Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Feljton: Rat na Balkanu (6)

Zajednička borba protiv fašizma

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.dnevno.hr

Kad smo bili sami 1941. godine, zahvalno smo prihvatili Rusiju za saveznika, ne ispitujući pobliže njen politički sistem ili okolnosti koje su je dovele u rat na našoj strani. Od tada smo činili sve što je u našoj moći da joj pomognemo u njenim ratnim naporima. Kad smo već jednom doneli ovakvu veliku načelnu odluka, odbijanje pomoći jugoslovenskim partizanima iz ideoloških razloga ne bi bilo logično. Isto tako ne bi bilo lako odbraniti takvu odluku iz ma kojih razloga, jer na taj način prepustili bismo sudbini, zbog dugoročnih političkih proračuna, hrabre ljude koji se, ma kakve bile njihove pobude, dobro i uspešno bore na našoj strani, u očajničkom koštacu protiv zajedničkog neprijatelja. Pored toga, u krajnjoj liniji, moglo se isto tako pretpostaviti da će konačno, možda, prevagnuti nacionalizam nad komunizmom. Na Balkanu su se i ranije dešavale čudne stvari

Ficroj Meklin (Fitzroy MacLean, 11. mart 1911. – 15. jun 1996) je čuveni škotski vojnik, pisac i političar. Bio je šef britanske vojne misije kod jugoslavenskih partizana. Ficroj Meklin je bio Čerčilov prijatelj i čovek od poverenja kojeg je Čerčil sa samo 36 godina unapredio u brigadnog generala, i uputio u Jugoslaviju "da otkrije ko ubija najviše Nemaca da bi im pomogli da ih ubijaju još više". Brigadir Ficroj Meklin je u drugom svetskom ratu od 1943. godine bio šef britanske vojne misije kod Vrhovnog štaba NOV i POJ. Iako su Čerčilove simpatije inicijalno bile na strani Mihailovića i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, britanska obaveštajna služba je došla do zaključka da se u Jugoslaviji partizani mnogo ozbiljnije bore protiv fašista nego četnici, nakon čega su Saveznici počeli da ih pomažu. Svoja sećanja iz Drugog svetskog rata sa područja bivše Jugoslavije objavio je u knjizi Rat na Balkanu.SPOLJNI SVET

Sunce je već odskočilo kad sam se probudio i videla se obala Italije. Preplovili smo Jadran u pravoj liniji i sada smo plovili na jug, duž italijanske obale. Raširio sam vreću za spavanje na palubi kraj jednog od topova i poduprevši glavu laktovima gledao sam tornjeve crkava i bele kuće u malim gradovima koji se nižu jedan za drugim duž istočne obale južne Italije. Za jedan sat stići ćemo u Bari, cilj našeg puta, koji je nedavno zauzela Osma armija. Ustao sam, savio vreću i pošao dole da se obrijem i pripremim za povratak u spoljni svet.

U Italiji nisam bio od 1939. godine. Pre rata dobro sam je poznavao. Od moje poslednje posete, Italijani su prvo bili naši neprijatelji, a sada, u drugoj krajnosti, naši saborci. Izgledalo je čudno vraćati se. Neodređeno sam se pitao kako li će sve izgledati?

Suvišno je reći, sve je bilo gotovo isto.

Sunce je peklo, a Italijani su se sunčali. Na svakom uglu ulice mladi, snažni ljudi, neki u uniformi, dosađivali su se s rukama u džepovima i sa cigaretama koje su im virile iz ugla usta. Na zidovima pristaništa, slovima visokim čitav metar, još uvek su stajali Dučeovi natpisi: VINCEREMO - pobedićemo. Očigledno, bila bi šteta trošiti energiju da se oni izbrišu. Bili su to natpisi koji su dobro pristajali, ma na čijoj se strani nalazili.

U hotelu "Imperijal", koji vojska, kako sam sa zadovoljstvom utvrdio, nije još stigla da preuzme, postojala su kupatila s toplom vodom i bilo je dosta hrane i pića, i oficira na odmoru sa fronta, koji su igrali sa bolničarkama uz žive zvuke italijanske džez muzike. - "Lili Marlen!" - vikali su - i Italijani su svirali - "Lili Marlen" - isto kao što su to verovatno svirali i za oficire Luftvafe i Vermahta pre nekoliko nedelja.

Nisam stigao da se na sve ovo priviknem, a već su me ukrcali u avion kojim sam leteo daleko iznad Sredozemlja prema Kairu. Na Maltu smo se spustili, kružeći nisko iznad kamenitih malih polja i kuća u Valeti, razrušenih bombama. Guverner, lord Gort, želeo je da nas vidi i mi smo otišli da nešto popijemo sa njim; smirena prijatna prilika usred italijanizovane raskoši upravne vladine zgrade.

Zatim smo ponovo poleteli; zaspao sam i probudio se visoko iznad Libije, dok smo leteli na istok duž obale ka Egiptu. Kad sam pogledao dole, prepoznao sam Bengazi, zatim Dernu, Tobruk i Solum, kao i depresiju Katara. Tu i tamo zbijene gomile spaljenih tenkova, aviona, kamiona i topova, zajedno sa hiljadama tragova koji su se kao ožiljci pružali pustinjom, pokazivali su gde su pre jedne, dve ili tri godime borbe bile najteže.

U Kairo smo stigli u vreme večere. Sa zahvalnošću sam prihvatio poziv da odsednem u kući Kita Stila (Kit Steel), na Zamaleku, u kojoj sam prijatno proveo poslednju nedelju dana pred polazak za Jugoslaviju, kad smo se još uvek pitali da li Tito uopšte postoji i, ako postoji, da li je to žena ili neki komitet? Tu sam ostavio svoje stvari i, kad sam ušao u sobu, pronašao sam čisto rublje i besprekornu bluzu sa sjajnim dugmadima. Skinuo sam prljavo ratničko odelo i pretvorio se u savršenu "svinju u gabardenu", kako su u to vreme zvali kairske oficire-kicoše.

Od Stila sam čuo zbog čega su me hitno pozvali u Kairo. G. Idn, ser Aleksander Kadogan (Alexander Cadogan), Vilijem Strong (William Strong), Oliver Harvej (Oliver Harvey), i još mnogo drugih funkcionera Foren Ofisa nalazilo se u Kairu, na povratku iz Moskve, gde su konferisali sa Molotovom. Staviše, izgledalo je da će se održati još jedna konferencija na višem nivou, negde na Bliskom istoku, kojoj će prisustvovati i sama Velika trojica, a Kairo se, u tim danima zaobilaznih komunikacija, nalazio na putu u gotovo svaki deo sveta.

Ako želim da ikad isposlujem donošenje odluke o našoj politici prema Jugoslaviji, ovo je pravi trenutak i pravo mesto.

Photo: flickr.com

Trebalo je da večeramo sa Kadoganom. Dok sam ležao u kadi, razmišljao sam o tome kako sam ga poslednji put video u njegovoj kancelariji u Foren Ofisu, kad sam mu predao ostavku na diplomatsku službu. Činilo mi se da se to desilo tako davno. Osvrćući se na ovih nekoliko, ali veoma burnih, godina, koje su me delile od tog događaja, nametnula mi se misao kako sam bio srećam što sam doneo tu odluku i tako nisam propustio mnoštvo doživljaja u tom periodu. Meni nije bilo neprijatno da očekujem budućnost punu neizvesnosti i nesigurnosti, bez spore i sigurne karijere u državnoj službi; osećao sam se, ma koliko malo, gospodarom sopstvene sudbine. Levom nogom okrenuo sam slavinu za toplu vodu i zadovoljno leškario u kadi.

Večerali smo pri svetlosti zvezda na krovu "Mohamed Ali" - kluba, jeli i pili pod nadzorom Kostija, tog zaista veštog ugostitelja, sve o čemu sam sanjao u trenucima najveće gladi i žeđi proteklih meseci, savršeno skuvana i savršeno servirana jela. Oko nas, za drugim stolovima, sedela je prava zbirka egipatskih paša, grčkih milionera, prinčeva u izgnanstvu, visokih britanskih oficira i kosmopolitskih lepotica koje su za vreme rata sačinjavale kairsko društvo. Sve je davalo utisak velikog bogatstva i elegancije. Sve je izgledalo nekako neverovatno, ali ne i manje prijatno. Suprotnosti, kao što sam ranije rekao, uvek su me privlačile i sada sam se za nedavne napore na neki način kroz ovo i svetio.

Sledećeg dana video sam g. Idna i podneo mu pismeni izveštaj o stanju u Jugoslaviji, koji je on primio s tim da ga blagovremeno dostavi predsedniku vlade za predstojeći sastanak sa Staljinom i predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, a istovremeno da pošalje i kopiju načelniku Imperijalnog generalštaba. Usmeno sam ponovio moje glavne zaključke: da je partizanski pokret od neshvatljivo većeg značaja no što se to smatra izvan Jugoslavije; da njime sasvim nedvosmisleno rukovode komunisti i da je čvrsto orijentisan ka Moskvi; da je kao pokret otpora veoma efikasan i da se njegova efikasnost može znatno povećati uz savezničku pomoć; ali, nezavisno od toga da li ćemo im pružiti pomoć ili ne, Tito i njegovi sledbenici imaće odlučujući uticaj u Jugoslaviji posle oslobođenja.

Do mog povratka u Italiju, još ništa nije bilo rešeno, ali je moj izveštaj izazvao dosta uzbuđenja i ja sam dobio uputstva da se za nekoliko nedelja vratim u Kairo, gde će, kako sam shvatio, tada biti i g. Čerčil. U međuvremenu trebalo je da se vratim i dovedem partizansku delegaciju.

To je bilo lakše reći no učiniti.

U Bariju su me dočekale rđave vesti. Nemačka ofanziva bila je u punom zamahu u Bosni i Dalmaciji i put ka obali bio je čvrsto blokiran. Čak ni pojedinačni kuriri se više nisu mogli probiti. Ako Ribar i Milojević treba da izađu iz zemlje, po njih se mora poslati avion.

Uputio sam poruku u Jajce pitajući da li se naša pista u Glamoču, izgrađena sa toliko pažnje, još uvek nalazi u partizanskim rukama. Stigao je potvrdan odgovor uz napomenu da je malo verovatno da će je moći još dugo zadržati. Nismo imali vremena za gubljenje. Mora se savladati oklevanje Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva da nam dodeli jedan od aviona za ovakav zadatak i učiniti nešto pre no što bude sasvim kasno.

Instrukcije najvišeg ranga koje sam dobio u Kairu bile su mi od pomoći. Otišao sam u štab Taktičkog vazduhoplovstva kod generalmajora vazduhoplovstva Brodhersta (Broadhurst) i od njega dobio obećanje, u načelu, da će mi dati jedan avion. Sada se postavljalo pitanje kakav avion? Ako želimo da se ova operacija obavi noću, onda to mora biti avion koji ne iziskuje posebne uslove za sletanje, jer u Glamoču, osim nekoliko vatri, nije bilo drugog svetla, a pista, koliko sam se sećao, bila je dosta neravna. Ako, s druge strane, pođemo danju, onda bi nam bilo potrebno nešto čime bismo se odbranili od neprijateljevih lovaca, kojih će u ovom trenutku rata biti dosta iznad Jugoslavije.

Sve sam ovo sa snebivanjem i dosta amaterski objasnio štabu Taktičkog vazduhoplovstva.

Ovo na njih nije ostavilo nikakav utisak. Oni mogu, rekli su, daleko bolje da iskoriste svoje avione nego da ih razbijaju u bezuspešnim pokušajima da dovedu nekoliko beskorisnih stranaca sa Balkana. Po opisanim uslovima, noću bi se mogao spustiti samo avion tipa "lisander", a on je bio suviše mali i verovatno nikada ne bi dospeo tamo. A što se tiče spuštanja preko dana, svaki avion koji može poneti putnike svakako bi bio srušen od prvog neprijateljevog lovca na kojeg bi naišao.

Photo: raf-112-squadron.org

U ovom trenutku razvoja događaja pojavila se na pozornici jedna sasvim nova ličnost. Shvatajući značaj vazduhoplovnih operacija za nas, zatražio sam od komandanta Ratnog vazduhoplovstva za Bliski istok, general-potpukovnika vazduhoplovstva Šolta Daglasa (Sholto Douglas), da mi dodeli dobrog vazduhoplovnog oficira za vezu, nekoga, kako sam naveo, koji ima dosta pravog borbenog iskustva, a istovremeno i smisla za neregularne aktivnosti kojima smo se mi bavili. Ishod je bio vazduhoplovni potpukovniik Džon Selbi (John Selby), odlikovan Krstom za izvanredne zasluge i Krstom za letačke borbene zasluge. Trebalo nam je izvesno vreme da ga pronađemo, ali, na kraju, kad je stigao, složili smo se da je bilo vredno čekati.

Glavna odlika Džona Selbija bio je njegov neodoljivi entuzijazam. Krupan, pun, vedar čovek, on se unosio u sve što je radio sa revnošću koja je ponekad gotovo izazivala paniku. Pre rata bio je spiker Bi-Bi-Sija. Sada, za relativno kratko vreme otkako je stupio u Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, postao je veoma uspešan pilot noćnih lovaca i "moskitosa". Izgledalo je da mu je potreban odmor od ozbiljnih operacija i da nam je dodeljen radi promene. Prvo što je uradio, upisao se na kurs za skakanje s padobranom i miniranje, zatim je nabavio udžbenik nemačkog jezika, koji je govorio sa više živosti, a manje tačnosti. Stigao je u stab Taktičkog vazduhoplovstva u malom avionu koji je zastrašujuće izgledao, a spustio se njime iznenađujuće naglo. Vivijen Strit koji ga je pratio, izašao je sav zelen od straha. Saosećajući sa njim, odlučio sam da u ovaj avion ne ulazim ni po koju cenu.

Objasnio sam Selbiju svoje planove i teškoće na koje nailazimo. - Prepustite to meni! - rekao je ubedljivo i otišao da vidi nekog svog prijatelja (u svakom štabu Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva bilo je u izobilju davno izgubljenih prijatelja Džona Selbija).

Uskoro se sa ovih savetovanja vratio sa obećanjem da će dobiti "baltimor", brz, lak bombarder koji, kako me je uveravao, predstavlja pravog "zmaja" za ovaj posao. Sve što nam je sada potrebno, rekao je, bila je pratnja lovaca, u tom slučaju mogao je poći i danju.

Međutim, pratnju lovaca nije bilo lako dobiti. Glamoč se nalazio van doleta svih, osim lovaca velikog radijusa dejstva, a ove su imali samo Amerikanci. Posle prethodnog telefoniranja uputio sam se, u jednom "baltimoru", do američke 82. grupe lovačke avijacije, tada smeštene u Leću (Lecce), da vidim šta mogu dobiti od naših američkih saveznika.

82. grupa lovačke avijacije imala je lovačke avione tipa "munje" ("lightning"). Sa dvostrukim repom i uperenim topom, oni su izgledali zastrašujuće, kao iz priča H. Dž. Velsa. Imali su dovoljan akcioni radijus za put do tamo i natrag. Sada nam je samo preostalo da pozajmimo pet-šest aviona za jedno poslepodne.

Kad smo se obratili komandantu, ovaj je rekao: - Svakako, možete ih dobiti. - To je bio visok, tamnoput, mrzovoljan mlad čovek dvadesetih godina, sa pukovničkim oznakama i znatnim nizom ordenja. Zvao se MekNikol (MacNickol), a oborio je veliki broj nemačkih aviona.

Utvrdili smo datum izvršenja operacije za nekoliiko dana kasnije, i ja sam odmah poslao depešu Robinu Viterliju (Whetherley) i Bilu Dikinu, koje sam ostavio u Jajcu kao svoje zamenilke, i rekao im da odmah prebace grupu u Glamoč i da tamo spremni čekaju naš dolazak. Pored Ribara i Milojevića, u grupi koja će biti prebačena aviomma, nalaziće se i Robin Viterli, koji bi, kao iskusan profesionalni vojnik, kako sam odlučio, bio pravi čovek za praćenje razvoja situacije na ostrvima, a Bil Dikin vratio bi se u Kairo kao moja veza sa Glavnom komandom. Sa njima će u Glamoč krenuti naš oficir za vezu Vlatko Velebit i Donald Najt, inžinjerac, koji je imao zadatak da nam pripremi sletnu stazu.

Idućeg dana stigla je poruka od Robina, kojom je izveštavao da su svi u Glamoču i da će biti spremni da nas dočekaju dan kasnije. Kad čuju naše motore, oni će zapaliti vlažnu slamu kako bi mogli da nas navode dimom. - Ovde je veoma hladno - dodao je - molim, donesite naše sledovanje ruma.

Dok smo čekali na polazak, hranio sam se u američkoj menzi, a sobu delio sa MekNikolom i njegovim pomoćnikom majorom Litenom (Litten), još jednim vazduhoplovnim asom. U ogromnoj trpezariji jeo je čitav sastav, bez obzira na čin. Hrana je bila ukusna pod uslovom da se čovek navikne da nađe kobasice premazane džemom ili komadić ananasa u mesu. Služili su i delikatese kao što su grejpfrut i viršle, tako da je hrana izgledala znatno raznovrsnija od naših jednoličnih sledovanja. Ali, Amerikanci su gunđali. Njima su se dopali, pričali su, dobar komad goveđeg mesa i povrće koje su dobijali Britanci.

Photo: raf-112-squadron.org

Uveče, dok smo jeli gulaš od goveđeg mesa, MekNikol bi šetao oko stolova i odabirao pilote za zadatke određene za sledeći dan. Zatim su se izjutra posle doručka davali zadaci, onda se čula tutnjava motora dok su se zagrevali i najzad su avioni poletali. Vrativši se, uveče, za večerom, pričali su o onome šta su doživeli prateći teške bombardere preko Austrije ili severne Italije. Dva-tri puta, mesto za stolom ostalo je prazno, jer se onaj koji je za njim sedeo nije vratio sa zadatka. Posle večere obično se davao neki film. Noću, zavučen u veliku vreću za spavanje američke armije, slušao sam MekNikola i Litena kako pričaju o akcijama toga dana i zadacima za sutra. Nekoliko nedelja kasnije MekNikol je bio oboren i poginuo je.

Osvanuo je lep i vedar dan, određen za moju akciju. Posle doručka izdati su zadaci. Na zahtev MekNikola, koji je i sam pilotirao jednim od lovaca, ukratko sam opisao situaciju u Jugoslaviji, u slučaju da neko od pratnje bude u položaju da prinudno sleti ili bude oboren. Istovremeno uputio sam srdačan poziv svakome ko se nađe u takvoj nevolji da dođe i ostane u mom štabu u planinama koliko god to želi. Zatim smo pošli na aerodrom. Moj pilot i ja (ostatak posade je izostavljen da bi bilo mesta za putnike koje ćemo uzeti) ušli smo u "baltimor"; on mi je pokazao kako se ispaljuje top smešten u repu, i kako radi unutrašnja veza; namestio sam se što bolje mogu; motor je zagrmeo i mi smo poleteli. Uskoro smo leteli na istok preko Jadranskog mora a lovci su jurcali oko nas, tako da je suncem obasjano nebo izgledalo kao da je zasuto njima. Sve je dobro što se dobro svrši. Te večeri, kako sam računao, Ribar i Milojević biće izvan Jugoslavije i svi ćemo biti na putu za Egipat.

Ali nisam mislio na jugoslovensku klimu. Ispod nas Jadransko more se prelivalo u plavo; ostrva i dalmatinska obala, kad smo doprli do njih, kupali su se u suncu. Zatim, kad smo preleteli obalu, naišli smo na Dinarske planine i, uzletevši da bismo preleteli oštre, ispresecane vrhove, odjednom smo se našli u zaslepljujućoj snežnoj oluji. Vrativši se, zaobišli smo planinski lanac, tražeći prolaz. Ali bez uspeha. Čitavom dužinom lanca pružao se preteći, neprodorni zid crnih olujnih oblaka koji su, kako se ispostavilo, predstavljali granicu između dva različita klimatska pojasa. Nista drugo nismo mogli no da se vratimo i ponovo isto pokušamo idućeg dana. Preko radio-veze konsultovali smo se sa lovcima. I oni su isto mislili. Uskoro smo svi bili na putu natrag za Italiju.

Idućeg dana ponovo smo pokušali, ali sa istim rezultatom. More i dalmatinska obala kupali su se u suncu, ali smo opet iznad planina naišli na istu, nesavladivu prepreku oblaka. Kada sam se vratio, zatekao sam dosta tužnu poruku Robina Viterlija, kojom pita kada ćemo doći i podseća me da ponesem rum. Izgledi su bili loši, jer sam znao da su Amerikancima potrebni svi lovci za nekoliko dana, koji će pratiti teške bombardere u čitavom nizu opštih napada na ciljeve u severnoj Italiji.

Dan kasnije upitao sam svog pilota, veselog mladog Novozelanđanina, da li misli da mu je neophodna pratnja? On je odgovorio da, osim ako ne budemo baš loše sreće, on može da umakne svemu osim, možda, nekom najsavremenijem lovcu. Upitao sam ga da li bi imao neprilika ako pođemo bez pratnje. On je vedro odgovorio da niko neće ništa reći, ako se vratimo srećno, a ako se ne vratimo, onda to, u svakom slučaju, neće biti važno. Ovo je izgledalo dosta razumno, i zato smo poslali novu poruku Robinu, najavljujući naš dolazak i pošli sami.

Kad smo krenuli, vreme je bilo lepo i nisko smo preleteli Jadransko more, tačno iznad talasa, čuvajući se zlokobnih neprijateljevih lovaca. Kad smo se približili obali, počeli smo da se penjemo ostavljajući Vis, Korčulu, Hvar i druga ostrva daleko za nama. Nad obalom se dizao oblak, ali ovoga puta nije bio tako gust; kroz njega smo videli grad i luku Split, sa dokovima i brodovima. Očigledno da smo sa zemlje bili primećeni, jer su gotovo u istom trenutku oko nas počele da eksplodiraju granate protivavionske artiljerije raspoređene u gradu, stvarajući bele oblačiće.

Uskoro smo ostavili obalu i našli se u planinama, leteći iznad istog golog, stenovitog zemljišta kroz koje sam se jesenas probijao do mora. Sa visine su se razaznavale planinske staze, koje su kao tanke linije krivudale preko sivih litica. Ali, kad smo zašli dalje u kopno, oblaci su postali gušći, a brda su bila prekrivena snegom. Zahvaćen naglim vazdušnim strujama, mali bombarder je počeo da krivuda i opasno propada. Povremeno smo po nekoliko minuta leteli kroz gust beo oblak, a onda bi se, sa obeshrabrujućom naglošću, zastrašujuće blizu pojavio neki mračan vrh planine, a pilot bi okrenuo avion naviše ili u stranu da ga izbegne. Čvrsto sam se držao.

Photo: flickr.com

Gledajući prvo kroz prozor sa strane, a onda oprezno kroz otvor na podu, pokusavao sam da utvrdim da li ćemo uskoro stići. Ništa nisam video, osim zavese od magle, sa nekoliko neodređenih planinskih vrhova. Tužno sam ovo posmatrao, kad me odjednom zvuk telefona opomenu da pilot želi da govori sa mnom. Stavio sam slušalice.

- Na cilju smo - vikao je. - Držite se čvrsto, pokušaću da se podvučem ispod oblaka.

Držao sam se čvršće no ikada. Onda su usledili minuti propadanja i ljuljanja kroz belu maglu. Zatim je telefon ponovo zazvonio.

- Ne vredi - rekao je pilot. - Ne ide. Možemo samo da se vratimo kući.

Bilo je teško zamisliti partizane, Robina Viterlija i Bila Dikina kako stoje u snegu na nekoliko stotina metara ispod mene, osluškujući zvuk naših motora dok smo kružili iznad njih, i kako gledaju naviše kroz maglu. Imao sam padobran i za trenutak sam se kolebao da li da iskočim. Ali, osim zadovoljstva što bih ponovo video svoje prijatelje, ovo očigledno ne bi imalo neku drugu praktičnu svrhu, jer bi se naša Misija kod partizana u tom slučaju udaljila više no ikad od Kaira. Tako sam, teška srca, dao znak pilotu da se slažem sa njim i ponovo smo se uputili u bazu.

Ali ovo još nije bio kraj našim nevoljama. Leteći iznad Jadranskog mora utvrdili smo da je čitava južna Italija zahvaćena strašnom olujom. Kiša se slivala u mlazevima, a velike gomile tamnih oblaka, izrešetanih munjama, nadnosile su se nad obalu. U Leći nismo mogli da se spustimo zbog niskih oblaka. Sa kopna su nam predložili da pokušamo u Fođi (Foggia), nekih dvadesetak kilometara severno. Tamo je vidljivost bila bolja no u Leći. U međuvremenu se već spustio mrak i benzin nam je bio na izmaku. Nije preostalo ništa drugo nego da se uputimo tamo i pokušamo da se spustimo kako umemo i uzdamo se u svoju sreću. Kad smo se najzad zaustavili na aerodromu preplavljenom vodom, posle dugog kruženja kroz naizmenične slojeve oblaka i kiše, bilo mi je dosta letenja.

Sledećih četrdeset osam časova proveli smo u Fođi, prikovani provalom kiše, uzalud pokušavajući da uspostavimo vezu sa spoljnim svetom preko veoma nesigurnog poljskog telefona. Kad smo posle dva dana najzad stigli u Bari, događaji su krenuli novim i iznenađujućim tokom. Stigla je depeša Robina Viterlija, kojom nas izveštava da su partizani uspeli da zarobe ispravan mali nemački avion i predlažu da odmah pođu sa grupom. Jedva smo imali vremena da opomenemo Kraljevško ratno vazduhoplovstvo i protivavionske baterije da ne pucaju na mali avion sa nemačkim oznakama koji dolazi iz pravca Jugoslavije. Zatim smo počeli da čekamo vesti da je grupa stigla u Italiju.

Tada je stigla depeša Bila Dikina, još uvek iz Jugoslavije. Vesti su bile rđave.

Zaplenjeni avion doveden je na pistu izvan Glamoča, u suton, dan pre utvrđenog datuma za poletanje. Tamo su ga napunili benzinom, koliko se smatralo da je potrebno za put preko Jadrana. Sve je učinjeno da se ova akcija obavi u tajnosti i da se ne privuče pažnja neprijatelja.

Čim je svanulo, rano ujutru određenog dana grupa se okupila na hladnoj, vetrom brisanoj ravnici. Bilo je užasno hladno i trebalo je nešto više vremena da se ugreje motor. Pilot, dezerter iz vazduhoplovstva NDH, zagrejavao je motor, a putnici i ostali, koji su došli da ih isprate, okupili su se oko aviona, jer se nije smelo gubiti vreme.

U tom trenutku, pogledavši naviše, mala grupa oko aviona je ugledala kako iznad obližnjeg brega nailazi mali nemački izviđački avion. Pre no što su mogli i da se pokrenu, on je već bio nad njima, samo desetak metara iznad njihovih glava i, dok su opčinjeni posmatrali, izbacio je dve male bombe. Jedna je pala blizu mesta gde su stajali Robin Viterli i Bil Dikin i, ne eksplodiravši, počela je da se kotrlja ka njima kao fudbal. Robin, koji ju je prvi ugledao, povukao je Bila za ruku i obojica su se bacila na zemlju. U tom trenutku bomba je ekplodirala ubivši Robina, koji nije bio dovoljno brz. Druga bomba je eksplodirala svom snagom u avionu, potpuno ga uništivši. Od nje su poginuli Donald Najt i Lola Ribar, a Miloje Milojević je bio ranjen. Zatim, pošto je bacio bombe, Nemac je ponovo nadleteo, mitraljirajući preživele. Kasnije smo saznali da je neki izdajnik opomenuo neprijatelja, koji se nalazio samo nekoliko kilometara dalje, o tome šta se priprema.

Ovo je bila zaista tužna vest. Smrću Robina Viterlija i Donalda Najta izgubio sam dva dobra prijatelja i dvojicu mojih najboljih oficira. U Loli Ribaru partizani su izgubili još jednog od istaknutih mladih rukovodilaca, kao i čoveka koji je, izgleda, bio predodređen da odigra veliku ulogu u izgradnji nove Jugoslavije. Za njegovog starog oca, čiji je drugi sin poginuo u jednoj akciji pre nekoliko nedelja, ovo će biti, znao sam, težak udarac. Skupo smo platili te dve ili tri nedelje, utrošene da se donese odluka o polasku delegacije. Sada je jedan član delegacije mrtav, a drugi ranjen, a Kairo udaljeniji no ikad ranije.

Photo: www.ww2incolor.com

Ali, Jugoslovene nije napuštala misao da pošalju svoje predstavnike u Kairo. Velebit, naš oficir za vezu, koji se nalazio kraj aviona u vreme bombardovanja, ali nije bio ozleđen, naimenovan je na Ribarevo mesto, a rešeno je da Milojević pođe u Kairo, i pored rana. Ponovo sam tražio avion i pratnju. U međuvremenu, u Bosni je došlo do ogorčenih borbi i nije izgledalo verovatno da će partizani za duže vreme zadržati aerodrom u Glamoču.

Ovoga puta smo dobili najviši prioritet i prvog lepog dana uputio sam se u Glamoč u masivnom avionu za prevoz trupa "dakota", sa pola eskadrile lovaca koji su kružili i obigravali oko nas, podešavajući brzinu prema našoj. Džon Selbi, na putu da se pridruži mome štabu, zabavljao se vozeći avion, dok ga je pilot, koji je nesumnjivo čuo o njegovim doživljajima sa noćnim lovcima i "moskitosima", posmatrao sa divljenjem.

Pod stručnim rukovodstvom Džona Selbija, let je prošao bez većih uzbuđenja, i sada, pošto smo napravili jedan krug iznad glamočke ravnice i odredili položaj signalnih vatri, naša "dakota" se zaustavila na neravnom busenju piste, kao da je najjednostavnije zaustaviti se po belom danu usred teritorije pod neprijateljevom okupacijom.

Vrata su se otvorila i mi smo iskočili. Sneg je prekrivao okolna brda i hladan vetar je pomahnitalo duvao ravnicom. Bil Dikin i Vlatko Velebit potrčali su nam u susret. Iznad nas kružili su lovci motreći na neprijatelja. Nismo smeli da gubimo vreme. Miloje Milojević, umotan u ćebe, ležeći na nosilima napravljenim na brzu ruku, pažljivo je unet u avion, a zatim i Vlado Dedijer, još jedan od rukovodećih partizana, koji je bio teško ranjen u glavu, a čiji se život, kako se smatralo, mogao spasti operacijom. Zatim je ušao Antoni Hanter (Anthony Hunter), koji je boravio sa hrvatskim partizanima a sada je odlazio na referisanje.

Najzad, ispred uperenog automata narednika Dankana ušao je i kapetan Majer (Meyer) iz nemačkog "Abvera", koji je imao zlu sreću da ga partizani zarobe kad je pošao da poseti obližnjeg četničkog komandanta; sada se upućuje u Italiju na stručno ispitivanje.

Na njegovom licu videlo se neshvatljivo čuđenje koje možda nije bilo iznenađujuće, s obzirom na njegove sveže doživljaje: prvo, zaseda dok se mirno vozio putem u svojim kolima; zatim nekoliko časova provedenih u zarobljeništvu partizana, kad je mislio da mu predstoji sigurna smrt; zatim, putovanje vezanih ruku i pod pratnjom do ovog usamljenog mesta, tako pogodnog za izvršenje smrtne kazne; i najzad, kad je bio ubeđen da mu je došao zadnji čas, iznenadno pojavljivanje savezničkog aviona usred bela dana, kojim će očigledno biti upućen u nepoznatom pravcu. A kao kruna svega srdačno rukovanje sa njim jednog od novoprispelih koji je želeo da ostavi povoljan utisak na sve i zabunom ga zamenio s nekim od partizana.

Čim su oni koji ostaju izašli, a oni koji lete ušli u avion, zatvorili smo vrata i motori, radeći sve vreme, zagrmeli su i mi smo se odvojili od tla uspešnim, ali prilično neuobičajenim poletanjem. Kad smo se naglo vinuli u vazduh, videli smo Džona Henikera-Medžora, koji je trebalo da preuzme pridošlice, kako korača na čelu ove male grupe. Prva desantna operacija, izvedena u Jugoslaviji okupiranoj od neprijatelja, uspešno je završena.

U Bariju, gde smo sleteli, zadovoljni sami sobom, niko nas nije dočekao i posle dva praskava telefonska razgovora zaključili smo da niko nije ni čuo za nas, da nisu izvršene nikakve pripreme za naš dalji put i da nema nijednog aviona koji bi nas odveo u Egipat, gde je trebalo da stignemo sutra.

Ovo je bilo za žaljenje. Očigledno da je neko zabrljao. Posebno sam želeo da se na partizane ostavi utisak glatkim odvijanjem priprema za njihov doček, a sada je bilo jasno da u ovome nisam uspeo. Velebit, koji se vratio u civilizaciju prvi put posle tri godine, posmatrao je sve bez oduševljenja. Milojević je očigledno trpeo velike bolove od rana. Dedijer, ležeći u nesvesti na nosilima, glave umotane zavojima natopljenim krvlju, sivkastozelenog lica, disao je teško i izgledao je kao na samrti. Oficir "Abvera"i, još uvek sa uperenim automatom narednika Dankana u rebra i bez ikoga da ga preuzme, izgledao je zaplašen. Pilot i posada aviona, pošto su obavili sve što se tražilo od njih, pakovali su se i pripremali da odu.

Očigledno, ako želimo da išta uradimo, moramo to učiniti brzo. Izneo sam naš problem kapetanu "dakote". On je objasnio da su njegova naređenja glasila da nas doveze u Bari, a ne dalje. - Ali, - dodao je, uz širok osmeh - ako mi vi naredite da vas vozim do Aleksandrije, ja vam to ne mogu odbiti. Verovatno da će posle nastati objašnjavanje, ali to će biti vaša stvar.

Ovo je bilo dovoljno. Užurbano sam izdao neposredno naređenje i posada, kojoj se očigledno dopalo da napravi izlet do Egipta, odmah je počela da puni avion benzinom i proverava da li je Malta, gde smo morali da se spustimo, opremljena za noćno sletanje. Jedino nam je preostao naš nemački zarobljenik, koga smo se morali otarasiti. Najzad, posle dugog traženja, pronađena su dva člana vojne policije, sa upadljivim, crvenim kapama, utegnutim opasačima i sjajnim mesinganim dugmadima, da ga preuzmu. i on je pošao sa njima srećan što se odvaja od narednika Dankana i najzad ubeđen, mislim, da neće biti streljan. Svi ostali, ranjeni i drugi, vratili su se u avion; motori su zabrujali i uskoro smo leteli daleko, iznad Sredozemnog mora.

PREKRETNICA

U Aleksandriji, gde smo sleteli sutradan u zoru, sve je bilo spremno za nas. Za partizane je pronađena prijatna vila i, kad smo naišli kolima do kapije, postrojila se stražarska jedinica iz Brigade strelaca i pozdravila nas oružjem sa svom pompom. Ambulantna kola hitno su ponela dva ranjenika u bolnicu. U ovome sam odmah osetio udeo mojih starih prijatelja: Marka Čepmena Vokera (Mark Chapman Walker) i Hermajoni Renferli (Hermione Ranfurly), veoma sposobne lične sekretarice glavnog komandanta.

Photo: www.454-459squadrons.org.au

Trebalo je operisati Miloja da bi se odstranili delići bombe iz njegovog tela punog ožiljaka, i proći će nekoliko dana dok on bude sposoban da nešto radi. Vlatku je, očigledno, bilo potrebno malo vremena da se oporavi od potresa i napora u toku poslednjih dana i da se vrati u civilizaciju posle dugih meseci i godina gerilskog života. Ostavivši ih da se prilagode novoj sredini, ja sam pošao u Kairo da podnesem izveštaj i poveo sa sobom Bila Dikina.

Kairo je bio u vrtlogu. I pored najvećih priprema bezbednosti, svako je znao da se tu nalaze g. Čerčil i predsednik Sjedmjenih Američkih Država. Oni su stigli pre nekoliko dana iz Teherana, gde je, prema najnovijim izveštajima u štampi, održana konferencija sa maršalom Staljinom. Sad je izgledalo da će se održati druga konferencija kojoj će prisustvovati i generalisimus Čang Kaj Sek. Čitav grad bio je preplavljen visokim funkcionerima, admiralima, generalima kopnene vojske i vazduhoplovstva. Izgledalo je kao da se čitav Vajthol (Whitehall) našao ovde. Ako sada ne rešimo naše pitanje, onda to nikad nećemo uspeti.

Prvo, morao sam da posetim predsednika vlade. Zatekao sam ga u vili kraj Piramida. Kad smo stigli, bio je u postelji, pušio cigaru i na sebi je imao izvezenu domaću haljinu. Počeo je da nam priča neke anegdote sa Teheranske konferencije i u vezi susreta sa Staljinom. Konferencija je, očigledno, predstavljala uspeh.

Zatim me je zapitao da li sam nosio škotsku suknju kad sam iskakao iz aviona, a posle ovakvog početka koji je obećavao, prešli smo na opšte razmatranje situacije u Jugoslaviji. On je pročitao moj izveštaj i na osnovu njega kao i svih drugih raspoloživih informacija, razgovarao je o jugoslovenskom pitanju sa Staljinom i Ruzveltom u Teheranu. Kao ishod ovih razgovora, odlučeno je da se partizanima pruži sva pomoć.

Ostalo je pitanje četnika generala Mihailovića, kojima smo dosada davali mnogo više pomoći nego partizanima i kod kojih je još uvek bila akreditovana britanska vojna misija. Po dokazima iz različitih izvora, a naročito po izveštajima britanskih oficira koji su bili dodeljeni četničkim jedinicama, potvrdilo se ono što sam i ja saznao. Naime, da general Mihailović već dosta dugo nije pružao skoro nikakav otpor Nemcima; da je disciplina u njegovim trupama loša i da su mnogi njegovi komandanti manje ili više otvoreno sarađivali s neprijateljem. Ukratko, njegov doprinos savezničkom cilju sada je bio tako mali ili nikakav, a akcije koje su se vodile bile su uglavnom delo manjeg broja britanskih oficira, dodeljenih četničkim jedinicama. U ovim okolnostima predloženo je da se Mihailoviću pruži poslednja šansa. Preko britanske misije pri njegovom štabu, od njega će se zatražiti da digne u vazduh jedan železnički most koji je od znatnog strategijskog značaja na železničkoj pruzi Beograd - Solun. Ako to ne izvrši do određenog datuma, misija će biti povučena, a dostavljanje materijala četnicima obustavljeno. Ovaj predlog izgledao je dovoljno pravičan.

Sada sam istakao g. Čerčilu i druge pojedinosti koje sam već izneo u svom izveštaju. Naime, po mom mišljenju, partizani će, bilo da im pomažemo ili ne, predstavljati odlučujući politički činilac u Jugoslaviji posle rata; da su Tito i drugi rukovodioci pokreta otvoreni i zakleti komunisti, i da će politički sistem koji uspostave neizbežno biti na sovjetskoj liniji i, po svoj prilici, veoma okrenut Sovjetskom Savezu.

Odgovor predsednika vlade razbio je sve moje sumnje.

- Da li nameravate - upitao me - da živite u Jugoslaviji posle rata?

- Ne, gospodine - odgovorih.

- Ni ja - reče. - A pošto je takav slučaj, ukoliko se manje vi i ja brinemo kakvu će vladu oni uspostaviti, utoliko bolje. To moraju sami da odluće. Ono što nas zanima je to, ko od njih nanosi više štete Nemcima?

Photo: bbc.co.uk

Sećajući se kasnije ovog našeg razgovora bio sam ubeđen da je ovo bila ispravna odluka. Godine 1943. dostignuta je prekretnica u ratu, ali u tom trenutku to uopšte nije bilo jasno kao danas. U Italiji su se naše armije nalazile još uvek južno od Rima i sporo su napredovale. Iskrcavanje u Normandiji predstavljalo je samo daleki plan. Na Istočnom frontu, Nemci su još uvek stajali pred vratima Lenjingrada i Moskve. Američko učešće u ratu tek je uzimalo maha. Na Dalekom istoku, Japanci su još bili neporaženi. Ako smo želeli da obezbedimo konačnu pobedu i postignemo je bez nepotrebnog produžavanja prolivanja krvi i rušenja, onda nismo smeli dozvoliti da zapostavimo bilo kog potencijalnog saveznika. Kad smo bili sami 1941. godine, zahvalno smo prihvatili Rusiju za saveznika, ne ispitujući pobliže njen politički sistem ili okolnosti koje su je dovele u rat na našoj strani. Od tada smo činili sve što je u našoj moći da joj pomognemo u njenim ratnim naporima. Kad smo već jednom doneli ovakvu veliku načelnu odluka, odbijanje pomoći jugoslovenskim partizanima iz ideoloških razloga ne bi bilo logično. Isto tako ne bi bilo lako odbraniti takvu odluku iz ma kojih razloga, jer na taj način prepustili bismo sudbini, zbog dugoročnih političkih proračuna, hrabre ljude koji se, ma kakve bile njihove pobude, dobro i uspešno bore na našoj strani, u očajničkom koštacu protiv zajedničkog neprijatelja. Pored toga, u krajnjoj liniji, moglo se isto tako pretpostaviti da će konačno, možda, prevagnuti nacionalizam nad komunizmom. Na Balkanu su se i ranije dešavale čudne stvari.

Ali jedan aspekt ove situacije još uvek je mučio g. Čerčila. Princ Pavle se 1941. godine sporazumeo s Nemcima, a jugoslovenski kralj Petar, tada još maloletan, stao je na čelo pobune kojom je zbačen namesnik i njegova vlada i uvedena zemlja u rat na strani Velike Britanije, koja se u to vreme sama borila protiv sila Osovine. Potom, pošto su ga nemačka invazija i okupacija prisilile da pobegne, on je našao utočište u Velikoj Britaniji, gde je osnovao vladu u izbeglištvu. Ova vlada je od početka pružala podršku Mihailoviću i pokazivala odgovarajuće neprijateljstvo prema Titu, koga su smatrali opasnim revolucionarnim pobunjenikom.

Britanska vlada se sad nalazila u neprijatnoj situaciji. Imala je određene moralne obaveze prema kralju Petru, koji se priključio Velikoj Britaniji u trenutku kada joj je to bilo potrebno, a politički imala je obaveze prema njegovoj vladi sa kojom je održavala diplomatske odnose. Ali sada je trebalo da primi vojne obaveze prema partizanima, na koje su kralj i vlada gledali s prezirom i nepoverenjem isto onako kao što su i partizani gledali na njih.

Kralj Petar je nedavno prešao u Kairo, teorijski da bi se nalazio bliže Jugoslaviji. Smatralo se da bi bilo korisno da se za vreme boravka u Kaim vidim sa kraljem i da mu podnesem izveštaj iz prve ruke o stanju u Jugoslaviji. Stoga jeodmah sređeno da jednom večeramo zajedno sa Ralfom Stivensonom (Ralph Stevenson), koji je u to vreme zauzimao položaj britanskog ambasadora pri jugoslovenskoj vladi u izgnanstvu.

Kako sam utvrdio, kralj Petar je bio prijatan mlad sagovornik; najsrećniji kad bi se govorilo o automobilima i avionima, ali isto tako, bio sam uveren, iskreno ga je zanimala i sudbina njegove nesrećne zemlje i naroda. Upitao me je šta partizani i drugi Jugosloveni koje sam sreo misle o njemu? Rekao sam mu da su ogorčeni nekim njegovim proklamacijama datim u njegovo ime preko radio-stanice, kojima se kao izdajice osuđuju na smrt njihovi rukovodioci. Izuzev toga, oni se mnogo ne interesuju za njega. Obuzeti su potpuno svojim svakodnevnim brigama. Zatim me je upitao šta mislim, kakvi su njegovi izgledi da posle rata. ponovo zauzme svoj presto? Odgovorio sam - nikakvi, osim ako nekako uspe da se vrati u zemlju i učestvuje u oslobodilačkom ratu, rame uz rame sa svojim narodom, kao što je to njegov otac učinio u poslednjem ratu. Inače će jaz izmedu njega i naroda biti suviše velik. Oni su toliko pretrpeli i suviše su opsednuti svime što su doživeli da bi dopustili da njima ikada vlada kralj koji je, iako ne sopstvenom krivicom, proveo najveći deo ratnih godina u Londonu ili Kairu.

Kralj Petar je pažljivo slušao. - Želeo bih - odgovorio je kad se opraštao - da to zavisi samo od mene.

Od mene ne zavisi: Kralj Petar II Karađorđević
Photo: www.mycity-military.com

Odluka da se sva raspoloživa pomoć pruži partizanima omogućila je novu i čvršću bazu za vojne razgovore koji su sada počinjali u Aleksandriji. Oni su obuhvatali veoma široka pitanja. Vazduhoplovni general-potpukovnik Šolto Daglas, komandant Ratnog vazduhoplovstva za Bliski istok, obećao je da će obučiti i opremiti jednu jugoslovensku eskadrilu lovaca, a general Vilson (Wilson) - oklopni puk. Komandant Ratne momarice, admiral Vilis (Willis), preuzeo je na sebe da sakupi nešto lakih plovnih objekata, koji bi sačinjavali jezgro partizanske mornarice, pored britanskih pomorskih jedinica koje bi, kako je dogovoreno, dejstvovale duž dalmatinske obale.

Ali ovo su sve bili dugoročni planovi, koji su spadali u kasniju fazu rata jer, očigledno, u sadašnjim uslovima nije dolazilo u obzir da tenkovi ili avioni dejstvuju iz baza u Jugoslaviji, a svakako trebalo je dosta vremena da se za ovo nađu pogodni Jugosloveni koji će se dovesti na obuku u Italiju ili sevemu Afriku. U stvari, najvažnije o čemu se raspravljalo u Aleksandriji bilo je goruće pitanje snabdevanja vazdušnim putem i avijacijske podrške, što bi neposredno uticalo na tok operacija na, kako će od sada biti tretirano, jugoslovenskom ratištu.

Odluke u Aleksandriji bile su od neposrednog i dalekosežnog značaja. Na prvom mestu rešeno je da se znatno poveća materijal koji se dostavlja partizanima i, podjednako važno, broj aviona koji će se izdvojiti za dostavu materijala. Oni bi leteli sa aerodroma u južnoj Italiji, a u Bariju bi se osnovala jedna baza za snabdevanje. Isto tako potvrđeno je da ovlašćenja moje Misije treba da se prošire, i određen broj britanskih oficira, koji je bio pod mojom komandom, treba da se spusti padobranima u glavne partizanske jedinice širom Jugoslavije. Njihov osnovni zadatak bio bi organizovanje snabdevanja, ali među njima trebalo bi da se nalaze i više tehničkih savetnika i instruktora.

Pošto su se zadaci moje Misije proširili, bilo mi je potrebno i više oficira. Pre no što sam krenuo iz Egipta, počeo sam da ih tražim. Odlučio sam da prvo potražim stan Pitera Stirlinga (Peter Stirling) u Kairu. Sada, kad se Dejvid Stirling (David Stirling) nalazio u zarobljeništvu, a Bil (Bill) u Alžiru sa drugim pukom Specijalne vazduhoplovne službe, stan više nije imao isti onaj izgled operativne sale ili vojnog logora kao ranije, ali, ipak, u njemu su se mogli naći preduzimljivi ljudi. Staviše, pošto je Kairo sada postao manje važan, čovek je mogao biti siguran da će mnogi regruti oberučke prihvatiti aktivniji posao, ako im se ponudi.

Hrana i piće kod Pitera, kako sam utvrdio, bili su isto tako dobri i obilni kao i ranije i još uvek me je služio Piterov sluga, Arapin Mohamed ili Mo, uz isto gunđanje i odgovaranje. Gosti su bili veseli. Izgledalo je da oni nisu tako živahni kao ona druga grupa gostiju od pre nekoliko nedelja, kada se domaćin idućeg jutra probudio i zatekao jednog magarca koji je sasvim neobjašnjivo bio privezan za njegov krevet i mirno grickao ruže iz neke korpe.

Pre nekoliko dana, ministar spoljnih poslova je najavio prvi put u svom govoru u Donjem domu da sam spušten padobranom u Jugoslaviju i time izazvao, pretpostavljam, blaže uzbuđenje, jer ja nisam nikada prisustvovao sednicama Doma i niko od mojih kolega poslanika nije mogao ni da nasluti ko je "poštovani poslanik za Lankaster". Neko mi je pokazao jedan primerak "Dejli ekspresa", koji je ovoj izjavi dao veliki publicitet. Na sredini prve strane bala je moja veoma izdužena slika u uniformi, sa natpisom: "Vidovčica u škotskoj suknji", a ispod toga još dosta rečenica u istom stilu.

Teško je bilo sve ovo progutati. Na kraju mi je Mo pritekao u pomoć. - Brigadir je dobar čovek - rekao je tešeći me. - Jednog dana dobiće on i makaze - proročanski mi je predviđao ukrštene mačeve, oznake general-majora, što će se samo privremeno ostvariti znatno kasnije. Posle toga napravili smo divno piće u kadi i onda smo, kako se kaže, svi uživali.

Ovo je bila prijatna promena posle čitavog niza razgovora i sastanaka po štabovima. Iz Kaira nisam pošao praznih ruku. Pre no što sam se uputio u Italiju, pojačao sam svoj štab sa još nekoliko oficira. Jedan od njih bio je Endru Meksvel (Andrew Maxwell), iz škotske garde, rođak Stirlingovih, koji je na odsustvu iz svog bataljona pratio Specijalnu vazduhoplovnu službu prilikom poslednje ekspedicije u Bengazi. Onda Džon Klark (John Clarke), bivši ađutant drugog puka škotske garde i profesionalni vojnik, koji se, pošto je upravo završio kurs u vojnoj akademiji, očajno plašio da ne dobije neki činovnički posao u štabu. Zatim Džefri Kap (Geoffrey Kup), koji je želeo sam da obuči partizane u upotrebi brdskih topova od 75 mm, koje sam im obećao zajedno sa mazgama. Na kraju, tu je bio i Randolf Čerčil (Randolph Churchill). Pošto je učestvovao u iskrcavanju u Salernu sa komandosima Boba Lejkoka (Bob Laycock), on je bio u pratnji svog oca u Teheranu i Kairu i sada nije znao šta će. Palo mi je na pamet da bi Randolf bio koristan u mojoj Misiji. Uvek je bilo poslova - vezanih, na primer, za pisaći sto u većem štabu, punom osetljivih štabnih oficira - za koje ga nikada ne bih odabrao. Ali za mene je on bio idealan čovek. Znao sam da može biti sasvim pouzdan u akcijama, da je veoma izdržljiv i odlučan. Isto tako bio je obdaren pronicljivom inteligencijom, a dobro je poznavao i opštu politiku, što u Jugoslaviji neće biti naodmet. Isto tako sam smatrao - ispravno, kako se ispostavilo - da će se on dobro slagati sa Jugoslovenima, jer su njegovo oduševljenje i ponekad praskavi pristup životu bili dosta slični njihovom. Najzad, znao sam da je veoma prijatan pratilac, što je bilo značajno za uslove u kojima smo živeli.

Po povratku u Italiju dobio sam veoma uznemirujuće vesti iz Jugoslavije. Neprijateljev prodor na obalu razvio se u opštu ofanzivu. Livno i Glamoč su pali. Na ostrvima je stanje bilo ozbiljnije no ikad ranije; neprijatelj je ponovo osvajao ostrvo za ostrvom i izgledalo je da ćemo za nekoliko nedelja, ako ne i dana, izgubiti tamo i poslednje uporište.

Prelazeći sa opšteg problema na pojedinačne, pao mi je na pamet plan odranije da se na Visu ili nekom drugom ostrvu uspostavi čvrsta baza pre no što to bude sasvim kasno. Zato sam odlučio, pre no što se pridružim Titu u Bosni, da pođem tamo i ponovo razmotrim situaciju.

Ovoga puta plovili smo motornim torpednim čamcem, koji je grmeo preko Jadranskog mora u rekordnom vremenu. Kad smo izašli na otvoreno more, sreli smo dva razarača klase "hant" koji su se vraćali iz patroliranja u neprijateljevim vodama. Oni su predstavljali divan prizor, ploveći punom brzinom, dok se more kovitlalo i penušalo za njima. Očigledno da je Ratna mornarica počela da poklanja veću pažnju ovim područjima.

Prvo smo se zaustavili u Veloj Luci na ostrvu Korčuli, gde smo iskrcali oružje i municiju koju smo doneli. Poluostrvo Pelješac je evakuisano zbog velikog pritiska neprijatelja, tako da je čitavo ostrvo Korčula bilo preplavljeno partizanima sa kopna, koji su se pripremali, najbolje što mogu, da odbiju nemačko iskrcavanje, koje će svakako veoma brzo uslediti.

Photo: www.commandoveterans.org

Iz Vele Luke prešli smo preko ostrva do grada Korčule, gde će, izgledalo je, biti usmerena oštrica neprijateljevog napada. Ovde je bila koncentrisana glavnina odbrambenih snaga i malo je preostalo od spokojne atmosfere koju sam doživeo prošle jeseni. Svuda je bilo vatrenih položaja artiljerijskih oruđa i utvrđehih tačaka, a mnoge zgrade već su bile uništene vatrom neprijateljeve artiljerije. Iz vrta male kuće, u kojoj sam živeo prilikom prethodne posete, mogli smo da vidimo Nemce na Pelješcu. Istovremeno su i oni nas ugledali i preko moreuza je doleteo zviždeći plotun granata i sručio se u stenje iza kuće; partizani, sa topovima koje su oteli od Italijana, odgovorili su na vatru, pa smo mi ručali uz pratnju artiljerijskog dvoboja.

Međutim, bilo je sasvim jasno da partizani imaju malo izgleda da se održe. Na prvom mestu, taktika odbrane utvrđenih položaja je očigledno pogrešna za gerilske jedinice, a neprijateljeve snage su ionako bile daleko nadmoćnije kako po broju, tako i naoružanju. I zaista, nekoliko dana kasnije Korčula je pala.

Ovo je podjednako važilo i za druga ostrva. Kad je jedno palo, onda će svakako i druga za njim. Strategijski, za partizane ne bi bilo dobro da odvajaju veće snage za borbu protiv iskrcavanja Nemaca. U stvari, možda je bolje dopustiti Nemcima da učvrste svoje garnizone na ostrvima, jer bi oni za njih bili nekorisni i veoma skupi da ih održe, a za nas bi predstavljali lake mete za prepade, sabotaže i uznemiravanja svih vrsta. Da bi se to sprovelo, moramo imati bazu. Ako se želi takva baza zadržati, tada treba brzo preduzeti odgovarajuće mere, a biće potrebna i pomoć sa strane.

Što smo više razgovarali o ovome i proučavali kartu, sve mi je jasnije bilo da bi naša baza, ako je obrazujemo, trebalo da se nalazi na Visu. Odlučio sam da tamo odmah pođem i proučim problem na licu mesta. Poveo sam Velebita.

Sačekao nas je Vivijen Strit, koji je ostao na ostrvima dok sam ja boravio u Egiptu. Stigli smo posle ponoći i, skrenuvši s puta u prvu kapiju, prostro sam vreću za spavanje na ravan kamen i zaspao. Kad sam se probudio, sunce je već izišlo i, osvrnuvši se, zapazih da sam spavao na groblju. U blizini se nalazila sveštenikova kuća, gde smo se umili i pojeli svoje sledovanje. Posle doručka pošli smo u detaljno izviđanje ostrva.

Ostrvo Vis, kao i susedna ostrva, stenovito je, na njemu je obrađen svaki kvadratni metar ziratne zemlje. Dva bregovita venca pružaju se paralelno čitavom dužinom ostrva, od istoka ka zapadu. Između njih se nalazi plodna dolina, koja je u to vreme bila zasađena lozom i maslinama. Većina stanovništva je sakupljena u dva mala gradića - Vis i Komižu, od kojih se prvi nalazi na istočnom, a drugi na zapadnom kraju ostrva. Oba su izgrađena oko dva glavna pristaništa na ostrvu i to su nešto veća ribarska sela, koja dostojanstveno deluju sa svojim trošnim tvrđavama i zgradama - nasleđem od Mlečana i onih koji su naišli za njima.

Zaustavili smo se da ručamo u seoskoj kući na vrhu brega, koja je gledala na živopisne vinograde i maslinjake u centralnoj dolini. Oficir Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, koji je pošao sa nama, bio je uzbuđen. On je ispitao dolinu iz svakog ugla i zaključio da bi se mogla pretvoriti u prvoklasan aerodrom. Nestručnjacima ovo nije bilo odmah jasno i čovek bi hteo - ne hteo, odmah pomislio na rušenja koja bi iziskivao ovakav poduhvat. Ali on je bio stručnjak i zaključak do kojeg je došao, očigledno, bio je izuzetno značajan, što su Velebit i ostali prisutni partizani odmah shvatili. Ako bi saveznički lovci ovde imali svoju bazu ili bi čak samo sleteli da uzmu gorivo, njihov radijus dejstva iznad Jugoslavije odmah bi se povećao za čitavu širinu Jadranskog mora.

Ovo otkriće vodilo je ka drugom, veoma ubedljivom dokazu da je Vis pogodan za bazu. Kraljevska ratna mornarica, čiji su laki borbeni plovni objekti već uspešno dejstvovali protiv neprijateljevog pomorskog saobraćaja iz svojih privremenih baza na ostrvima, iako nisu bile bezbedne, bila je, znali smo to, veoma naklonjena ovoj ideji i očigledno bi pozdravila povremenu podršku lovaca.

Photo: readtiger.com

Ali pre no što pođemo dalje trebalo je da obezbedimo snage koje će braniti ostrvo. Proračunato je da su potrebne najmanje dve brigade. Partizani su se ponudili da obezbede jednu brigadu, ako bismo mi dali drugu. Očigledno, bilo je veoma poželjno da pronađemo takvu brigadu. Otišao sam sa ostrva razmišljajući gde da je pronađem.

Pre odlaska iz Kaira pokušao sam da vidim kakve su mogućnosti da britanske trupe učestvuju u odbrani ostrva, ali bez uspeha. Naše jedinice na Bliskom istoku već davno su svedene na goli minimum i svaki čovek koji se mogao odvojiti poslat je u Italiju. Naše trupe u Italiji bile su pod komandom 15. grupe armija, sa kojom još nisam imao direktnog kontakta. Međutim, na osnovu onoga što sam znao o vojnoj situaciji u Italiji, nisam verovao da bi general Aleksander (Alexander), tada komandant 15. grupe armija, imao čak i jednu brigadu koju bi mogao odvojiti za nas.

Čim sam se obratio 15. grupi armija, dobio sam odgovor koji sam i očekivao, naime, da su voljni da pomognu, ali da i sami nemaju dovoljno ljudi. Onda sam, slučajno, naleteo na nešto što mi se učinilo mogućnim rešenjem.

Randolf, koji je po prirodi bio veoma društven, u Bariju je slučajno sreo svog prezimenjaka Džeka Čerčila (Jack Churchill), koji je tada komandovao grupom komandosa br. 2, a poznavao ga je iz Salerna. Džek Čerčil i njegov brat Tom, koji je bio komandant brigade komandosa, u čijem je sastavu bila i grupa komandosa br. 2, zamolio je Randolfa i mene da dođemo uveče na duček Nove godine u menzi u Molfetu (Molfetta), blizu Barija.

Kad smo stigli, odmah sam shvatio da su braća Cerčil izuzetan par. Obojica su bili profesionalni vojnici. Džek, stariji, izgledao je privlačan i snažan. Njegov izgled podsećao je na gusara ili kondotijera iz renesansnog perioda. Utisak je činio jačim sjajan i zastrašujuća izgleda bodež koji je nosio o opasaču, dok se po trakama ordenja na njegovoj bluzi videlo da ne poseduje samo spoljni izgled već takođe i vojničke kvalitete. Tom, mlađi brat, koji je komandovao brigadom, isto tako bio je iskusan ratnik. Pola sata razgovora sa njim uverilo me je da je oštrog uma.

Neizbežno, govorili smo o poslu. Zapitao sam ga kakve planove ima sa svojim komandosima? On me je upitao da li sam ikada razmišljao o diverzantskim akcijama na dalmatinskoj obali i ostrvima? Odgovorio sam mu da već više nedelja ne mislim ni o čemu drugom.

Pošto je veselje postajalo dosta bučno, Tom Čercil i ja smo pošli u njegovu sobu gde smo mogli da razgledamo karte i razgovaramo na miru. Objasnio sam mu situaciju na ostrvima, i razgovarali smo o njihovom značaju sa operativnog gledišta. Činilo mi se, kad bismo odmah poslali na Vis čak i jednog komandosa ili najmanji odred, da bi imali dosta posla, a samo njihovo prisustvo pokazalo bi da imamo ozbiljne namere. Tom, koji je već dugo smatrao da dalmatinska ostrva pružaju velike mogućnosti za trupe njegove vrste, bio je očaran idejom i, kad smo već ušli u 1944. godinu, složili smo se da bi trebalo da ja odem generalu Aleksanderu i da mu lično izložim plan.

To sam i učinio dva-tri dana kasnije. Ustanovio sam da su glavni komandant i njegov načelnik štaba Džon Harding (John Harding), mnogo zainteresovaniji za jugoslovensku situaciju no što sam to očekivao. Oni su smatrali da se ona može neposredno odraziti na probleme s kojima se bore u Italiji. Ovo je samo po sebi već ulivalo nade. Kad sam prešao na pitanje komandosa, oni su ponovili ono što sam već čuo o nestašici ljudi, ali su dodali da će se o budućnosti fronta u Italiji i čitavog rata na Sredozemlju diskutovati na konferenciji na visokom nivou i to vrlo brzo. Kad se donese odluka o budućim planovima, onda će možda biti mogućno da se odvoji jedna ili više jedinica komandosa, koje bi bile locirane na Visu. Trebalo je da se konferencija održi u Marakešu u Maroku, gde se predsednik vlade oporavljao od zapaljenja pluća, od čega se razboleo odmah posle konferencije u Kairu. General Aleksander mi je rekao, ako želim, može da me poveze tamo svojim avionom. Onda bi se ovo pitanje izložilo g. Čerčilu i donela odgovarajuća odluka. Randolf, koji je jedva dočekao da vidi svog oca, pošao je zajedno sa mnom.

Let za Maroko avionom glavnog komandanta bio je udoban. Spustili smo se nakratko u grad Alžir i potom krenuli preko Sahare. General Aleksander, kako sam primetio, čitao je nemačku gramatiku. General Harding je zaspao. Ja takođe. Kad sam se probudio, nalazili smo se, kako mi se učinilo, iznad planinskog masiva Atlas i već smo se spuštali.

Vazdušni prostor iznad aerodroma u Marakešu, izgleda, bio je pun "letećih tvrđava" i "liberatora" koji su sletali ili poletali, jer je ovo bio istureni stalni aerodrom na putu od Amerike do Sredozemlja. Na tlu su bili poređani brojni impozantni avioni, koji su pripadali britanskim i američkim generalima, admiralima i generalima vazduhoplovstva koji su prisustvovali konferenciji. Među njima nalazio se i general Vilson i njegov ađutant Mark Čepmen Voker, koji je došao da nas sačeka. Kad smo ulazili u jedna od ogromnih američkih štapskih kola, koja je trebalo da nas prevezu do cilja puta, Mark mi je rekao da je general Vilson postavljen za glavnog savezničkog komandanta za Sredozemlje, namesto generala Ajzenhauera. Dodao je da ću ostati i dalje neposredno odgovoran njemu, kao i dok je bio glavni komandant za Bliski istok. Bio sam srećan što čujem da će se i dalje nastaviti ova saradnja, koja je uvek bila uspešna.

Komandos: Džek Čerčil
Photo: wordpress.com

Predsednik vlade bio je smešten u lepoj vili u mavarskom stilu, u predgrađu Marakeša. Bio je u svetlo-plavom radničkom kombinezonu i, imajući u vidu koliko je teško bio bolestan pre nedelju dana ili dve, sada je izgledao izuzetno dobro. Ubrzo nam je bilo jasno da nije ništa izgubio od svoje nekadašnje energije i elastičnosti.

Nisam učestvovao na zvaničnim sastancima konferencije. U stvari, posebno sam zamolio da mi se ništa ne govori o radu, osim onog što je apsolutno potrebno, jer ću za nekoliko dana morati da se vratim, iskočivši padobranom, u zemlju okupiranu od neprijatelja, gde se nikad ne sme isključiti mogućnost zarobljavanja. Pošto smo znali kakve su gestapovske metode ispitivanja, nije bilo poželjno da onaj koji se izlaže opasnosti da padne u ruke neprijatelju zna nešto više o daljem vođenju rata no što je to neophodno. Diskutovalo se, kako sam shvatio, o planu "vodozemne operacije", koja bi se sprovela na zapadnoj obali Italije, nedaleko od Rima, da bi se prekinuo zastoj ofanzive u Italiji. Ova operacija će uskoro postati čuvena, posle iskrcavanja kod Ancija (Anzio), ali, u tom trenutku moja glavna briga bila je da utvrdim kako će to uticati na angažovanje brigade komandosa Toma Čerčila.

Najzad sam uspeo da dobijem obećanje koje sam željno očekivao. Ako se ne može brzo staviti na raspolaganje čitava brigada, na Vis će odmah biti upućena, bar simbolično, jedna jedinica, a kasnije će biti poslat ostali deo.

Pošto se saglasila sa planom "vodozemne operacije", konferencija se uskoro razišla, ostavljajući g. Čerčila da se na miru oporavlja, iako je taj mir stalno bio prekidan dolaskom depeša i poruka o kojima se morala donositi hitna odluka. On je sada opet svu pažnju posvetio jugoslovenskom pitanju.

Sad smo baš čuli da je Jajce palo u nemačke ruke i da je Tito ponovo u pokretu. Partizanima je, kako se činilo g. Čerčilu, potrebno malo ohrabrenje u trenutku nevolje, i on je zato seo i lično napisao Titu pismo, čestitajući mu sa svoje strane na onome što je dosad postigao i izražavajući nadu da će biti kadar da mu u budućnosti pruži pomoć. Ovo mi je pismo dao sa naređenjem da mu ga lično predam, bez odlaganja. Da bi ubrzao moj odlazak, za prvi deo puta stavio mi je na raspolaganje sopstveni avion, i Randolf i ja uskoro smo leteli iznad planinskog masiva Atlas na putu za Bari.

Iako je neprijateljeva ofanziva još u punom jeku, u Bariju sam se uverio da je vojna situacija bila dovoljno stabilna, tako da smo na karti utvrdili mesto gde ćemo se spustiti padobranom. Odabrano mesto nalazilo se blizu Bosanskog Petrovca u Bosni. U ovo doba godine, vreme u Jugoslaviji bilo je tako loše da nam se nedeljama neće pružiti prilika za noćno spuštanje, a do tada se vojna situacija može ponovo pogoršati. Ja sam žurio da se vratim i stoga smo odlučili da odmah krenemo preko dana, uz pratnju lovaca. U ovu svrhu dobili smo "dakota" avione za prenos trupa i dvanaestak američkih lovaca za pratnju. Sa mnom su pošli Randolf, narednik Dankan, moj novi radio-vezista narednik Kempbel (Campbell), još jedan radio-tehničar, desetar Ils (Iles) i Slim Fariš (Slim Farish), koji se upravo vratio iz kratke posete Sjedinjenim Američkim Državama.

Ovoga puta naše spuštanje nije bilo iskakanje u nepoznato, što je dalo onakav čar mom prvom putovanju. Bilo je lepo jutro i mi smo dobro doručkovali slaninu i jaja pre poletanja sa aerodroma u Bariju. Uskoro smo preleteli preko sada već poznatog Jadranskog mora i nalazili smo se nad jugoslovenskim kopnom. Protivavionske baterije se nisu javljale žive i nijedan neprijateljev lovac se nije usuđivao da se upusti u borbu sa našom pratnjom. Onda su naišli planine i oblaci. Sad se već nismo nalazili daleko od cilja puta i došao je trenutak da priipremimo i padobrane. Opipao sam pismo predsednika vlade. Bilo je tu, sigumo zakopčano u bluzi. Zatim su se vrata otvorila i dispečer nam je dao znak da se pripremimo.

Odlučio sam da iskočim prvi, a ostali će me neposredno slediti. Stoga sam stao kraj otvorenih vrata, sa Randolfom odmah pored sebe. Gledajući dole video sam kuće nekog sela, a blizu njih čistinu zelene trave. Neke prilike su trčale i, dok sam ih posmatrao, opazio sam kako se pale signalne vatre čiji je dim vetar dizao uvis. Sve je izgledalo tako blizu i nisam mogao da se ne upitam da li smo dovoljno visoko i da li će se naši padobrani otvoriti pre no što dodirnemo tle? Onda je crvena svetlost prešla u zelenu; dispečer me je lupnuo po ramenu i ja sam zaronio u prostranstvo.

*Nastavak feljtona u četvrtak 6. decembra

*Tekst preuzet sa sajta Znaci; prevela Desanka Milekić


star
Oceni
4.47
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi