere u čast oslobođenja, sledi ruček, u istu čast. Fotografišemo se, držimo govore, pevamo i ispijamo zdravice. Jedna učenica predaje mi buket cveća. U predasima odlazimo u kupovinu. Od našeg dolaska u Jugoslaviju prvi put smo se našli u većem gradu, i to nas prosto opija. Radnje su pune nemačke robe i domaćih proizvoda, pa kupujemo i ono što nam ne treba. Pre no što smo pošli, ugledao sam veliku emajliranu kadu ispred jedne radnje sa starudijama i kupio je za jednu funtu.

Onda govorimo o tome da u samom Prokuplju bude naš štab, ali za sada još uvek smo van grada. Spavam u štali koju delim sa jednom sovom i nekom dosta krupnom životinjom koju čujem, ali ne mogu dobro da je vidim - možda je lasica ili tvor. Zatim mi na volovskim kolima donose kadu i odlučujemo da se okupamo u toploj vodi - prvi put posle nekoliko nedelja. Onda postavljamo kadu u voćnjak i pristavljamo kazan sa vodom da se ugreje. Sve ovo izdaleka posmatraju partizani i seljaci, sada ubeđeni da smo sasvim poludeli.

Ali, u tom trenutku, stiže u galopu kurir, uzvikujući: "Pokret!" Izgleda, Nemci su ponovo prešli u protivnapad, neuspešan, i sada opet krećemo. Oklevajući napuštamo kadu, trpamo stvari ponovo u rančeve ili, kako smo ih nazivali, u pokret-kese, i polazimo.

Iz Prokuplja krenuli smo na Radan, uvek dosta sigurno pribežište u nevolji. Na putu smo Koča i ja, stalno u vezi sa Balkanskim vazduhoplovnim snagama, planirali dalje akcije u sklopu operacije "Retvik". Neprijateljev protivriapad trenutno može da popravi njegovo stanje ali, kada se umori, još uvek će biti suočen s problemom kako da prebaci glavninu svojih snaga koristeći jedan ili dva puta koji su čitavom dužinom izloženi napadima. Akcije koje su dosad preduzete u pogledu operacije "Retvik", već su dovoljno pokazale šta se sve može učiniti.

Iduća dva-tri dana bili smo u pokretu. Ovo je bio isti, udoban život kao i onaj koji sam vodio od samog dolaska u Srbiju: dugi rani jutarnji marševi kroz zelene, suncem obasjane predele; u podne odmor na travi ispod drveća otežalog od voća u nekom zabitom voćnjaku; kad padne noć, traženje dobrog mesta gde ćemo spavati i dolazak veoma gostoljubivih seljaka sa grožđem i breskvama, bocama vina i prasićima, svežim jajima i maslacem; večera i kratki periodi smirenosti u sumraku, pre no što se sasvim smrkne. Onda: noć sa uzbunama i marševanjima, napadima i protivnapadima, pokretima i protivpokretima, glasinama ili protivglasinama; ili, suprotno, dobar san pod zvezdama sa vetrićem koji pirka po licu i šuštanjem drveća sve dok sunce ne izađe i ne bude vreme za polazak. I onda, ponovo, još veće oduševljenje, koje je dolazilo od saznanja da je pobeda, potpuna i moćna, najzad na dohvatu ruke.

Photo: Stock

Tada sam se, sa sve većim prezirom sećao svog života na Visu; razmišljao sam kako će politički pregovori, silom prilika, verovatno još neko vreme biti pritajeno vođeni, da nema nekih drugih značajnih pitanja i pitao se da li možda ne bih ipak mogao ostati u Srbiji, dok Koča Popović ne potera neprijatelja na jugu i u centru, i ne krene na sever u konačan obračun pod Beogradom. Jer, koliko smo sada mogli da predvidimo, izgledalo je da će njemu pasti u deo čast da istera Nemce iz prestonice, a to je bila bitka kojoj sam odlučno želeo da prisustvujem.

Zatim, jedne večeri u drugoj polovini septembra, primio sam ličnu poruku od generala Vilsona. Po izrazu lica vodnika Kempbela, kad mi je predavao savijen komad hartije, mogao sam zaključiti da ona sadrži nešto važno, nešto što će, verovatno, dovesti do promene plana, i uzeh je bez oduševljenja.

Poruka je bila sasvim kratka. U njoj su me, u desetak reči, izveštavali da je Tito tajanstveno nestao sa Visa i da odmah pođem i pronađem ga. U njoj se isto tako dodavalo da će Balkanske vazduhoplovne snage prvom prilikom spustiti avion po mene u Bojnik. Šaljući Balkanske vazduhoplovne snage, Tita, generala Vilsona i sve ostale do đavola, pripremio sam ranac i, oprostivši se od Džona Henikera-Medžora, poslao sam oproštajnu poruku Koči Popoviću i krenuo na sumoran put, koji će trajati čitavu noć, ka pisti za sletanje aviona.

*Nastavak feljtona u četvrtak 27. decembra

*Tekst preuzet sa sajta Znaci; prevela Desanka Milekić


star
Oceni
4.35
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi