Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (4)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (130)

Bećković: Još ne znamo ko je živ, a ko nije

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.kanal9tv.com

Posle duže pauze, nastavljamo sa objavljivanjem dokumentarnog feljtona o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 19 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 13. septembra 1992. godine

Putevi srpskih seoba: ZBOGOM, KRAJINO (Knin, 12. septembra)

Jedan kninski par, kome zbog izvesnih razloga nije stalo do javnog prikazivanja, žalio se nedavno da je prosto nemoguće proći kroz centar Beograda a da ne "zapnete" za barem desetak zemljaka.

Tačno je da selidbe ovih dana dostižu drastične, zašto ne reći tragične, razmere. Preseljavanje u srpsku prestonicu prelazi u egzodus, a ako se tempo održi (svi su izgledi da će se ubrzati) poddinarski krš pretvoriće se u pitomiju zapadnu Slavoniju.

U ovom momentu sama masovnost iseljavanja nije u prvom planu. Teže je što se sele stručnjaci, javni radnici, intelektualci i pripadnici još dobrostojeće srednje klase, a to je i te kakav podsticaj za nove masovnije talase odlaska.

Primeri su poučni. Iz Knina odlazi i dr Dušan Zelenbaba, osobena politička pojava i čovek koji je voleo da se naziva dinarskim vojvodom. Doktor Zelenbaba je dao otkaz u kninskoj bolnici pa je ova ustanova ostala bez izuzetnog rendgenologa i dijagnostičara, a skupom dijagnostičkom aparaturom više nema ko da rukuje. Donedavno jedna od najviđenijih krajinskih javnih ličnosti, cenjeni intelektualac, traži aranžman za preseljenje u Novi Sad.

Direktor jedne velike kninske škole otišao je bez pozdrava, pa je školska uprava morala da obija direktorsku kancelariju. Otišle su i druge ličnosti iz vrha nacionalnog pokreta u doba barikada.

Photo: photocroatia.com

Kofere pakuju i ljudi sa (za ovdašnje prilike) priličnim kapitalom, čiji novac neće biti uložen u grad žedan investicija.

Drugi, čiji je profit izuzetan, već su pripremili rezervne položaje. Tako, na primer, jedan od najviđenijih finansijskih moćnika, vlasnik privatne benzinske pumpe, poseduje luksuzni, nedavno kupljeni stan u Beogradu, a porodica mu živi u inostranstvu. Ova grupacija, kada se završi proces izvlačenja kapitala, ima obezbeđen put. A da se kapital odliva dovoljno govori podatak da je nemačka marka u Kninu skuplja nego u Beogradu.

Na ovu reku kapitala koji odlazi morao je nedavno da upozori i MUP Krajine, u specijalnom saopštenju.

Politički vrh uglavnom ćuti i bavi se sličnim aranžmanima.

U Krajini odavno kola (saznanje ili uverenje?) da su političari iz vrha sebi obezbedili stambeni prostor u prestonom gradu. Zna se pouzdano da su neki od ministara u vladi nedavno kupili stanove, a nije tajna da predsednik vlade gradi porodičnu kuću u beogradskom naselju Kumodraž.

Sve to nije jedini razlog zašto se Krajina u žargonu rimuje sa bežanija. Naime, najbrojniji stanari u novim stambenim blokovima na Bežaniji u Beogradu su ljudi iz zapadne srpske republike, To su lekari, viši činovnici, poslovni ljudi koji su svoje kvadrate uglavnom kupili zahvaljujući izuzetno povoljnim kreditima beogradskih banaka, realizovanim prošle godine u doba žestokih ratnih sukoba.

Da li će strah od presecanja koridora za Srbiju ili neizvesna politička sudbina Krajine potpuno srušiti medijski mit o junačkim Krajišnicima. Hoće li kosovski sindrom opustošiti sela - izvore krajinskog identiteta, ali i duhovnosti?

Kako na ovim prostorima sve ima svoje originalne puteve, zasad je reagovala samo policija, ali javnim apelom, a javni glas čuo se i na okruglom stolu vlasti i opozicije pre nekoliko dana.

Rečeno je da su glavni uzroci egzodusa opšta pravna nesigurnost, anarhija i primitivna politička praksa vodećih političkih institucija.

Tačno je da je pravni poredak na klimavim nogama. Političari, iz ko zna kakvih (ili možda prepoznatljivih) razloga, nikako da oforme sudski aparat, a policija koja je već dve godine skoro isključivo vojna formacija (a takva mora i ostati u vrmene ni rata ni mira) teško može da se brzo i bezbolno vrati u staru ulogu.

Četnik citira vojvodu: Momčilo Đujić
Photo: Stock

Znalo se da će ionako brojne socijalne nevolje opasno zapretiti kad presuši topčiderska reka novca, neko je već morao da preventivno deluje, ali to je vraćanje na staru priču o neodgovornosti političkih i javnih institucija.

Ne treba posebno napominjati zamrzlu privredu, ali ko deluje da se učini prvi korak oživljavanja i tako veliki troškovi državnih instanci i javnih službi dobiju kakvu-takvu realnu podlogu?

Izbori, izbori i izbori... To je najčešći recept za rešenje začaranog kruga.

Dotle, do prvog koraka koji će omogućiti svaku drugu stabilnost oči će biti uprte u prestoničke stanove i placeve, a krajinski mladići, pristigli s fronta i dalje će tražiti vize za prekomorkse zemlje. Poštovanjem elementarnih pravila demokratskog režima izbledeće i moć brojnih dezinformacija koje se, očito smišljeno, plasiraju u Krajini ("to što smo paranoici ne znači da nam ne rade o glavi!").

Vojvoda Momčilo Đujić, briljantni poznavalac ovdašnjeg mentaliteta, znao je u svojim ratnim govorima da probudi Krajišnike iz dremeža: "Pripašite pregače, a puške dajte ženama".

Inat je ovde najdelotvorniji lek! (Milan Četnik)

***

Intervju Matije Bećkovića "Politici": KUĆU VALJA PRETEMELJITI

"Politika" je objavila vest da će se prevremeni izbori održati krajem novembra, a da je početak predizborne trke zakazan za kraj septembra. Da li će to biti prvi pravi izbori?

- To ne znam, ali znam da su pravi izbori ono što odavno dugujemo sebi, Srbiji, svetu, demokratiji. Nesreća je počela ćoravom kutijom i ćoravim kutijama se ne može okončati. Svi posleratni izbori bili su samo različite verzije ćorave kutije koja je ustoličena na onim izborima gde je kralj stavljen na glasanje, a protivkandidat mu je bio njegov ministar vojske, maršal Jugoslavije. Ćorava kutija nas je oborila na pleća i skratila vidik "mišu do ramena, žabi do kolena". Taj period može se okončati jedino, slobodnim, regularnim, od merodavnih kontrolisanih, od sveta priznatim izborima. Ako naredni izbori ne budu pravi bolje da ih i nema.

Šta po vašem sudu treba učiniti da bi izbori bili pravi?

- Ništa originalno: da pravila budu pravedna, a uslovi ravnopravni. A nijedno od toga neće biti bez podele imovine i slobode medija. Često smo u prilici da čujemo kako neki od ideologa vladajuće stranke osvežavaju pamćenje kolegama iz opozicije uspomenama iz zajedničke ideološke prošlosti i pripadnosti istoj partiji. Rado sa njima dele zajedničke zablude i grehove, ali neće da podele novac i privilegije.  Bruka je zajednička, a imovina samo njina! Opozicija je shvaćena kao "pravo da se laje" a pošto je to dopušteno smatra se da je i dovoljno. Uz to, možda nije preterano reći da bez slobodne televizije u Srbiji neće biti demokratije. Kao što od TV urednika zavisi koje ćemo estradne zvezde voleti i ko će biti popularan ideuće godine, tako od njih umnogome zavisi koje ćemo političare birati. zato oni često liče kao da ih nije birao narod nego vlast uz pomoć urednika zabavno-humorističkog programa. I sami glasači kao da se ne odlučuju za podršku nekom političkom programu nego za svoje TV junake. Ne prihvatanje regula i nepoštovanje procedure samo dokazuje da se još ne mirimo sa dolaskom višepartijskog sistema i pravne države. Besmislena upornost, slepa za sve opomene i upozorenja, dovela je do izbora koje stranke bojkotuju a svet ne priznaje. Prevremeni izbori su i naknadno priznanje da su prethodni bili neka vrsta paraizbora, a iz paraizbora dobijamo paraposlanike i paraskupštine, paraustave, parazakone, paraustanove, paradržave koja ima privatne zatvore, oficire, samouke i samozvane teologe, a u njoj su paravojske jače od vojske a parapolicije od policije.

Nesuđeni ministar: Matija Bećković, nacionalni bard
Photo: Stock

Da li ćete i Vi učestvovati na izborima i kako: kao građanin, kao glasač ili kao kandidat Deposa?

- Razumem i zašto me to pitate i na šta ciljate. Kažu da je važnost politike veća tamo gde nema pravne države. U nesrećnim zemljama biti političar je najuvaženije zanimanje.

Pre desetak godina pitali su jednog mog zemljaka zna li šta je sa mnom. "E Matija, da je umeo kao što ga je Bog bio zaludu dao, sad bi bio ministar Vučete Milića!" A Vučeta je tada vedrio i oblačio u nikšićkoj pivari ili železari.

Ali i ta medalja ima drugu stranu.

- Svakako. I to iskustvo sa politikom je dublje, gotovo metafizičko. A svodi se na uverenje da je politika nespojiva sa etikom, da ljudi ređih osećanja i viših sposobnosti treba da se klone politike, jer im od nje sleduje samo sramota i nevolje. kao dokaz da politika nije za pisce nedavno sam čuo da su svi pesnici koji su bili na Golom otoku poludeli. Da ih ne navodim imenično.

I pored toga dosta je pisaca na aktuelnoj političkoj sceni?

- Jeste i igraju ne samo zapažene nego možda glavne i većinom pozitivne uloge - mada nam najveći piscci prošlosti nisu ostavili ohrabrujuće primere ni da dajemo ovakve intervjue, a kamoli da se bavimo političkim i državnim poslovima. Ni Cvijić ni Dučić ni Vasić ni Slobodan Jovanović ni Ivo Andrić... Pisci se u politici kandiduju za manje nego što jesu. I kad gube i kad dobijaju žrtva je njihovo pozvanje. Niko ne može biti izabran za Ivu Andrića. Da može, bilo bi bezbroj kandidata. Srećom, vreme najčešće ne pamti ono što su pisci predstavljali u politici, pregrće kojoj su partiji pripadali, a pamti šta su napisali.

Istina, ovoliko pisaca u aktuelnoj politici teško da je nekada bilo. Tu su dospeli ne svojom zaslugom već krivicom profesionalnih političara koji su se u celoj istočnoj Evropi teško kompromitovali i izgubili pravo na javnu reč i delovanje.

Najteže je biti realan, ja sam očigledan primer: Mudrac na radnom mestu
Photo: www.vesti-online.com

Otkud Vi u Demokratskom pokretu Srbije?

- Ne pripadam ni jednoj stranci, ali pripadam opoziciji. Ako smem reći i usmenoj i pismenoj. I to čini mi se od rođenja - i po sudbini i po načinu mišljenja i po duhovnoj konstituciji i po jeziku i po tački gledišta, da ne kažem po zanimanju. I samo sam jedan od mnogih koji nisu hteli u stranke, a hoće u DEPOS. Tu bi pojavu valjalo izučiti. U DEPOS ih nisu dovele lične ambicije nego odsudni čas naše nacionalne sudbine. Savez stranaka i nestranačkih ličnosti i udruženja postavio je DEPOS u centar opozicionog života u Srbiji i on je čini mi se sada jedina realna demokratska alternativa režimu. Ali najveći uspeh DEPOS-a bi bio da posle izbora prestane da postoji, jer bi to značilo da je Srbija postala demokratska i pravna država. DEPOS je nastao s namerom da udruži svu srpsku demokratsku opoziciju. Svu demokratsku opoziciju udružio sasvim nije, ali najjača opoziciona snaga sasvim jeste.

Član ste Krunskog saveta. Da li mislite da su Srbi spremni da prihvate kralja?

- Krunski savet je lično savetodavno telo Krune i nije neophodno da se pojavljuje u javnosti. prema tome, govorim u svoje ime. Na vaše pitanje najtačnije bi odgovorili samo Srbi. Lično nemam ništa protiv republikanskog uređenja ako nije uspostavljeno na nezakonitoj osnovi, pravnoj i moralnoj. U tom slučaju pitanje monarhije se ne može skinuti s dnevnog reda sve dok se regularno ne reši. Gotovo da bi i našoj republici mogli prigovoriti: "Sediš na tron nepravo uzeti, ponosiš se skiptarom krvavijem!".

Ironija je čuti kako monarhiju hoće da uspostave nasiljem, ulicom, bezakonjem. Silom bi svako mogao biti kralj. Sila je potrebna onom ko kralj nije, a suvišna onom ko kralj jeste. Jedan moj prijatelj, antimonarhist, rekao mi je da ne bi imao ništa protiv monarhije ako bi to odlučio parlament. A ja ne vidim kako bi moglo biti drugačije? U haosu u kojem živimo jedino znamo ko je kralj. Kruna je orijentir, simbol kontinuiteta i jedinstva, garant demokratije. Živojin Balugdžić, nekad čuveni uvodničar "Politike", bio je i žestok republikanac i lični sekretar kralja Petra !.

Ako kralj nije vlast, kao što tvrdite, šta po vama kraljevina može da donese ovom napaćenom narodu?

- Najpre, mir i redovno pravno stanje. Monarhija je najkraći put do moderne srpske države, svoje na svome, zasnovane na njenim najdubljim tradicijama. Na svetu nijedna monarhija nije siromašna ni demokratska, a pogotovu prokažena i izolovana.

Šta bi nam ona moralno i materijalno donela valjalo bi pitati i brojeve, grafikone, računare. Oni bi dali brz, tačan, praktičan odgovor gde bi se Srbija sa monarhijom obrela. Zato to pitanje bolje razumeju oni koji razmišljaju o budućnosti nego oni koji se spore oko prošlosti. Najviše pristalica ima među mladim ljudima u kojima su zarasli jazovi i raskoli, koji misle trezno i žive bez predrasuda. Oni koji bi bili protiv monarhije, sve kad bi neko garantovao da će sa njom poteći med i mleko, nema razloga da pitate za mišljenje.

Bez kralja ne valja: Monarhista bez krune
Photo: www.blic.rs

Kao oblik vladavine monarhija je u Srbiji trajala vekovima, a Republika poslednjih pedeset godina. Pa ipak ne čini li vam se da je tih pola veka zasenilo tu vekovnu tradiciju?

- Slažem se i na to pokušavam da nađem odgovor. Saradnja sa srpskom državom, njenom dinastijom, njenom istorijom, njenim kulturnim i nacionalnim vrednostima pa i sa samima sobom, trajala je decenijama pod vidom progresa i nacionalne emancipacije. Počeli smo se ništiti sami, a drugi su nam se pridružili. Što bi nas poštovali oni ako se ne poštujemo sami. Činilo se da idemo napred, a vraćali smo se nazad u samo nepostojanje. Srbija je vremenom postala neka teritorija bez duše, bez tapija i tradicija. Sve je bilo moguće jedino na njenoj teritoriji kao da je to ledina bez duše i domaćina. Ispadalo je da u njoj niko neće da bude građanin, već hoće kad već može, svoju državu. Tako su otvorene beskrajne parnice koje nikuda ne vode, kako da ospore tuđe oni koji su se pokazali nedostojni svoje države. I mada danas sve države na svetu manje-više imaju slične probleme ponekad se čini kao da se samo od Srbije, i to baš zato što je takva, traži da ih rešava kao niko.

Da li to mislite na Albance, verujete li da će doći do dijaloga sa njima?

- Mogao bih razumeti da Albanci osporavaju vlast ali se čudim da ne podržavaju nijedan glas iz opozicije. Iz toga zaključujem da sebe i ne smatraju građanima Srbije i da ih Srbija ma kakva bila ne interesuje. To počinje neplaćanjem struje i kirije, a završava proglašavanjem republike i neizlaženjem na izbore da jedino njihovi kandidati znaju unapred da bi bili izabrani.

Mislite li da je Srbija boljševička, kao što se to ne tako retko čuje?

- Najpre mi dozvolite da podsetim kako je srpski boljševizam počeo pa će biti još uočljivije gde smo dospeli.

Akademik Ekmečić u knjizi "Ratni ciljevi Srbije" pozivajući se na američkog diplomatu Džordža Kenana podseća da je poslanik Kraljevine Srbije Miroslav Spalajković 1918. godine u Moskvi, na prvom prijemu za strane diplomate, pljunuo vođu revolucije V. I. Lenjina. Kad sam proverio ovaj neverovatan podatak ispostavilo se da je tačan i da Kenan citira knjigu tadašnjeg Francuskog ambasadora u Moskvi Jozefa Novlensa koji je bio i očevidac i svedok dok nečuvenog diplomatskog incidenta. Razume se, Spalajković nije bukvalno pljunuo Lenjina, već mu se, kako svedoči Novlens, prilikom rukovanja obrati rečima: "Vi ste bandit. Vi ste osramotili slovensku rasu i ja vam pljujem u lice!".

A možda se veće čudo dogodilo sedamdeset četiri godine kasnije. To čudo nije prorekao nijedan prorok ni dokučila nijedna mašta. Svi Orveli, Haksliji, Zamjatini nisu predvideli da će doći dan da Moskva grdi Srbiju zbog boljševizma!  A tu reč smo nedavno čuli iz samog Kremlja i po njoj se, kao po mahovini u mraku, možemo orijentisati dokle smo dospeli.

Imate li neko objašnjenje za takav obrt?

- Dugo će se to razjašnjavati, a Bog zna hoće li se ikada do kraja razjasniti. Pa ipak, kao da nismo razumeli šta se dogodilo i umesto politiku poveli smo polemiku sa vekom i svetom. Sa budućim vekom i čitavim svetom. Gubili smo vreme kad nije bilo vremena za gubljenje, grešili kad niko nije imao pravo da greši, propuštali priliku koju nam je ponudilo nebo da se prvi rastosiljamo bede i postanemo nosioci promena. Ali umesto nosioci novog postali smo branioci starog. Jedva smo pristajali da menjamo sibmbole kad je valjalo izmeniti samu suštinu. Popravljali smo dotrajali poredak kad se videlo da je svako popravljenje zaludno i kad ga je valjalo zameniti iz osnove. Kuća se morala pretemeljiti, a mis smo mislili da će biti dovoljno da se promene saksije na balkonu. Neminovno je da se poredak uspostavljen krvlju, zameni bez krvi. kad bi me neko pitao i slušao - predao bih sudbinu zemlje u ruke neopterećenim mladim ljudima, a iz politike isključio sve preko pedeset godina.

Photo: Stock

Slomom komunizma i raspadom Jugoslavije još jednom je postavljeno srpsko pitanje?

- Jeste, ali samim tim ne može se opravdati i svaka politika koja ga postavlja. U vanrednim prilikama u kakvim smo, svaka država bi do sada promenila ko zna koliko vlada, makar samo zato da njen problem bude uočljiviji, da i nebo i zemlja vide da on postoji nezavisno od vlada i vlasti. U suprotnom vlast baca svoju senku na nacionalno pitanje, a sudbinu nacije vezuje i ucenjuje svojim mandatom. A bar političara imamo dovoljno, ako je srpsko pitanje večno i samo jedno.

Da li je ovaj građanski rat nastavak onog prethodnog na ovim prostorima?

- U svakom ratu se obnove svi prethodni, a pogotovu onaj koji ne samo da nije bio završen nego su njegovi raskoli umesto da budu zatrpavani neprekidno uvećavani. jedni su svoje zločine blagonaklono nazivali levim greškama, ali tuđe nisu krstili desnim. Mada nisam imao iluzija o "bratstvu i jedinstvu" zapanjen sam brzinom kojom smo se uhvatili za vratove i lakoćom kojom su ljudi krenuli na voljne zločine. Zemlja se još raspituje za pokojnike od pre pedeset godina koji su ostali bez grobnog znaka, a već je zasejana novom krvlju. Ko zna koliko će trebati da se smiri dok izmirimo račune sa Bogom i ljudima.

Može li se reći da su etnička čišćenja u stvari produžetak ranijih zločina?

- Istraga je nečovečna ideja, zločinačka, pa ako se tako može reći čak i nerealna zamisao. Istražiti jedan narod je nemoguće. I od atomske bombe neko pretekne. Pa ipak narodi ne odustaju i vekovima ne skidaju taj naum s pameti.

Kad je Todor Kadić ubio knjaza Danila Petrovića, u Crnoj Gori je važio zakon da "pravi može platiti za krivoga". Kadići su stavljeni van zakona i za godinu su pobijena, čini mi se, 94 Kadića. Ali, pri nekom skorašnjem popisu stanovnika pokazalo se da u Crnoj Gori danas ima najviše Kadića a Petrovića nije bio nijedan. Život čovek nije izmislio i ne može da ga uništi. To je motiv i moje pesme "Kadići i Petrovići".

U današnjim raspamećenjima ima i takvih protivnika etničkih čišćenja koji prizivaju međunarodnu zajednicu i strane plaćenike da oni očiste njihovve suparnike. To im se čini prirodno i pravedno.

Koliki učinak je u svemu tome imao medijski rat koji smo očigledno izgubili?

- Kada priznajemo da smo izgubili medijski rat to činimo s prizvukom da je taj rat samo pitanje veštine a ne da se umnogome dotiče same suštine onoga o čemu govorimo. Ne verujem da je taj rat i mogla dobiti politika koja se nije služila jezikom i razlozima ovog vremena.

Ignorisanje javnog mnjenja idejni je uznos celom svetu, jedna je od glavnih odlika režima koji su pali sa berlinskim zidom.

Pored svega ne čini li vam se da ima satanizacije ne samo srpske vlasti nego i čitavog srpskog naroda?

- Možda je najteža među kletvama ona: "Ne daj Bože mimo sveta!" A nas kao da je baš ta kletva stigla. Pa ipak nije malo onih kojima je strah od povratka svetu veći od ikakve kazne. Čak se zbog opsade i izgona može javiti i nekakvo osećanje izuzetnosti i ponosa tom nesrećnom slavom. Počećemo da se naslađujemo, insistirajući da smo najgori, da su svi protiv nas, jer i je i to vrsta prestižna. I najgori je jedan. I najgori je gordost. Uzimajući svu krivicu na svoju dušu umirujemo savest. Pa ipak u nepravednosti i brutalnosti sankcija međunarodne zajednice naslućujemo i neku moralnu dobit za nas.

Photo: Stock

Šta mislite da treba uraditi da rat u Bosni prestane?

- Najteže je biti realan. To znači dirati u živu ranu a još ne znamo ko je živ a ko nije.

Bosnu je Andrić nudio za učionicu mržnje. I zapisao onu očajničku reč: Ne vredi zbog Bosne plakati.

Neophodno je ispuniti zahteve svetske zajednice, održati datu reč. To Srbima i njihovim interesima ne može nikako škodtit. teško narodima koji se plaše opšte usvojenih merila. Valja popustiti svugde gde se to može bez sramote. Znate onu narodnu: "Ništa-čoek je onaj kome ne vrdi reč nipare".

Otkud toliko politčara u Srbiji koji su došli izvan Srbije?

- Zlatar reči Isidora Sekulić kaže da je Srbija jedina srpska zemlja koja se zove imenom svog naroda. Srbijanci su jedini Srbi koji nemaju rezervnu republiku. Srbija je zajednička, a rezervne republike svojina samo onih koji ih imaju. To je dobilo uvredljive i nerazumne oblike. Ljudi koji tek što su sklonili glavu u Beograd preko noći su stigli za skupštinsku govornicu odakle seju strah i vode srpsku nacionalnu politiku sa nezapamćenom bezobzirnošću i neodgovornošću. Na apsurde ima i apsurdnih reakcija. rečeno mi je kako je postavljanje spomenika Njegošu na Svetom trgu u Beogradu odloženo zato što je neko primetio da ima mnogo Crnogoraca u političkom životu Srbije.

I u Crnoj Gori se obnavljaju stari sukobi?

- Delikatnija reč beži od te teme. Van Crne Gore time se nije bavilo ni jedno merodavnije pero. Biće najbliže istini da je to domaći, crnogorski fenomen u koji se ne razumeju drugi Srbi niti bilo ko drugi, a najmanje Srbijanci. U Srbiji će vas i najupućeniji pripitati: "Jesu li Rovčani Vasojevići ili da li su Drobljaci u Uskocima? A ko bi tek mogao razumeti da su jedni Crnogorci Srbi a drugi nisu. I da ovi drugi nemaju drugih dušmana osim Srba. Ali ti dušmani im nisu Srbi iz Srbije nego tamošnja njihova rođena braća, roditelji, kumovi i komšije.

Kažu da na Cetinju stoji grafit: "Srbe na vrbe". Ali taj poklič je upućen sopstvenim ukućanima, sugrađanima, mitropolitu i popovima, a ne Srbijancima koji taj spor ili ne prate ili ih ne zanima a tu parolu neće nikada videti. Iz vernosti međusobnoj mržnji nastaju novi vidovi istraga, omraza i kavgi. Moderne teorije o građanskom društvu i ekološkoj državi mešaju se sa većinskim kricima i potpomažu kvaziistorijama obmanjujući svoju savest da je reč o nacionalnim interesima.

Kako gledate na zahteve nekih partija za osnivanje crnogorske autokefalne crkve?

- Nije mi jasno da li bi ta crkva bila za vernike ili nevernike ili čisto partijska? Kako sam čuo među podnosiocima tog zahteva nema sveštenika, ali ima i bezbožnika i pripadnika drugih veroispovesti. jedan od razloga za pokretanje tog postupka je kako se navodi da svakom ko se krsti u Crnoj Gori u krštenici upiše da je Srbin. Koliko znam, tamo se niko i ne krsti sem Srba. Krsto je pod Turcima bilo pogrdno ime za Srbe. Crnogorci su Srbi na manje bratstvo.

Kako gledate na odnos Ćosić, Panić i Milošević posle londonske konferencije i posle izglasavanja poverenja jugoslovenskom premijeru?

- Posle Londona je nastupilo izvesno odahnuće. Brzina kojom je pokrenut postupak za opoziv Panića svedoči o težini sloma i važnosti pokretanja pitanja, a lakoća s kojom su se sporazumeli da ga smene pokazuje kolika je dubina beznađa i straha od promena.

Photo: Stock

Da li Vi priznajete ovakvu Jugoslaviju?

- Ako bih odgovorio potvrdno, bojim se da ne bi to ličilo na one izjave poput one: "On nije priznavao marksizam" ili najnoviji: "Ne priznajem Ameriku dok Buš vlada".

Držim da bi bilo logičnije da se naša država zove Srbija i Crna Gora i da je do njihovog ujedinjenja došlo na zdraviji način. Ovako, i zbog imena i zbog načina kako je stvorena ona više liči na ostatak jedne propale ideologije nego na nastavak jedne bivše države. I da se imenom Jugoslavija ne priznaje ni kraj te ideologije ni propast te države. S tim imenom ona je ostala deo prošlosti od koje svak9 zazire. Zašto bi dve stare države neosporan zamenile za sporan identite. Da su se najpre izdvojile Srbija i Crna Gora, a potom ujedinile - temelj bi bio čvršći, a raskid sa prošlošću uočljiviji i beskompromisniji. Srbi nemaju tapiju na ime Jugoslavije.

Milovan Đilas je prošle nedelje na ovom mestu izjavio da bi se ukidanje sankcija moglo očekivati do Nove godine. Šta vi mislite?

- Ne verujem da to može biti, ali je lepo čuti.

Nazirete li neko svetlo na kraju tunela, ima li ipak i ohrabrenja i razloga za nadu?

- Kako da nema. Uzrečice: to nema nigde na svetu, to nikad nije bilo, izgovaraju se kao da čitav svet držimo u džepu a istoriju vidimo kao na dlanu. To je ostalo u jeziku iz onih vremena kada se ceo svet završavao u jednom selu, kad su svi znali šta se dešava i pamtili sve što se događalo u njemu. Bilo je teških vremena i osuda i ranije, samo nije bilo televizije, komunikacija, Organizacije ujedinjenih nacija (i drugih međunarodnih institucija zbog kojih čovečanstvo možda nikad nije bilo ni smanjenije ni jednodušnije. Zato je neophodno da taj duh sledimo. Srbi nikad nisu živeli izvan istorije, niti bili ravnodušni šta svet misli i govori o njima. "Istorija je voda pod mostom" za Amerikance, ali nije za Srbe. (Hadži Dragan Antić)

*Nastavak feljtona u petak 28. decembra

star
Oceni
2.91
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi