Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (103)

Tajno oružje koje ne ubija

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.counterfrag.com

Do kraja ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 23. avgusta 1992. godine

RAZMENJENI ŽIVI ZA MRTVE (Bosanski Šamac, 22. avgusta):
Danas oko 14 časova u grebničkom zaseoku Ljeskovac na rubnom delu srpske opštine Šamac prema Orašju, obavljena je razmena živih za mrtve!

Za 11 mrtvih srpskih boraca, koji su ostali na vatrenoj liniji u toku proteklu trodnevne ustaške ofanzive na lokacijama Grebnica, oraške ustaše su tražile i dobile 11 živih ratnih zarobljenika, šamačkih Hrvata.

Razmena je izvršena prema spisku, a srpska strana je dobila 11 potpuno izmasakriranih leševa, čija identifikacija od strane rodbine i medicinskih stručnjaka još uvek traje i verovatno će trajati do dugo u noć.

Mnogi leševi su krajnje morbidno izmasakrirani, na njima se jasno vide tragovi klanja i kastriranja.

Pri dogovoru o razmeni trebalo je da bude razmenjeno po dvanaestoro, ali dvanaesti leš koji su ponudili Hrvati, bio je skoro u potpunom raspadanju, bez ikakvih mogućnosti za bilo kakvu identifikaciju, pa se od te razmene odustalo.

Neki od pobijenih srpskih boraca bili su zarobljeni i to tako što je pri napadu na njihove položaje, prvi put na ovom delu ratišta, upotrebljen suzavac.

No metodama masakriranja, ovaj ustaški zločin, veći je od poznatog masakra na koranskom mostu u Karlovcu.

***

NOĆNI OKRŠAJI
U Sarajevu su nastavljeni noćni artiljerijsko-pešadijski okršaji.

Komanda Sarajevsko-romanijskog korpusa tvrdi da su najžešće borbe vođene u Neđarićima. Meta napada bila je i Lukavica, a po Grbavici je pljuštala kiša metaka jer je otvarana snajperska vatra.

Preksinoć, oko 20 časova i 30 minuta ponovo je izvršen napad muslimanskih snaga na srpske položaje u Rajlovcu.

Prošle noći, kako javlja Tanjug sa Pala, napadnuto je Zlatište podno Trebevića. Za razliku od predhodne noći, kaže se u izveštaju, ovog puta nije gorela šuma i izgorele su tri srpske kuće.

I u centru Sarajeva izbili su požari, ponovo je na Marin-dvoru gorela kasarna "Maršal Tito".

Jutro je u Sarajevu, po informacijama Tanjuga, bilo mirno, a Centar bezbednosti u Sarajevu takođe je potvrdio da se situacija na ratištu "uglavnom smirila posle pola noći".

SRNA je, međutim, javila da su juče ujutro - "muslimanski ekstremisti, iz pravca Kovača, kraj Hrasnice, ponovo zasuli granatama sarajevski aerodrom".

Prema prvim podacima, jedna granata je pala na pistu u trenutku kada je uzleteo avion strane kompanije, dok je nekoliko granata palo oko aerodromske zgrade.

Na deo derventskog ratišta pristigle su nove snage iz Republike Hrvatske, javlja B. Teofilović. Kod mesta Kostreš hrvatsko-muslimanske jedinice pokušavaju da probiju liniju i na taj način okruže srpske jedinice. Izveštač "Politike" sa lica mesta javlja da je sa hrvatske teritorije iz minobacača i topova ponovo bombardovana opština Srbac. Najviše granata palo je na selo Nova Ves. Nastavljaju se i napadi na Doboj.

"Predstavnici Komande Hercegovačkog korpusa nemaju nameru da pregovaraju sa okupatorskom vojskom Republike Hrvvatske sve dok se i jedan njen vojnik nalazi na srpskim teritorijama u Hercegovini." To se navodi u saopštenju Komande srpskih snaga u Bileći, izdatom juče povodom pokretanja sve češćih inicijativa za pregovore sa hrvatskom stranom i komentara u vezi s tim.

Hrvatska vojska je posle povlačenja JNA zauzela i još pod svojom kontrolom drži više od jedne četvrtine ukupne teritorije trebinjske opštine, podseća se u saopštenju. (M. D.)

***

MAJKA ZELENE BERETKE (Crna Gora, avgusta):
"Kada se probudite a ništa vas ne boli, znajte da niste među živima". Moj slučaj demantuje ove reči velikog pisca. A žao mi je, mnogo mi je žao, što je tako. Radije bih da nisam izuzetak. Ali...

Nemojte, molim vas, reći gde ste me sreli. Napišite, jednostavno, u jednoj običnoj crnogorskoj kući. Moj zavičaj je daleko odavde, u Bosni, iz koje sam sada pobegla. Srpkinja sam, odavno zašla u šestu deceniju. Detinjstvo sam provela u Zenici, studirala u Sarajevu. Tu, za vreme studija, upoznala sam budućeg supruga. Nikada mi nije zasmetalo što je Musliman, ni njemu što sam ja druge vere. Konačno, među sarajevskim studentima, u vreme kad smo mi bili na fakultetu, nikakvih podela na verskoj osnovi nije bilo. To je počelo kasnije sa Alijinom "Deklaracijom" i onima koji su tražili šerijatske zakone.

Na našu porodicu, imali smo sina i kćer, to nije imalo nikakvog uticaja. Bili smo, živela sam u uverenju, jedna srećna porodica: on inženjer, ja profesor. Deca su dobro učila. Na prve trzavice, koje u početku nisu bile isključivo konfesionalne, moj suprug je oštro reagovao. Sećam se njegovih osuda da će nas fanatici vratiti u ono vreme kada se junačkim činom smatralo ubistvo oca, brata, ujaka... Istinski se tome suprotstavljao. Kada sam mu jednom pomenula onaj diplomatski skandal, onaj predratni, kada je turski državnik na ulazu u sarajevsku džamiju, okrećući se okupljenim novinarima, rekao da nema Turske bez Bosne, on je žustro reagovao govoreći da nema Bosne bez Jugoslavije.

Kada je Jugoslavija počela da se rasipa, na moje veliko čuđenje, i on, a što me zaprepastilo, i naš sin student odmah su stali na Alijinu stranu. Mislila sam, proći će ih to. Razgovarala sam sa sinom. U jednom razgovoru on mi odbrusi da zna šta radi. Ja nisam znala šta to on radi. Sin je pristupio zelenim beretkama. Moj suprug je sve ređe dolazio kući. Rat je bio na pragu. Predložila sam suprugu da decu pošaljemo u Beograd. On je reagovao pitanjem da li sam normalna. Kćerku sam, ipak, poslala sestri u Beograd. Uh, kako je moj suprug počeo da psuje taj "četnički Beograd". Nije poštedeo ni mene...

Uveliko se pucalo po Sarajevu i drugim mestima Bosne kada je jedno veče, obliven krvlju, u naš stan uleteo sin. Vikao je da će on i njegovi drugovi da pokolju sve četnike. Kada sam mu prišla, onako krvavom da ga prigrlim, da mu rane previjem, on me je odgurnuo i kazao da nije potrebno, da će on sam to da uradi jer je njegovo ime - islam. Više nisam mogla da izdržim, poletela sam da mu obrišem krv, a on me je gurnuo na pod. Ne znam koliko sam tu ostala. Smogla sam snage da ustanem i da netremice gledam sina. Nije više bio krvav. Na glavi je imao flaster.

"Sine, sine", vikala sam. On se nije osvrtao. Moj suprug je u drugoj sobi čistio oružje. Preklinjala sam ih, plakala, klekla između njih sklopljenih ruku, da nekuda odemo. Ne u Beograd, ne nikud na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Negde drugde. Ja sam ih volela, a osećala sam da me napuštaju.

Muž je kratko rekao: "Ne kukumavči". Sin me je samo pogledao i, opet, onako naoružan izašao. Izašao je i muž, bez reči.

Muž se vratio sutradan, sin posle dve nedelje. Opet je bio krvav. I, opet, isto. Bože, kako je odjednom odrastao moj sin. Htela sam da mu priđem i pomilujem. Da ga, kao nekad, uzmem za ruku i da pođemo daleko, daleko... Naglo se okrenuo. Rekao je ocu da više ne može da me gleda, jer u meni vidi sve četnike.

Izašla sam iz stana. Napolju je bila noć i pucalo se. Želela sam da oni koji pucaju sve rafale ka meni okrenu. Čula sam viku, psovke, pucnjavu. Ja sam išla, išla...

Stigla sam, evo, ovde. Ali, ovo više nisam ja. Moj život je tamo ostao. Sve se prosulo, nestalo kao pena. Ni o kćerki ništa ne znam. Znam samo da je, kao pečurka posle kiše, u Bosni niklo zlo. Da, baš tako - niklo. Nikada mi neće biti jasno kako se to dogodilo. Možda sam jedina koja tako misli, jer moj svet se, pored onih nekoliko časova u školi, završavao u krugu porodice. Meni je neko porodicu ukrao. Ja više nemam nikoga. Mene ništa ne boli. Ili, ja više ne osećam bol, jer je u meni najveća bol na svetu...

Za sve vreme dok je kazivala svoju sudbinu profesorka Dušanka S. nije pustila nijednu suzu. Zaćutala je, stavila lakat na sto i u šaku spustila smežurani desni obraz. Njeni domaćini su rekli da tako ostaje satima. Ponekad i celu noć. (Božidar Milošević)

***

SVI ZA NEKE
O razmeni ratnih zarobljenika u Nemetinu i dalje se mnogo govori. Uvaženi princip "svi za sve", koji se relativno često pomenjuje u modernoj ratnoj praksi, ovde je doveden pod sumnju. Srpska javnost je (opravdano) vrlo osetljiva na bilans takvih razmera, uz uverenje da smo u dogovorenim trampama zatočenika prolazili lošije od naših neprijatelja.

Ne ulazeći u analizu normi na osnovu kojih se sačinjavaju principi, pravilo "svi za sve" ima smisao poštovanja vrhunskih etničkih i humanih kriterijuma. Na taj način se izbegava elementarna matematička kalkulacija i računica sa živim ljudskim glavama. Naravno, suština formule je plemenita, što rat sam po sebi ni izdaleka nije, pa su podvale i zloupotrebe sasvim očekivani restlovi u mukotrpnim nastojanjima da se zatočenici izbave iz zloglasnih improvizovanih robijašnica. U eri ratnog biznisa pojavili su se čak i privatni zatvori, što čitavoj stvari daje smisao neverovatnog, uz logičnu pretpostavku da lični robovi pred kraj ovog veka, daju i te kakav preystiž njihovim gazdama. Gledali smo pre neki dan uzbudljivo televizijsko svedočenje starijeg vodnika Vojske Jugoslavije Savića, koji je nagovestio da će jedno takvo privatno mučilište (kuću) srušiti lično.

Dakle, rat i haos koji ga određuju, uglavnom gase sve principe, a strah od obmane postaje jači od straha za život zatočenog saborca. Princip "svi za sve", kad se napravi bilans, i kad ih sačinjavaju ljudi na osnovu svoje zle volje ili nepoznavanja stvari, u tumačenju čaršije postaje jednačina za gubljenje. Naravno, tu ima mesta za neshvatanje, zloupotrebe, naivnost ili preterana iščekivanja. Hrvati su uspstavili pravila da u nekim lokalnim razmenama dovode tek uhvaćene civile Srbe (među njima starce i decu), tražeći svoje zarobljene borce. Taj model je shvaćen relativno brzo, ali sve razmene su, do tog trenutka kada se u njih uključila država, imale u sebi snažan žig volje i moći lokalnih i regionalnih bosova. Još je nejasno kako je general Vasiljević "dao" Vesnu Bosanac, Antuna Kikaša i Ivana Begonju. Možda je to primer kako plemeniti princip može biti narušen ovlašćenjima koja nisu mogla biti kontrolisana. Razmena zrobljenika, naravno, ne može biti zasnovana na kontrolisanom scenarinju ucene, ali nivo iščekivanja druge strane mora biti diplomatski a ne policijski meren. Mi danas znamo šta je Vasiljević dao. Potpuno je nepoznato šta je dobio, jer tada je Kikaš bio krijumčar oružja internacionalnog ranga. Begonja davitelj vojnika u jedinstvenoj suverenoj državi a Vesna Bosanac potencijalni monstrum "u belom" tipa Mengele. Dakle, samo za njih troje tada su mogli biti izbavljeni svi, to je, možda, bila poslednja prilika da se dokažu primese nacifašizma i u načinu vođenja "hrvatske borbe za slobodu" i u modeliranju njihove medicine.

Razmena u Nemetinu je nešto sasvim drugo. Taj posao je na sebe preuzela država, poštujući isti princip koji je ranije donosio mnoge nedoumice. Svoj deo posla obavljala je i hrvatska država tako da je razmena dobila smisao međudržavnog nadmudrivanja na "ničijoj zemlji". Pored ljudi koji su se vratili isprebijani i živi, tamo smo dobili javno priznanje možda najistaknutijeg borca za "novu" Hrvatsku g. Branimira Glavaša da je njegov san ustaška država, i da su oslobođeni zarobljenici Hrvati u stvari ustaše koje se vraćaju kući. Jugoslavija je to medijski iskoristila dobro, ali je svet prećutao ono što inače odavno zna.

Razmenjujemo zločince za žrtve, gde će nam duša: Ljubodrag Stojadinović, vojni komentator svega postojećeg
Photo: Stock
Posle nemetinske razmene, naša vojno-politička čaršija je nezadovoljna, jer su navodno ponovo razmenjene "sve žrtve za sve zlikovce". Gledano odavde, to zaista izgleda tako, ali nepoštovanje principa koji je dogovoren u Budimpešti i odustajanje od razmene odvelo bi izvesno u smrt većinu naših ljudi koji su razmenjeni. Teza o relaciji zločinac - žrtva bila bi sasvim utemeljena da ona u Hrvatskoj nije okrenuta naglavce pa su mnogi od naših boraca bili prokaženi i osuđeni uz iste ili slične kvalifikacije. Napuštanje principa "svi za sve", značilo bi uspostavljanje novog: suđenje po kanonima pravne države. Hrvatska, takođe, sebe smatra pravnom državom, i čitava stvar bila bi svedena na recipročno čuvanje sužanja, uz praktično odsustvo egzekutivne metode. Naime, i tamo i ovde smrtne kazne su (de jure ili praktično) ukinute.

Psihologija odmazde "širokih masa" bila bi kod nas okončana na nivou presuda. Šta bi narod dobio činjenicom da koljačica i snajperista Manda, lice bez ikakve misaone orijentacije, okapava decenijama u nekom srpskom zatvoru, a da vodnik Savić i dalje visi na šipkama za sušenje mesa u nekoj ćeliji "mnale privrede"? Verovatno ništa, osim prilike za opravdanu sumnju i u taj princip koji bi u fazi ekstrenmnih ratnih stradanja bio ubitačan.

Ne može se, naravno, zaobići priča o izvesnoj naivnosti jugoslovenske strane u Nemetinu. Hrvati su sve naše zarobljenike (i civile) obukli u uniforme. Mi smo sve njihove vojnike (i zločince) obukli u civilna odela. Ispalo je da smo razmenili (nevine) civile za vojnike čiju krivicu i nije potrebno dokazivati.

Stvar je, na našu sreću, spasao Branimir Glavaš, prepoznajući ustaše čim su ovi stupili na hrvatsku zemlju. (Ljubodrag Stojadinović)

***

GLUVA LONDONSKA VEZA
Na pitanje kako se pripremate za London, jedan od članova srpske ekspertske grupe koja je proteklih godinu dana (bezuspešno?) trenirala diplomatske igre bezbrojnim putovanjima u Brisel, Hag i ostale evropske prestonice, duboko rezigniran odgovara: "Čitajući agencijske vesti".

Da li je moguće da se uobičajeni diplomatski kanali, kojima se obavljaju pripreme za tako važan skup kakav je Međunarodna konferencija o Jugoslaviji (u Londonu od 26. do 28. avgusta), ovoga puta zatvoreni? "Sve je preuzela savezna država, mada, koliko znam, ni njima nisu precizirana pitanja o kojima će biti reči", odgovara naš sagovornik.

U Ministarstvu inostranih poslova, pripreme su u punom jeku. Dok stručne službe obavljaju svoje posao - između ostalog - i analizu činjenice da je pre samo 14 meseci Evropska zajednica bila za ujedinjenu Jugoslaviju, a da danas priprema optuženičku klupu za deo te iste zemlje koji je odlučio da ostane zajedno - na javnoj političkoj sceni, baš kao i iza kulisa, bilo je vrlo dinamično.

Ilustracija za ocene da su, pred težinom sitiacije u kojoj se država nalazi, topi dosadašnja unutrašnjopolitička, stranačka netolerancija može biti ljutito pitanje jednog od uglednih članova Demokratskog pokreta Srbije: "Ako Kiru Gligorova, šefa jedne međunarodno nepriznate države, kakva je Makedonija, mogu da titulišu sa predsedniče, zašto lordu Karingtonu smeta da Dobricu Ćosića pozove rečima: "dragi predsedniče."

Ne treba imati iluzija da je međunarodni pritisak na Jugoslaviju izbrisao celinu opozicionog nezadovoljstva prema vlastima. Primetne su, međutim, razlike prema republičkoj i saveznoj. Većina prošlonedeljnih stranačkih saopštenja upozoravala je na nedoslednost i bezobzirnost međunarodne zajednice, kada je reč o pravu dva naroda na život u zajedničkoj Jugoslaviji, pa i nepravičnost u stepenovanju odgovornosti za zbivanja u Bosni i Hercegovini. Ali nije zaobiđena ni nesposobnost, pre svega, srpske vlasti da na unutrašnje i spoljnopolitičke izazove dogovori pravovremeno i sa uspehom.

Najradikalniji je, kao i ranije, Srpski pokret obnove koji traži ostavku Slobodana Miloševića rečima: "Nikakve pripreme londonske konferencije, ma kako bile temeljne i dobronamerne, neće pomoći da se u Londonu poboljša dramatičan položaj srpskog naroda, niti će ukinuti sankcije i mogućnost vojne intervencije, dok se na čelu Srbije nalazi Slobodan Milošević koji je već dugo, zbog svoje autističke, arogantne, antidemokratske i boljševičke politike, lice sa planetarne poternice."

Odnos prema saveznoj vlasti drugačiji je, između ostalog, i zbog političke predusretljivosti koja je prošle nedelje kulminirala serijom konsultativnih sastanaka sa svima koji politički trenutak Jugoslavije promišljaju, a imaju dovoljno snage i znanja da pomognu u formulisanju jugoslovenskog odnosa prema predstojećoj konferenciji.

Zašto me lord Karington ne oslovljava sa "dragi predsedniče": Dobrica Ćosić, tužan
Photo: Dragan Kujundžić
Novinarima je prošlog četvrtka, na sastanku koji je organizovao predsednik SRJ sa predstavnicima parlamentarnih stranaka jugoslovenske, crnogorske i srpske skupštine, bio zanimljiv dolazak dr Vojislava Koštunice, predsednika Demokratske stranke Srbije i jednog od lidera Deposa. Dr Koštunica, kao što je poznato, ne priznaje legitimitet Savezne Republike Jugoslavije, ali svejedno - izjavio je posle sastanka - smatra da su takvi razgovori neophodni i da ih treba institucionalizovati. Savetovao je predsedniku Ćosiću da brani legitimitet i integritet Srbije i Crne Gore i da nipošto ne prihvati specijalni status za pojedine oblasti u Srbiji (Kosovo, Vojvodina, Sandžak).

Sličnog mišljenja bili su i drugi. Odbrana legitimiteta Jugoslavije bio je osnovni ton Dobrice Ćosića sa predstavnicima SANU, univerziteta i naučnih instituta, a, polazeći takođe od tog cilja, poslanici Skupštine Jugoslavije predložili su da u Londonu putuje jugoslovenska delegacija koju bi činili Dobrica Ćosić (šef delegacije), Milan Panić, Slobodan Milošević i Momir Bulatović.

Susret šefa države i patrijarha Pavla, kao i razgovor predsednikovog savetnika sa nadbiskupom Perkom i beogradskim muftijom Jusufspahićem, zaokružio je seriju ovonedeljnih razgovora o londonskoj konferenciji.

Savezna vlada je, na osoben način, precizirala trenutak u kojem se nalazimo. U jedanaest tačaka nabrojano je nšta je sve jugoslovenska država učinila da ispuni uslove iz rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a dala je i šest konkretnih predloga koji bi mogli da pomognu rešenju situacije.

Time nije icrpljena politička predusretljivost savezne države. Iako nen treba zaboraviti pitanje da li je sve to moglo biti ponuđeno ranije, istina je da se razgovor na tu temu ne može tražiti sa sadašnjim stanarima kabineta u Palati federacije.

Prošle nedelje je učinjeno još nekoliko važnih koraka. Paravojska u Pljevljima, iako simbolički, ipak je u ponedeljak počela da predaje oružje vlastima. U utorak je obnarodovana verzija saveznog izbornog zakona, sa proporcionalnim sistemom, koji bi trebalo da do kraja godine omogući nove, demokratske izbore. U sredu je u vladi Srbije održan prvi razgovor o okruglom stolu vlasti i opozicije, a Slobodan Milošević je izjavio da je misija KEBS-a u Srbiji dobrodošla. U četvrtak je savezna vlada tražila ukidanje vanrednih mera na Kosovu, a republičko ministarstvo saopštilo da se zakon o "posebnim okolnostima" faktički ne primenjuje... U petak je u Hrtkovcima uhapšen Ostoja Sibinčić, metafora ovdašnjih desničarskih pokušaja da se etnički prostor "očisti" od nesrba.

Inostrani gosti i predhodne nedelje pohodili su Beograd, nudeći između ostalog i prisustvo londonskoj konferenciji opozicionim političarima. Kako nezvanično saznajemo, u Deposu su takav poziv odbili iako su sva svoja dokumenta i predloge za razrešenje političke situacije preveli na engleski i dostavili zainteresovanima.

Vrhunac vrele i teške političke nedelje bio je premijerov šou u petak u Saveznoj skupštini. Reči političkog cinika - "Konačno im je neko saopštio da je Tito umro" - eho je ovdašnjih ocena žustrog dijaloga Milana Panića sa poslanicima saveznog parlamenta. Premijer je, američki otvoreno, sasuo u lice da politički govor može biti budalaština, a zauzvrat je dobio poređenje sa Guliverom "pomerene svesti" među patuljcima.

Dijalog bi bio zanimljiv za vežbanje političke kulture da, nažalost, nismo na mestu na kome jesmo. A ta pozicija, sudeći po svim prošlonedeljnim razgovorima, strahove i nade koncentriše oko stava da legitimitet države u kojoj živimo mora da bude očuvan kako bi se, dijalogom ravnopravnih na Međunarodnoj konferenciji o Jugoslaviji u Londonu, došlo do mira na ovim prostorima i rešenja koja garantuju demokratski i ekonomski stabilne korake ka integrisanoj Evropi. (Verica Rupar)

***

SVEŠTENIK NA FRONTU (Vlasenica, avgusta):
Nije baš da ima mnogo zanimanja kojima se čovek bavi i u vreme mira, i za vreme rata. Jer, rat kad zavlada - svejedno da li su u pitanju oni minuli ili ovaj sadašnji u Bosni - vazda je primera da se ljudi očas prekomanduju, pa naprosto počnu da rade nešto o čemu nisu ni sanjali, učitelji, obućari, pravnici ili kafedžije postaju komandanti, minobacadžlije, mitraljesci...

Među one retke, koji ostaju verni svom poslu i zavetu su sveštenici, ali, dabome, ni izbliza nije isto vršiti službu dok traje mira i onda, kad počne nesreća.

Gospodina Milorada Golijana, vlaseničkog protojereja, rat je zatekao u mantiji. Rat traje, pop Milorad nije skinuo mantiju. Uprkos ratu, vrši svoju svetu dužnost.

- Otkako ljudi ginu, idem svuda gde jave, na položaj, front, svejedno, nije red da čovek ode neopojan. Jeste, rizik je, ne znaš da li ćete potrefiti neka granata, pronaći snajper ili kakvo drugo oružje. Znate, šanse da vas ne pogodi na položaju iste su kao i one da ostanete živi dok za vreme grmljavine stojite pod drvećem. Dakle, gospodine, rizik je ne samo ne da li ćete stići da obavite sahranu, već i da li ćete se vratiti živi. Ali, kažem, idem, vršim svoju dužnost, jer to je moj ratni zadatak.

Gospodin Golijan, mlađi čovek reskih misli, pogleda i pokreta, objašnjava kako se obavljaju te sahrane po sili rata.

- Te vitezove - ne zovem ih tako bez razgloga, ako ništa drugo, za razliku od onih vremena, sad je ceo svet protiv Srba - sahranjujemo tamo gde je najzgodnije. To, mahom, znači na mestu pogibije. Ne može kao nekad, rat je. Nema kuknjave - ona bi se, ej, čula u šumi, a ne znaš do koga može dopreti. Na te sahrane obično dođe pet-šest ljudi, jer, rekoh - rat je. Tamjan i sveće ne naplaćujem. Taman posla.

Podsećamo sveštenika Golijana da Srbe optužuju da ni izginulima u ratu ne daju da na onaj svet odu u miru.

Photo: Stock
- E, mnogo je tih besmislenih optužbi i klevetanja, koje neprijatelji upućuju na naš račun. Ništa od toga nije tačno, a tačno je ono što sam vam, gospodine, malopre rekao kako mi sahranjujemo naše. Ne smemo ni da organizujemo sahranu kakav je red, jer nam postavljaju zasede. Eto, ja sam vatreno krštenje doživeo kad je trebalo da sahranimo Milenka Kraljevića iz sela Trnovo kod Šehovića. Nismo ga nosili na groblje, kako je bilo planirano. Bila je zaseda, opkolili su nas - srećom, izvukosmo se - pa ga sahranismo kod njegove kuće.

Iz do sada rečenog, moglo bi se zaključiti da sveštenik Golijan, od svega što mu je dužnost, jedino vrši opela.

- Da, opela su sada najčešća. Istina, liturgija je redovna, jer je Vlasenica slobodan grad, ali, gospodine, evo, nekako od aprila, nit' koga venčavam, nit' koga krštavam.

Gospodin Milorad Golijan, protojerej vlasenički, na kraju nam je rekao:

- Biće uskoro, ne brinite, i venčanja i krštenja. (D. P.)

***

TAJNA ORUŽJA NNY
Bilo da je u pitanju vrsta psihološkog pritiska ili blagovremena priprema javnog mnenja, tek američki senator. Nan je izjavio nedavno da bi u eventualnoj intervenciji protiv Srbije moglo biti upotrebljeno i tajno američko oružje NNY, oružje koje ne ubija.

Prema pisanju američkog časopisa "Eviejšen vik end spejs tehnolodži", nova tehnologija treba da položi protivnika na pleća bez ljudskih žrtava, raketama sa grafitnim punjenjem koje izbacuju elektrane iz stroja, specijalnim hemijskim supstancama koje onemogućavaju poletanje aviona i bakterijama koje pretvaraju gorivo u neupotrebljivu, želatinastu masu. Da li je u pitanju nečija bujna mašta ili realnost s kojom ćemo se vrlo brzo suočiti pitali smo pukovnika Božidara Martinovića, pilota RV i PVO.

- Da je ovo oružje negde korišćeno, znalo bi se. Ako je u fazi ispitivanja, procurela bi neka vest sa poligona. Ovako, sve to izgleda prilično neuverljivo. Ne znam kako bi neko mogao da nam "pokvari" gorivo na daljinu. Može nešto da stigne raketom "tomahavk", ali ta kada pada - ubija. Moje mišljenje je da bi to oružje bilo masovno upotrebljeno u Iraku da je usavršeno. Ocenjujem da je u pitanju psihološki pritisak in da nema razloga za zabrinutost - kaže pukovnik Martinović.

On, ipak, upozorava da bez obzira što je to novo oružje verovatno u fazi ispitivanja treba biti oprezan i ojačati obezbeđenja aerodroma, sistema raketnih jedinica a avione smestiti u ABS (atomsko-biološka skloništa).

Govoreći pojedinačno o novom oružju pukovnik Martinović kaže da postoji prah koji može da onesposobi avione dok su na zemlji i onemogući im poletanje, ali taj ko hoće da prospe prah mora da dođe na lice mesta, da prođe odbrambene sisteme.

- U Iraku su iz "tornada" bacali mine između rulnih staza. Bile su tempirane i te eksplozije u pravilnim intervalima onemogućavale su pilote da izađu na pistu i dođu do svojih aviona. U Zalivskom ratu sve i svašta je korišćeno da se uništi iračka avijacija, ali su efekti bili slabi jer su avioni bili u skloništima koje je svojevremeno napravio "Energoprojekt".

Za pukovnika Martinovića ovde nije reč o tehnologiji iz rata zvezda već o pripremanju terena za jedno novo oružje.

- Čim oni to publikuju - kaže Martinović, postoji, naravno, mogućnost da novu vrstu naoružanja i isprobaju u nekoj vojnoj intervenciji. Svaka vojna intervencija ujedno je i poligon za ispitivanje dokle se stiglo u određenoj oblasti.

Photo: www.mybestcity.com
- Uostalom, kada budemo videli da se povlače vojnici UNPROFOR-a, znaćemo da će nas uskoro napasti. Za sada sve je u domenu pretnji koje se intenziviraju pred konferenciju u Londonu da bi se tamo prihvatilo rešenje za koje se zalaže Zapad. Posle Konferencije očekujemo da tenzija popusti. Pogotovu ako bude po njihovom.

- Posedujemo razvijen sistem protivvazdušne odbrane. Uspeli smo sve da preselimo sa teritorije bivše Jugoslavije. Kako mi kažemo sve je zadejstvovano, dakle spremno da se suprotstavi ofanzivnoj avijaciji neprijatelja. Rakete "tomahavk" su veliki problem. One mogu da se presreću sa određenom verovatnoćom i, zahvaljujući izrazito brdskom predelu, tu bi bilo uspeha.

Na pitanje kako bi započela eventualna vojna intervencija na našu zemlju pukovnik Božidar Martinović je odgovorio:

To bi bio udar sa distance. Upotrebila bi se avijacija a kopnena vojska ne bi učestvovala. Udar bi izvele avijacija NATO zemalja i SAD sa nosača aviona iz Sredozemlja i aerodroma zemalja članica NATO. Dejstva bi započela jakim elektronskim ometanjem radarskih sistema, veza rukovođenja i komandovanja i ometanjem sistema VOJIN (vazdušno osmatranje, javljanje i navođenje) kao i sistema za vođenje raketa. Ciljevi dejstva bili bi infrastruktura RV PVO centri vojne industrije a nije isključeno da se napadnu i rafinerije i elektroenergetski čvorovi. Tome će se suprotstaviti naša lovačka avijacija, artiljerijsko-raketne jedinice i trupe PVO koje se nalaze u borbenom poretku kopnene vojske. (Goran Kozić)

***

HRTKOVČANI PRETE BLOKADOM PUTEVA (Hrtkovci, 22. avgusta):
Samo nekoliko sati po hapšenju Ostoje Sibinčića, Radeta Čakmaka, Milivoja Čakmaka, Mirka Paunovića i Daneta Miletića, u Hrtkovcima je počelo da ključa. Završilo se tek oko ponoći, ultimativnom najavom blokade magistralnog i regionalnih puteva. Blokada će uslediti ako Sibinčić, inače predsednik Skupštine mesne zajednice, i četvorica meštana ne budu pušteni iz pritvora do ponedeljka uveče.

Skupština ovog sela, međutim, nije se bavila samo izvlačenjem petorice iz zatvora, gde su, po ubeđenju srpske većine u selu, bačeni "nepravedno i neosnovano". Skupština je osudila sadržaj saopštenja Ministarstva za informacije SR Jugoslavije o razgovoru između delegacije Hrvata iz Srema sa ministrima Tiborom Varadijem i Momčilom Grubačem. Skupština sela je razumela, da su ministri pravde i prava nacionalnih manjina "poverovali tendencioznim tvrdnjama delegacije."

Slobodno interpretiran sadržaj ovog saopštenja može se svesti na sledeće: neistinite tvrdnje delegacije izazvale su hrtkovačko hapšenje kao "neku vrstu revanšizma prema Srbima."

Na dugoj i burnoj seoskoj skupštini jedno pitanje stalno je visilo u vazduhu, na momente nespretno artikulisano - da li Srbija čini dobro za sebe kad žrtve hrvatskih pritisaka proglašava srpskim grešnicima?

- Živi bili, pa videli - kaže inženjer Trivun Ivković, jedan od vođa jugoslovenskog udruženja "Solidarnost" - ovo bi mogao biti uvod u represiju prema svima koji staju u odbranu Srbije.

Ivković je, pošto je selo, hapšenjem Sibinčića i Čakmaka, praktično obezglavljeno, vodio ovu burnu skupštinu, a tako će, izgleda, biti sve dok uhapšeni ne puste iz zatvora. On je podsetio na 1988. godinu i razgovor u Bačkoj Topoli, "gde je Tibor Varadi bio protiv ujedinjenja Srbije".

Skupština je održana pod senkom pitanja o sudbini Srba u Hrvatskoj. jedna meštanka je rekla da Rade Čakmak za Srbe nikada ne može biti kriminalac, jer je u zapadnoj Slavoniji organizovao, i tako spasao, 13.000 ljudi, a i sam je u neravnopravnoj borbi za zapadnu Slavoniju bio ranjen.

PHOTO: www.wikiwak.com
Za meštane Hrtkovaca smešno je saopštenje Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije o tome da su kod Ostoje Sibinčića i Radeta Čakmaka pronađeni automatski pištolj, prigušivač za snajpersku pušku (ali ne i sama puška), jedan revolver, šest praznih okvira i municija različitog kalibra. Toliko oružja, navodno, može se naći kod svakog rezerviste ili običnog građanina, a sa "škorpionima" se po sred Beograda, u po bela dana, šepure telohranitelji političkih lidera i nametnutih vođa iz Srpske Krajine.

U ovom trenutku zaista nije jasno kako se stvari u Hrtkovcima mogu popraviti ili izvesti na čistinu. Najviše Hrtkovčana je iz sela otišlo po sopstvenoj želji, ali je neutvrđeno ko je sve doprineo da narod poželi seobu. Neka velika anketna komisija, koja bi slobodno radila na teritoriji Hrvatske i Jugoslavije, mogla bi da sasluša obe strane i dođe do istine. Tako nešto je sada nemoguće, jer su doskorašnji građani Hrtkovaca u drugoj državi, trajno iseljeni. Teško je i poverovati da bi oni, građani Hrvatske, potvrdili to što Srbi, bivši građani Hrvatske, uporno dokazju: da je Hrvatska poručila iseljavanje Hrvata iz Hrtkovaca.

- Šta će u Hrtkovcima ljudi koji su davno iselili - kaže Hrvatica Tereza Rodić. - Nemaju ovde ni rodbine, ni imovine, a odjednom se interesuju za komšije od kojih su se ograđivali zidovima visokim dva metra.

Od Hrtkovaca do Rume ima samo petnaestak kilometara i princip "spojenih sudova" je u punoj funkciji. Zato su Hrvati iz Hrtkovaca i Hrvati isa rumskog Brega bili kod dvojice ministara u istoj delegaciji. Ali Hrvati sa brega su autoru ovih redova uporno tvrdili da je njihov slučaj drukčiji od hrtkovačkog. Bar zato što su Hrtkovce napunili Hrvati iz krajeva gde je u Drugom svetskom ratu teklo mnogo krvi, a rumski Hrvati žive na Bregu već pet vekova, kao svoji na svome. Rumski Hrvati imaju sećanja na svoje korene, a hrtkovački imaju sećanja na rat, kao i Srbi koji su posle Drugog svetskog rata došli u ovo selo.

*Nastavak u petak 8. jula

star
Oceni
3.57
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi