Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (3)

Feljton: Rat na Balkanu (4)

Odlazak na oslobođenu Korčulu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.commandoveterans.org

Kad je stigao jedan partizan da javi kako je kuća spremna za nas, mi smo, izgleda, dotle saznali gotovo sve o ratnim danima Korčule. Govorili su nam o brutalnosti i razvratu Italijana, o zavedenim devojikama i taocima koje su streljali. O tome kako je padre, kako su zvali fratra, iz svog manastira održavao vezu s partizanima u brdima. Zatim kako su oni, pod rukovodstvom kovrdžavog mladića, Italijanima bili trn u oku, o zasedama na usamljenim putevima, o dizanju kamiona u vazduh, i o klanju kad bi to najmanje očekivali. Zatim o represalijama i represalijama protiv represalija; o kapitulaciji i šta su rekli i učinili Italijanima pre no što su otišli u Italiju; i o velikim zalihama i opremi koje su morali da ostave

Ficroj Meklin (Fitzroy MacLean, 11. mart 1911. – 15. jun 1996) je čuveni škotski vojnik, pisac i političar. Bio je šef britanske vojne misije kod jugoslavenskih partizana. Ficroj Meklin je bio Čerčilov prijatelj i čovek od poverenja kojeg je Čerčil sa samo 36 godina unapredio u brigadnog generala, i uputio u Jugoslaviju "da otkrije ko ubija najviše Nemaca da bi im pomogli da ih ubijaju još više". Brigadir Ficroj Meklin je u drugom svetskom ratu od 1943. godine bio šef britanske vojne misije kod Vrhovnog štaba NOV i POJ. Iako su Čerčilove simpatije inicijalno bile na strani Mihailovića i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, britanska obaveštajna služba je došla do zaključka da se u Jugoslaviji partizani mnogo ozbiljnije bore protiv fašista nego četnici, nakon čega su Saveznici počeli da ih pomažu. Svoja sećanja iz Drugog svetskog rata sa područja bivše Jugoslavije objavio je u knjizi Rat na Balkanu.PUT DO OSTRVA

Do Aržana trebalo je da putujemo kamionom. Pošto smo prevalili samo kratak deo puta, postalo je očigledno da naš vodič ne zna put. Ovo je bilo neprijatno, jer situacija je još uvek bila nesigurna i niko nije znao tačno dokle je dopro neprijatelj.

Sledeće selo u koje smo ušli punom brzinom, kao da je još uvek bilo pod okupacijom Italijana. Osim pukovnika u Livnu, ovo su bili prvi Italijani koje sam video posle kapitulacije i za trenutak me je štrecnuo pogled na njihove sivozelene uniforme koje su toliko dugo označavale neprijatelja. Zatim su poleteli k nama, stiskajući pesnice u komunistički pozdrav, tek tada sam shvatio da se nalazimo među prijateljima ili, u svakom slučaju, saborcima.

Razgovarao sam s nekolicinom njih dok se vozač ponovo raspitivao za put. To su bili obični, prijateljski nastrojeni seljaci koji su, uglavnom, nastojali da pobegnu iz Jugoslavije, sa svim neprijatnim sećanjima i da se vrate "la mamma" u Italiju. Nekako mi se učinilo da pored herojskog imena, Garibaldijeva brigada koju su partizani pokušavali da stvore neće biti uspešna sa vojničkog gledišta. Italijani, očigledno, nisu uživali da se bore za Nemce, a pomisao da se sad bore protiv njih ispunjavala ih je strahom i utučenošću.

U međuvremenu, izgled predela kroz koji smo prolazili počeo je da se menja. Sive stene i grebeni Dalmacije postupno su zamenjivali šumovite bregove i zelene doline Bosne. Svuda su se videli tragovi skorašnjih borbi. Mostovi su bili porušeni i na putu i po kamenitim poljima ležali su spaljeni tenkovi i oklopna kola s nemačkim, italijanskim i oznakama NDH. Pred veče, posle dugog lutanja, stigli smo u Aržano, mesto s nekoliko malenih, belo okrečenih kućica koje su se zbile uz padinu brega. Sa druge strane doline, mračni naspram zalazećeg sunca, uzdizali su se prvi prevoji planina koje su se pružale između nas i obale.

Dočekao nas je lokalni komandant brigade i njegov politički komesar, dva razdragana mladića gustih brkova, koje je prosto bilo teško razlikovati. Štab brigade je baš bio za večerom. Mi smo izvadili naše porcije, napunili su nam ih jelom, dali nam crni hleb i otvorili bocu rakije.

Dok smo jeli, objasnili smo ko smo i šta ovde radimo i raspitivali smo se o našem daljem putu. Bilo mi je lakše što je komandantu brigade izgledalo sasvim prirodno da ljudi koji imaju hitnog posla moraju noću da se provlače kroz nemačke linije. Najveći deo puta, rekao je, jednostavno se svodi na poznavanje terena i izbegavanje nemačkih patrola. Samo na jednom mestu možda bismo uleteli u gužvu. To je bio put koji moramo preći i koji neprijatelj čvrsto drži.

Izvadili smo našu kartu. On nam je podrobno objasnio poslednje borbe i onda smo odmah napravili plan. Dobićemo dvadesetak ljudi koji će nam poslužiti kao vodiči i pratnja u prvom delu puta. Kad stignemo do druma, oni će izvesti diverziju da bismo mogli neopaženo preći. Posle toga sami ćemo se probiti do jedne kuće u nekom selu, gde ćemo naići na pouzdane ljude koji će nam dati tačna uputstva za dalji put do obale.

Ovo je bio dobar plan, u najboljem stilu Fenimora Kupera (Fenimore Cooper), i, pre no što smo krenuli, ispili smo još dosta zdravica za uspeh našeg poduhvata. Potom smo i zapevali; tužne dalmatinske narodne pesme, žive partizanske koračnice, žestoke komunističke političke pesme i, u našu čast, "Tipereri" na srpskohrvatskom, što je otpevao jedan stari gospodin koji se sećao (dosta neodređeno) da ju je čuo na Solunskom frontu 1917. godine.

Poslednji refren još je odjekivao kad je naša mala grupa krenula nizbrdo. Sa zapada, u smiraj dana, iza bregova kojima smo se uputili, čula se tutnjava i video blesak iz topova dosta velikog kalibra. Borba je opet počela.

S početka smo išli dolinom preko obrađenog zemljišta. Zatim smo se penjali, još uvek preko blatnjavih polja, uz dugu padinu sa druge strane. Na vrhu smo imali prvi sastanak. Hodali smo već tri časa i od sada nadalje moramo se kretati što tiše. Do sada su dva tovarna konjića nosila našu opremu i radio-stanicu. Sada, da bismo izbegli nepotrebnu buku, vratili smo konje a teret podelili među sobom. Kad smo krenuli, još uvek smo mogli čuti sve slabiji bat kopita u daljini.

Uskoro smo prešli preko prevoja i spustili se niz okomitu stazu ka sledećoj dolini. Negde ispod nas pružao se drum s nemačkim patrolama. Pod nogama nam je glasno odzvanjalo oštro kamenje. Nije bilo mesečine i u mraku nije moglo biti gore površine po kojoj bi hodali ljudi s teretom pokušavajući da se ne čuju. U koloni po jedan, duga povorka mučno je napredovala naniže u mrklom mraku, zaustavljajući se s vremena na vreme da osluškuje.

Photo: korcula.guide.hr

Posle nekoliko lažnih uzbuna koje su davale prethodnica, zaštitnica ili pobočnice, i šaputanja, najzad smo dospeli do podnožja i tu se rastali s našom pratnjom koja je krenula u diverziju.

Kako su oni prošli, nikada nismo saznali. Posle izvesnog vremena čuli su se "zvuci izvan scene" i mi, preostali, zaključili smo da je pažnja neprijatelja usredsređena u punoj meri na drugo mesto i stoga, koristeći se ovom prilikom, skliznuli smo na drum, i prešli preko njegove široke, bele prašnjave površine.

Kad smo se prebacili na drugu stranu, pribrali smo sve preostale snage i nastavili put, sada kroz gusto šiblje i korov. Odjednom, jedna nova prepreka zatvorila nam je put - brza reka, odviše široka i duboka da bismo je prešli gazom. Do sada smo već pešačili šest-sedam časova preko neravnog terena po mraku i bili smo srećni da malo sednemo i nekoga pošaljemo da izvidi kako da pređemo reku. Ali, bilo nam je hladno i nije nam bilo žao kad se pola časa kasnije vratio naš izviđač i rekao da je nešto dalje niz reku starac koji će nas prebaciti skelom.

Skela, kad smo došli do nje, bila je malena, nestabilna, kao neki veći sanduk, na kojoj je jedva bilo mesta za jednog pntnika i ostarelog skeledžiju koji je, gunđajući, vozio kroz brze struje, ali nasumičnim zabadanjem motke. Najzad, posle nekoliko pojedinačnih prelazaka, kojim se uvek prebacivao po jedan putnik, mokar do kože, na različita mesta na obali, svi smo prešli. Oprostili smo se od skeledžije, koji je još uvek nešto gunđao za sebe u mraku, i uputili se ka sledećem cilju našeg puta, selu gde je trebalo da pronađemo pouzdane vodiče.

Već je počela da se oseća potreba za vodičima. Nismo daleko odmakli kad se čuo uobičajeni promukli šapat "neprijatelj". Kao i obično, zastali smo kao ukopani i zadržali dah, ali ovoga puta, umesto tišine, nepogrešivo smo čuli glasove ljudi koji su se punom brzinom probijali kroz šiblje. Ovo je bilo suviše i za partizane. Sa svih strana oko sebe čuo sam povlačenje zatvarača na pištoljima i automatima i u strahu pomislio sam da u ovom rasporedu u polukrugu, svako puškaranje u mraku s nevidljivim, a možda čak i zamišljenim neprijateljem, pored toga što će dići na noge čitavu okolinu, svakako bi nanelo i teške gubitke našoj grupi. Ali, srećom, preovladali su mudriji saveti i, iako nismo naneli nikakve štete uljezima, ipak smo uspeli da sačuvamo našu anonimnost.

Ovaj događaj uverio me je da je potrebno da što pre pronademo naše vodiče i da nastavimo kretanje do obale što direktnijim putem. Neko, sudeći po ponašanju, verovatno neprijatelj, znao je gde se sad nalazimo i ako nastavimo da ovako besciljno lutamo po mraku, svakako će se vratiti u punoj snazi i obračunati se s nama. Odmah je pozvan Mića, koji je bio zadužen za održavanje pravca puta. Izvadili smo karte i bateriju i odmah na kartu uneli direktan pravac kretanja. Zatim, ponovo natovarivši naš prtljag na leđa, krenuli smo naviše ka osolini, sa koje se kotrljalo sitno kamenje, tako da su nam se noge posle svakog pređenog metra vraćale pola metra nazad.

Selo kome smo se uputili nalazilo se na zaravni, na vrhu idućeg prevoja. Izgleda da su u njemu bili smešteni Nemci. Kuća koju smo tražili nalazila se izvan sela. Mi smo se krili iza živice, a jedan od partizana je otišao i pokucao na vrata. Jedno vreme ništa se nije dešavalo. Zatim se odškrinuše vrata i nastade šaputanje. Očigledno da su se noćni posetioci sumnjičavo primali.

Najzad, posle dugog šaputanja, izašao je visok, suv stariji čovek s kačketom, dugih opuštenih brkova i s puškom preko savijenih ramena. On je, izgleda, bio glavna veza partizana u selu, u kojem je, pred nosem Nemaca, organizovao sopstveni maleni ilegalni pokret. Ako Nemce isteraju, on bi tada dobio svoje i verovatno postao predsednik opštine. U međuvremenu je provodio tajni, skriveni život, ispunjen ovakvim uzbudljivim događajima. On pođe napred i tiho krenusmo. Drum - sitno, oštro kamenje - bio je isto tako loš kao raniji.

Posle sat-dva hoda počelo je da sviće. Sada smo već izašli iz opasne zone i naš vodič je krenuo natrag u selo; trebalo je samo da idemo jasno obeleženim putićem koji se spuštao u dolinu, Nismo imali još daleko da idemo i, saznanje da se približavamo cilju puta, odjednom nas je učinilo umornim i sanjivim. Hodali smo ćutke. Zora, koja se probijala sa bregova preko kojih smo maločas prešli, obasjavala je najveće vrhove visokog prevoja koji se uzdizao kao zid sa daleke strane doline, poslednje prepreke između nas i mora. Kako bi ih zraci sunca koje se dizalo dodirnuli, vrhovi planina bi postajali zlatni. U dolini je još uvek bila magla. Pitali smo se, sve gladniji, da li ćemo išta imati za doručak?

Photo: imageshack.us

Predeo kroz koji smo sada prolazili bio je neverovatno brdovit i pust. Na nekim mestima, među velikim belosivim stenama, kamen je bio raščišćen i na njemu su obrađeni maleni komadići zemlje, koji se čak nisu mogli nazvati ni poljima; tu se jarka, zelena boja loze jasno isticala iz sumorne pozadine stenja. Tu i tamo nailazili bismo na ostatke seljačkih koliba, sa porušenim kamenim zidovima koji su rečito podsećali na posledice italijanske vojne uprave. Zatim, zaobilazeći iza ugla, naišli smo na crkvu, sa tri-četiri kuće i grupu partizana s automatima, koja je stajala na putu. Stigli smo do Zadvarja - našeg neposrednog cilja puta. Zapitali smo gde se nalazi štab brigade; odveli su nas na sprat popove kuće, najveće u selu, gde smo zatekli komandanta brigade, mladog čoveka dvadesetih godina, za doručkom koji se sastojao od crnog hleba i zaplenjenog surogata kafe od preprženog žita. On nas je zamolio da mu se pridružimo i mi smo to spremno učinili. To nije bio doručak koji bismo izabrali po želji, ali je bio dobrodošao, pogotovu kad je izneta i boca rakije da ga zalijemo. Sada nam se činilo najprirodnije na svetu da za doručak pijemo žestoka pića.

Kad smo završili s doručkom, činilo nam se da komandanta brigade poznajemo već godinama (kao i tuce ljudi koji su ušli unutra i posmatrali nas kako jedemo). Svaki od njih ispričao nam je svoj život i na čitav rafal njihovih pitanja mi smo im odgovarali sa isto toliko ličhih, sasvim prisnih pojedinosti. Komandant brigade, koji je u građanstvu bio električar i jedan od prvih partizana u Dalmaciji, nije mogao da odvoji pogled od nas. Njemu smo se učinili, kao što je to donekle i bilo tačno, kao da smo bića sa drugog sveta. Kako smo, želeo je da zna, dospeli dovde? Objasnili smo. Kako izgleda kad te spuste iz aviona? Da li smo ovde poslani po našoj želji? Šta ćemo sad da radimo? Da li će, možda, naša vlada da im pošalje oružje i municiju, čizme, šinjele i hranu? I da li će nešto stići i u Dalmaciju?

Sve što smo mogli da učinimo bilo je da ih zaustavimo u pitanjima i navedemo na razgovor o našem daljem putu. Ovo, po komandantu brigade, nije bilo tako teško. Stojeći kraj vrata, pokazao nam je put. Sve do reke na dnu doline možemo putovati kamionom koji su zaplenili pre nekoliko dana. Odande - preko poslednjeg zelenog prevoja Biokova i dole do mora - moramo pešice, jer je most srušen i nema mogućnosti da se prebaci kamion. Ako pođemo u podne, onda bi trebalo da stignemo do Biokova u sumrak, i tako dospemo do mora pod zaštitom mraka. Ovo nam preporučuje, jer je sada stvarno čitava obala bila u nemačkim rukama, osim malenog pristaništa Podgore, gde smo se uputili u nadi da ćemo tu naći neko prevozno sredstvo da se iste noći prebacimo na ostrvo Korčulu.

Pošto smo isplanirali put, komandant brigade je svoju pažnju usmerio na kamion radeći nešto na njemu, na čelu grupe mehaničara-amatera. Pitao sam ga šta nije u redu, a on mi odgovori da ga je dan ranije pogodio "henšel". - Vozač je ubijen - dodao je - ali motor nije mnogo oštećen i brzo ćemo ga popraviti. Pitao nas je šta želimo da radimo u međuvremenu. Rekli smo da smo veoma umorni i da želimo negde otići da spavamo.

Kad smo se probudili, sunce je već bilo visoko, kamion je bio spreman i trebalo je da pođemo. Oprostili smo se od električara koji je postao komandant brigade. Bili smo njegovi gosti samo nekoliko časova, ali još uvek se sećam njegove energičnosti, prijateljske neposrednosti i očiglednog dara za rukovođenje. On je, činilo mi se, bio dobar čovek u svakom pogledu. Kasnije sam pokušavao da čujem nešto o njemu, ali narednih meseci došlo je do ogorčenih borbi u obalskim predelima i verovatno su i on i većina njegovih ljudi izginuli.

Pre no što smo krenuli, neko je slikao čitavu grupu aparatom koji je zaplenjen od nekog nemačkog oficira. Ova fotografija je, na moje iznenađenje, stigla do mene preko kurira posle nekoliko meseci. Zatim smo se popeli u kamion; svi su počeli da ga guraju i ubrzo smo zakloparali nizbrdo.

Photo: echo.cx

Dužina puta gotovo da nije opravdavala sav trud oko osposobljavanja za vožnju. Tek što smo krenuli, stigli smo do srušenog mosta i bilo je vreme da izađemo i pođemo opet pešice. Ali, bar je naš prijatelj, komandant brigade, mogao braniti zahtev svoje brigade da se smatra delimično motorizovanom, što je među partizanima bio veliki izvor prestiža.

Pre no što smo stigli do vrha prevoja, uhvatili su nas oluja i pljusak kiše, tako da smo se na nekoliko trenutaka sklonili u seljačkoj kolibi kraj puta, punoj dima i mirisa belog luka, kao u planinarskim kolibama na Alpima.

Zatim je kiša prestala isto tako naglo kao što je i počela, i nekoliko minuta kasnije stigli smo do vrha i ugledali Jadransko more, sa ostrvima u daljini i iskrzanim sivobelim obrisima bregova sivkastoplave boje naspram bledocrvenog sunca koje je zalazilo. Ni Mića ni moj lični pratilac nisu nikad ranije videli more i zato smo ovde sačekali da se oni priviknu na ovoliko prostranstvo vode. Zatim je sunce zašlo iza ostrva i mi smo počeli da se spuštamo.

Ispod nas, sa desne strane, ugledali smo svetla Brela, gde se nalazila ustaška posada. Dalje na severu, izvan našeg vidika, nalazio se Split, gde su se sada učvrstili Nemci. Odmah, na jugu, s leve strane ležala je Makarska, gde se takođe nalazio neprijatelj, a iza nje se pružalo poluostrvo Pelješac, duž koga su nemačke jedinice iz Mostara i Metkovića počele da napreduju, nesumnjivo se pripremajući za invaziju ostrva. Negde, u mraku, ispod nas ležala je Baška Voda, tada još uvek u rukama partizana.

Jednom ili dvaput, pri silaženju, zaustavljale su nas partizanske patrole. Pošto smo izmenjali lozinke, nastavili smo put. Najzad, začuli smo lavež pasa u Baškoj Vodi, još jednom su nas zaustavili i, prolazeći pored visokih, belo okrečenih zidova, našli smo se na uskom molu malog pristaništa.

Ako smo želeli da stignemo do Korčule još za dana, nije bilo vremena za gubljenje. Prezalogajili smo uz bocu dalmatinskog vina i nekoliko paketića nemačkog dvopeka, a dva partizana, u širokim pantalonama i ribarskim majicama počela su da doteruju ribarsku barku opremljenu pomoćnim motorom.

Uskoro je sve bilo spremno. Oluja je pročistila vazduh i noć je bila lepa. Ukrcani su u barku radio-stanica i ranci, zatim smo ušli i mi. Ja sam se udobno smestio na pramcu, sa rancem pod glavom i, uz glasno kloparanje motora, krenuli smo po glatkoj površini Jadrana obasjanog zvezdama.

Davno nisam tako dobro spavao. Kad sam se probudio, već smo bili dosta odmakli i, okrenuvši se unazad, mogao sam videti svetla Makarske i drugih mesta duž obale kako se presijavaju na vodi. Svuda oko nas, neočekivan i dosta iznenađujući prizor za nekoga ko se probudio iz dubokog sna, zaslepljujuće beli acetilenski fenjeri, koje Dalmatinci koriste za ribarenje, treperili su i čkiljili sa desetak malih čamaca. U ratu kao i miru, sa zamračenjem i bez zamračenja, Dalmatinci su na svoj način privređivali za život, neuznemiravani od Nemaca ili partizana. Upitao sam našu posadu da li Nemci pokušavaju da provere šta se dešava? - Da - odgovorio je jedan - oni redovno patroliraju ovim vodama - i u tom trenutku, umesto odgovora na moje pitanje, začulo se glasno, ujednačeno kloparanje snažnijeg motora, a svetlost jakih reflektora prešla je preko površine mora na kilometar-dva od nas.

Silom prilika, pravac koji smo izabrali bio je zaobilazan i zalazio među ostrva. Jednom smo se zaustavili da ostavimo poruku u Sućuraju, na istočnom kraju ostrva Hvara, čiju su jednu polovinu držali partizani, a druga je bila pod okupacijom jedne jedinice ustaša, koji su se tu iskrcali i ukopavali. Kad smo se približili Sućuraju, jedan od posade, promucavši: "Signal!" počeo je nešto da pretura po sanduku i na kraju izvadio mali fenjer koji je zapalio i tada, uspravivši se, mahnuo dvaput u pravcu obale.

Odgovor je dobio odmah: mitraljeski rafal zaparao je vodu oko nas. - Pogrešan signal - rekao je sumorno naš partizan i mahnuo fenjerom triput, umesto dvaput. Opet je otvorena mitraljeska vatra, ovoga puta preciznije, i ja sam se pitao da možda nismo stigli do pogrešnog dela ostrva i da ne dajemo signale ustašama? U međuvremenu i dalje smo se držali svog pravca i, kad smo dospeli do udaljenosti odakle su nas mogli čuti, doviknuli smo: partizani!

Na moje olakšanje, stražar nije više pucao. - Jesi li ti to, druže? - viknuo je. - Pomislio sam da si ti, ali zašto daješ pogrešan signal? - Zatim je nastalo objašnjavanje koje je nastavljeno i kad smo predali našu poruku i ponovo se otisnuli na more. Uskoro sam opet zaspao i kad sam se probudio sunce se već probijalo iza planina na kopno, a mi smo se približavali cilju našeg puta.

MEĐUIGRA NA OSTRVU

Pošumljeni bregovi Korčule ocrtavali su se naspram bledog neba. Kad smo napravili krug i ušli u pristanište, prvi zraci već su obasjavali stare kuće u luci. Probijajući se kroz raznovrsne ribarske čamce, privezali smo barku kraj kamenih stepenica koje su se spuštale u vodu ispod stare kružne kule, ukrašene lavom sv. Marka, simbolom negdašnje venecijanske vladavine.

Stigli smo.

Iako je na mom satu (po kairskom? griničkom? srednjoevropskom? britanskom letnjem? - ko bi to znao?) bilo tek pet časova izjutra, već se okupila mala grupa ljudi i posmatrala nas. U njoj se nalazila, kako sam sa zadovoljstvom primetio, jedna veoma lepa devojka. Posle umornih, iscrpljenih seljaka, ovi ostrvljani su pristojno izgledali, gotovo svi su bili lepo obučeni. Kuće, takođe, sa belim, žutim ili ružičastim zidovima i zelenim kapcima nisu bile oštećene i izgledale su vedro i privlačno na ranom simcu. More je bilo plavo i prozirno kao staklo. Čitavo mesto je praznično izgledalo i bilo je prijatno u njemu posle svih muka i odricanja partizanskog života. Sanjivi, iskrcali smo se iz barke, pošli uz stepenice i pitali gde se nalazi partizanski štab.

Photo: imageshack.us

Svi su znali gde je i svi su pošli s nama da nam pokažu put, uz put veselo čavrljajući, jer Dalmatinci imaju nešto od one vedre brbljivosti kao i Italijani, koje inače ne podnose. Kao i obično, postavljali su nam bezbroj pitanja. Šta se dešava na kopnu? Da li će Nemci izvršiti invaziju ostrva? Kako da se brane, ako dođe do toga? Da li smo videli Tita? Kako izgleda? Da li smo Englezi ili Amerikanci? Da li smo bili u Kaliforniji gde živi njihova tetka? (Veliki broj Dalmatinaca se iseljavao.) Ili u Australiji, gde su im takode rođaci? Da li bismo poneli pismo za strica na Novom Zelandu? Da li znamo kakvi su đavoli Italijani i koliko je muka ostrvo pretrpelo pod njihovom okupacijom? Zašto smo došli? Koliko ćemo ostati? Da li smo oženjeni? Da li volimo da igramo?

Odgovarajući na neka pitanja, a izbegavajući odgovore na druga, išli smo dalje u pratnji uzbuđene gomile, koja se putem stalno povećavala, kroz krivudave ulice grada do stare venecijanske palate u kojoj su bili smešteni novi gospodari grada. Iznad vrata stajao je lav sv. Marka, bez glave, verovatno ju je odrubio neki preterano revnostan partizan koji je, očigledno, hteo da proslavi kraj Musolioijeve vladavine, uništavajući simbol ranijeg perioda italijanske vladavine. Ušli smo unutra, kroz veličaristvenu kolonadu, i popeli smo se uz divne renesansne stepenice na čijem su se vrhu nalazila vrata. Zakucali smo, neko je odgovorio i, kad smo ušli, našli smo se licem u lice sa franjevačkim fratrom, koji je ustao dižući stisnutu pesnicu u znak pozdrava. On je, rekao je, predsednik mesnog narodnog odbora. Mi smo, sa naše strane, objasnili ko smo i zašto smo došli. Odgovorio je da je očaran što nas vidi i da će nam dati sve što nam bude trebalo. U međuvremenu, dok čekamo da se pripremi kuća, možda želimo nešto popiti?

Odgovorili smo da nemamo ništa protiv. On je pozvonio i doneli su nam bocu vina. Uskoro su se pojavili: kovrdžavi mladić od dvadesetak godina, koji se predstavio kao komandant garnizona, zatim visoka, elegantna, edvardijanska prilika sa opuštenim brkovima, koja je, kako se ispostavilo, bila njegov politički komesar, i živahan mali čovek sa belom svilenom košuljom i naočarima za sunce, po zanimanju kapetan trgovačkog broda. Izneli su čaše iz ormara i nasuli nam vino. Na suncu sazrelo dalmatinsko vino sa ostrva, koje se zvalo zadivljujuće kratko grk, bilo je opojno i prijatno i uskoro smo se svi prepustili živahnom razgovoru.

Kad je stigao jedan partizan da javi kako je kuća spremna za nas, mi smo, izgleda, dotle saznali gotovo sve o ratnim danima Korčule. Govorili su nam o brutalnosti i razvratu Italijana, o zavedenim devojikama i taocima koje su streljali. O tome kako je padre, kako su zvali fratra, iz svog manastira održavao vezu s partizanima u brdima. Zatim kako su oni, pod rukovodstvom kovrdžavog mladića, Italijanima bili trn u oku, o zasedama na usamljenim putevima, o dizanju kamiona u vazduh, i o klanju kad bi to najmanje očekivali. Zatim o represalijama i represalijama protiv represalija; o kapitulaciji i šta su rekli i učinili Italijanima pre no što su otišli u Italiju; i o velikim zalihama i opremi koje su morali da ostave.

Kad smo pošli, oni su svi krenuli s nama, kao i gomila koja je čekala ispred kuće. Odveli su nas do belo okrečene kuće na steni iznad pristaništa. Od nje su grube stepenice vodile do mora i odatle je moglo pravo da se zaroni u 7-8 metara duboku plavu vodu. Sobe su bile svetle i čiste, a sunce je ulazilo kroz otvorene prozore. U kuhinji smo zatekli kuvara kako priprema bogat obrok. Bili smo malo zbunjeni. Kao da smo protrljali čudotvorni prsten, odjednom smo se našli u takvoj raskoši za kojom smo nedeljama čeznuli. Zatim nas je padre upitao da li je sve u redu i, kad smo ga uverili da jeste, vratio se u kancelariju obećavši da će doći k nama kasnije.

Kad je otišao, skinuli smo prašnjavu, znojavu odeću i, trčeći niz stepenice, skočili u more. Već je godina bila poodmakla, tako da je voda bila hladna i osvežila nas. Uskoro smo plivali daleko u moreuzu, širokom jedva kilometar i po, koji deli Korčulu od Pelješca. Ispred nas dizali su se strmo iz mora visoki, tamni bregovi Pelješca, a ribarske kuće bile su zbijene uz obalu. Dok smo posmatrali, isplovilo je nekoliko ribarskih čamaca. Znali smo da su Nemci počeli da napreduju nekoliko kilometara na jugu, gde je poluostrvo spojeno sa kopnom. Osvrnuvši se, mogli smo da vidimo čitav grad Korčulu koja se prostire oko pristaništa; stare crkve, kuće i palate kako se zlatasto presijavaju na jutarnjem suncu.

Plivali smo sve dok se nismo umorili. Zatim smo izašli iz vode, obrisali se i obukli čiste košulje koje je svako od nas čuvao u rancu za ovakvu priliku. Čekao nas je ogroman i ukusan obrok - napola doručak, napola ručak: ribe, jaja, meso, sir, kafa, voće, dalmatinsko vino, maraskmo iz Zadra, kao i ostalo što su Italijani u svom bekstvu ostavili. Kuvar, kao da je ranije radio u nekoj od kraljevskih palata; u svakom slučaju bio je dobar. Mi smo pokazali da cenimo njegovu veštinu.

Kad smo završili s jelom, legli smo i pali u dubok san.

Photo: patrickleighfermor

Ranije no što sam to želeo, probudio me je šum padrove mantije i bat njegovih sandala po kamenom podu. Gunđajući, rasvestio sam se. Ispred kuće čekala su nas mala italijanska štabna kola, čiji je motor nestrpljivo brektao. Tu su bili i kapetan broda i komandant garnizona. Pošli smo u obilazak ostrva.

Moja sećanja tog popodneva su pobrkana. Počelo je, pretpostavljam, u dva časa sa čašicom u našu čast i zakuskom s najstarijim stanovnikom u susednom selu (postupak koji se na naš račun, kako sam utvrdio, ponavljao svakoga puta u svakom selu i mestu na ostrvu). Završilo se sa večerom u opštini i igrankom do rano ujutro. Sve je podsećalo na košmarne i iscrpljujuće završne lude dane predizborne kampanje, ali i sa prizvukom komične opere.

U svakom selu, pošto bismo ispili neizbežnu pozdravnu čašicu i pojeli po koji zalogaj, obilazili smo mesna partizanska odeljenja. U prvom mestu našeg zadržavanja veoma smo se divili komandiru odeljenja, izvrsnom čoveku tamnih gustih brkova, na divnom crnom konju.

Takođe smo bili veoma impresionirani privlačnim izgledom i vojničkim držanjem komandira odeljenja u idućem selu, koji je isto tako bio tipičan Dalmatinac na divnom konju, iako ne tako odmornom i punom živosti kao prvi. Pošto smo posetili najstarijeg stanovnika sela, kad smo ga potražili da se sa njim pozdravimo, on, začudo, nije više bio tamo.

U sledećem mestu gde smo se zaustavili, opet je stajalo odeljenje sa svojim komandirom da nas pozdravi. Ovoga puta smo izbliza videli komandira. Sa iznenađenjem smo primetili da su se slabine njegovog konja dizale i spuštale ubrzano i bile prekrivene penom kao da je brzim galopom stigao ovoga časa.

Zatim onaj vitki vrat, griva i rep konja, pa veličanstveni brkovi komandira - svakako da je to bilo više nego puka sličnost? Ali u njegovim očima se nije video ni tračak prepoznavanja kad nas je pozdravio i rukovao se s nama i tada smo mu ponovo čestitali na urednosti odeljenja i taktično se okrenuli, pustivši ga da odgalopira napred na svom divnom konju - jedinom na ostrvu - i da se postavi na čelo svoje jedinice, spreman da nas dočeka u narednom selu.

On mora da je bio simpatična ličnost: mešavina južnjačke želje za isticanjem, seoskog lukavstva i dečje želje za dopadanjem. Nikada nisam uspeo da saznam šta je bilo sa njim posle ogorčenih borbi koje su uskoro zahvatile Korčulu.

Drugi izdvojeni doživljaji neizbrisivo su utisnuti u moje sećanje. Sećam se da su me neke kaluđerice obasule cvećem. Isto tako se sećam da sam primetio, nasuprot rimokatoličkom sveštenstvu na kopnu, da su, izgleda, sveštenici u većini sela na Korčuli bili vodeće ličnosti u partizanskom pokretu. Takođe, sećam se da sam posetio fabriku ručnih bombi; bolnicu, gde je jednom čoveku neki lekar, nemački Jevrejin, amputirao nogu; i štampariju gde se ništa naročito nije dešavalo. Isto se tako živo sećam da sam održao nekoliko govora na srpskohrvatskom jeziku, jedan sa nekog balkona. Takođe ću se sećati narednika Dankana, od koga smo se nekako odvojili, kako je obilazio ostrvo sa suprotne strane, pobedonosno stojeći u kamionu i klateći se uz glasne pozdrave gomile. Najzad se nejasno sećam igre u selu Blatu, kojom se završila naša zabava toga dana i koju je dramatično prekinula eksplozija male crvene italijanske ručne bombe koja se otkačila sa opasača jedne devojke, dok se vrtela po staji, u kojoj je održana igranka.

Te noći smo veoma čvrsto spavali.

Sledećih dana najviše smo se bavili našom radio-stanicom. Od Livna nismo imali nikakvu vezu. Mehanički, izgledalo je, bila je ispravna, ali, očigledno, nešto nije bilo u redu. Ma koliko pokušavali da uspostavimo vezu, Kairo je ostao gluv za naše pozive, a nismo mogli ni da primamo njihove.

Ovo je bilo veoma ozbiljno pitanje. Obavezao sam se da ću Ratnoj mornarici poslati podrobna uputstva za njihove motorne čamce. Oni su se u načelu složili da dođu na Korčulu i trebalo je da stignu svakog časa, ali da li će se usuditi da rizikuju i jedan od svojih lakih brodova uputivši ih tako blizu obale posednute od neprijatelja, bez izričitog uverenja da je sve u redu? Još gore, odsustvo bilo kakve vesti od nas, verovatno će se smatrati kao znak da uopšte nisam stigao do Korčule ili da se sada nalazim u neprijateljevim rukama, Zabrinuti, pokušavali smo da povisimo antenu, petljali smo nešto oko "kristala" i odneli čitavu stanicu do okolnog brda. Ništa nije vredelo. Isto tako stalno mi je na pameti bilo i pitanje kralja.

Jedina nada bila je da pošaljemo partizanskog kurira u Jajce sa uputstvima da se moja poruka odande prenese. Ali, to bi trajalo nedeljama. Zabrinuti, prepisali smo poruku na komad hartije, i to šifrom, u slučaju da dospe u ruke neprijatelju. Uputio sam je na Vivijena Strita i te noći smo posmatrali odlazak kurira čamcem na kopno. Sve dok ne dobijemo odgovor, ja moram ostati ovde gde se nalazim, inače, brod može doploviti i ne zateći nikoga. Prema tome, rešio sam se da čekam.

Dani su prolazili, lepi i vedri. Naša radio-stanica je i dalje upomo ćutala. Nije bilo vesti od kurira. Izgleda da su borbe na Pelješcu zastale. S vremena na vreme dotrčao bi neki uzbuđen partizan da nam kaže kako je ugledao naš brod, ili da je brod stigao na neko drugo ostrvo, ili da je potopljen i da ga more nosi od ostrva sa koritom nad vodom. Prilikom provere obično bi se utvrdilo da su ovakve priče bile bez osnova, ali, u svakom slučaju, olakšavale su naše napregnuto iščekivanje.

Ponekad je gotovo izgledalo da Nemci znaju šta nameravamo, u najmanju ruku, znali su da sam na ostrvu.

Jednom sam imao priliku da posetim susedno malo ostrvo. Ono je bilo tako blizu da je izgledalo izlišno pridržavati se uobičajenih mera opreznosti, odnosno čekati da padne mrak. Partizani su mi stavili na raspolaganje divan motorni čamac, sjajnobele boje, sa blistavim metalnim delovima - vlasništvo nekog predratnog milionera koji je ovde dolazio na odmor. Sa pramca je veselo lepršala partizanska zastava. Iza nas, kad smo izlazili iz pristaništa Korčule, digao se penušavi talas koji se ubrzo mreškao sve do obale. Za trenutak sam se upitao da li je to sve pametno? Samo za trenutak. Onda sam shvatio da nije. Buku našeg motora nadjačao je suviše poznat zvuk. Kad sam se osvrnuo da vidim odakle zvuk dolazi, iznenadno se pojavio iznad obližnjeg brega veliki nemački tromotorni hidroavion, koji je leteo veoma sporo i tako nisko, da sam mogao videti i lice mitraljesca u repu. Naš komandir je naglo skrenuo s pravca i učinio nas samo još upadljivijim. Razmatrajući mogućnost da brzo skočim u vodu, sa strepnjom sam posmatrao mitraljesca u repu da bih otkrio njegovu reakciju. Izgleda da nije bio zainteresovan i da verovatno misli da samo ustaše ili simpatizeri Osovine kruže u ovako upadljivom čamcu. Ili je, možda, pošao bez municije. U svakom slučaju, nije nas napao, već je mirno nastavio put ka glavnom pristaništu gde je, kako smo kasnije čuli, uterao strah u kosti našem kuvaru, jer je proleteo pored naše kuće tako nisko, na "nultoj visini", kako to kažu naši piloti, da je mogao zaviriti u prozore. Bilo je teško izbeći zaključak da neprijatelj traži nekoga ili nešto. Nekoliko dana kasnije, dobili smo novu potvrdu za ovo. Popeo sam se na vrh brega koji nadvisuje pristanište, zagledao ka kopnu, kad se odjednom, grmeći, iz sunca pojavilo dvanaestaik "štuka". Nisam mogao da pogrešim i ne prepoznam ona kosa krila i stajni trap u obliku zolje. Na drugim bojištima "štuke" su možda odigrale svoje, ali, u ovakvom načinu ratovanja, bez podrške lovaca i protivavionske artiljerije, one su nam uterivale onaj nekadašnji poznati strah.

Prvo su načinile visoki krug iznad pristaništa i ponovo odletele ka moru. Međutim, odmah su se okrenule i vratile. Dok sam ih posmatrao, njihov vodeći avion se odvojio iz formacije i, kroz sunčeve zrake koji su se odbijali od njegovih krila, prošištao je naniže pored mene, spustivši bombu među čamce u pristaništu. Gotovo dodirnuvši more, izvukao se iz obrušavanja i vratio prema pučini. Druga, treća i četvrta "štuka" sledile su njegov primer. Uskoro su se sa nekoliko mesta u pristaništu dizali u vazduh veliki stubovi vode, sa odgovarajućim oblacima prašine i šljunka sa obale. Tada, isto onako brzo kako su i došli, napadači su se izgubili i zavladala je tišina, koju su razbijali samo povici za pomoć i plač zaplašene dece iz grada koji se pružao preda mnom. Korčula je doživela svoje prvo iskustvo vazduhoplovnog rata.

Photo: Stock

Dani su prolazili. Još nije bilo nikakvih znakova od Ratne mornarice. Radio-stanica bila je mrtva, a nikakva poruka nije primljena sa kopna, gde se, izgleda, vojna situacija pogoršavala. Izgubio sam vezu kako sa Štabom za Bliski istok, tako i sa Titom.

Odlučio sam da pričekam još dvadeset četiri časa i onda, ako se ništa ne dogodi, vratiću se u Jajce.

Te noći, oko dva časa, probudila me je uzbuđena vika ispred kuće. Prvo sam pomislio da su se Nemci iskrcali sa kopna. Onda, kad sam dograbio ranac i automatski pištolj da bih se spremio za brzi pokret, u kuću je uzbuđen uleteo naš partizanski stražar u pratnji tri mornarička oficira i Dejvida Satoua (David Satow), koji je poslednji pridodat mom osoblju. U jednom od mornara prepoznao sam Sendija Glena (Sandy Glenn), starog prijatelja koji je za sobom imao mnoge avanturističke podvige u ne baš uobičajenim službama pomorskog rata. Mornarica je stigla.

Bio sam oduševljen što vidim Sendija, tim više što sam znao da ne bi trebalo da on bude ovde. Ali, ništa ga nije moglo sprečiti da dođe. Ništa nije bilo varljivije od njegovog mirnog, blagog lika kao u sove, dok je čoveka dobroćudno posmatrao iza velikih okruglih naočara. U stvari, on je imao odlučnost i maštovitost koje su mu omogućavale da nadmudri bilo kojeg štabnog oficira - bilo neprijateljevog ili savezničkog, ma koliko bio vešt. Od sada, pa nadalje, više nikada neće biti daleko od nas. Njegov sledeći zadatak biće Albanija, još pod okupacijom neprijatelja, gde će živeti tajanstveno u pećini koja je gledala na Jadransko more i gde će ga negovati čitava pratnja italijanskih zarobljenika. Odatle je izašao da spase jedan avion, pun američkih bolničarki, čiji je pilot izgubio put i prisilno sleteo u unutrašnjosti. Posle toga prokrijumčario je bolničarke do obale, pošto su uz pomoć partizana, ispred nosa Nemaca, danima pešačile u cipelama sa visokim potpeticama i u svilenim čarapama. Najzad, pred kraj rata, spustili su ga padobranom na obalu Dunava, sa zadatkom da digne u vazduh šlepove ili nešto slično, za šta je dobio Krst za izvanredne zasluge.

Sendi i njegovi prijatelji, izgleda, pošli su računajući da je Korčula još uvek u partizanskim rukama. Dovezli su svoj motorni brodić u pećinu sa druge strane ostrva i onda su se probili do mesta gde sam se nalazio. Poslužio sam ih rakijom i onda smo razgovarali šta da uradimo. Doneli su nam nekoliko tona oružja i opreme za partizane i trebalo ih je istovariti. Isto tako bilo je neophodno da se brod do zore propisno kamuflira da ga izviđači ne primete.

Srećom, pećina koju su izabrali bila je pogodna u obe svrhe; imala je visoke pošumljene strane i stazu koja se spuštala do vode, kojom će moći da se prenosi materijal, bez pomeranja broda. Partizani su bili veoma uzbuđeni ovom neočekivanom noćnom posetom Ratne mornarice. Okupili smo što smo više mogli partizana i počeli da istovarujemo materijal iz broda i da ga, istovremeno, kamufliramo. U zoru je i poslednji sanduk municije prenet na obalu, a mreže za kamufliranje, prekrivene lišćem i granama, vešto su prevučene preko broda, i sa strane prema obali, tako da se razbiju njegovi obrisi. Sa vrha obližnjeg brega, gde smo se povukli da razgledamo naše delo, brod je ličio na deo ostrva.

Nismo ni za trenutak poranili.

Dok sam stajao na palubi, izvirujući ispod rešetki i mreže za kamufliranje, do ušiju mi je ponovo dopro šum avionskih motora i, u brišućem letu, radoznalo su se pojavila iznad brega dva mala "skakavca", avioni tipa "fizeler-štorh". Ali, brod je bio dobro skriven i avioni su odleteli ne primetivši nas. Više se nisu vraćali. Pravo iskušenje je predstavljala pomisao kako bismo mogli da ih iznenadimo da smo se odlučili da odjednom, izbliza, otvorimo na njih vatru iz protivavionskog topa našeg broda.

Tek što su oni otišli, stigao je komandant partizanske brigade sa Pelješca. Stanje na njegovom sektoru, izgleda, bilo je veoma loše. Stizala su nemačka pojačanja i, prema poslednjim obaveštenjima koja je dobio, neprijatelj je pripremao pravu invazionu flotu manjih brodova na ušću Neretve, čiji cilj nije bio sasvim jasan. Ukoliko mi nešto ne učinimo, partizani će biti izbačeni sa Pelješca, i onda će Nemcima biti otvoren put za osvajanje ostrva. Izgledalo je da će se naš tek pronađeni kanal za snabdevainje zatvoriti i pre no što budemo imali vremena da ga iskoristimo.

Bogdan, komandant brigade, bio je, uglavnom, veseo, nižeg rasta, ali, tog jutra je imao zabrinut izraz lica, a njegovi dugi brkovi bili su snuždeno opušteni. Odveo sam ga na palubu broda i njegove oči, naviknute na gole planinske padine, širom su se otvorile pod prigušenim svetlom, gledajući na uglačani mesing i mahagoni u navigacionom odeljenju. Zatim, kad smo izvadili karte, nelagodnost je iščezla i on se potpuno i.uneo objašnjavajući položaj i pokazujući kako misli da mu možemo najbolje pomoći.

Sada sam se već navikao na zahteve partizana za podrškom iz vazduha, koji su, uglavnom, bili lišeni razumevanja šta se može, a šta ne može učiniti iz vazduha i malo su imali veze sa stvarnošću. Ali, ovoga puta je izgledalo kao da bismo zaista mogli da pružimo odlučujuću taktičku podršku, samo ako Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo bude moglo da odvoji avione. Isto tako postojala je mogućnost da i Ratna mornarica bude od koristi, iako ne, kao što je to Bogdan, izgleda, očekivao, na licu mesta i samo sa jednim jedinim motornim brodićem.

Photo: imageshack.us

Kad smo seli za sto, u kabini, napisao sam dve poruke kojima sam dao najveće moguće preimućstvo. Prvu sam uputio vazduhoplovnom vicemaršalu Kaningemu (Cunningham), kojii je komandovao i dalje u Italiji Pustinjskim vazduhoplovstvom, objasnivši mu položaj i moleći ga da odvoji nekoliko aviona sa fronta u Italiji da bi se napala nemačka koncentracija trupa kod Mostara i Metkovića, kao i nemački istureni položaji na Pelješcu i desantne barke na ušću Neretve. Isto tako, dodao sam da pomoć mora biti trenutna, ako želimo da budemo od koristi.

Drugu poruku sam uputio'komandantu eskadre u Tarantu, ističući da, ako može da odvoji nekoliko torpednih čamaca, bili bi dobro iskorišćeni u patroliranju duž ušća Neretve, ukoliko neprijatelj pokuša da se iskrca.

Motorni brodić je dobio naređenje da ne održava nikakvu radio-vezu u neprijateljevim vodama, ali smo odlučili da krene ponovo u sumrak, a kapetan je obećao da će poslati moje poruke čim isplovi na otvoreno more. Bogdan je izgledao oduševljen ovakvom aktivnošću. Kuhinja nije radila, ali smo mu ponudili konzerve goveđeg mesa i dvopek i on se vratio svojim iznurenim ljudima, mnogo vedriji no što je nama došao, očigledno očekujući velike događaje. Ja sam se samo uzdao da će moje poruke imati nekog dejstva.

Motorni brodić je krenuo te noći, a idućeg dana, pošto smo uspeli da uspostavimo vezu sa Ratinom mornaricom, počeli smo i mi da se pripremamo za povratak. Trebalo nam je dosta vremana da isplaniramo put i obavimo sve pripreme. Pre no što smo pošli, imali smo zadovoljstvo da ugledamo više "spitfajera" kako svetlucajući lete u pravcu Pelješca i kopna i da kasnije čujemo da su napravili dar-mar od priprema neprijatelja za veliki napad. I Ratna mornarica se takođe pojavila i zadevala čarke patrolirajući tako uspešno da se, jedno vreme, ništa više nije čulo o neprijateljevoj invazionoj floti. U trenutku kad sam polazio, nemački napad na Pelješac privremeno je bio zaustavljen, a partizaiii su uspevali da održe svoje položaje.

Ali ovaj privremeni taktički uspeh nije rešio mnogo krupnije strategijsko pitanje. Sve je to ukazivalo da neprijatelj namerava prvo da učvrsti položaj u Dalmaciji i na obali, a zatim da dođe na ostrva. On će upotrebiti sve snage da postigne ovaj cilj, i u ovakvom susretu čigledno je bio u položaju da slomi partizane svojom nadmoćnošću u broju i naoružanju. Ako bi se partizani zadržali na obali ili na ostrvima, ako bi pokušali, drugim rečima, da se zadrže na utvrđenim položajima, to bi značilo da odbacuju osnovni princip gerilskog vođenja rata što bi, po mom mišljenju, samo moglo dovesti do propasti.

S druge strane, ako izgubimo ostrva, izgubićemo veoma dragocenu prednost. Čvrsto uporište bar na jednom ostrvu obezbedilo bi vezu sa spoljnim svetom, poslužilo bi kao neka vrsta isturene baze za snabdevanje, iz koje bi se mogao, i bez čvrstog uporišta na obali, razboritim probijanjem konvoja, stalno dopremati materijal do obale i dalje na kopno. Bilo bi isto tako mogućno, kad bismo nekako uspeli da zadržimo jedno ostrvo, da ga koristimo za bazu odakle bi motorni torpedni čamci ometali neprijateljev obalski saobraćaj i transport duž Jadranskog mora. Dolazak prvog brodića, uostalom, pokazao je put i ovaj uspeh bi mogao, činilo mi se, da uveri Ratnu momaricu, ohrabri je za dalje pokušaje. Iako je u tom ranom stupnju ova misao izgledala gotovo neverovatna, možda bismo bili kadri da pronađemo negde među stenama, šumama i maslinjacima komad ravnog zemljišta, odakle bi lovački avioni iz Italije dejstvovali i na taj način znatno povećali svoj radijus dejstva. Ovo su bile zamisli koje se, da bi uspele, moraju odmah sprovesti. Prvo, moram da vidim Tita. Onda moram otići iz Jugoslavije da podnesem izveštaj. Moje poruke su, to je tačno, dovele do određenih rezultata. Ali, pre no što pođemo dalje, potrebno je da se još štošta kaže, da se raščiste mnoga pitanja, a, između ostalog, i pitanje ostrva. A što ih pre raščistimo, tim će biti bolje.

Te noći krenuli smo na kopno.

*Nastavak feljtona u četvrtak 30. novembra

*Tekst preuzet sa sajta Znaci; prevela Desanka Milekić

star
Oceni
4.38
Povezani članci
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi