Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (37)

Feljton: Rat na Balkanu (10)

Titov susret sa Šubašićem

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: postimage.org

Laknulo mi je kad je došao kraj ovih desetak iscrpljujućih dana. Ali naš izlet u visoku politiku nije se ovim završio. Još pre svojih razgovora sa g. Čerčilom, Tito je prethodno vodio nekoliko razgovora sa dr Ivanom Šubašićem. Kada sam ga poslednji put video u Londonu, pre nekoliko nedelja, već je postao predsednik nove jugoslovenske vlade, koja je osnovana radi toga da bi s partizanima postigla sporazum. Kao rezultat ovog, prethodno je postignuta saglasnost koja je obezbeđivala izvesnu saradnju između kraljevske vlade i Titovog Nacionalnog komiteta. Sad se dr Subašić vratio na Vis, istim avionom sa Titom i sa mnom, i razgovori su nastavljeni. Vis je postao prava košnica političkih zbivanja

Ficroj Meklin (Fitzroy MacLean, 11. mart 1911. – 15. jun 1996) je čuveni škotski vojnik, pisac i političar. Bio je šef britanske vojne misije kod jugoslavenskih partizana. Ficroj Meklin je bio Čerčilov prijatelj i čovek od poverenja kojeg je Čerčil sa samo 36 godina unapredio u brigadnog generala, i uputio u Jugoslaviju "da otkrije ko ubija najviše Nemaca da bi im pomogli da ih ubijaju još više". Brigadir Ficroj Meklin je u drugom svetskom ratu od 1943. godine bio šef britanske vojne misije kod Vrhovnog štaba NOV i POJ. Iako su Čerčilove simpatije inicijalno bile na strani Mihailovića i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, britanska obaveštajna služba je došla do zaključka da se u Jugoslaviji partizani mnogo ozbiljnije bore protiv fašista nego četnici, nakon čega su Saveznici počeli da ih pomažu. Svoja sećanja iz Drugog svetskog rata sa područja bivše Jugoslavije objavio je u knjizi Rat na Balkanu.BAZA NA OSTRVU I KRATAK SUSRET

I pored iskustva u Drvaru, Tito je i dalje bio sklon pećinama. Na Visu je otkrio pećinu na tri četvrtine puta do brda Hum, koje se uzdizalo strmo i golo na jednom kraju ostrva, i u njoj se smestio. Ja sam, sa svoje strane, izabrao jednu malu kuću pored obale, koja je bila, iako strategijski ne na tako dobrom mestu u slučaju neprijateljevog napada, mnogo prostranija i sa najboljom plažom, kako su tvrdili na ostrvu. Ako se čovek plivajući malo udalji, može videti, ležeći na leđima u čistoj plavoj vodi, čitavu panoramu dalmatinske obale koja se pružala daleko u izmaglici, sa suncem obasjanim ostrvom Korčulom, sada u nemačkim rukama, čiji su se oštri obrisi ocrtavali u prednjem planu. Ponekad bi Tito silazio sa brda da me poseti i onda bismo plivali zajedno sa Olgom, Tigrom i pratiocima, sekući vodu u savršenoj formaciji.

Sam Vis se neobično mnogo izmenio od moje poslednje posete. Umesto mirnog, malog dalmatinskog ostrva, na kome se nije moglo naći ništa ratničkog osim trošnih utvrđenja Sv. Đorđa, za nekoliko meseci stvorila se prava vojna, pomorska i vazduhoplovna baza. U centralnoj dolini nestale su masline, a crvena zemlja je zaravnjena tako da se dobila poletno-sletna staza propisnih dimenzija, sa koje su lovci i lovci-bombarderi stalno poletali u napad na brodove uz obalu, ili ciljeve na kopnu. Ponekad se moglo zateći i po desetak četvoromotornih američkih bombardera, "tvrđava" i "liberatora", koji su imali nezgoda nad kopnom i nisu mogli da se vrate u svoje baze u Italiji, pa su se nekako dovukli dovde i sručili na Vis. Uski putevi bili su zakrčeni vojnim kamionima i džipovima, koji su dizali oblake crvene prašine. Na svakih stotinak metara, stovarišta materijala i municije, okružena bodljikavom žicom i table sa upadljivim objašnjenjem pravca oglašavale su prisustvo na stotine službi i ustanova na čije smo postojanje zaboravili u toku jedne godine što smo bili odvojeni od armije. Iz preostalih maslinjaka odjekivao je zov poznate trube i kroz granje smo ugledali u pokretu zelene beretke i kaki-uniforme komandosa Toma Čerčila, pripremajući se za neki prepad na kopnu ili na neko susedno ostrvo. Dole, u pristaništu Komiže, nalazio se štab Ratne mornarice, kojom je rukovodio kapetan korvete Morgan Džajls (Morgan Giles), iz Kraljevske ratne mornarice, praktično nezavisan u komandi nad znatnom flotilom torpednih čamaca i drugih lakših brodova, sa kojima se upuštao u piratske aktivnosti protiv neprijateIjevog brodovlja duž čitave jugoslovenske obale od Istre do Crne Gore.

Iako je Morgan Džajls imao visokozvučnu titulu starijeg pomorskog oficira na Visu (njegovi pomoćnici, iz razloga koji će kasnije biti jasni, bili su poznati pod imenom "Sedam patuljaka"), ostrvo je imalo jednog još višeg čina mornara (da ne pominjemo za sada partizanskog general-majora koji je komandovao Titovom flotom škuna). Nijedan opis događaja na Visu ne bi bio potpun, ako ne pomenemo i njega.

Admiral ser Volter Kaven (Walter Covan), posle duge i istaknute karijere, povukao se iz mornarice 1931. godine, u šezdesetoj godini života. Godine 1939, kad je izbio rat, uspeo je da se ponovo aktivira. Pošto nije želeo da ostane kod kuće, uredio je da ga pošalju na Bliski istok, koji je, kako mu se činilo, pružao veće mogućnosti čoveku njegovog kova. On je uvek uživao da se bori na kopnu, po mogućstvu da to bude borba prsa u prsa, isto toliko ili čak i više nego na moru, i dobio je Krst za izvanredne zasluge devedesetih godina u Sudanu, pod komandom lorda Kičinera (Kitchener).

Tako se on u sedamdesetoj godini života pridružio jednom indijskom konjičkom puku koji je dejstvovao u Zapadnoj pustinji, sa činom kapetana korvete i u donekle nedovoljno jasnom položaju pomorskog oficira za vezu. U ovom svojstvu učestvovao je u nizu komandoskih prepada i zbunjivao sve oko sebe potpunim preziranjem opasnosti. Ali bili su to dani kada nije sve išlo kako treba u pustinji, i jednog dana grupa, u kojoj se nalazio i on, imala je tu nesreću da je napadne i potpuno savlada jedna grupa nemačkih tenkova. Admiral Kaven je poslednji put viđen kako neumoljivo nasrće na jedan neprijateljev tenk i izručuje svoj pištolj na njega iz neposredne blizine.

Viđen je tada poslednji put, to jest, dok se nije posle bekstva iz zarobljeničkog logora pojavio u Italiji godinu-dve kasnije i odmah pridružio brigadi komandosa Toma Čerčila. Mi, koji smo ga poznavali još iz pustinje, bili smo očarani što ga ponovo vidimo na Visu, krhkog, poletnog i prijatnog kao uvek. Tamo je ostao sve do kraja rata i, u sedamdeset trećoj godini, za svoju hrabrost u borbi dobio je zlatnu vrpcu koju je dodao ordenu dobijenom pola veka ranije.

Photo: imageshack.us

Dolaskom Tita i njegovog štaba na Vis, mogao se očekivati pokušaj Nemaca da ponovo osvoje ostrvo, tako da smo živeli u stalnoj pripravnosti. Ipak, ovakav pokušaj nije učinjen, mislim, uglavnom, zbog uspešnih uznemiravajućih dejstava britanskih jedinica baziranih na Visu, u sadejstvu s partizanima. Partizani su pokazali veliku umešnost u izvođenju prepada i bili su kadri da pruže dragocenu podršku komandosima, i davali im veoma korisna obaveštenja. Isto tako su sa izvrsnom spretnošću koristili svoje dosta dotrajale stare škune, ne samo kao improvizovane desantne brodove, već i u neposrednim sudarima sa neprijateljevim brodovima, koje su ponekad i zarobljavali.

U ovim akcijama dosta važnu ulogu imali su i partizanski artiljerci. Oni su se obučavali u ustanovi poznatoj po dosta zvučnom nazivu "Balkanska artiljerijska škola", koja je osnovana na Visu kao deo moje Misije, pod komandom potpukovnika Džefrija Kapa (Geoffrey Kup) iz Kraljevske artiljerije, profesionalnog vojnika sa velikim strpljenjem i neumornim smislom za humor, čiji je životni cilj postao da obuči partizane u upotrebi američkih brdskih haubica kalibra 75 mm. Ovo su bili laki brdski topovi, koji su se prenosili tovarnim mazgama ako se njima raspolagalo, uglavnom idealno pogodni za rat kakav smo mi vodili. Posle izvesnog uvodnog raspravljanja - što je bilo neizbežno u svim poduhvatima ovakve vrste - partizani su prihvatili ovo novo oružje kao patke vodu i rukovali su relativno složenim nišanskim i daljinskim spravama kao da ništa drugo nisu radili čitavog života. Najzad je obučeno nekoliko kompletnih baterija i, posle uspešnih proba u nizu prepada, one su prebačene vazdušnim putem, kompletne sa topovima i izvanredno živahnim mazgama, u srce Crne Gore. To je predstavljalo dosta osetljivu operaciju koja je, međutim, bila potpuno opravdana pokazanim rezultatima.

U skoro isto vreme, Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo je izvodilo u tom području veoma izuzetnu akciju. Od dela moje Misije koji je bio kod crnogorskih partizana, primio sam poruku u kojoj su naveli da neprijatelj vrši snažan pritisak, a da im je kretanje onemogućeno i veoma otežano velikim brojem ranjenika koje moraju da nose. Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo složilo se da odmah priskoči u pomoć. Ranjenici, kojih je bilo gotovo hiljadu, skupljeni su blizu privremene poletno-sletne staze i jednog letnjeg popodneva u nekih trideset letova "dakota" aviona za prevoz trupa, svi su evakuisani pred samim nosem neprijatelja.

Ovo je bio samo jedan primer stalne i raznovrsne pomoći koju smo sada dobijali od Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Predlog da se osnuje posebna formacija Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, čiji bi bio zadatak da pruža podršku partizanima, sada je počeo da se sprovodi u delo osnivanjem Balkanskog ratnog vazduhoplovstva pod komandom vazduhoplovnog general-majora Eliota (Elliot). Ono je bilo zaduženo za planiranje i koordinaciju, dopremanje sveg materijala vazdušnim putem, kao i za sve akcije bombardera i lovaca namenjene podršci partizanskih jedinica. Ovo mi je omogućavalo neposredno opštenje sa samo jednom komandom, što je predstavljalo neocenjivu prednost za brzo postizanje rezultata.

Isto tako bio sam srećan što mogu da sarađujem sa Bilom Eliotom. Njegova inteligencija i maštovitost predstavljale su izuzetne prednosti u radu sa tako teško uhvativim elementom kao što je gerilsko ratovanje. On je, sa svoje strane, bio odgovoran general-potpukovniku vazduhoplovstva Slesoru (Slessor), još jednom izvrsnom vazduhoplovcu, koji je, pored svojih mnogobrojnih zaduženja, uvek bio spreman da se zainteresuje i za naše poslove i da nam, u slučaju potrebe, ukaže pomoć.

Photo: imageshack.us

Ovo stanje je sada predstavljalo znatnu promenu od onoga koje sam zatekao kad sam se pre godinu dana prvi put suočio s problemom pružanja pomoći partizanima. Onda je raspoloživi materijal dostavljan samo vazdušnim putem, i avijacijska podrška pružana samo kad bi se za to ukazala prilika. Sada je pristizala stalna pomoć prema pažljivo izrađenom sistemu prioriteta, a taktička i strategijska podrška iz vazduha je pružana kad god je bila najpotrebnija i samo depeša upućena štabu Balkanskog ratnog vazduhoplovstva davala je neposredne rezultate.

Pomoć u ovakvom obimu je odigrala odlučujuću ulogu omogućavajući partizanima da se odupru žestokim napadima Nemaca, koji su usledili posle napada na Drvar. Kao i prethodnih šest ofanziva, i ova, sedma ofanziva, kako je nazvana, postupno se ugasila. Još jednom su partizani uspeli da uskrate neprijatelju metu kojoj bi mogao da zada odlučujući udarac. Sad, pošto su sačekali da oslabi napad njihovih protivnika, oni sami bili su ponovo spremni na inicijativu. Isto kao što smo im pomagali usaglašenom podrškom iz vazduha i materijalom koji se doturao avionima, da bi se smanjio pritisak na njih kad su bili u defanzivi, tako i sada, kad su prešli u napad, bili smo spremni da im pomognemo i podržimo ih.

U međuvremenu, na drugim frontovima događaji su se brzo odvijali. U Italiji je pao Rim i Osma armija se nalazila ispred Firence. Na zapadu saveznici su se iskrcali u Francuskoj i napredovali bolje no što je iko to očekivao. Na istoku su Rusi napredovali u velikim skokovima, goneći Nemce ka njihovim sopstvenim granicama na severu i probijajući se ka Balkanu na jugu. U leto 1944. godine, kraj rata u Evropi se najzad nazirao.

Ovo se odrazilo i na naše odnose sa partizanima. Naše sve brže prodiranje na sever u Italiji, iziskivalo je više nego do sada usko usaglašavanje naših operacija sa njihovim. Izgledalo je mogućno da Nemci, pošto su sve više gubili, mogu doneti odluku da se sasvim povuku sa Balkana. Ako se to desi, onda je najvažnije nešto preduzeti da se preseče njihova odstupnica. Morali smo, takođe, razmotriti šta će se desiti kad saveznici i partizani međusobno stegnu ruke i sretnu se u severnoj Italiji. Tito mi je već rekao da namerava zatražiti Istru, Trst, Julijsku krajinu i deo Koruške, dok saveznici, koliko sam saznao, još nisu imali neku određenu politiku u odnosu na ova područja.

Ratni drugovi: Josip Broz Tito i Moša Pijade
Photo: www.titoville.com

Najzad, ponovo se postavljao politički problem. Mogućnost da će se Jugoslavija uskoro, ovim ili onim putem, osloboditi Nemaca, nametala je potrebu da se bez odlaganja postigne neka vrsta kompromisa koji bi nam omogućio da uskladimo naše de jure obaveze sa de facto situacijom u zemlji. Titov boravak na Visu, udaljenom samo nekoliko časova leta od Kazerte (Caserta), novog sedišta Savezničkog glavnog štaba, izgleda da je pružao izvrsnu priliku da se neposredno sa njim postigne sporazum. Uskoro po dolasku na Vis, dobio sam zadatak da mu uručim poziv da poseti Italiju kao gost glavnog savezničkog komandanta.

Tito je prihvatio poziv i posle duge diskusije sastavljen je i usaglašen program boravka i utvrđen datum posete. Noć pre toga, general Vilson je poslao svoj privatni avion na Vis po nas i mi smo krenuli u Napulj. Tito je bio u pratnji svog načelnika štaba i drugih rukovodećih ličnosti, sa Olgom, svojim medicinskim savetnikom i pratiocima. U ovim okolnostima izgledalo je teško ostaviti Tigra i, na moj predlog, poveden je i on.

Prilično velika grupa iskrcavala se iz aviona na suncem okupanom aerodromu Kapodikino (Capodicchino). Kamere su zujale i škljocale, general Gamel (Gammell), predstavnik glavnog savezničkog komandanta, pozdravio je Tita učtivo se osmehujući; počasna jedinica odala mu je počast; Tigar je zalajao, a Tito, otpozdravljajući, izašao je sa zadivljujućom pribranošću i ušao u veličanstvena kola generala Vilsona, sa plavom devojkom-vozačem iz Ženske pomoćne službe kopnene vojske, i sa motorciklistima u prethodnici odvezao se uzbrdo do Kazerte, gde je bio zakazan ručak sa glavnim komandantom. Ovo je bilo Titovo prvo pojavljivanje u javnosti izvan njegove zemlje.

Za ručkom nije nas bilo više od šestoro u maloj trpezariji u lovačkoj kućici generala Vilsona, izvan Kazerte, pa ipak nije bilo dovoljno prostora. Ali, ovo nije smetalo Bošku i Prlji, Titovim pratiocima. Proguravši se pored glavnog kelnera - Italijana, jedan je zauzeo mesto odmah iza maršalove stolice, a drugi je svojim automatom držao na nišanu generala Vilsona. Tigar se opružio na podu ispod stola.

Nastala je laka zategnutost. Bilo je nepodnošljivo vruće. Prosto se osećalo kako se znoj sliva niz leđa. Niko nije ništa govorio; bilo je očigledno da je svako pokušavao da smisli prikladan početak razgovora.

Situacija je spasena. Izgleda da je bio veliki napor za nerve italijanskog kelnera da prinese jelo kroz šibu pogleda naoružanih gerilskih ratnika veoma ozbiljnog izgleda, koji, očigledno, nisu voleli Italijane. Uz uzvik očajanja ispustio je sa treskom veliku zdelu boranije na sto i odjednom je nastao pravi pakao. Začuo se preteći zvuk povlačenja obarača; Tigar, probuđen iz neprijatnog dremeža ispod stola, s vučjim urlikom počeo je da škljoca zubima oko nogu prisutnih; Italijani su zagraktali i gestikulirali. Za trenutak je izgledalo da više niko neće ponovo ovladati situacijom.

Izaslanik: Ivan Šubašić
Photo: www.crohis.com

U tom trenutku, general Vilson je počeo da se smeje. Oprezno, gotovo nemo u početku, zatim sve jače, dok mu se čitavo masivno telo nije zatreslo i zaljuljalo. Iz očiju mu je iskrilo veselje. Nisam poznavao nikoga sa tako zaraznim smehom. Trenutak kasnije smejao se Tito, a zatim se i čitav sto tresao od smeha. Čak si i Italijani iza leđa nervozno osmehivali, a na ozbiljnim licima stražara pojavio se sumoran osmeh. Nestalo je napetosti. Od ovog trenutka se videlo, u svakom slučaju u društvenom pogledu, da će poseta biti uspešna. Isto tako shvatio sam da glavni komandant ima izvrsnu sposobnost da na svoju okolinu deluje spontano

Sve u svemu, razgovori, koji su počeli sledećeg dana, glatko su se odvijali. Pored pažljivog zajedničkog učavanja postojećeg strategijskog položaja u područjima zanimljivim za nas, kao i načina kako će se on dalje razvijati, dobar deo vremena posvećen je pitanju dopremanja materijala. Smatram da je Tito, misleći na budućnost, iskoristio ovu priliku da zatraži da mu se odmah isporuče tenkovi, koji bi bili iskrcani na mestima koja partizani privremeno drže na Crnogorskom primorju. Kad smo ga odveli da vidi ogromne radionice

za održavanje tenkova Osme armije u Napulju, u kojima je bilo zaposleno oko 12 radnika, mogli smo ga ubediti da je održavanje oklopnih jedinica izvan mogućnosti Narodnooslobodilačke vojske u sadašnjim uslovima. S druge strane, mogli smo mu podneti povoljan izveštaj o partizanskom tenkovskom bataljonu, koji se tada obučavao u severnoj Africi.

Naši razgovori trajali su već nekoliko dana, kada me je pozvao glavni komandant i pokazao mi strogo poverljiv telegram koji je tog trenutka primio. Telegram je bio od g. Čerčila u kome je najavljivao svoj dolazak u Italiju kroz nedelju dana, tražeći, ako je mogućno da nagovorimo Tita da produži svoj boravak u Napulju nekoliko dana, kako bi se tamo sreli.

Sve bi bilo jednostavnije kad bismo odmah obavestili Tita o sadržaju poruke. Ali, iz razloga bezbednosti to nam nije bilo dozvoljeno. Morali smo da izmišljamo jedan izgovor za drugim i da razvlačimo razgovore, iako smo već iscrpli gotovo sve probleme o kojima smo razgovarali, a Tito je već pokazivao znake da želi dz vrati kući. Još "neko", nagovestili smo tajanstveno, želi da ga vidi. Nismo znali šta ćemo sa vremenom.

Odveo sam Tita da poseti generala Aleksandera u njegovom logoru pored jezera Bolsena, gde je prvi put bilo pokrenuto pitanje Trsta. Zatim sam ga odveo u Rim, prvi veliki grad u koji je došao posle tri godine, gde su njegova nova maršalska uniforma i automati stražara na stepenicama Sv. Petra izazvali malu senzaciju. Vodio sam ga da vidi šta je preostalo od Ancija (Aiizio) i Kasina (Cassino). Vodio sam ga i na čaj kod Hermajoni Renferli, u njenu čudnu malu kuću na padini brega iznad Napuljskog zaliva. Isto tako sam ga odveo, kao gosta generala Bila Donovana (Bill Donovan), u vilu gospođe Harison Vilijems (Harrison Williams), na Kapriju (Capri).

Dok smo sedeli ispod drveća u vrtu i ručali, diveći se veoma lepom predelu, začuli smo grmljavinu motora. Visoko iznad nas ugledali smo nezgrapan avion tipa "jork", sa dvanaestak lovaca koji su se obrušavali i kružili oko njega, kao morski prasići oko kita. Tito je sve primetio jednim pogledom. - Evo - rekao je - dolazi g. Čerčil. - Od Tita se teško išta moglo sakriti.

Napuljska konferencija, kako je kasnije nazvana, predstavljala je uspeh. Dva glavna protagonista, g. Čerčil i Tito, dobro su se slagali.

Predsednik vlade je odseo u vili u kojoj je nekad stanovala kraljica Viktorija i tamo smo, okruženi ogromnim, masivnim predmetima po ukusu Italijana devetnaestog veka, sedeli satima zatvoreni na sparini vrelog napuljskog leta, g. Čerčil i ja s jedne strane, Tito, Olga i Velebit sa druge strane stola. Razgovore smo prekidali samo da bismo učestvovali na zvaničnim i poluzvaničnim banketima, sa mnogim govorima koji su morali da se prevode.

Photo: www.shnews.co

Predsednik vlade nije imao nameru da se pridržava nekog utvrđenog programa, i opseg pitanja o kojima smo razgovarali bio je veoma širok. Za jugoslovenski pokret otpora on je već duže vreme pokazivao posebnu sklonost. Sad je dozvolio sebi luksuz da to pitanje lično razmotri - lično sa vođom gerile koji je u tu svrhu posebno došao. .

On je to izvrsno vodio, uglavnom, lako i prijateljski, ali, ponekad ozbiljno, s velikim dostojanstvom i mudrošću stečenim četrdesetogodišnjim iskustvom u državnim poslovima. Bio je veoma širok hvaleći Titovo rukovođenje i u priznavanju partizanskog doprinosa savezničkom cilju; isto tako veoma širokogrud u proceni pomoći koja će im biti potrebna da oslobode svoju zemlju i da je ponovo izgrade kad se rat završi. Ukazao je Titu poverenje i u vojnim pitanjima zatraživši karte i pokazujući mu odgovarajućim pokretima kako će se dalje odvijati rat. Već smo sada, sa mesta gde smo sedeli kraj otvorenih prozora, mogli videti brodove okupljene u Napuljskom zalivu za predstojeću invaziju južne Francuske.

U odnosu na naše obaveze prema kralju Petru, bio je g. Čerčil sasvim iskren; on je jasno izneo da partizanski režim neće od nas biti ni u kom pogledu priznat ako se prethodno ne postigne neka vrsta sporazuma sa kraljem. Najzad, iako ništa nije rekao niti učinio što bi se protumačilo kao nepotrebno mešanje u unutrašnje poslove druge zemlje, uspeo je da u svoje primedbe unese i izvesne savete o umerenosti. Jedan od tih saveta, sećam se, odnosio se na kolektivizaciju poljoprivrede. - Moj prijatelj maršal Staljin - počeo je (i ja sam prosto primetio kako se Tito uspravio pri samom pomenu ovog imena) - moj prijatelj maršal Staljin rekao mi je pre neki dan da je njegova borba sa seljacima bila opasniji i veći poduhvat od same bitke za Staljingrad. Nadam se da ćete Vi, Maršale - dodao je - dvaput promisliti pre no što se upustite u ovakvu borbu sa vašim tvrdokornim srpskim seljacima.

Posmatrao sam Tita zainteresovan kako će sve ovo primiti. Mislim da je bio impresioniran. Bilo bi čudno da nije. Za njega je ovo bio veliki trenutak. Ovde se nalazio on, revolucionar, izgnanik zakona, protiv koga se okretala svaka ruka, primljen sa svim počastima od najviših državnika u ravnopravnom razgovoru sa jednim od Velike trojice. Ali, on je imao dovoljno snažan karakter da ne dozvoli da bilo kakvo osećanje trijumfa ili opijenosti utiče na njegovo ponašanje, koje je ostalo uzdržano i neupadljivo.

Da li je možda za trenutak bio u iskušenju da razmotri mogućnost nagodbe sa demokratijom, da se okrene Zapadu, da pokuša da se složi sa Zapadom isto kao i sa Istokom? Nije bilo verovatno, ali se moglo pretpostaviti.

Titova pećina na Visu
Photo: wikimedia.org

Ponekad, kad bi se pojavila posebna pitanja, pozivani su i drugi da učestvuju u razgovorima. Dva-tri puta rešavanje problema je prepuštano komitetu stručnjaka, a g. Čercil i Tito su se odmarali. Jednom takvom prilikom, načelnici štabova su diskutovali o pitanju snabdevanja i onda se utvrdilo da se o problemu ne može dalje pregovarati bez prethodne konsultacije predsednika vlade. Ali niko nije znao gde je predsednik vlade. Na kraju se neko setio da ga je čuo kako namerava da ode na kupanje u Napuljski zaliv. Stvar je bila dosta hitna, pošto je bilo potrebno da se odluka donese odmah i stoga sam dobio naređenje od generala Vilsona da pronađem g. Čerčila, i donesem odgovor. Amerikanci su mi dali, za slučaj potrebe, i stenografa, mladu plavušu dosta privlačne spoljašnjosti, u uskoj tropskoj uniformi; Kraljevska ratna mornarica snabdela me je torpednim čamcem;tako opremljen, krenuo sam.

Prvo što smo ugledali, kad smo izašli iz luke na otvorene vode zaliva, bila je velika flota sastavljena od mnogobrojnih brodova različitih veličina i oblika, koji su se veličanstveno kretali ka otvorenom moru - očigledno, prva faza invazije na južnu Francusku.

Ovo je otežavalo moj zadatak. Pokušavati da nađem g. Čerčila usred ovako velike armade bilo je isto kao da tražiš iglu u plastu sena. Da bi stanje bilo još gore, komandant torpednog čamca, veoma mlad i bojažljiv oficir, pokazivao je, nesumnjivo sasvim ispravno, veliki otpor da rizikuje svoj čamac bilo gde blizu ovako velikih brodova koji su plovili pored nas. Tužno smo se uputili u pravcu Kaprija.

Tada smo primetili da se događa nešto neobično. Dok smo posmatrali jedan od brodova za prevoz trupa, on je malo usporio brzinu, kao da želi da izbegne sudar sa nečim. Istovremeno se čulo uzbuđeno klicanje vojnika na palubi i mali plavi predmet prešao je preko pramca. Kad smo ovo ispitali dvogledom, prepoznao sam admiralov čamac i na njemu osobu koju sam tražio, kako stoji pored kormilara u lakom odelu i širokom "panama" šeširu, sa cigarom, pokazujući znak "V". Još dok smo to posmatrali, on je zaokrenuo i izgubio se iza sledećeg broda u konvoju. Očigledno, ništa drugo nije nam preostalo no da pođemo za njim. Ovo sam izneo kapetanu. Njemu se to nije mnogo dopalo. U redu je, rekao je, što se predsednik vlade provlači između brodova i konvoja. Ali, ako to učini on, imaće neprilika. Rekao sam mu da ja primam svu odgovornost na sebe. Na ovo se razvedrio i, s malim kolebanjem, pristao da krene. Dok se more penušalo za nama, smelo smo počeli da krivudamo. Prolazeći pokraj brodova, vojnici su još jednom kliknuli za sreću, uz zvižduke, kad su opazili moju pratilju. Retko kad sam bio tako upadljiv.

Najzad smo stigli i zaustavili plavi čamac. Onda je usledilo pažljivo prelaženje iz čamca u čamac po nemirnom moru i pao sam gotovo pred noge predsednika vlade, dok se stenografkinja, pazeći da ništa ne propusti, nagla preko ograde motornog čamca. G. Čerčil je izgledao veoma radoznao. - Da li vi - upitao je - često provodite popodne jurcajući po Napuljskom zalivu u objektima Mornarice Njegovog kraljevskog veličanstva, sa ovom prijatnom mladom damom? - Uzalud sam objašnjavao cilj ove šetnje. Još dugo će se pominjati ova epizoda.

Laknulo mi je kad je došao kraj ovih desetak iscrpljujućih dana. Ali naš izlet u visoku politiku nije se ovim završio. Još pre svojih razgovora sa g. Čerčilom, Tito je prethodno vodio nekoliko razgovora sa dr Ivanom Šubašićem. Kada sam ga poslednji put video u Londonu, pre nekoliko nedelja, već je postao predsednik nove jugoslovenske vlade, koja je osnovana radi toga da bi s partizanima postigla sporazum. Kao rezultat ovog, prethodno je postignuta saglasnost koja je obezbeđivala izvesnu saradnju između kraljevske vlade i Titovog Nacionalnog komiteta. Sad se dr Subašić vratio na Vis, istim avionom sa Titom i sa mnom, i razgovori su nastavljeni. Vis je postao prava košnica političkih zbivanja.

Photo: Stock

U svim ovim razgovorima nismo učestvovali ni ja ni Ralf Stivenson (Ralph Stevenson), koji je u svojstvu britanskog ambasadora pri kraljevskoj jugoslovenskoj vladi pratio Šubašića. To je bila čisto jugoslovenska stvar. Ralf, moj stari prijatelj iz Foren Ofisa, i ja provodili smo dane kupajući se u toplom, suncem obasjanom moru i nagađali kakav će biti ishod ovih pregovora.

Da li će se postići sporazum? Da li će Tito smatrati da vredi praviti kompromis sa "kraljevim" Jugoslovenima da bi stekao priznanje saveznika? Da li će uslovi koje je on spreman da ponudi biti prihvatljivi Subašiću? Da li će se smatrati obaveznim da se pridržava bilo kog sporazuma koji se sad postigne i posle oslobođenja njegove zemlje, kad bude imao sve karte u svojim rukama? Neće li Rusi odjednom preuzeti od nas inicijativu i priznati Tita nezavisno od Amerikanaca i nas?

Bilo je teško išta reći. Iako sa priličnim zakašnjenjem, britariska vlada je učinila sve što je mogla da približi ove dve strane. Sad mora da čeka i vidi šta će se desiti. Jedno je bilo izvesno, naime, da će Tito u ovoj kasnoj fazi, sa toliko prednosti, biti voljan da ustupi veoma malo.

S vremena na vreme, obe strane bi nas izveštavale o toku razgovora. Izveštaji su izgledali, a i bili su suviše dobri da bi bili tačni. Razgovori su vodili ka rešenju koje bi se zasnivalo, po svemu sudeći, na sledećem: Titova i Šubašićeva vlada će se ujediniti u jednu jedinu privremenu kraljevsku jugoslovensku vladu, koja će postojati sve do oslobodenja Jugoslavije, kad će se održati slobodni, narodni, demokratski izbori. Posle toga, pretpostavljalo se, narodom Jugoslavije upravljaće ona vlada za koju se narod sam opredeli, a onda će posle srećno moći da živi.

Ovom prilikom Tito je poveo čitavu grupu motornim čamcem na izlet u jedno lepo mesto, veliku podzemnu ili, bolje reći, podmorsku pećinu, koju su sunčevi zraci, odbijajući se kroz vodu u njoj, obasjavali plavim, fosforescentnim sjajem. Ušavši u pećinu malim čamcem, svi smo se skinuli i kupali, a naša tela, koja su se plavkasto presijavala, izgledala su avetinjski. Gotovo svako iz grupe bio je ministar kabineta ili u jednoj, ili u drugoj jugoslovenskoj vladi. Vikali smo i smejali se dok su se jedna ili druga ekselencija, osvetljene plavom fosforescentnom svetlošću, sudarale i izranjale u nebeskoplavom svetlu.

Zatim smo ponovo izašli na sunce i morski vazduh i ručali jastoga uz belo vino. More je bilo nemirno kad smo se vraćali i nekolicini iz grupe je pozlilo. Uskoro posle toga, dr Šubašić se vratio u London da kralju Petru iznese ishode svojih razgovora sa Titom.

*Nastavak feljtona u četvrtak 20. decembra

*Tekst preuzet sa sajta Znaci; prevela Desanka Milekić


star
Oceni
4.30
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi