Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (19)

Feljton: Rat na Balkanu (8)

Mihailović se ne bori protiv fašizma

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Wikipedia

Mihailoviću je dat ograničen period vremena, u kome je trebalo da izvrši određenu operaciju. Ovo vreme je sad isteklo, a on nije ispunio ovaj zahtev i zato je doneta važna odluka da se Saveznička misija povuče iz njegovog štaba i da mu se obustavi dalje dostavljanje materijala. Dostavljanje je odmah obustavljeno; povlačenje britanskih oficira za vezu potrajalo je duže i tek krajem meseca maja, brigadir Armstrong, moj kolega u suprotnom taboru, oprostio se od Mihailovića, koji je bio pun prekora, ali još uvek učtiv. U Donjem domu g. Čerčil je objasnio postupak vlade. "Razlog - rekao je - zašto smo obustavili snabdevanje Mihailovića oružjem i nismo mu dali podršku bio je jednostavan. On se nije borio protiv neprijatelja i, štaviše, neki njegovi potčinjeni pravili su sporazume sa neprijateljem." Ovako se završila veza koja se još od početka zasnivala na nesporazumu. Uz pomoć naše propagande, mi smo u našoj mašti od Mihailovića napravili nešto što on nikada ozbiljno nije ni predstavljao. Sad smo ga odbacili, jer nije ispunio naša sopstvena očekivanja

Ficroj Meklin (Fitzroy MacLean, 11. mart 1911. – 15. jun 1996) je čuveni škotski vojnik, pisac i političar. Bio je šef britanske vojne misije kod jugoslavenskih partizana. Ficroj Meklin je bio Čerčilov prijatelj i čovek od poverenja kojeg je Čerčil sa samo 36 godina unapredio u brigadnog generala, i uputio u Jugoslaviju "da otkrije ko ubija najviše Nemaca da bi im pomogli da ih ubijaju još više". Brigadir Ficroj Meklin je u drugom svetskom ratu od 1943. godine bio šef britanske vojne misije kod Vrhovnog štaba NOV i POJ. Iako su Čerčilove simpatije inicijalno bile na strani Mihailovića i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, britanska obaveštajna služba je došla do zaključka da se u Jugoslaviji partizani mnogo ozbiljnije bore protiv fašista nego četnici, nakon čega su Saveznici počeli da ih pomažu. Svoja sećanja iz Drugog svetskog rata sa područja bivše Jugoslavije objavio je u knjizi Rat na Balkanu.NOVI DOGOVOR

Približavanjem proleća i poboljšanjem vremenskih uslova, dopremanje materijala vazdušnim putem i avijacijska podrška bili su olakšani i zato smo mi u Jugoslaviji počeli primećivati rezultate nove politike opšte pomoći, o čemu je rešeno u Kairu.

U čitavoj zemlji, partizanske jedinice dobijale su materijal prema prioritetnom sistemu koji smo Tito i ja zajedno pravili na osnovu procenjenih operativnih potreba, koje smo povremeno ponovo razmatrali. On i ja smo se dosta lako sporazumevali, ali često je bilo teško ubediti mesne partizanske komandante i britanske oficire koji su im pridodati da pošteno dobijaju svoj deo.

U okolini Drvara i dalje je glavno mesto gde smo dopremali materijal bio Bosanski Petrovac, u kojem se nalazio štab Petog korpusa. Odatle je materijal odašiljan tovarnim konjima i seljačkim kolima. Jedno vreme ovo smo obavljali danju, ali neprijatelj je ubrzo otkrio šta se dešava i, kad bi dobio vesti o isporuci, slao je avione da patroliraju duž svih puteva koji su vodili od Bosanskog Petrovca. Pošto su naše dve-tri transportne kolone zatečene na otvorenom i pretrpele velike gubitke, odlučili smo da transport vršimo samo noću.

Ponekad je materijal neposredno izbacivan u Drvar ili u štab Koče Popovića u Mokroj Nozi, nešto dalje uz dolinu. Ovo nije bilo lako za pilote koji su izvodili ove operacije, čak u vremenski najpovoljnijim uslovima. Dolina je bila uzana, opkoljena visokim brdima i često ispunjena oblacima. Ali, Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo i Američko vazduhoplovstvo kopnene vojske, nekako je uspevalo više puta po svakakvom vremenu da ga donosi kako ovde, tako i po čitavoj Jugoslaviji.

Često smo dobijali poruke da čekamo isporuku tog istog dana. Za nas je često mnogo značilo da materijal stigne na vreme i svaki dolazak predstavljao je veliki događaj. Prvo smo morali da pripremimo signalne vatre. Posle toga, pripremili bismo se da čekamo na nekoj padini i osluškujemo šum motora. Ponekad avioni uopšte nisu stizali, a mi smo ih uzalud čekali cele noći. Ovo je značilo da su ih vremenski uslovi sprečili da se probiju. Ponekad su bili tačni u minut. Onda, kad bismo ih čuli, potrčali bismo i zapalili vatre. Neki piloti bacali su svoj tovar sa znatne visine, a padobrani, zahvaćeni vetrom, odletali su i po kilometar i po dalje, često tako dospevajući neprijatelju u ruke. Drugi, sa više iskustva, spustili bi avion skoro u dolinu i bacili tovar sa stotinak metara iznad vatri, penjući se posle naglo visoko da bi izbegli brda. Ponekad su se spuštali tako nisko da smo, pogledavši za trenutak naviše u mrak, mogli videti dispečerovu priliku naspram slabog svetla u otvorenim vratima, kako izbacuje sanduke. Pošto je nestašica padobrana postajala sve veća, Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo je ponekad "slobodno" izbacivalo materijal koji se mogao dopremiti na zemlju bez padobrana. Ovo je iziskivalo znatnu aktivnost svih nas na zemlji: stotine municijskih sanduka, koji bi prozviždali kroz vazduh brzinom od više stotina kilometara na sat i bez usporavanja padobranom, predstavljali su ozbiljnu opasnost za život i telo.

Povremeno bi loše vreme nedeljama onemogućilo dopremanje materijala i onda bi nastali dugi periodi čekanja, ispunjeni strepnjom, sa izveštajima koji su pristizali sa svih strana da je jedinicama teško bez oružja i zaliha hrane koje su se tako smanjivale da je nekoliko preostalih konzervi goveđeg mesa ili tabli čokolada dobijalo veliki značaj i bilo je teško obuzdati se, čim čovek pojede jedan obrok da odmah ne misli o sledećem. Isto tako nije bilo lako objasniti ove zastoje partizanima kojima je bilo neshvatljivo da su uslovi, iako lokalno izvanredni ali nemogući u Italiji, toliko značajni, i tada su bez oklevanja pripisivali čitavu stvar kapitalističkim intrigama.

Ali, uprkos povremenih prekida, dostavljanje materijala vazdušnim putem sada se odvijalo u znatno većem obimu. Isto tako je i avijacijska podrška bila sve veća. Sve češće smo čuli grmljavinu stotine avionskih motora, i na nebu bismo ugledali eskadrile "letećih tvrđava" i "liberatora" kako se visoko iznad nas presijavaju na sunčevoj svetlosti, na putu da bombarduju strategijske ciljeve. Ponekad smo izbrojali po stotinu ili više. Do tada smo mogli pretpostaviti da je svaki avion, koji ugledamo na nebu iznad Jugoslavije, bio neprijateljev i da nosi zlo, i samo su se postupno partizani i stanovnici ovih područja navikli na to da postoji i prijateljsko vazduhoplovstvo. Međutim, kad su se navikli, onda bi osmatrač, pošto ih je pažljivo odmerio, viknuo: "Avioni!" - i odmah veselo dodao: "Naši" - kad god bi se pojavilo američko ili Kraljevsko vazduhoplovstvo.

Sećam se jedne veoma uspešne demonstracije savezničke nadmoći u vazduhu. Usred naročito neprijatnog bombardovanja i mitraljiranja sa male visine iz dva ili tri srednja nemačka aviona, začuo se dublji i snažniji zvuk od zvuka nemačkih motora i mitraljeza i, pogledavši naviše, ugledali smo ogromnu srebrnastu flotu koja je letela ka severu, tako visoko da smo je jedva primećivali, dok su se lovci koji su je pratili obrušavali i kružili oko nje. Očigledno da ih je naš mučitelj primetio istovremeno kad i mi, mada je malo verovatno da su ih saveznički piloti uopšte primetili. Ali i da jesu, pitanje je da li bi se njima uopšte i bavili. Naši mučitelji su ipak odlučili da je povlačenje mudrije od hrabrosti i brzo su se izgubili iznad najbližeg brda, praćeni podrugljivim dovikivanjem okupljenog stanovništva.

Photo: www.novosti.rs

Sada je taktička avijacijska podrška u mnogo većem obimu bila izvodljiva, jer smo imali oficire u svim partizanskim jedinicama širom zemlje. Uredili smo da imaju direktnu radio-vezu sa Kraljevskim ratnim vazduhoplovstvom u Italiji i onda je postalo relativno uobičajeno da "bofajteri", "spitfajeri" ili "harikeni" u poslednjem trenutku jure u pomoć pritešnjenim partizanima ili da pripremaju put za neki partizanski napad na nemačka uporišta.

 

Džon Selbi je u međuvremenu otišao u severnu Afriku da obučava partizansku eskadrilu lovaca, na osnovu sporazuma postignutog u Aleksandriji. Tito, oduševljen što će imati sopstveno vazduhoplovstvo, poslao je izvestan broj svojih najboljih oficira i Džon se našao pred tugaljivim problemom kako da ove prekaljene gerilske ratnike pretvori u pilote lovce. Ovaj preobražaj izvršio je za veoma kratko vreme i, pre završetka rata, partizanski piloti, leteći u "harikenima", koji su imali crvenu partizansku zvezdu ucrtanu preko crvenog, belog i plavog kruga Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, aktivno su učestvovali u vazduhoplovnim operacijama iznad Jugoslavije.

U našoj grupi sada se nalazilo i nekoliko tehničara. Možda je najkorisniji posao od svih obavljao mali, debeljuškasti major Kraljevskog sanitetskog korpusa sa Novog Zelanda, doktor Rodžers (Rogers), kako smo ga zvali, koji je prošao kroz mnogo borbi u Zapadnoj pustinji, gde je bio načelnik poljske ambulante. Sada, umesto da radi u nekoj bolnici u bazi, on se javio kao dobrovoljac za specijalnu službu u Jugoslaviji. Verujem ne zato što ga je posebno zanimala ova zemlja, već jednostavno da bi bio u središtu zbivanja.

Njegova želja bila je ispunjena. U vreme kad je stigao, bila je zima i šesta nemačka ofanziva u punom jeku. Bilo je mnogo ranjavanja, bolesti i promrzlina. Glavna briga partizana, za koje je pokretljivost bila od prvorazrednog značaja, bila je šta da učine sa ranjenicima. Ako ih nose sa sobom, otežaće im kretanje. Ako ostave, čekala ih je užasna smrt u rukama Nemaca. Pored ovoga, nisu imali dovoljno lekara, a pogotovu sanitetskog materijala. Zbog toga su ljudi umirali kao muve.

Ovo je bio zadatak za kojim je Rodžers čeznuo. U pratnji svog pomoćnika sanitetskog vodnika iz KraIjevskog sanitetskog korpusa, sličnih osobina, on je hteo da reši ovaj problem. Organizovao je bolnice gde god je mogao - u seljačkim kućama ili po šumama. Zatim je nastojao na održavanju higijene i medicinske discipline, za koje se nije znalo pre njegovog dolaska. Preko moje radio-veze slao je neobične, ali veoma uspešne poruke visokim oficirima u sanitetskom svetu i zahtevao da mu odmah pošalju padobranom velike količine lekova i opreme. Zatim je počeo prethodne pripreme za evakuaciju najtežih ranjenika u savezničke bolnice u Italiji, čim se obezbedi povoljan teren za sletanje i poletanje aviona. Pošto je sve ovo pokrenuo, on i njegov vodnik brzo su prelazili iz jednog kraja zemlje u drugi, ulazili u svoje improvizovane bolnice kao tornado, organizovali, reorganizovali, mešali se, operisali pri svetlosti sveća po štalama; ako je pretio nemački napad, organizovali su evakuaciju ranjenika ili izolovanje i lečenje slučajeva tifusa, kojih je, kao obično, bilo uvek dosta. Sve ovo je sprovodio u zemlji koja je pod okupacijom neprijatelja, u veoma teškim uslovima, sa malim sledovanjima, usred stalnih borbi i napada iz vazduha.

Njega nije mnogo zanimalo vojno ili političko stanje, a nije znao ni jednu reč srpskohrvatskog jezika i služio se isključivo gestikulacijom ili prevodiocima. Ali, imao je priliku da upozna njihovu hrabrost, sposobnost da izdrže bol, i sve druge mnogobrojne ljudske osobine, a da ne govorimo o divljenju i nežnosti koje je ispoljavao prema "patersonima", kako ih je zvao. I oni su ga takođe voleli i divili mu se, čudeći se ovakvom požrtvovanju i bezuslovno prihvatajući njegov autoritet i znanje. On je zaista bio tako omiljen da su se povremeno partizanski komandanti svađali oko njega i Tito je morao da posreduje u ovakvim raspravama.

U ovo vreme dobili smo još dva čoveka, Džona Klarka i Endrua Meksvela, obojicu iz Drugog puka škotske garde. Dolazak novajlija iz spoljnog sveta uvek je predstavljao veliki događaj, pa bismo njihovo spuštanje svi željno očekivali. Pre toga smo im uputili veći broj depeša, opominjući ih da donesu različite sitnice koje nismo imali. Toga dana kad je trebalo da stignu, odjahao sam u štab Koče Popovića, u čijoj blizini je trebalo da budu izbačeni, i poveo Hilarija Kinga, koji je očekivao neke delove za radio-stanicu. Savezničkih aviona u to vreme nije bilo dovoljno i zato ih je izbacio avion italijanskog vazduhoplovstva koje je sada bilo pod savezničkom komandom. Isto tako, ovo je trebalo da posluži kao proba za masovno dopremanje materijala preko dana. Sve u svemu, izgledalo je da će biti zanimljivo.

Dolina kroz koju je vodio naš put bila je prekrivena dubokim snegom i mi smo išli sporije no što smo očekivali, jer su nam konji upadali i zarivali se do trbuha u sneg, čim bi napustili ugaženi put. Još uvek smo bili daleko, kad smo odjednom čuli zvuk aviona i pogledavši naviše, ugledali u daljini nekoliko "savoja-marketi" transportnih aviona koji su sporo leteli na priličnoj visini.

Dok smo ih posmatrali, još uvek na hiljadu metara i više, očekujući da počnu da kruže i da se spuštaju ka mestu za istovar, odjednom se jedan za drugim otvorilo dvanaestak padobrana i kao japanski papimati cvetovi potopljeni u vodu, lebdeli su lagano, Ijuljajući se u širokom krugu preko čitavog predela; sa mesta gde smo se nalazili nismo mogli da primetimo da li nose ljude ili teret. Još dok su padobrani bili u vazduhu, transporteri "savoja-marketi" su se okrenuli i otišli u pravcu odakle su stigli. Zabrinuti onim što smo videli, sa strepnjom smo požurili, pitajući se na šta ćemo naići.

Nešto dalje na putu sreli smo starog seljaka koji je dolazio iz suprotnog pravca. Zapitali smo ga da li su se britanski oficiri dobro spustili. - Mrtvi su - odgovorio je bez oklevanja - svi. Pali su navrh planine i kosti su im raznete od pada. Sada donose njihova tela. - Onda, očigledno osetivši da je sasvim dobro izneo čitavu situaciju, on pođe dalje dolinom, gunđajući nešto za sebe.

Ovo je bio udarac. Džon Klark i Endru Meksvel bili su moji stari prijatelji i mučno je pomisliti da su ovako izgubili živote. Oboli smo konje i pošli galopom kroz sneg.

Photo: www.world-war-2-planes.com

Prva osoba koju sam ugledao kad sam stigao bio je Endru. Stajao je ispred seljačke kolibe i učtivo razgovarao sa Kočom Popovićem na dosta rđavom francuskom jeziku i, s vremena na vreme, raspitivao se za svoje lične stvari. Izgledalo je da su ga spustili sa velike visine, istovremeno izbacivši i nekoliko stotina pari čizama koje su proletele pored njega velikom brzinom, mimoišle ga za santimetar i najzad pale na veoma strmu planinsku padinu, prekrivenu oštrim kamenjem. Istovremeno izbačeni sanduci bili su razbacani kilometrima unaokolo. Nigde nije bilo traga od Džona Klarka, koji je trebalo da iskoči za Endruom i već su upućene patrole u potragu za njim.

 

Koča je izneo crni hleb, sir i šljivovicu i svi smo ušli da čekamo. Jedan za drugim stizali su partizani, donoseći sanduke i padobrane koje su pronalazili svuda unaokolo. Italijani, koji su nesumnjivo želeli da se što pre vrate, izbacili su ih sa velike visine tako da su na kilometre odlutali sa određenog pravca. Nešto je svakako dospelo i Nemcima u ruke. Nije bilo traga od Džona Klarka, ali bar nešto je značilo i to da uprkos sumornih predvidanja našeg prvog izveštača, nije doneto još nijedno razneseno telo.

Nismo se smirili sve dok dan-dva kasnije nisam dobio poruku od Džona iz Italije, kojom sam, uz prikladne izraze žaljenja, izvešten da je major Meksvel zbog kobne pogreške italijanskog pilota, verovatno, izbačen neprijatelju. Izgleda da je pilot izrazio sumnju da je pogrešio čim je Meksvel iskočio i zato Klark, prirodno, nije skočio za njim već se vratio avionom u Italiju, pošto je prvo izbacio Meksvelov ranac da ne bi bez potrebe trpeo u zarobljeničkom logom.

Na ovaj izveštaj odgovorili smo smirujuće i blago šaljivo. Kad je Džon Klark najzad iskočio padobranom kroz nedelju-dve, doleteo je britanskim avionom.

Senzacionalan dolazak na jugoslovensku ratnu pozornicu u ovo vreme izvršila je Sovjetska vojna misija u punom broju, na čijem čelu se nalazio general Crvene armije, naimenovan pre nekoliko meseci. Može se zamisliti sa kakvim oduševljenjem su lojalni komunistički partizani primili vest o predstojećem dolasku prvih Rusa, prvih koje su ikada videli.

Kako Rusi još uvek nisu imali svoje vazduhoplovne baze u dometu Jugoslavije, zadatak da bezbedno dovede misiju u zemlju poveren je Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu. Mi nismo imali aerodrom, neprijatelj je kontrolisao obalu i stoga se u Jugoslaviju moglo stići samo padobranom.

Na prvu teškoću se naišlo kad su Rusi izjavili da oni nisu spremni da se spuste padobranima. Učinjeni su grozničavi pokušaji da se raščisti ravan komad snežne površine, tako da bi se bar general mogao prevesti nekim lakim avionom; ali, što su više partizani radili, tim je sneg više padao. Kako je vreme prolazilo, a Rusi nisu stizali, počelo je opet da se šapuće o "kapitalističkoj sabotaži", kad je, srećom, nekom pala na pamet briljantna ideja da se dovezu jedrilicom. Zato su pozajmljene tri jedrilice od Amerikanaca i jednog lepog dana rečeno nam je da budemo pripravni da ih prihvatimo.

U štabu Koče Popovića
Photo: www.znaci.net

Skupili smo se na vrhu obližnjeg brda da posmatramo njihov dolazak. Prizor je bio zadivljujući: jedrilice, koje su jedrile iza tri "dakote", sa pratnjom lovaca koji su kružili oko njih. I pored toga predstavljali su izvrsnu metu za neprijateljeve lovce, ali, srećom, nije se pojavio nijedan i spuštanje je uspešno obavljeno, a jedrilice su napravile krug i spustile se na zemlju pod stručnim rukovodstvom pilota-jedriličara koji su se sada pridružili mojoj Misiji sve dok ne nađemo mogućnosti da ih evakuišemo.

 

Prirodno, veoma nas je zanimalo da vidimo kako izgledaju Rusi. Na naše zadovoljstvo, oni su bili veoma prijatni. Pored svoje uobičajene društvenosti bilo je jasno da su dobili uputstva da budu posebno ljubazni prema meni i mom osoblju. Staviše, oni su napunili jedrilice votkom i kavijarom što je, pošto je stiglo posle dužeg perioda relativne oskudice, bilo posebno dobrodošlo. Posle dva-tri susreta, svi smo jednoglasno zaključili da oni predstavljaju veliki dobitak za društveni život.

Kakvu su drugu svrhu imali, nije nam dovoljno jasno bilo. Nisu imali baza sa kojih bi doturali materijal, iako su se kasnije nekih šest američkih "dakota" sa sovjetskim oznakama, ali pod britanskom operativnom komandom, povremeno pojavljivale iz Barija. Nisu učestvovali ni u rukovođenju vojnim operacijama, ni u tehničkoj obuci partizana. Najzad, uopšte se nije moglo poverovati da su došli samo zato da tumače liniju komunističke partije Titu, koji je, po mom iskustvu, obično instinktivno znao šta misli i namerava Kremlj, a da mu se ne kaže, i svakako da mu nije bio potreban general sovjetske Crvene armije, koji bi upravljao njegovom savešću.

General Komjejev, komandant Misije, bio je dosta istaknuti vojnik. Služio je kao načelnik štaba jedne Armije na frontu kod Staljingrada, pre no što je dobio ovo naimenovanje. Kao i mnogi drugi viši oficiri Crvene armije, nije bio proleterskog porekla, a pre revolucije bio je profesionalni oficir carske ruske vojske. Nisam stekao utisak da naročito uživa što se nalazi u Jugoslaviji ili da baš mnogo ceni partizane. Njegov pomoćnik bio je dosta mlađi čovek i stručnjak za gerilsko ratovanje, jer je komandovao partizanskim odredima iza nemačkih linija fronta u Rusiji. I on, takođe, izgleda, nije znao šta će sa vremenom. Ostalih oficira se ne sećam dobro, osim jednog koji je imao sve poznate odlike lokalnog predstavnika Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove.

Dolazak Rusa je rešio moje pitanje koje me je već dugo mučilo, naime, kako da svog starog prijatelja vodnika (sada starijeg vodnika) Čarlija Batona (Charlie Button) dovedem u Jugoslaviju. Sa vodnikom Dankanom, on se prvi javio kao dobrovoljac da pođe sa mnom, ali mu je, kao i generalu Kornjejevu, bilo zabranjeno da iskače iz padobrana zbog neke stare rane na nozi. Sad mu se pružila izvrsna prilika da dođe sa jedrilicama i toga dana pojavio se i Baton posle sovjetske grupe, veseo i jedar kao i uvek. Od sada je on preuzeo sve administrativne poslove Misije i gospodin Čarli, kako su ga zvali, mogao se videti kako planira pokrete, ugovara tovarne konje, menja sa jedrim seljankama komade padobranske svile za med ili jaja ili doteruje naše radio-telegrafiste da se lepo drže i pristojno vladaju, što će doprineti prestižu britanske armije nad ostalima.

U svemu ovome uz njega je stalno bila devojčica Džindžer, čija je plamenocrvena kosa odmah osvojila njegovo srce i koja je, zauzvrat, bila naklonjena njemu. Možda nije bilo sasvim izlišno pretpostaviti da je on s njom delio svoje sledovanje čokolade.

Photo: www.novosti.rs

Zadatak da se tehničko znanje prenese partizanima, što je bila jedna od dužnosti moje Misije, nije bio uvek lak. Kad bi se upoznali sa sasvim novim oružjem i eksplozivnim sredstvima, oni su imali običaj da odgurnu svoje instruktore i veselo uzviknu da to već znaju i da žustro i često opasno demonstriraju svoje navodno stručno znanje. Međutim, uz dovoljno takta, oni su bili izvrsni učenici, koji su brzo shvatali mehanizam novog oružja i pokazivali najveću maštovitost primenjujući ga u specijalnim uslovima gerilskog ratovanja. Oni su, na primer, dobro iskoristili bacače tipa "pijat", koji su nam sad pristizali. Ovo vešto konstruisano streljačko oružje, izbacivalo je projektile slične raketi velike prodorne moći i sa visokim sadržajem eksploziva i bilo namenjeno za upotrebu u pešadiji protiv tenkova, idealno je odgovaralo našim sadašnjim ciljevima. Partizani su ga sa izvanredno razornim efektom upotrebljavali protiv zgrada, vozila, lokomotiva, neprijateljevih utvrđenja i svih drugih ciljeva koji su im se suprotstavljali, zbunjujući suprotnu stranu koja u početku nije razaznavala da li na njih padaju bombe iz aviona ili je u pitanju nešto drugo. Pitera Mura, koji je imao ogromno iskustvo u tenkovskom ratovanju iz Zapadne pustinje i tehničko znanje u upotrebi eksploziva, partizani su rado slušali kada se radilo o minama i protivtenkovskim sredstvima raznih vrsta.

 

Ali, čak i tada, i uz najveću opreznost, ponekad bi dolazilo do sukoba zbog preterane želje da se potvrdi njihova nezavisnost. Tako je došlo do tužnog slučaja sa dehidrisanom hranom, koja nam je bačena padobranom u toku zime kad nam je obična hrana već bila na izmaku. Tada smo svi prvi put videli dehidrisanu hranu i zadovoljstvo kojim smo posmatrali prve vreće neobičnih sušenih pahuljica, na kojima je stajao natpis: "mleko", "ovčetina", "jaja", "šargarepa", "luk" i "krompir", koje su sve bile neobično slične, bilo je pomešano i sa radoznalošću i donekle s nepoverenjem. U svakom slučaju, pre no što smo sve ovo isprobali, pročitali smo obaveštenje i postupili tačno prema pismenim uputstvima koja smo dobili uz njih, a glavno uputstvo se sastojalo u tome da se sadržaj kesica potopi u vodu dvadeset četiri časa pre kuvanja i jela. Ishod je bio zaprepašćujući. Kad bi se potopile, ove nezanimljive pahuljice nadimale bi se za nekoliko puta, uveličavale i pretvarale u komadiće mesa, ili u kriške povrća ili, kako smo brzo utvrdili, da određena mešavina sušene ovčetine, luka i krompira, kad se drži dovoljno potopljena i kad se ispeče u štednjaku Džindžerine majke daje izvanredan pastirski gulaš - neočekivani luksuz u ovim oskudnim uslovima. Očigledno da je sušena hrana bila prava stvar za nas, pogotovu što se zbog svoje male težine mogla mnogo lakše transportovati od konzervi.

Očarani, odmah smo poslali depešu i tražili nove zalihe da bismo sa partizanima mogli da podelimo sve prednosti ovog novog otkrića. Kada su stigle, predali smo ih intendantu i dodali da vodi računa da se pridržava uputstava za njihovu upotrebu. Ali oni su samo nemarno rekli: - To sve znamo - i počeli da dele vreće različitim susednim jedinicama. Sumnjali smo u ovo, ali smo mislili da je bolje da ništa ne kažemo.

Tek kasnije smo čuli šta se desilo. Sušena hrana nije bila potopljena, već su je jeli u obliku u kome se nalazila. Ovo je bilo dosta suvo, ili su tako partizani mislili, i onda su se obilato napili vode iz susednog izvora. Zatim je, odjednom, hrana počela da bubri sve dok nije narasla nekoliko puta. Neprijatnost je bila znatna, iako ne tako strašna kao što se desilo nekom drugom partizanu, koji je pojeo jedan štapić plastičnog eksploziva pošto ga je pomešao s mlekom, misleći da je to neka vrsta kukuruzne kaše.

Sneg se otopio u dolini. Hrane je bilo sve više. Kretanje je bilo lakše. Ponovo su se razbuktale borbe. U međuvremenu je Saveznička glavna komanda počela da sve veću pažnju usmerava na Srbiju.

Strategijski značaj Srbije bio je očigledan. Ona se nalazila na železničkoj pruzi Beograd-Solun, komunikaciji od životne važnosti za neprijatelja. Njen bi značaj bio povećan ako se iskrcaju saveznici negde na Balkanu, što je u to vreme još uvek bila mogućnost koja je dolazila u obzir.

Photo: wordpress.com

Do tada smo Srbiju smatrali za prvenstveno četnički domen. Materijal koji smo im tamo ranije dostavljali izbacivan je Mihailoviću. Ali rezultati su, po mišljenju Komande Bliskog istoka, bili razočaravajući. Naročito nije dolazilo ili veoma malo do presecanja saobraćaja na pruzi Beograd-Solun. Kao što se sećate, Mihailoviću je dat ograničen period vremena, u kome je trebalo da izvrši određenu operaciju. Ovo vreme je sad isteklo, a on nije ispunio ovaj zahtev i zato je doneta važna odluka da se Saveznička misija povuče iz njegovog štaba i da mu se obustavi dalje dostavljanje materijala. Dostavljanje je odmah obustavljeno; povlačenje britanskih oficira za vezu potrajalo je duže i tek krajem meseca maja, brigadir Armstrong, moj kolega u suprotnom taboru, oprostio se od Mihailovića, koji je bio pun prekora, ali još uvek učtiv. U Donjem domu g. Čerčil je objasnio postupak vlade. "Razlog - rekao je - zašto smo obustavili snabdevanje Mihailovića oružjem i nismo mu dali podršku bio je jednostavan. On se nije borio protiv neprijatelja i, štaviše, neki njegovi potčinjeni pravili su sporazume sa neprijateljem."

 

Ovako se završila veza koja se još od početka zasnivala na nesporazumu. Uz pomoć naše propagande, mi smo u našoj mašti od Mihailovića napravili nešto što on nikada ozbiljno nije ni predstavljao. Sad smo ga odbacili, jer nije ispunio naša sopstvena očekivanja.

Pošto je odlučeno da se četnici odbace, zadatak naše politike bio je da što pre pomognemo jačanje partizana u Srbiji. Partizanski pokret počeo je u Srbiji, ali posle prvih krvavih neuspeha 1941. godine, glavni deo Titovih jedinica povukao se na jug i zapad, u Bosnu i Crnu Goru, a partizani, koji su ostali, uglavnom su se povukli u ilegalstvo, odakle su vodili ogorčene i teške borbe protiv Nemaca i četnika, prepadima i zasedama napadajući komunikacije na pravi gerilski način, ali, uglavnom, nisu dejstvovali organizovani u krupnije jedinice kao na drugim područjima u Jugoslaviji.

Sada su srpski partizani imali visok stepen prioriteta za dobijanje materijala, a Tito je, sa svoje strane, poslao vrlo važnu ličnost, Koču Popovića, koji je bio Srbin, da preuzme komandu. Da bismo i mi imali tamo dobrog čoveka koji će nas predstavljati, pozvao sam Džona Henikera Medžora iz Osmog korpusa i poslao ga u Srbiju gde se spustio padobranom krajem marta ili početkom aprila. On je sada već tečno govorio srpskohrvatski, i pored toga što je dobar vojnik i borac, bio je dobro obučen politički posmatrač. U međuvremenu rešio sam da prvom prilikom i sam posetim Srbiju.

Pored svog vojnog značaja, stanje u Srbiji bilo je značajno i sa političkog stanovišta. Za seljake se smatralo da su uglavnom verni monarhiji i da nisu naklonjeni komunizmu; dosta blag kolaboracionistički režim generala Nedića ni u kom slučaju nije bio tako nepopularan kao što se moglo očekivati; najzad, uticaj četničkog pokreta je bio znatan. S druge strane, snaga partizana je u svakom pogledu bila nepoznate jačine. Za nas je bilo važno da izvedemo neku procenu u kolikoj meri će partizani uživati podršku naroda u ovim, uopšte uzev, nepovoljnim uslovima, što je bilo značajno kako za naše vojne planove, tako i da bismo mogli sa razumnom tačnošću da predvidimo tok događaja u Jugoslaviji posle završetka rata.

Ovo poslednje pitanje je sad počelo da privlači sve veću pažnju gotovo svih zainteresovanih. Do sada je britanska vlada bila sklona da grupu jugoslovenskih političara, koji su došli u Englesku sa kraljem Petrom 1941. godine, smatra stvarnim predstavnicima jugoslovenskog naroda. Sad je postalo jasno da su ova gospoda tokom godina provedenih u izgnanstvu, što nije neprirodno, izgubila vezu sa onim što se dešavalo u njihovoj zemlji. Srbi, među njima, to je tačno, uspeli su da uspostave radio-vezu sa generalom Mihailovićem, koji je u odsustvu dobio položaj ministra vojske u kraljevskoj jugoslovenskoj vladi. S druge strane, izgleda da su partizanski pokret smatrali za neprijatnu i nevažnu pojavu koju je, uopšte uzev, bilo bolje zanemariti.

Odluka, doneta iz vojnih razloga, da se Mihailoviću uskrati pomoć i pruži podrška Titu, automatski je postavila i politički problem. Na prvom mestu ona je izazvala najsnažniji otpor kraljevske jugoslovenske vlade i grupe oko kralja Petra, iako se sam kralj na kraju prećutno složio. Drugo, ona je postavila i pitanje da li će, s naše strane, posle vojnog priznavanja Tita kao saveznika, uslediti u bilo kojoj meri i političko priznavanje.

Problem pred kojim se sad našla britanska vlada bio je škakljiv. Pretpostavka da londonski Jugosloveni zaista predstavljaju narod Jugoslavije i da će biti kadri da se vrate u zemlju posle prestanska neprijateljstava i ponovo nastave tamo gde su stali, sada je gotovo sasvim postala neverovatna. Prekidom odnosa sa Mihailovićem, mi smo je još više uzdrmali. S druge strane, Tito je sve više bio sklon da očekuje da će dobiti i izvestan stepen političkog priznanja zauzvrat za usluge, kako smo mu to stalno priznavali, koje čini u interesu savezničkih ciljeva. Ovaj zahtev on bi mogao takođe da podupre ukazivanjem na impresivnu upravnu i političku organizaciju koju je imao širom zemlje i na podršku naroda koju je njegov pokret u to vreme nesunuijivo uživao - činjenice preko kojih se više nije moglo prelaziti. S druge strane mi, kao i ostatak Ujedinjenih nacija, priznavali smo za savezničku vladu kraljevsku jugoslovensku vladu u izgnanstvu, koja se, ma kako malo imala veze sa stvarnom situacijom u Jugoslaviji, kao takva jednostavno nije mogla isključiti. Isto tako nismo mogli zaboraviti da imamo i stvarne obaveze lično prema kralju Petru zbog njegove uloge za ulaženje u rat na našoj strani u vreme kad smo se sasvim sami borili protiv daleko nadmoćnijih sila. Svaka strana se, sa podjednakom nepomirljivošću, pridržavala svoga gledišta i pokazivala istovremeno malo spremnosti za kompromis ili neki sporazum.

Photo: wordpress.com

Takav je bio jaz koji je trebalo premostiti. Zaista, kraj rata i oslobođenje Jugoslavije još uvek su izgledali dosta daleko, i prema odredbama Atlantske povelje ovo pitanje konačno mora rešiti narod Jugoslavije, ali događaji, kako u zemlji, tako i izvan nje, sada su se tako brzo odvijali da bi naše stalno odbijanje da se suočimo sa ovim problemom moglo samo pogoršati stanje.

 

Prema tome, prvo smo veoma diskretno i bez nekog većeg uspeha, ispitali obe strane o mogućnosti nekog kompromisa. Nisam imao direktne podatke o tome kako su se događaji odvijali u Londonu, gde su se kralj Petar i njegova vlada vratili posle šest meseci boravka u Kairu. Ali Tito je, kako sam utvrdio, kao i obično, veoma jasno ocenio situaciju. Znao je da će, kada Nemci konačno budu izbačeni iz Jugoslavije, neminovno postati heroj naroda na čelu de facto društvene uprave i veoma značajne oružane sile koju će on, kao ubeđeni komunista, ako treba, biti spreman da upotrebi i za postizanje svojih političkih ciljeva. Ovo ga je stavljalo u izuzetno jak položaj kada dođe do pogađanja, jer konačno, samo jača sila od njega mogla bi ga izbaciti. S druge strane, bilo je jasno da on pridaje značaj zadovoljavanju forme i da želi, ako je mogućno, da obezbedi da saveznici priznaju njegovu vladu; pre svega zato što bi takva politika olakšala njegov zadatak u zemlji, a drugo, jer nije želeo da u ovom trenutku prekine glavni izvor snabdevanja. Njegova reakcija na naša prva ispitivanja situacije nije bila sasvim negativna i zauzvrat dali smo mu do znanja da bi kasnije mogao postići i veće političko priznanje.

U proleće je ovo obostrano političko ispitivanje, pošto se to nije moglo nazvati pregovorima, preneto onoliko, koliko se to moglo preko dosta opasnog sredstva - moje pokretne male radio-stanice. Istovremeno postavila su se i neka druga pitanja koja bi se, kako je izgledalo, mogla najbolje rešiti ako bih ja otišao u London, možda zajedno sa Titovim predstavnikom. Kao i obično, ponovo se u velikoj meri postavljalo pitanje snabdevanja. Snabdevanje partizana odvijalo se sada u takvom obimu da se razmatrala izmena administrativnih procedura i da je bilo veoma poželjno da i ja učestvujem u diskusiji.

Zato nisam bio uopšte iznenađen kad sam početkom aprila dobio naređenje da budem spreman za polazak, i ovlašćenje da povedem i Vlatka Velebita, koga je Tito ponovo mudro odabrao za svog delegata.

*Nastavak feljtona u četvrtak 14. decembra

*Tekst preuzet sa sajta Znaci; prevela Desanka Milekić


star
Oceni
4.40
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi