Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (28)

Strogo čuvana tajna: Ratne sednice Vrhovnog saveta odbrane (1)

Kako su se paravojne jedinice otele kontroli

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Država Srbija ih stvorila, pa se uplašila: Paravojne jedinice koje su otkazale ljubav Miloševiću
Država Srbija ih stvorila, pa se uplašila: Paravojne jedinice koje su otkazale ljubav Miloševiću
Photo: Stock

Godinama su, očigledno s razlogom, vlasti Srbije odbijale da Haškom Tribunalu dostave transkripte sa sednica Vrhovnog saveta odbrane na kojima se, otvoreno, govorilo o vođenju rata na teritorijama Hrvatske i Bosne; konačno, tokom suđenja Momčilu Perišiću, ovi transkripti otvoreni su pred sudom u Hagu. Zahvaljujući agenciji „Sense“ u prilici smo da čitaocima e-novina predstavimo sve transkripte koji osim dokumentarne vrednosti imaju još veći značaj – jer otkrivaju sve manipulacije i političke ambicije Miloševićevog režima iz jednog od najstrašnijih poglavlja novije istorije

Srpstvo se brani u Pljevljima: Dobrica Ćosić, slutnja dublja od strepnje
Photo: www.freeserbia.net
STENOGRAFSKE BELEŠKE SA 5. SEDNICE VRHOVNOG SAVETA ODBRANE 7. AVGUSTA 1992. GODINE

Sednica je počela s radom u 19,15 sati. Prisustvovali su: akademik Dobrica Ćosić, predsednik SRJ - predsednik Vrhovnog saveta; mr Momir Bųlatović, predsednik Predsedništva Republike Crne Gore - član Vrhovnog Saveta; Pavle Bulatović, savezni ministar za unutrašnje poslove; general-pukovnik Života Panić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije; Milo Đukanović, predsednik Vlade Republike Crne Gore; Zoran Sokolović, ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije; general-pukovnik Pavle Strugar, komandant II Armije Vojske Jugoslavije; pukovnik Slavko Krivošija, sekretar Vrhovnog saveta odbrane.

DOBRICA ĆOSIĆ: Milošević se izvinio - ne može đa dođe. Pukovniče, šta je sa Božovićem?

SLAVKO KRIVOŠIJA: Obavešten je, šef Kabineta je rekao da će doći.

MILO ĐUKANOVIĆ: Ako je tako – on neće doći. On je u Budvi. Dobio sam informaciju.

DOBRICA ĆOSIĆ: Dobro, predlažem da počnemo s radom. Sednica je sazvana na inicijativu gospodina Bulatovića. Za današnju sednicu predlažem Dnevni red. Prva tačka: Situacija u Pljevljima. Druga tačka: Situacija u zemlji, mogućnost napada i izvođenja vojne intervencije. Da li ima predloga za izmenu i dopunu dnevnog reda? (Nema) Konstatujem da je usvojen predloženi dnevni red. Što se tiče prve tačke dnevnog reda, ono što znam, to je da je stanje vrlo ozbiljno i dramatično. Ne znam koliko se promenilo do danas. Zamoliću gospodina Bulatovíća da nas izvesti o prilikama. Hteo bih da čujem nešto i o vašim procenama i mogućnostima napada na nas i izvođenja vojne intervencije, koja se ovako snažno - i koliko mi je poznato - nikad tako jedinstveno ne najavljuje sa Zapada. Prelazimo na prvu tačku dnevnog reda. Izvolite.

MOMIR BULATOVIĆ: Gospodine predsjedniče, zahvaljujem Vam se što ste prihvatili inicijativu. Smatrao sam dužnošću, s ozbirom na sinoćne dosta drastične okolnosti, da održimo današnju sjednicu, jer smo ovom problemu posvetili naše prethodne zaključke i, vjerovatno, nedovoljno uspješnom relizacijom tih naših zaključaka, došlo je do usložnjavanja problema u Pljevljima. Utisci, koje neposredno nosim iz te sredine, nešto su povoljniji; jer je poslije jedne eskalacije velikog nezadovoljstva sinoć došlo do smirivanja stanja. Nažalost, uopšte je veoma teško procijeniti kako će to stanje i ta smirenost potrajati, mada smo neke političke, prije svega, aktivnosti i korake preduzeli u javnim kontaktima i obraćanjima predstavnika Narodne i Srpske radikalne stranke koju je, u razgovorima sa mnom, predstavljao taj nesrećnik, major Čeko (Dačević), koji je juče bio uhapšen i koji teško može biti okarakterisan kao normalan čovjek; on će se neposredno obratiti javnosti i garantovaće da je njegova stranka za mir, da ne misli da ugrožava nikoga. Taj kompleks političke pripreme smo možda uradili na solidan način.

Čitavo vrijeme, sa mnom su u razgovorima ušestvovali predsjednik opštine, koga ste inače, kao humanistu i pisca upoznali i neobično ga uvažavaju tamo sve političke partije; i učestvovao je general Damjanović, komandant Podgoričkog korpusa, koji sve naše sagovornika informisao o aktivnostima koje će raditi Vojska Jugoslavije u cilju obezbeđenja zaštite prostora. Problem nastaje u tome što mi i dan danas nemamo sigurnu informaciju o tome, niti imamo prave mehanizme da zaustavimo vršljanje nekih drugih paravojnih formacija koje prelaze preko tog terena. Utisak je da, u toj sredini, ljudi koji su, na neki način, poznanici i vezani jedni s drugima, teško da bi izazvali veće sukobe i nesporazume; ali kroz Pljevlja stalno prolaze konvoji sa naoružanim ljudima. Recimo, juče je kroz Pljevlje kružio kamion sa dva protivavionska topa, bez ikakve mogućnosti da te ljude bilo ko zaustavi. Imali smo problem koji moramo da razriješimo, koji se sada razriješava - problem unutar Ministarstva unutrašnjih poslova. Naime, dugo vremena je ta teritorija, kao granična služila kao prostor gdje su se ukrštale i kretale različite formacije, najčešće one koje su uz pomoć i organizaciju armije išle prema Srpskoj republici Bosni i Hercegovini. Sada su te aktivnosti u nešto manjem intenzitetu, ali se i dalje odvijaju. Juče smo imali, maltene, jednu tihu pobunu u našem Ministarstvu unutrašnjih poslova, tako da su danas 22 radnika Centra bezbijednosti Pljevlja dobila rješenja o suspenziji, jer nisu htjeli da se suprotstave i da brane Ustav i zakon; nisu htjeli da se suprotstave toj masi koja je bila ispred. Sinoć smo našli to neko najbolje rješenje - čovjek je pušten. Danas se, znači, otvara prostor za politički rad, djelovanje i za naknadnu analizu.

O njemu raspravlja Vrhovni savet odbrane: Milika Čeko Dačević, četnički vojvoda
Photo: Facebook

Nesporno je utvrđeno da su Pljevlja juče bila blokirana iz tri pravca; bile su podignute barikade, ali se još uvijek ne zna koliko je ljudi učestvovalo u svemu tome. Uglavnom, na prvu kriznu situaciju koja se desila u tom gradu, ogroman broj ljudi je potegao naoružanje. Postoje paravojne formacije u Pljevljima.
Moram, prije svega, da istaknem da me čudi da nismo našli ni jednu jedinu rečenicu o paravojnim formacijama u onoj informaciji koju nam je general Panić ranije dao; paravojnim formacijama sa ove, uslovno rečeno, naše strane - o “Bijelim orlovima“, Srpskoj gardi i nekim četničkim orgnizacijama koje nesmetano vršljaju i djeluju. Svi naši napori da uvjerimo svijet kako smo za mir „padaju u vodu“ pred činjenicom da je taj samozvani pukovnik Radović, koji je nekadašnji starješina JNA, a koga je Šešelj promovisao u pukovnika, za jučerašnju emisiju koju je dao Studio Televizije Crne Gore, izjavio da ima svoje snage, da će oni da pokolju sve Muslimane, da je njihov metod političke borbe - na nož; i samo sticajem srećnih okolnosti novinar to nije pustio. Jednostavno, mislim da dolazimo u situaciju da ne kontrolišemo ni teren, ni teritoriju; da se samozvani komandanti i samozvane formacije kreću i daju izjave koje su katastrofalne za naš međunarodni položaj, a da nemamo apsolutno nikakve snage da taj prostor pokrijemo.

Sada u Pljevljima ima - 73 vojnika. Ta 73 vojnika  treba da pokriju, kako su me obavijestili, punktove granice sa Bosnom i Hercegovinom. Oni tu granicu ne mogu da pokriju niti ih ima dovoljno, niti mogu taj posao da obave. Znam da je general Panić tu potpuno u pravu kada kaže da je takva naša vojska, da su to mladi momci, djeca koja su juče bila strašno uplašena. Ali, mi smo juče u Pljevljima bili na ivici međunacionalnog sukoba i mogao se sav taj negativni potencijal okrenuti protiv Muslimana i da se te noći završi sudbina i egzistencija Muslimana u Pljevljima. Kakva bi to katastrofa bila, sa stanovišta našeg međunarodnog položaja, apsolutno ne treba govoriti.

Možda malo konfuzno, ali to bi bio osnovni presjek sadašnjeg stanja. Da bismo ovaj politički poduhvat mogli, na neki način, da osnažimo, mislim da ostaju dva pitanja i dalje veoma aktuelna. Prvo pitanje je pružanje podrške tim paravojnim formacijama. Kako i na koji način da se oni nalaze osokoljenim i stalo traže neku zaštitu, trvrdeći da je nalaze u rukovodstvu armije? To je pitanje koje smo prošli put načeli.

Drugo pitanje su veze tih paravojnih formacija sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Srbije. Prema podacima koje mi imamo i koje smo vam prije prezentirali, i sada prema podacima koje naš MUP dokumentuje, a mislim da je i ministar Bulatović oko toga obaviješten, imamo činjenicu da je, otprilike, 350 cijevi podjeljeno od strane Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije građanima Pljevalja; da ima najsavremenijih puškomitraljeza - osam ili devet: da se pripadnici tih formacija aspolutno ne osjećaju dužni ni prema vlastima i organima Republike Crne Gore ni prema vojnim vlastima. To bi bilo ono što smatram da bi trebalo da bude tema našeg razgovora - kako realizovati naše prethodne zaključke s prethodnog sastanka, u vezi tog pitanja? Inače, ovaj Čeko koji govori istinu ili tvrdi - danas mu dolazi 80 ljudi, sutra 300, (...); traži saradnju sa armijom da oni prođu, da se bore oko Goražda.

DOBRICA ĆOSIĆ: Šta je sa tim pukovnikom o kojem ste govorili?

MOMIR BULATOVIĆ: Ustanovili smo da je to samozvani pukovnik, koji je nekada bio aktivno vojno lice. Da budemo iskreni, nama su te paravojne formacije jedno vrijeme trebale. Sada predstavljaju veliki balast i poteškoću. Na bazi tih prethodnih aktivnosti, sada su ljudi promijenili tabor - sada je to neka Šešeljeva vojska, njegovi činovi.

DOBRICA ĆOSIĆ: Da li je samo Šešeljeva? Imate li potpunije podatke? Da li je tu i Jovićeva - "Beli orlovi“?

PAVLE BULATOVIĆ: Većinom su Šešeljevi.

MOMIR BULATOVIĆ: Ima još jedna stvar - ne možemo uopšte da budemo sigurni kome oni pripadaju, jer oni nikoga ne priznaju. Imaju samo sebe, svoju lokalnu moć i svoju silu. Taj Čeko, za koga tvrde da je veliki Srbin i patriota, ima 40-50 ljudi na svojoj veri; ali je prije dva, tri dana otišao u Goražde samo sa dvojicom ljudi. On ne može da se bori, ne može ljude da pokrene. Istovremeno, oni nam prave zulum po Pljevljima.

DOBRICA ĆOSIĆ: Da, oni su ratnici u pozadini. Imam pitanje precizno za Vas, a Vi ga proširite svojim stavom - da li možete da potvrdite ili poreknete da Vojska Jugoslavije, odnosno njeni oficiri i štabovi, pomažu paravojne formacije, ili u bilo kom vidu sarađuju s njima? (Obraća se general-pukovniku Životi Paniću).

ŽIVOTA PANIĆ: Gospodine Predsedniče, ja sam Vam to nekoliko puta rekao, ovde na sastanku, i od toga ne odustajem. Nijedan starešina, niti vojna jedinica ni na bilo koji način ne pomaže paravojne organizacije, niti ih organizuje ili prevozi. Noćas smo telefonom razgovarali i Vi ste mi rekli da je vojska umešana u ovaj problem u Pljevljima: da je neki pukovnik Milić došao i naredio da se pusti ovaj iz zatvora. Istog momenta sam naredio da se sve ispita. Naš oficir, zamenik načelnika bezbednosti, je danas bio i imaćemo detaljan izveštaj. Ali, pre dolaska ovde, razgovarao sam s njim i njegovi utisci su ovakvi - 60 odsto milicionera je stalo na stranu Čeka i da su svi bili dole, ispred milicijske stanice, a da je deo lojalnih MUP-ovaca bio u zgradi, nekoliko puta je izlazio, obraćao se narodu i vraćao nazad; do zatvaranja je došlo zbog ličnog obračuna predstavnika MUP-a i Čeka. Međutim, to su sve podaci koji čekaju da budu potvrđeni u pismenoj formi i ja ću Vam ih dostaviti.

Situacija van kontrole: Života Panić, general
Photo: Stock

Imamo mali garnizon u Pljevljima. Ne znam odakle bismo mogli vojsku da dovedemo, kada je naša vojska, trenutno popunjena 48 odsto - u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Tom vojskom možemo samo da obezbeđujemo objekte, straže, granicu - i to ne u potpunosti, nego onoliko koliko imamo. Noćas ste mi rekli da su tri autobusa krenula iz našeg objekta u Bubanj Potoku i da su tamo otišli. Kategorično tvrdimo da nijedan autobus, niti bilo koja vojska, nije iz Bubanj Potoka. Prema tome, naša vojska nema nikakve veze sa događajima koji se dešavaju na prostoru Pljevlja. Ono što smo se ovde dogovorili, a nakon toga ste Vi naredili, sve je ispoštovano kroz naša naređenja i postupak. Rekli smo da u Krizni štab uđe jedan naš oficir kapetan, koga su izbacivali pet puta napolje da bi se dogovorili za sve pa ga ponovo vraćali nazad. Znači, nemaju poverenje.

MOMIR BULATOVIĆ: Ko ga je izbacivao?

ŽIVOTA PANIĆ: Krizni štab u Pljevljima, dok su vodili razgovore. I to je tačno. Taj kapetan je učinio sve. Naša vojska je trebalo da s njima patrolira. Jednog dana hoće da patroliraju zajedno, a drugog - neće. Dakle, nije nađena prava organizacija što se tiče MUP-a, a vojska je sve ispoštovala. Mi nemamo starije vojnike. To su naši mladi vojnici; Strugar ako ima neke bolje, neka ih pošalje. Ali, bolju vojsku mi nemamo.

Sledeće, po Ustavu, naša vojska je pripremljena i priprema se da brani granicu i po Vašem naređenju da štiti ustavni poredak Jugoslavije, a sve ostalo mora MUP. Oko paravojnih jedinica, oni su preuzeli svu ulogu i oni rešavaju - oni razoružavaju i hapse. To mi ne činimo. Jer, paravojno organizovanje, po naseljenim mestima, nije u nadležnosti vojske, nego u nadležnosti MUP-a. Oni prate, znaju, koji su to ljudi. Ako dođe do neke teže, ekscesne situacije da treba vojska da se angažuje, onda Vrhovni savet mora da donese odluku da bi se mi angažovali na tom prostoru. Ne bih voleo da se vojska pominje i napada za ono što nije kriva. Mogu da Vam donesem sva naša naređenja - i on je sva ta naređenja dobio, u roku od 24 sata je postupio po njima. Kroz analizu koju sada rade naši oficiri, videćete sve kako je to teklo. Toliko.

MOMIR BULATOVIĆ: Mi se stalno vrtimo u "začaranom krugu“. Kada sam razgovarao sa pukovnikom bezbijednosti, danas, tačno mi je rekao da nisu ta tri autobusa krenula iz Bubanj Potoka, što mogu da prihvatim. Jer, ja ne znam odakle su krenuli. Ali, nije mi osporio da su tri autobusa tuda prošla.

ŽIVOTA PANIĆ: Pa, mi ne vršimo saobraćajnu službu na tom prostoru.

MOMIR BULATOVIĆ: To su ljudi koji su naoružani.

ŽIVOTA PANIĆ: To je u nadležnosti MUP-a.

Država u strahu: Pljevlja pod opsadom zbog hapšenja Dačevića
Photo: Stock
MOMIR BULATOVIĆ: Da se razumijemo, danas su mi predstavnici SDA i ovi Muslimani koji se se nazivaju razumnima, rekli da oni imaju svoju špijunsku službu; svoje živote spašavaju jer se osećaju ugroženima. Popisali su svaki broj vozila koje je vozilo ljude - registracije JNA, brojeve tenkova koji su prolazili tuda; sve imaju.

ŽIVOTA PANIĆ: Koliko je tenkova prošlo?

MOMIR BULATOVIĆ: Prošlo je jedanaest tenkova kroz Pljevlja, svaki broj imaju; čovjek je Musliman, bio je vojni obavještajac, pukovnik u penziji; sada je u SDA. To što oni imaju, to ima i međunarodna zajednica. Vi ste potpuno u pravu kada kažete svako ima sada kola i vozila JNA. Ali, niti ja Vas optužujem, niti imam namjeru to da uradim, nego smo na zajedničkom poslu da smanjimo tu ogromnu štetu, jer to ne zna niko. Niko ne zna u kojim je vozilima, ako je registarska tablica JNA,  neka paravojska, a u kojim vozilima je stvarno Vojska Savezne Republike Jugoslavije. To su realne činjenice koje postoje na tom terenu.

ŽIVOTA PANIĆ: Mi smo tablice promenili i na našim tablicama piše "Vojska Jugoslavije“. "JNA" smo izbrisali, a ima dosta vozila koja se koriste kao vojna vozila.

DOBRICA ĆOSIĆ: Da, ali ako je vest tačna da je prošlo jedanaest tenkova, mora se znati odakle su ti tenkovi.

ŽIVOTA PANIĆ: Ja prvi put čujem za te tenkove.

PAVLE STRUGAR: Ja bih morao znati za to, ali, stvarno - ne znam.

ŽIVOTA PANIĆ: Mi znamo sve tenkove. U Crnoj Gori, gde imaš tenkove? U Titogradu?

PAVLE STUGAR: U Nikšiću i Titogradu.

ŽIVOTA PANIĆ: Nigde više.

DOBRICA COSIĆ: A Užički korpus?

ŽIVOTA PANIĆ: Pa to je - Užički korpus ima tenkove u Raški, Novom Pazaru i Kraljevu; i nigde više.

DOBRICA ĆOSIĆ: Da li je, gospodine Bulatoviću, taj čovek pouzdan? Da li nas sve ne dovodi u jednu zabunu i da se mi bavimo tim prividima i priviđenjima?

Vrhovni savet odbrane u razmišljanju: Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić, Momir Bulatović
Photo: Dragan Kujundžić
MOMIR BULATOVIĆ: Znam da smo dobijali informacije iz našeg Ministarstva - tad je ministar Pavle Bulatović bio na čelu Republičkog ministarstva - da su te kolone prolazile i njih su vodili ljudi sa urednom dokumentacijom da su pripadnici Jugoslovenske narodne armije. To je bilo i poslije isteka onog perioda od 19. maja, kada je isteklo naše naređenje Predsjedništva Jugoslavije.

PAVLE STRUGAR: Moguće da su i ranije... da su išli.

ŽIVOTA PANIĆ: To su ih prebacivali dok je Adžić bio.

PAVLE STUGAR: To je ranije bilo.

MOMIR BULATOVIĆ: Bilo je poslije 19. maja. Bio je jun.

ŽIVOTA PANIĆ: Ako se smatra de je područje Pljevalja kritična tačka, u roku od 24 sata ćemo da pošaljemo četiri transportera vojne policije, iz Beograda, stavićemo njemu pod komandu i neka budu tamo prisutni. Ali, da se razumemo - MUP mora maksimalno da ojača; da se vojska ne angažuje na nekim stvarima koje može MUP da rešava.

DOBRICA ĆOSIĆ: Da, u građanskim sferama.

ŽIVOTA PANIĆ: To je vrlo nezgodno. Ovde su i vaši tenkovi. U Beogradu, mi još ne možemo da se "operemo" od tog izlaska, mada nijedan tenk nije bio uopšte naoružan: nego samo za čuvanje straha.

MOMIR BULATOVIĆ: Ne, ne radi se o čuvanju straha. Tražimo da se presiječe prolazak tih formacija preko teritorije Pljevalja. Ako treba iz nekih drugih planova i interesa - u koje ja ne ulazim - da idu dobrovoljci i neke druge paravojne formacije u Bosnu i Hercegovinu, neka idu i neka im je sa srećom. Neka ih organizuje ko god hoće. Nama treba vaša pomoć i saradnja da ne prelaze preko tog kritičnog područja, jer tu nama može da izbije rat.

ŽIVOTA PANIĆ: Šta možeš da uradiš - rampu? (Obraća se general-pukovniku Pavlu Strugaru).

PAVLE STRUGAR: Možemo da napravimo mešovite punktove.

ŽIVOTA PANIĆ: Oni su već napravljeni; nego za magistralni ulaz da postavimo rampe i svakog da kontrolišemo - bilo civilno ili vojno vozilo; sve ono što nije u formacijama vojske treba zaplenjivati. Neka oni prate.

MILO ĐUKANOVIĆ: Gospodine Predsjedniče, ne bih bio u stanju da utvrdim ko te ljude naoružava i pomaže, ali je sasvim sigurno da ih neko naoružava i pomaže. Riječ jo o ljudima koji su naoružani ne samo dugim pješadijskim naoružanjem nego i jačim od toga. Potpuno je pouzdano da su se oni, juče, pozivali da su naoružani od strane Vojske Jugoslavije. Ja to ne uzimam za istinito i tvrdim da će oni u roku od par sati pribaviti dokumentaciju za taj automobil. Dakle, nije riječ o ličnom sukobu na relaciji MUP i ti četnici koji se ko zna otkud stiču, nego o tome da je taj čovjek uhapsio milicionara, preslušavao ga, oteo automobil Rudnika uglja iz Pljevalja, poveo ga na ratište i tamo ostavio i, konačno, juče bio uhapšen u automobilu nepoznatog vlasništva. Tačno je da se jedan broj milicionera svrstao na stranu mase koja se sinoć okupila i oni su, već danas, otišli kućama.

Crnogorsko rukovodstvo u vanrednom stanju 1992: Svetozar Marović, xxx, Momir Bulatović, Milo Đukanović, Pavle Bulatović
Photo: Stock

Vrlo je teško razgraničiti, u ovom trenutku i vremenu, šta je u čijoj nadležnosti. Znam za pravilo da vojska čuva granicu, a bezbijednost - policija. Ali, nama je problem zadavalo to što se ljudi vraćaju sa ratište, rezervisti JNA dolaze kući s naoružanjem, šenluče po gradu; a te je ljude kasnije trebalo razoružavati Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ovaj podatak, koji ću Vam sada saopštiti i koji mogu potvrditi predstavnici MUP Srbije s kojima sam to veče razgovarao, a nakon toga šta se dogodilo u Hotelu "Beograd" u Bečićima, 150 uniformisanih lica je, prije dva-tri dana, došlo na plažu ispod Hotela "Beograd“, uskočili su u čizmama i uniformama u vodu, izašli i nakon toga okrenuli plotune po plaži, u vrijeme kada je plaža bila puna. Doduše, ljudi koji su mi to pričali - a to su vrlo odgovorni ljudi MUP Srbije - nisu mogli utvrditi sa distance s koje su to posmatrali, koje su oznake u pitanju.

Prema tome; ovdje se pozivati na tų striktnu mirnodopsku odgovornost, na granici i unutrašnjosti, zaista nije moguće. Mislim da je korektno da se dogovorimo - da li se, u Crnoj Gori, možemo osloniti na pomoć vojske u odbrani Republike, jer je u Pljevljima, koja su granična opština, riječ o uzurpaciji dijela prostora i uspostavljanja vlasti na dijelu teritorije Crne Gore, od strane četničkih formacija; ili to nije moguće? Ako to ne možemo, onda ćemo se mi opremiti da se sami branimo, bilo preko Ministarstva unutrašnjih poslova, u koje ćemo mobilisati te koje mi budemo htjeli, ne pitajući nikoga drugoga koga ćemo mobilisati, ili ćemo zadržati svoju Teritorijalnu odbranu i staviti je pod svoju kontrolu. Ali, mi imamo odgovornost da branimo našu Republiku. Ako to može da se uradi na drugačiji način, onda da se dogovorimo kako to da uradimo. Mi više tamo nemamo pravo i nećemo sigurno sjedeti niti jednog sekunda skrštenih ruku. Nama je sinoć napadnuta Republika od strane paravojnih formacija četničke orijentacije, koji su došli i uzurpirali vlast, objavili rat Crnoj Gori, njenim državnim organima i mi to dalje dozvoliti nećemo.

MOMIR BULATOVIĆ: Samo radi malog preciziranja, pošto se ovdje spominje da se radi o ličnom sukobu - da ste Vi dobili takvu informaciju, nešto bih dodao.

ŽIVOTA PANIĆ: Da.

MOMIR BULATOVIĆ: Ovu informaciju sam danas pročitao pred oficirom bezbijednosti koji Vas je obavijestio i koji je rekao da je apsolutno sve tačno. Radi se o tome da je Dačević, taj čuveni, dana 6.8. došao u Centar bezbijednosti Pljevlja, sa zahtjevom da mu se vrati vozilo koje mu je oduzeto – ne njemu, nego njegovom ličnom pratiocu inače će, u suprotnom, objaviti rat Centru bezbijednosti Pljevlja, odnosno da će izazvati opšti sukob na području grada; otvoreno ističući u Službenim prostorijama, da će se njegove prijetnje ostvariti u toku noći 6. avgusta. Imajući u vidu navedeno, Centar bezbijednosti Pljevlja je imenovanog lišio slobode, tek tada; ne bi bili ludi da ga tako hapse bez ikakve pripreme. Ali, čovjek im je zaprijetio i objavio im je rat.

Istovremeno, ovaj bivši ministar odbrane Vojske Republike SAO Hercegovine, Duško Kornjača je zaprijetio: ako ovaj ne bude pušten, da će on svoje ljude prebaciti ovdje da naprave “rusvaj” i pokolj po Pljevljima. To je već pitanje bezbijednosti države.

ŽIVOTA PANIĆ: Vas moram da þitam. (Obraća se Milu Đukanoviću) Kao predsednik Vlade Crne Gore, vi imate Ministarstvo unutrašnjih poslova i dužni ste s Ministarstvom unutrašnjih poslova da obezbedite mir u Republici. Ako to niste u stanju, onda morate tražiti od Vrhovne komande da se vojska angažuje. Prema tome, da se ovde sada dogovorimo - ili će to vojska da radi, ili Ministarstvo.

MOMIR BULATOVIĆ: Mi smo to sinoć tražili od Vas.

Samoubistvo u vikendici: Slobodan Milošević na komemoraciji Zorana Sokolovića februara 2001. godine
Photo: EPA

ŽIVOTA PANIĆ: Ako vojska radi, naići ćemo na strašne osude svih. Oni jedva čekaju da vojska krene u rešenje takvih zadataka. Prema tome, ipak bih ovde preporučio da im pomognemo da ojačaju Ministarstvo unutrašnjih poslova, specijalce, i da oni obavljaju taj posao. Mi da hapsimo – ne smemo, niti smo za to pripremljeni. Imamo vojsku koja ima redovnu obuku, ona se uopšte ne obučava za takav način ratovanja i realizacije zadataka. Mi ih ne pripremamo za to. Ako treba i smatrate da se Centar i Republika obaraju u ovom naseljenom mestu Pljevlja sutra ćemo bataljon vojne policije da prebacimo na to područje i neka dođe pod komandu II armije; vi izvršite koordinaciju između sebe i da vidimo na koji način da radimo.

Slažem se s Vama da je stanje tu teško, ali moramo da tražimo drugi put - put razvlašćivanja paravojnih jedinica. Što se tiče odlaska sa naoružanjem; vršili smo pet mobilizacija i tek nam je peta uspela - 30 odsto. Svi koji su došli - SPO, Radikalna stranka, Demokratska stranka – došli su; 90 odsto njih je primilo oružje i pobegli s njim. Mi, i dan danas - evo, tu je Sokolović - jurimo po spiskovima da nam to oružje vrate. Vratili smo oko 20 hiljada cevi, a još nam se nalazi 30 hiljada van. To je i uključujući Crnu Goru, jedinice koje su tamo mobilisane i one su bežale s oružjem; ili, odu na ratište i vrate se sa ratišta. Prema tome, ukoliko se takva odluka donese - a smatram da treba nešto da učinimo, gospodine Predsedniče - da budemo prisutni sa jačim jedinicama na prostoru Pljevlja. Mi ćemo u toku noći da izdamo naređenje i prebacićemo jedan lak bataljon na taj prostor, pa neka se stavi pod komandu II armije. S obzirom da je to vrlo teško - kako Vi ovde kažete - onda morate da formirate, ne krizni štab, nego komandu na nivou Republike; tu treba da bude način rada kao Štaba II vojne oblasti. Kako se budete dogovorili što se vojske tiče, to ćemo da realizujemo, sem upotrebe.

DOBRICA ĆOSIĆ: Meni se čini da mi ne možemo da donosimo radikalne odluke, dok ne čujemo ministra Sokolovića o srpskoj odgovornosti u ovoj stvari - o participaciji Republike Srbije u paravojnoj formaciji - i da li je ta participacija realna da li je još uvek delatna, ili je ona prošlost; ili je to jedna politička fikcija, koja snažno cirkuliše u izvesnim, političkim sredinama.

ZORAN SOKOLOVIĆ: Gospodine Predsedniče, dozvolite da kažem kako smo mi to – čitavu godinu dana - radili, osećajući, upravo, veliku opasnost od onih trenutaka, o kojima general govori; to se već počelo manifestovati prošle godine - u ovo vreme, posebno u avgustu i septembru mesecu, kada se značajan broj ljudi, koji su bili mobilisani iz ovih ili onih razloga – bilo stranačke pripadnosti ili nekih drugih, vraćalo kućama, sa oružjem. Znali smo da je to uvek nekontrolisano oružje najveća opasnost po građane svake države i po tu državu.

Verovatno, u početku, se i mi nismo najbolje snalazili, ali bitno je da smo mi, radeći zajedno sa Armijom, rukovodstvima Prve i Druge armije, posebno od trenutka proglašenja Savezne Republike Jugoslavije, odgovorno može da se kaže da je svaka stopa granice pokrivena i svaki metar ovog prostora. Naravno, kada ovo kažem, svestan sam toga da se hermetički prostor ne može zatvoriti. Ali, nekoliko podataka ću vam reći.

Ja mogu dostaviti analizu, koju smo sinoć završili, a koju ćemo poslati i Saveznom ministarstvu za unutrašnje poslove i Generalštabu. Imamo skoro blizu 2.000 krivičnih prijava. To nije malo. Kao što znate, u martu mesecu smo promenili Zakon o oružju: znate kakva je kazna u Zakonu predviđena. Prema tome, mislim da imamo tu opasnost, što se tiče ovog prostora, smanjenu. Naravno, ovo što general kaze, tesko je doći do svakog oružja ali, mi smo to stavili kao prioritetan zadatak. Reći ću vam još jedan mali detalj. Veliki je to napor za miliciju. Imamo permanentno, pored redovne policije koja na teritoriji Republike Srbije broji negde oko 14.500,  između 6 i 10 hiljada ljudi iz rezervnog sastava. Imamo ljude koji po šest meseci iz rezervnog sastava ne skidaju uniformu, a već imamo ozbiljne prigovore oko toga. Ali, mi smo to stavili kao prioritetan zadatak. Što se tiče pomoći paravojnim formacijama, odgovorno da tvrdim da nikakve pomoći paravojnim formacijama nije bilo. Pomagali smo, zajedno sa Vojskom, sve ono što je išlo u vidu dobrovoljačkog odnosa, pod komandu Jugoslovenske narodne armije.

Ovo što je rekao gospodin Bulatović, nije bitno što ja kažem: Odgovorno tvrdim, podatak je odmah za sud; za to se ide na sud; zamolio bih, ako se zna – ko je taj ko je naoružao 350 pripadnika paravojne formacije u Pljevljima, taj noćas mora da ode u zatvor. Ja na to tako gledam. Ne znam za druge, kažete: “Odgovorni ljudi iz Ministarstva su komentarisali”; koliko sam razumeo, radi se o hotelu "Beograd" u Bečićima.

Gospodine predsedniče, što se tiče odnosa Republike Srbije, želim da vas uverim da je naš odnos, ne samo kao politika, nego i kao konkretno ponašanje, a što se tiče samog Ministarstva - prioritetan zadatak; svuda rade ljudi, ovo su stvari protivustavne, protivzakonite. Svaka pojava mora da bude dokumentovana i data pravosudnim organima. Zato bih zamolio, za sve ovo što se zna, da se odmah da, da onaj ko zaslužuje, ko krši Ustav i Zakon,on mora na sud. Preko 2.000 je u Republici Srbiji na sudu. To je krivično delo, nije više prekršajno; tačno je propisano - ako drži oružje, koje ne može da drži, mora da ide u zatvor od 3 do 5 godina. To smo mi, gospodine predsedniče, radili; to je najkraći presek naše situacije i našeg odnosa prema tome.

PAVLE BULATOVIĆ: Ova priča nije skorijeg datuma; vjerovatno tri-četiri mjeseca; ali, po mojoj procjeni, ovo je pitanje koje se potvrđuje, da se određene aktivnosti kad-tad vrate kao bumerang: u situaciji izbijanja rata, kada je bio slab odziv na mobilizaciju, kada se u dobrovoljačke odrede primao ko je god htio, bez obzira na sklop mentalnih i drugih karakteristika ličnosti, vremenom su se oni osamostalili, formirali svoje jedinice, izašli ispod komande i vojske i odvojili se od Ministarstva unutrašnjih poslova; sada imamo probleme, koje imamo - probleme, koji postoje na teritoriji Srpske Republike Bosne i Hercegovine, gde su Arkanovi, kapetana Dragana, nekakvog Mauzera, četiri - pet grupa, gdje sada, jednostavno, prijeti opasnost srpskom narodu od njih – tamo, i u pogledu pljačke, silovanja, privođenja, lišavanja slobode, itd. Dakle, oni već tamo pokušavaju ostvariti paravojnu vlast. Bojim se da, danas ta sudbina čeka i na teritoriji Srbije i Crne Gore, kada se oni otuda vrate. To je jedno. Drugo, kada se govori o paravojnim formacijama, mi sada, kao da prebacujemo, ili optužujemo jedni druge, ali moramo priznati da one postoje. Ne možemo osporiti da ih nema. Ne možemo osporiti da nemamo ozbiljnih problema sa njima. Evo, Pljevlja su sada najaktuelniji događaj, koji to potvrđjuje. Dakle, ne poštuju vlast, ne poštuju odluke Vojnog savjeta, odluke Vlade, stavove Predsjednitštva; javno objavljuju rat državnim organima.

U sredstvima javnog informisanja, obraća se komandant “Bijelih orlova" javno predsjedniku Bulatoviću, sa pismom; to su objavile novine, radio i televizija, što je još jedan dokaz da one postoje. Koji je njihov sastav i koliki je broj u tom sastavu. Mislim da Ministarstvo unutrašnjih poslova ne raspolaže sa preciznim podacima. Oni imaju i svoje ekstremne predstavnike, svoje simpatizere; na primjeru Pljevalja se sada pokazalo da imaju simpatizera i među radnicima MUP, čim nijesu htjeli da se suprotstave, odnosno da onemoguće njihovo djelovanje.

Ubijen 8. februara 2000: Pavle Bulatović, ministar odbrane SRJ
Photo: EPA

Mislim da je bila Odluka Predsjedništva SFRJ, u bivšem sazivu, i Naredba o razoružanju paravojnih formacija i da je to stavljeno u nadležnost i Vojsci i Ministarstvu unutrašnjih poslova, ako to dobro interpretiram; a, da je stvar neposredne saradnje i dogovora oko realizacije tog zadatka. Činjenica, o kojoj je govorio ministar Sokolović - oko akcija razoružavanja; one teku i u Srbiji i u Crnoj Gori, ali su one više pojedinačnog karaktera, nego što su razoružavanja određene formacije, odnosno određene jedinice. Obično je to rutinska kontrola u saobraćaju, gdje se pronađe oružje u vozilu, vozu, itd. Ali, nije mi poznato da smo uspjeli, ne znam da li je to u Srbiji, ali, usuđujem se reći, u Crnoj Gori nijesmo našli neku jedinicu, odeljenje, vod, koja nosi paravojni karakter, a da smo je uspjeli razoružati. Dobio sam te podatke i od vas u vezi odgovora na poslaničko pitanje o broju oduzetog oružja na teritoriji Republike Srbije i, naravno, Republike Crne Gore. Tu ima tih podataka, kao što smo dobili i od Vojske. Tako da su, u odgovoru na poslaničko pitanje, prezentirani ti podaci.

Ovo što ste Vi rekli, generale, da je 30 hiljada cijevi van kontrole, bilo Vojske, bilo Ministarstva unutrašnjih poslova. To je velika vatrena moć i realna opasnost kada niko sa njima ne upravlja. Plašim se činjenice da državni organi moraju bukvalno paktirati sa nekakvim komandantima da bi sačuvali mir na određenim prostorima. Mislim da je to ponižavajuće za državu, ako sa ljudima, sumnjivih moralnih ili bilo kakvih drugih kvaliteta, morate da pregovarate kao predstavnik vlasti da ga molite. Ko je Čeko da ucenjuje Crnu Goru i državu Jugoslaviju da ne dođe do rata u Pljevljima? Stvarno je to ponižavajuća pozicija; a i u takvoj poziciji, opet, ne možemo da iznađemo adekvatno rešenje da se suprotstavimo tom siledžijstvu i takvim relacijama.

Malo me čudi ovaj podatak za tog kapetana, koji je član Operativnog štaba u Pljevljima, to prvi put čujem, što ne znači da nije moguće da su ga pomjerali sa sastanka dok se oni nešto ne dogovore. Ali, moguće je da je na ovoj liniji sabotaže, odnosno odnosa radnika Ministarstva prema tim ljudima. Tu treba realno pokušati sagledati stvari; da ljudi emotivno doživljavaju, što je sasvim normalno, taj sukob na teritoriji Bosne i Hercegovine, odnosno stradanja i patnje srpskog naroda i da su ljudi skloni da, kroz tu činjenicu vjerovatno popuste i Čeku i sličnima, da bi pomogli - tamo.

Mislim da bi morali da se dogovorimo oko jedne stvari: činjenica je da je neophodna pomoć – tamo; nas obavezuje da tu pomoć radimo na organizovan i dogovoren način, odnosno na način koji će obezbijediti zaštitu ugleda, proklamovanih ciljeva Savezne Republike Jugoslavije, a da se pod nekim organizovanim vidom humanitarne i druge pomoći pokuša pomoći srpskom narodu na teritoriji Bosne i Hercegovine. Bojim se da tu ima neke disperzije u toj pomoći, otvaranja više kanala, nedovoljno je koordinacije da se ta pomoć odvija u jednoj konspirativnosti i zaštite Savezne Republike Jugoslavije.

Vi se sećate, pre sedam - osam dana, TV Priština u “Dnevniku” je dala izvještaj o djelovanju paravojnih formacija u reonu Konjica, gdje se, u gro planu, razgovara sa nekim starješinom, koji se predstavlja imenom i prezimenom. Zatim, predstavlja odakle su vojnici. Nema za Saveznu Republiku Jugoslaviju veće kompromitacije od one koju smo prezentovali javnosti. Ne moramo se ljutiti na BBC, niti on ima potrebe da nešto istražuje - dovoljno je to što smo mu mi prikazali da obiđe svijet i da nam niko ništa ne vjeruje što država radi. Toliko sam imao.

* Nastavak feljtona u ponedeljak 23. maja

star
Oceni
4.44
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi