Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Rat na Balkanu (9)

Pregovori sa Vinstonom Čerčilom

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: bbc.co.uk

Najzad je došlo utvrđeno vreme i posle niza beskonačno neprijatnih pucketanja i šumova, preko etera se začuo dobro poznati pun i hrapav glas g. Čerčila. Pridržavajući se strogo uputstava datih na početku londonskog telefonskog imenika, počeo sam najavljujući svoj identitet. Ovim je predsednik vlade bio neobjašnjivo iznerviran i rekao mi da zavežem. Loš početak, pomislio sam. Onda me je žurno i iznenadno zapitao da li sam razgovarao sa Bundevom. Kad sam ga učtivo zapitao šta misli, on je odgovorio glasnim šapatom, oklevajući za trenutak: - Pa, svakako, onaj moj krupan debeli general, hajde pogledaj, pogledaj - i onda je nastavio da pita šta sam uradio sa Jabukom

Ficroj Meklin (Fitzroy MacLean, 11. mart 1911. – 15. jun 1996) je čuveni škotski vojnik, pisac i političar. Bio je šef britanske vojne misije kod jugoslavenskih partizana. Ficroj Meklin je bio Čerčilov prijatelj i čovek od poverenja kojeg je Čerčil sa samo 36 godina unapredio u brigadnog generala, i uputio u Jugoslaviju "da otkrije ko ubija najviše Nemaca da bi im pomogli da ih ubijaju još više". Brigadir Ficroj Meklin je u drugom svetskom ratu od 1943. godine bio šef britanske vojne misije kod Vrhovnog štaba NOV i POJ. Iako su Čerčilove simpatije inicijalno bile na strani Mihailovića i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, britanska obaveštajna služba je došla do zaključka da se u Jugoslaviji partizani mnogo ozbiljnije bore protiv fašista nego četnici, nakon čega su Saveznici počeli da ih pomažu. Svoja sećanja iz Drugog svetskog rata sa područja bivše Jugoslavije objavio je u knjizi Rat na Balkanu.PROMENA BORAVIŠTA

Bio je lep, vetrovit, prolećni dan, kad smo se Dankan i ja uputili u Bosanski Petrovac. Planine su još uvek bile prekrivene snegom, ali je u dolini sunce sasvim toplo grejalo. Hodanje je izazivalo žeđ i s vremena na vreme zaustavljali smo se da pijemo vode iz planinskog potoka. Staza nas je vodila uz liticu, onda preko otvorene livade i zatim, opet, penjući se, kroz gustu četinarsku šumu u kojoj je sneg dosezao do članaka. Nemački avioni su imali običaj da patroliraju duž staze i mi smo strogo pazili da ne naiđu dok prelazimo preko otvorene livade, gde su nekoliko kratera od bombi i razmrskani skeleti dva tovarna konjića pokazivali šta vam se može desiti ako budete zatečeni na otkrivenom zemljistu. Ali, imali smo sreće, tek kad smo stigli pod okrilje šume i zaustavili se da pojedemo svoje sledovanje, čuli smo prvi neprijateljev avion koji je bezopasno kružio visoko iznad drveća.

Kasno posle podne izišli smo iz šume i našli se iznad ravnice oko Petrovca, gde sam se pre nekoliko meseci spustio padobranom. Nešto ranije uspeli smo da napravimo pistu na tri-četiri kilometra od sela i te noći trebalo je da se tu ukrcam u avion koji dolazi iz Italije. Dok smo se probijali nizbrdo prema ravnici, naišli smo na Vlatka Velebita, koji je stigao drugim putem. Zajedno smo pošli u selo gde je trebalo da se odmorimo sve dok ne bude potrebno da izađemo i sačekamo dolazak aviona.

Te noći morali smo dugo da čekamo u hladnoj tmini, punoj magle, na našoj pisti i već smo gotovo izgubili svaku nadu kad smo začuli zvuk aviona, prvo veoma udaljen, a zatim sve jači. Da li je to bio prijatelj ili neprijatelj? Prvo smo morali ovo da utvrdimo. Desetar Prajs (Price), radio-telegrafista, pritrčao je da kaže da je uspostavio vezu i da je to jedan od naših aviona. Neelju-dve kasnije, Prajs je bio teško ranjen od bombe iz nemačkog aviona, na nekoliko stotina metara od ovog istog mesta.

Ali, ovoga puta bilo je sve u redu i avion je kružio iznad nas. Požurili smo da zapalimo vatre duž improvizovane piste. Istovremeno počeli smo da pripremamo za evakuaciju grupu veoma teško ranjenih partizana, koji će biti prebačeni istim avionom. Preneli smo ih sasvim uz pistu, jer pilot nije hteo da čeka više od nekoliko minuta na zemlji, pa nismo smeli da izgubimo ni trenutka.

Ovo je bio neobičan prizor. U treperavoj svetlosti vatri i u mraku oko nas, gustom kao zavesa: nejasni obrisi ranjenika, ispruženih u nosilima na zemlji ili mlitavo utonulih u ruke svojih drugova, tu i tamo sivkasto-belo lice i krvavi zavoj koji bi se za trenutak osvetlio. Onda odjednom pilot, kružeći još niže, upali farove pri dodirivanju zemlje i za nekoliko trenutaka sve se kupalo u bleštavom sjaju. Ugledasmo točkove aviona kako podskakuju po neravnoj travnatoj površini, sve dok se najzad nisu zaustavili. Zatim, sa još upaljenim motorima, vrata se otvoriše i mi smo počeli da podižemo i uvlačimo ranjenike u trup aviona. Kad su svi bili unutra, ušli smo za njima i zatvorili vrata; motori su zagrmeli i ponovo smo pošli, poskakujući po travi, do piste za uzletanje. Za nekoliko sekundi bili smo u vazduhu. Pronašao sam prazan prostor među ranjenim partizanima na podu "dakote", legao i, upotrebivši ranac kao jastuk, uskoro zaspao.

Kad smo naišli sa mora, grad Alžir se pružao svetao i privlačan na suncu, a crveni krovovi belo okrečenih kuća i zeleno drveće prostirali su se u prirodnom amfiteatru bregova koji su se strmo uzdizali od iskričave vode iz zaliva. Na aerodromu nas je sačekao Mark Cepmen Voker, sa pozivom da budemo gosti glavnog savezničkog komandanta i programom razgovora koji treba odmah da počnu. Uskoro, u divno popločanom kupatilu u vili generala Vilsona koja je gledala na luku, uživao sam u prvom kupanju od posle nekoliko meseci, a vodnik Dankan je pregovarao da dobije čistu, kaki boje uniformu od svog prijatelja ekonoma. Uskoro smo svi sedeli za obilatim i ukusno pripremljenim obedom.

Sledećih nekoliko dana bilo je dosta posla. Velebit je već imao iskustva u pregovaranju sa Savezničkom glavnom komandom, i savetovanja u štabu tekla su znatno lakše no ona u Aleksandriji. Staviše, glavne odluke o materijalnoj pomoći već su donesene. Naša utvrđena politika bila je da partizanima pružamo svu materijalnu pomoć prema svojim mogućnostima, a aviona i materijala koje smo im slali biće iz meseca u mesec sve više. Sad je samo preostalo da se usavrši administrativna mašinerija, i predložene promene u ovom pitanju već su otišle dosta daleko, uključujući i osnivanje pozadinskog štaba moje Misije u Bariju, pod rukovodstvom jednog od mojih oficira, kao i stvaranje nove vazduhoplovne jedinice koja će biti nazvana Balkansko vazduhoplovstvo. Njen zadatak bio bi planiranje, koordinacija i izvođenje vazduhoplovnih operacija na Balkanu.

Photo: flickr.com

U međuvremenu, politički problem, koji je neizbežno proizilazio iz vojne politike, ostao je u pozadini, nerešen, stalan izvor nesigurnosti i neprijatnosti. Ako hoćemo da ga rešimo, moramo pokušati u Londonu.

Ali sve sumnje u ovom pogledu uskoro će biti rešene. Tek što sam stigao u Alžir, dobio sam poruku da budem spreman za telefonski razgovor sa g. Čerčilom, koji će me u određeno vreme pozvati iz Dauning-strita 10.

Nikada nisam voleo telefon kao sredstvo komunikacije, a ovaj razgovor izgledalo je da će predstavljati veoma neprijatno mučenje. Sa malom strepnjom uputio sam se ka bleštavoj i veoma čuvanoj podzemnoj prostoriji gde se nalazio aparat. Pre svega, jedan oficir američkog Korpusa za vezu kopnene vojske objasnio mi je sve tehničke procedure, a lepuškasta žena vodnik iz Ženske pomoćne službe kopnene vojske pripremila se da snimi sve što se govori. Najbolja veza sa Londonom bila je, kako je izgledalo, iz nerazumljivih razloga, preko Njujorka i Vašingtona i ono što se govorilo nekako se razbijalo i činilo nerazumljivim za neprijateljeve osluškivače, zbog čega se nije morala koristiti šifra. Sve ovo mi nije bilo uopšte ubedljivo i čitav postupak posmatrao sam s panikom i prezirom čoveka koji mrzi telefone.

Najzad je došlo utvrđeno vreme i posle niza beskonačno neprijatnih pucketanja i šumova, preko etera se začuo dobro poznati pun i hrapav glas g. Čerčila. Pridržavajući se strogo uputstava datih na početku londonskog telefonskog imenika, počeo sam najavljujući svoj identitet. Ovim je predsednik vlade bio neobjašnjivo iznerviran i rekao mi da zavežem. Loš početak, pomislio sam. Onda me je žurno i iznenadno zapitao da li sam razgovarao sa Bundevom. Kad sam ga učtivo zapitao šta misli, on je odgovorio glasnim šapatom, oklevajući za trenutak: - Pa, svakako, onaj moj krupan debeli general, hajde pogledaj, pogledaj - i onda je nastavio da pita šta sam uradio sa Jabukom.

Bio sam očajan. Znao sam pouzdano da je neko izgubio glavu. Nadao sam se da to nisam ja; s druge strane, bilo je veoma neprijatno misliti da je u ovom kritičnom trenutku rata g. Čerčila uhvatila mahnitost. Očigledno, nije mi preostajalo ništa drugo no da priznam da ne znam o čemu govori i zašto pominje sve to povrće i voće. Uzrujan, to sam i uradio.

Nastala je tišina u kojoj se nije čulo ništa osim neljudskog zavijanja i puckanja u eteru. Onda, kroz vazduh, prvo iz Dauning-strita preko Atlantika, pa do Vašingtona i onda nazad iz Njujorka do severne obale Afrike dopro je sasvim jasan uzvik užasa i prezira: - Blagi Bože - čuo sam ga kako kaže - oni nemaju šifru.

Bez velike žurbe, tehničari su nam priskočili u pomoć ubacivši se u razgovor sa oba kraja žice i prepirući se međusobno da li je potrebna šifra ili ne.

Očigledno je pobedio moj Amerikanac jer, kad smo nastavili razgovor, predsednik vlade je drugačije počeo:

- Hoćemo li da smućkamo? - pitao je veselo. Odgovorio sam da mislim da sam već smućkan. Čuo se tutnjavi zvuk, propraćen tišinom i onda se iz daljine ponovo začuo glas g. Čerčila: - I ja takođe - rekao je.

Zatim, običnim, jednostavnim engleskim jezikom, iako je i dalje nastavio da glavnog savezničkog komandanta naziva Bundevom, a svog sina Randolfa Jabukom, dva nadimka koja su mu se očigledno dopala, on mi je dao potrebne zadatke. Trebalo je odmah da dođem u London i povedem Velebita.

Pošto sam sa olakšanjem spustio slušalicu, uputio sam se da pronađem Velebita i da mu kažem da se spremi. Na putu sam se setio da sam nešto ostavio dole i vratio sam se po to. Kad sam otvorio vrata, bio sam iznenađen što čujem sopstveni glas. - Bundeva, gospodine? - govorio sam. - Bojim se da nisam sasvim siguran šta pod tim mislite?

Kad sam se osvrnuo, video sam lepuškastog vodnika Ženske pomoćne službe kako je puštao traku da sasluša razgovor. Retko kad sam video nekoga da se tako iskreno zabavlja. - 1 to sa pravim engleskim akcentom - čuo sam je kako je dobacila. Odlučio sam da je ne uznemiravam.

Sutradan smo Velebit i ja odleteli u London.

Photo: www.ideal-homes.org.uk

Tog proleća 1944. godine u Engleskoj je sve natkriljavalo osećanje napetosti. Kad smo stigli, zatekli smo sve južne pokrajine pretvorene u ogroman vojni logor. Svaka aleja je bila prepuna kamiona, oklopnih vozila i topova; svuda su se nalazili aerodromi i čitavog dana nebo se crnelo od bombardera, lovaca i transportnih aviona. Restorani i noćni klubovi bili su prepuni mladih ljudi u uniformi, koj su se poslednji put zabavljali pre odlaska u odlučujuću borbu. Na ulicama su američke i savezničke trupe po broju nadmašivale naše. London je bio pun glasina. Svako je pouzdano znao kad će doći do invazije i svako je bio siguran u neki drugi datum.

Nisam očekivao da će ljudi pokazivati neko posebno interesovanje za Jugoslaviju. Ali, naprotiv. Izgleda da su bili srećni da skrenu misli na nešto drugo, da privremeno pobegnu od pitanja invazije. Štampa se okomila na nas kako to samo ona ume, telegrafišući, telefonirajući i loveći nas na vratima sa čitavim baterijama kamera. Različiti ljudi u raznoraznim odeljenjima želeli su da me vide i čuju sve o Titu. Odveli su nas načelniku Imperijalnog generalštaba i oficirima gotovo isto tako visokog čina u Admiralitetu i Ministarstvu ratnog vazduhoplovstva. Pozvao nas je i general Ajzenhauer, u to vreme angažovan završnim pripremama za "D"-dan. Najzad su nas pozvali u Dauning-strit 10 i tamo nas je primio g. Čerčil, zamašna prilika, koja je pušila cigaru za dugim stolom u kabinetu.

Mislim da je Velebit bio zadovoljan ishodom svoje posete. On je bio kadar da iznese svoje gledište lično g. Čerčilu; zvanično su ga primili razni drugi značajni ljudi, a isto tako imao je korisne nezvanične kontakte sa štampom, na koju je odsad mogao računati da će obaveštavati svet o Titu i partizanskom pokretu. Onda se vratio da referiše Titu o rezultatima svoje posete. Nekoliko dana ranije vratio se Vivijen Strit da preuzme rukovodstvo Misijom u mom odsustvu. Ja sam ostao, jer sam bio potreban g. Čerčilu radi daljih razmatranja, a pored toga, i mnogi drugi ljudi želeli su da me vide.

Bilo je mnogo raznovrsnih ljudi koje je trebalo da vidim i stvari o kojima je bilo potrebno da razgovaram. Pre svega, tu su bili predstavnici savezničkog Združenog štaba za planiranje. U podzemnom bunkeru, sa klima-uređajima i električnim osvetljenjem, do koga se stizalo kroz čitav lavirint podzemnih hodnika daleko ispod Vajthola (Whitehall), zatekao sam predstavnike kopnene vojske, ratne mornarice i ratnog vazduhoplovstva kako planiraju budući tok rata. Sa njima sam nadugačko diskutovao o odnosu Jugoslavije sa drugim ratištima i najboljem načinu kako da se pomogne partizanima i poveća njihov doprinos ratnom naporu u celini.

Sa političke strane bilo je teže no ikad ranije naći izlaz. Kralj Petar, koji se vratio u London, pozvao me je i sa njim sam dosta prijateljski razgovarao. Završili smo diskusijom o odlikama različitih tipova automobila. U toku razgovora objasnio sam kralju kako se događaji odvijaju u njegovoj zemlji i napomenuo mu da se Tito složio da on može biti pilot u novoj jugoslovenskoj eskadrili koja se sada obučava u severnoj Africi i koja će potom dejstvovati iznad Jugoslavije. Ovo je bila jedna od hiljadu prilika, ali u kralju Petru ona je oživljavala nadu, ma kako daleku, da će se opet vratiti na položaj koji je dobio držanjem 1941. godine, a koji je zatim izgubio svojim odsustvovanjem iz zemlje za poslednje tri godine. Za samog Petra, koji je već bio obučen pilot, ova ideja bila je privlačna, ali kako je naišla na loš prijem u drugim krugovima, bilo je očigledno da od nje neće biti ništa.

Drvar, dva dana pred ofanzivu: Edvard Kardelj i Josip Broz
Photo: tumblr.com

U međuvremenu, Foren Ofis je činio sve što može da premosti jaz između Tita i kraljevske jugoslovenske vlade u Londonu. To nije bilo lako. Jaz se sastojao ne samo od prostora već i od vremena, razlike ne samo u stavu već i iskustvu. Tačno je da je kralj Petar, prividno, javno raskinuo sa Mihailovićem i pozvao narod da pruži podršku Titu. Ali, u ovom trenutku, ovaj preokret je postigao samo to da se stvori neprijateljstvo kod jedne strane, bez ikakvog utiska na drugu. Štaviše, njegova vlada se u celini snažno protivila ovakvom potezu.

Sledeći zadatak bio je da pronađem nekoga ko nije bio protiv toga. I sada, u neobično neverovatnom skupu političara u izgnanstvu, koji su se okupili u Londonu za vreme rata, ponovo su počela pregrupisavanja i pomeranja najavljujući osnivanje nove jugoslovenske vlade u izgnanstvu.

Ovoga puta cilj manevra bio je da se pronađe kabinet koji bi se na neki način sporazumeo sa Titom pre no što to bude sasvim kasno. Na jednom ručku u Londonu sreo sam se sa jednim od pristalica nove ideje, dr Ivanom Subašićem, bivšim banom Hrvatske. On me je zapitao šta mislim o njihovim šansama na uspeh. Rekao sam mu da će, po mom mišljenju, svako pogađanje sa Titom u ovoj fazi verovatno biti jednostran poduhvat. Dr Subašić nije izgledao ovim neopravdano uznemiren. To je bio gojazan čovek srednjeg rasta, sa četkasto podsečenom kosom i malim, nemirnim očima. Žućkasta koža je opušteno visila, kao da je prevelika za njega. Davao je utisak političara od glave do pete. On bi bio, razmišljao sam, pogodna ličnost ako bude želeo da išta spase od ove već propale grupe.

Za vreme boravka u Engleskoj sreo sam takođe i neke britanske oficire koji su bili dodeljeni štabu generala Mihailovića i nedavno su, posle raznovrsnih avantura, evakuisani i vraćeni u Englesku. G. Čerčil je lično predsedavao jednom od ovih sastanaka koji se održao u Čekersu (Chequers). Utvrdili smo da između nas nema gotovo nikakvih neslaganja u pogledu činjenica. Bilo je poznato da su četnici, iako su uglavnom bili naklonjeni Velikoj Britaniji, u vojnom pogledu manje efikasni od partizana, a da su neki od Mihailovićevih podređenih nesumnjivo pravili kompromise sa neprijateljem. Bilo je zanimljivo saznati da neki od ovih ljudi koji su Mihailovića dobro poznavali i koji, iako su ga voleli i cenili kao čoveka, nisu imali dobro mišljenje o njemu kao rukovodiocu. Oni su smatrali da bi pod novim i odlučnijim rukovodstvom i uz bolju disciplinu, relativno slabi četnički odredi u Srbiji mogli, u svakom slučaju, da se izgrade u jedinice koje bi odigrale važnu ulogu u oslobođenju svoje zemlje.

Ali u ovo vreme, takva reorganizacija više nije predstavljala praktičan predlog. Dve godine ranije tako nešto bi bilo mogućno. U stvari, da je svojevremeno pokrenuta neka akcija na ispravnoj liniji, bilo bi mogućno da se partizani i četnici ujedine u jedinstveni pokret otpora. Ovako je sad Tito bio u položaju da postavlja svoje uslove, a jedini uslov za saradnju koji je bio spreman da ponudi četnicima bio je da stupe u partizanske redove - ponuda koju će mnogi iskoristiti.

Nekoliko dana posle moje posete Čekersu dobio sam telefonsku poruku iz Bakingemske palate, u kojoj mi se poručuje da kralj želi da me vidi. On je, izgleda, želeo izveštaj iz prve ruke o situaciji u Jugoslaviji. Ovo me je iznenadilo, jer mi se činilo neobičnim da Njegovo Veličanstvo ima vremena da se bavi onim što je, ipak, bilo relativno malo političko pitanje u poređenju sa velikim problemima pred kojima se nalazio u to vreme. Bio sam još više iznenađen kad sam utvrdio, čim je počeo da govori, da zna isto toliko ili i više o jugoslovenskom problemu od drugih sa kojima sam se sretao od povratka u Englesku. Takođe, njegovo stanovište bilo je sasvim realno. Ali ono što ga je zanimalo bila je čisto vojna strana moje aktivnosti. U stvari, stekao sam utisak da bi najviše voleo da se i sam oproba u gerilskom ratovanju.

Uskoro sam se tako uneo u razgovor da sam skoro sasvim zaboravio gde se nalazim i sa kim razgovaram. Onda sam se setio, trgavši se, da je mlad, živahan čovek u uniformi Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, koji sedi nasuprot meni u fotelji sa druge strane kamina, kralj Engleske. Otišao sam veoma impresioniran.

Desant na Drvar
Photo: www.zadarskilist.hr

Dan-dva kasnije završio sam svoje poslove i pripremao se za povratak, kad je stigla poruka od Vivijena Strita, koji se vratio u Bosnu. Bila je kratka, samo nekoliko rečenica. Imala je sve moguće oznake prioriteta i to je bila ona vrsta vesti od koje vam zastaje dah. U njoj je javljao da je neprijatelj izvršio veliki padobranski napad na partizanski štab jedrilicama i padobranskim trupama; da su partizani pretrpeli velike gubitke, iako se veruje da se Tito spasao; da su članovi Misije za sada uspeli da izbegnu zarobljavanje, iako niie bilo izvesno da li će još dugo tako ostati, jer se nalaze u šumi koju neprijatelj opkoljava sa svih strana jakim snagama.

Sa strepnjom smo očekivali dalje vesti. Kad su stigle, one su bile nešto malo povoljnije. Vivijen i njegova grupa su uspeli opet da se pridruže Titu i preživelim jedinicama uz partizanski Vrhovni štab. Ali, još uvek su u povlačenju, jer je neprijatelj posle vazdušnog desanta prešao u opštu ofanzivu.

Po prijemu ovih vesti, upućena su hitna uputstva Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu u Italiji da pruži partizanima svu moguću pomoć iz vazduha. Nekoliko dana kasnije stanje je bilo dovoljno stabilno da smo mogli spustiti avion na improvizovanu sletnu stazu i evakuisati Tita i njegov štab, kao i britansku, američku i sovjetsku misiju.

Pošto sam u međuvremenu doputovao u Italiju, prvi put sam čuo i potpun opis onoga šta se desilo.

Nekoliko dana posle Vivijenovog dolaska u partizanski Vrhovni štab odigrao se događaj koji je pobudio njegove sumnje. Jednog jutra pojavio se iznad doline jedan jedini nemački avion i umesto da baca bombe ili mitraljira, kao što su to obično ovi posetioci iz vazduha činili, on je proveo pola sata ili više leteći lagano gore i dole na visini od oko 600 metara. Svaki put je leteo sasvim iznad male kuće na uzvišici izvan sela gde su on i ostali živeli. Stojeći u voćnjaku, na toplom prolećnjem suncu, gledajući naviše, raspravljali su o tome šta li on radi i zaključili da vrši fotoizviđanje.

Nemci ovo svakako ne bi učinili bez razloga i Vivijen je pomislio da je poseta ovog malog aviona samo najava napada iz vazduha krupnih razmera, koji bi mogao da nadmaši sve ono što smo dosad iskusili. Zato je potražio Tita u pećini i rekao šta misli da će se desiti, dodavši da u ovim okolnostima predlaže da se pomere nešto dalje. Tog popodneva, on i ostali prešli su zajedno sa radio-stanicom i pratnjom u malu kuću u brdima, nekih kilometar-dva od sela.

Dva dana su prošla; ništa se nije desilo. Onda je došao treći dan. Vivijen je počeo da se pita da možda nije bio suviše oprezan? Večerao je sa Titom i posle dobrog obroka krenuo kroz voćnjak kući u postelju.

Idućeg dana, probudili su ga partizani na straži, baš kad se razdanjivalo, poznatim uzvikom: - Avioni! Pošto je uzvik ponovljen, otišao je da vidi šta se dešava.

Laki avioni, u znatno većem broju no obično, bombardovali su selo kružeći iznad njega i onda su se, kad su izbacili bombe, povukli da naprave mesta onima koji su stizali iz svih pravaca. 1 tada, baš kad su pomislili šta bi nekoliko "spitfajera" napravilo od ovih uljeza, posmatrači su začuli potmuli šum i iz oblaka iskrsnuše šest velikih aviona JU 52, leteći u formaciji iznad doline. Nemci su sve izvodili po planu.

Čekali su na zvižduk i prasak bombi. Avioni su stigli do cilja i počeli da kruže. Onda, dok su posmatrali, nešto je izletelo iz vodećeg aviona i padajući nadulo se u veliki klobuk sa čovekom koji je visio ispod njega. Zatim ih je bilo sve više i više, iz svakog aviona. Vazduh je bio pun. Zatim su stigli novi avioni i jedrilice noseći topove i pojačanje padobrancima koji su sada već krčili sebi put ka gradu. Jedna jedrilica se spustila gotovo na krov male kuće koju je Misija napustila pre tri dana.

Nekoliko trenutaka su Vivijen i ostali stajali i posmatrali. Onda, uzevši radio-stanicu i sve ostalo što su mogli da ponesu, krenuli su uzbrdo da uspostave vezu sa štabom partizanskog korpusa koji se nalazio nešto dalje u dolini.

U međuvremenu, u samom Drvaru, partizani su odbacili Nemce. Ali, oni su se još uvek čvrsto držali na padinama izvan sela. Jedna jedrilica koja se spustila na ravno zemljište odmah ispod Titove pećine razmrskala se, a celokupna posada je izginula. Sad su neki drugi Nemci uspeli da zauzmu položaj sa koga su kontrolisali ulaz u pećinu, koja je sada podvrgnuta jakoj vatri. Titov položaj bio je opasan. Ako bi pokušao da izađe i spusti se na uobičajeni način, to bi predstavljalo sigurnu smrt. Pomoću konopca, on se podigao uz pukotinu u steni na uzvišicu iznad pećine i pridružio partizanskoj glavnini.

Sad je stigla i vest da se, pored vazdušnodesantnih trupa, jake neprijateljeve snage kreću sa svih strana u pravcu Drvara. Partizani su već pretrpeli teške gubitke. Nisu mogli ni očekivati da će održati Drvar pred toliko nadmoćnijim snagama. Zato je izdato naređenje da se povuku u brda.

Posle desetočasovnog marša, Vivijen i ostali stigli su do male zbijene grupice koliba zakopanih duboko u šumi, koje smo napustili pre nekoliko meseci, i tu su pronašli Tita i njegov štab. Uskoro je radio-stanica proradila i u Bari je poslata poruka o tome šta se desilo i hitno je zatražena pomoć vazduhoplovstva.

Photo: axishistory.com

U međuvremenu, neprijatelj je zauzeo Drvar. Naneo je teške gubitke partizanima, ali po visoku cenu, a nije uspeo da zarobi Tita niti misije saveznika. Za ovaj neuspeh osvetili su se nemoćnom civilnom stanovništvu, za koje se znalo da je odano partizanima. Kad je Drvar nekoliko meseci kasnije ponovo oslobođen, utvrdili smo .da je većina stanovnika masakrirana. Jedan od naših oficira koji je išao sa partizanima, pokušao je da pronađe neke seljake koji su živeli u našoj blizini. Najzad je pronašao jednog koji je nekako preživeo. Ispričao mu je da su Nemci za vreme borbe sa uperenim puškama naterali stanovništvo da im nosi municiju, terajući čak i ranjenike koji su jedva mogli da puze, starce, žene, pa čak i decu. Kad se borba završila, i kad više nisu mogli da ih upotrebe, sve su ih streljali. A Džindžer? I Džindžer su streljali.

Pošto nije pronašao Tita u Drvaru, neprijatelj je počeo da opkoljava šumu. Uskoro su stigli do ivice šume. Paljba se čula sve bliže. Tito je odlučio da se probije.

Proboj je izvršen u toku noći. Vodila se ogorčena borba. Na prevoju iznad njih sevalo je. Paljba se čula sve bliže. S vremena na vreme, signalna raketa zasvetlela bi na nebu.

Onda je Vivijen spazio nešto što ga je iznenadilo. Tamo, na tračnicama u šumi, nalazio se partizanski ekspres-voz, pod punom parom, a dim i iskrice kuljali su iz dimnjaka. Tito i njegova pratnja, kao i pas Tigar, svečano su se ukrcali; začula se pištaljka i uz fuktanje i škripu voza pošli su na put od 7-8 kilometara prugom kroz šumu, dok su neprijateljeva zrna zviždala oko njih kroz drveće.

Narednih dana Tito i njegov štab, sa misijama saveznika i jedinicom od nekoliko stotina partizana bili su stalno u pokretu; krijući se u šumi, preko dana su spavali, a noću pešačili. Bezbroj puta su za dlaku umakli neprijatelju. Nemačke patrole, avioni i laki tenkovi, kao da su se nalazili svuda. Hrane i municije je nestajalo, ali jednom su uspeli da zastanu malo duže kako bi dobili materijal od britanskih aviona iz baza u Italiji. Istovremeno, drugi britanski avioni pružali su im neophodnu avijacijsku podršku, gde god su mogli. Za nedelju dana posle napada na Drvar, naši avioni izvršili su oko hiljadu borbenih letova podržavajući partizane i time su dosta doprineli da se smanji pritisak na njih.

Sve ovo vreme Vivijen je bio u bliskoj vezi sa Titom. Kako mi je kasnije ispričao, sve vreme bio je oduševljen Titom kako je vladao situacijom, zadržavši smirenost i pribranost i u najvećim naporima, lično komandujući jedinicom koja ga je pratila, kao i drugim partizanskim formacijama u blizini. Ovako nešto od Viviiena, iskusnog vojnika i veoma strogog kritičara u ovakvim pitanjima, bilo je veoma pohvalno.

Onda ga je jednog dana, dok su se odmarali posle dugog hoda, Tito pozvao. Vivijen je zatekao maršala umornog i tužnog. On je, rekao je, teška srca zaključio da mu je nemoguće ovako da rukovodi operacijama svojih iedinica širom Jugoslavije, dok ga gone kroz šumu i dok se nalazi u stalnom pokretu. Složenost ovog zadatka iziskuje da sada ima relativno čvrstu bazu za svoj štab. On je već izgubio vezu sa gotovo svim jedinicama pod svojom komandom. Mora da zamoli Vivijena da uredi da se on i njegovo osoblje avionom evakuiše do Italije sve dok situacija ne dozvoli da se vrati u Jugoslaviju.

Vivijen je u prvom trenutku bio iznenađen. Tito je u njegovoj svesti bio vezan za šume i planine i bilo je teško zamisliti ga kako ih napušta. Ali uskoro je shvatio da je odluka koju je doneo sasvim ispravna.

Photo: wordpress.com

Poslao je depešu u Bari i skoro odmah je stigao odgovor. Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo će učiniti sve u svojoj moći da ih preuzme sa obližnjeg ravnog terena koji su sad držali partizani. Tog popodneva su odmah krenuli ka sletnoj stazi.

Tamo su stigli posle mraka. Padala je kiša i nadvijali su se niski oblaci. Nije bilo puno nade da će se izvući. Onda se mesec probio kroz oblake i oni su se malo razvedrili. Nestrpljivo su čekali. Najzad se začuo zvuk koji su čekali - šum avionskog motora u daljini. Zapalili su vatre i uskoro je jedna "dakota" kružila nad poljem spremna da sleti. Dodirnula je tle; onda su se svi ukrcali. Tito, njegov pas Tigar, petoro-šestoro od njegovog osoblja, Vivijen i ruska misija. Skoro u istom trenutku su uzleteli.

Kad je Vivijen ušao u avion, video je da njim upravljaju Rusi. To je bila "dakota" isporučena u okviru Ugovora o zajmu i najmu, kojom su iz Bariia upravjjali Rusi pod britanskom operativnom kontrolom. Nadležni sovjetski oficir pokazao je veliku oštroumnost što je uspeo da dobije baš ovaj zadatak. Kasnije su Rusi od ovoga napravili veliki kapital tvrdeći da su oni Tita spasli u nevolji.

Sat ili dva kasnije stigli su u Bari. Sledeći korak je bio odluka gde da se smesti Tito i njegov štab. Otišao sam i posetio ga u vili u predgrađu Barija gde je privremeno smešten i utvrdio da je spreman da pređe na ostrvo Vis sve dotle dok vojna situacija ne omogući njegov povratak na kopno. Ovo je, očigledno, izgledalo kao pravilno rešenje. Vis je bio jugoslovenska teritorija; istovremeno, zahvaljujući sad već dosta jakim snagama na njemu i stalnoj podršci britanske mornarice i vazduhoplovstva, pružao je onaj stepen sigurnosti i bezbednosti koji se nije mogao imati na kopnu u Jugoslaviji.

Zadatak da se maršal prebaci na Vis poveren je Kraljevskoj ratnoj mornarici i u ovu svrhu stavljen nam je na raspolaganje razarač "Blekmur" klase "hant", pod komandom poručnika Karsona, sa još jednim razaračem za prevoz ostalog dela grupe.

Karson, oficiri i posada "Blekmura" odmah su shvatili značaj zadatka, kako to samo mornarica ume. Da bismo izbegli bilo kakav rizik od neprijatelja, prebacivanje smo izvršili preko noći. Oko šest uveče, Tito je u pratnji Tigra ukrcan sa počastima i odmah odveden dole i ponuđen džinom. Kako je njegova prvobitna maršalska uniforma pala u ruke Nemcima za vreme napada na Drvar i odneta da ukrasi neki muzej u Nemačkoj, pronađena je zamena i on je opet izgledao kao i ranije i, pretpostavljam, tako se osećao.

Kad smo digli sidro već je nestala sva prethodna uzdržanost i mogli smo da naslutimo da ćemo provesti prijatno veče. Seli smo za večeru u salonu i zatekli jelovnik kaligrafski ispisan od nekog člana posade, kako na srpskom, tako i na engleskom. Odmah sam primetio da je spisak vina izuzetno dug: posle džina došao je šeri, onda crno vino, zatim belo, pa port i najzad likeri. Maršal je pio od svega pomalo, oklevajući samo začas, kad su odnekud doneli veliku bocu tajanstveno uvijenu servijetom. Za trenutak se pokolebao.

- Šeri-beri? - upitao je tajanstveno.

- Ne, šampanjac - odgovorio je ponosno kapetan.

- Ah, šampanjac! - rekao je Tito i ispio čitavu čašu.

Tek kasnije smo utvrdili da je pod šeri-beri mislio na šeri-brendi, iako je kasnije, kad se to ukusno piće pojavilo, svako nepoverenje koje je možda imao ranije, te večeri očigledno sasvim nestalo.

U ovom delu večere, maršal je, na moje iznenađenje, sasvim tečno govorio engleski i na kraju sa mnogo duha recitovao "Sova i maca".

The Owl and the Pussy-Cat went to sea
In a beautiful pea-green boat.
They dined on mince and slices of quince,
Which they ate with a runcible spoon;
And hand in hand, on the edge of the sand,
They danced by the light of the moon.. .

Posle toga popeli smo se na palubu. Nebo je već postalo svetlije i naspram njega videli smo iskrzane obrise dalmatinskih planina. Tito je sedeo u fotelji na palubi i zamišljeno pušio cigaru. Uskoro smo primetili i tamne obrise Visa, koji su se dizali iz mora i, dvadeset minuta kasnije, Karson na mostu vešto nas je uvodio u malo pristanište u Komiži.

*Nastavak feljtona u ponedeljak 18. decembra

*Tekst preuzet sa sajta Znaci; prevela Desanka Milekić


star
Oceni
4.44
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi