Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Studija: Kabinet doktora Koštunice (6)

Družina šarlatana i secikesa

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Epa

Ta pitoreskna grupa političkih smutljivaca i nikogovića, na čelu sa Koštunicom, crpla je velikim delom svoj uticaj iz činjenice da se upravo u Kabinetu nalazio javni centar zavere. Tu su se, u javnoj sferi, što niko i nije krio, ukrštale sve sile starog režima, vojne i ekonomske, bezbednosne, političke i ideološke, to je bio šalter na koji je trebalo pokucati u bilo koje doba dana ili noći sa lozinkom “Đinđić je izdajnik“ pa da vam se vrata istog časa širom otvore. Izjave i proglasi Kabineta, njihova saopštenja za štampu, sve je to govorilo: “Mi smo ti, nama se obratite ukoliko je vaš neprijatelj isti kao i naš” i, razume se, ta poruka nije prošla nezapaženo, nije mogla da prođe nezapaženo

Konspiratori retko dovršavaju svoju konspiraciju”1
Pošto članovi Kabineta od početka deluju kao zaverenička grupa, shvatajući politiku kao svojevrstan vid zavere, oni ne mogu a da svoje protivnike ne vide kao kontrakonspiratore, koji im isto tako rade o glavi, a još manje da poveruju u mogućnost da te kontrakonspiracije možda i nema. Odatle, po svoj prilici, i onaj izražen moment psihološke projekcije koji odmah pada u oči kad uzmemo da iščitamo sva ona silna saopštenja i proglase DSS-a iz tog vremena. Tu se provlače najteže kvalifikacije, od uvreda i optužbi za organizovani kriminal preko veza sa finansijskim mogulima i raznim mafijaškim grupama, pa sve do otvorenih sumnji za tkanje zavereničke mreže oko Koštunice, navodno s ciljem da se on svrgne ili, eventualno, čak ubije. Uopšte nije isključeno da su ljudi iz Kabineta (ili barem pojedini članovi), iskreno verovali u sinhronisanost poteza druge strane, u to da je njihov protivnik, kao u ogledalu ili nekoj vrsti pantomime, radio isto što i oni i da je bilo samo pitanje trenutka ko će tu koga pre uspeti da zaskoči. Svest da se pripada unutrašnjem krugu posvećenih, kao i rastuća emocionalna zasićenost zavereničke grupe kojoj moć daju institucije iza njih (sami po sebi, ti su pojedinci beznačajni, u najboljem slučaju instrumentalizovani), uz zajednički cilj i opredeljenost da se ide do kraja, predstavljalo je sasvim dovoljan razlog da se u političkom obračunu u “pijanoj balkanskoj krčmi“ ne biraju sredstva, naročito kad su svetla pogašena.

Proizvođač medijskog mraka: Aleksandar Tijanić, mračni
Photo: Stock

Naravno, za medijski mrak u društvenom prostoru bio je zadužen, pre svih, član Kabineta Tijanić, postavljen na mesto direktora RTS-a, ali i raznorazni interesni centri, finansijeri stranaka i vlasnici medija u liku novih bogataša iliti tajkuna, za čiji su račun, po narudžbi, novinarska piskarala pisala sve što se od njih zatraži, pošto je svima njima Đinđić bio zajednički neprijatelj i glavna meta napada. Poznata je ona već poslovična nestalnost i fluidnost biračkog tela u Srbiji, gde nema praktično nijednog političkog programa kojeg bi se glasači, iz uverenja, držali na duži rok. Kao deca koja još nisu sasvim naučila da samostalno (demokratski) hodaju, brzo bi posustali i seli, ili iznenada krenuli da idu u nekom sasvim drugom pravcu – dovoljno je bilo da im pažnju skrene nešto što bi im se u tom trenutku učinilo zanimljivim pa da zaborave sve u šta su se pre toga zaklinjali.2 U toj fluidnosti biračkog tela ogleda se – isto kao što iz nje proističe - sva primitivnost, neprincipijelnost i cinizam političkog života Srbije.

Kabinet i oni koji su im davali moć (iz pozadine) upravo na to su i računali.

Peti oktobar kroz prizmu ekonomije3U domaćoj publicistici često se provlači ideja da su Milošević i njegovi bili poslednji branioci komunizma u Evropi i da, kao takvi, nisu shvatili duh vremena. Ekonomski potezi nomenklature, međutim, ne daju za pravo toj tezi. Hladnokrvnost s kojom su rukovodeći kadrovi Saveza komunista, a kasnije Socijalističke partije Srbije, opljačkali državni novac pokazuje njihovu vrlo ranu svest o tome da je komunizam doživeo globalni slom i da sledi tranzicija, prelaz iz komunizma u kapitalizam. Upravo to vladanje situacijom, ta sigurnost s kojom je pljačka izvršena, bilo je jasan znak potpune obaveštenosti i svesti kadrova o uslovima u kojima su delovali. Odsustvo skrupula dalo je, pak, čitavoj toj operaciji specifično nacionalnu aromu.

Krajem devedesetih, gornji ešaloni miloševićevske klike vršili su završne pripreme za takozvanu legalizaciju prethodno opljačkanih milijardi državnih i društvenih para: dovučena su sredstva na račune novootvorenih firmi u offshore centrima i Rusiji, i instalirani kadrovi u bankama, na Beogradskoj berzi i u kontrolnim telima, uključujući sudstvo. Sve je bilo spremno za start druge faze tranzicije: kupovinu društvenih i državnih preduzeća prethodno opljačkanim kapitalom.

Odmah nakon Petog oktobra startuju krupne privatizacije, u skladu sa zakonom Miloševićevog resornog ministra Milana Beka (intervencija NATO povodom Kosova, gubitak rata i haos koji je usledio, zaustavili su izvođenje tog osnovnog plana, pa je tek sa uklanjanjem Miloševića, koji je zasmetao svima, bilo mogućno preći na sledeću fazu). Zaposlenima i privilegovanima4dele se besplatne akcije, direktori se istovremeno pripremaju za otkup, sklapaju se kreditni i drugi poverljivi aranžmani, dok ispod površine sve vri.

Pobio, opljačkao, devastirao i otišao: Slobodan Milošević
Photo: b92.net

Nemajući praktično nikakvu konkurenciju, ni stranu ni domaću, ovdašnji tajkuni i direktori su pokupovali firme budzašto, sasvim legalno, i to kreditima koje su im odobravale novootvorene banke, gde su se slivale milijarde evra devizne štednje koju je stanovništvo dotle čuvalo pod madracima. Krug je bio zatvoren, funkcionišući kao perfektan perpetuum mobile: upravo će ta štednja stanovništva poslužiti kao baza za kredite kojima će vrhuška (tajkuni) pokupovati društvena preduzeća.

U taj krug, političari su puštani dozirano, onoliko koliko je bilo nužno da ispune svoju osnovnu ulogu. To je bila uloga čuvara: njihovo je bilo da obezbede da druga faza tranzicija protekne neometano, dakle da sloj ekonomski najbogatijih na miru pokupuje društvena i državna preduzeća, ne dolazeći u opasnost da joj išta bude zaplenjeno, kao i da bude sačuvan osnovni mehanizam njenog bogaćenja, monopolska struktura privrede5. Tek što su proizvedeni u zakonodavce, predsednike, ministre i šefove vladinih agencija, a ti dojučerašnji opozicionari već su bili angažovani kao službenici, što je, ruku na srce, u najvećem broju slučajeva i bio njihov krajnji domet.

Tajkuni prilaze Kabinetu
Kao ulaznica u klub bogatih, za interesne veze s Kabinetom od prvog trenutka imalo je dovoljno zainteresovanih koji su, svako na svoj način, i za svoj račun, nastojali da isposluju za sebe privilegovan položaj u okviru poslova kojim se bave. Prepoznavši u tom telu svog glavnog zaštitnika, tajkuni počinju da prilaze Kabinetu odmah nakon prevrata.

Jedan od čestih gostiju Palate federacije, gde je bilo smešteno sedište Kabineta, bio je i Bogoljub Karić, vlasnik BK televizije, finansijski oligarh koji se obogatio za vreme miloševićevskog režima (neko vreme bio i ministar bez portfelja u vladi Mirka Marjanovića). Zahvaljujući Karićevom uticaju, između ostalog, nekadašnji ministar za informisanje, kadar JUL-a i njegov službenik Aleksandar Tijanić postavljen je na mesto savetnika za medije predsednika SRJ (naravno, upravo će BK televizija prednjačiti u diskreditaciji republičke vlade i njenog premijera). Čim je Bogoljub Karić pokazao političke ambicije a uticaj njegove stranke (Pokret snaga Srbije) narastao dovoljno da je počeo već da predstavlja opasnost po tekuću izvršnu vlast, protiv njega je podignuta optužnica, njegova firma “Mobtel” zaplenjena a BK televizija ugašena.6

Za logistiku tajkunskih operacija uglavnom su korišćeni kadrovi Službe, koja u ekonomskoj sferi ništa nije prepuštala slučaju. Rečima jednog funkcionera Đinđićeve administracije: “Zove me jednog dana Jovica Stanišić, kaže mi da je u novinama upravo objavljen oglas za nekog upravnika Pošte, za tamo nekog direktora u nekom okrugu, dakle ništa naročito, i kaže kako ima dva kandidata, pa hoće da zna da li mi imamo nešto protiv da to bude osoba A, a ne osoba B, koja ionako... Eto o kakvim su detaljima oni vodili računa.”

Sem kadrovske politike, Služba, koja je u međuvremenu ostvarila simbiozu s Kabinetom, pobrinuće se i za čvrstu kontrolu nad sudstvom, kako nad Trgovinskim tako i nad Ustavnim sudom, ali i za korumptivnu kontrolu vladinih funkcionera. Pipci Službe i tajkuna pružali su se od Agencije za privatitizaciju, preko Akcijskog fonda (vladinog tela za upravljanje državnom svojinom u privatizovanim preduzećima), pa do privrednih ministarstava i Skupštine.

Tajkuni će, na primer, otvoreno preuzeti “ekspertsku stranku” G17 Plus, uz čiju će presudnu pomoć, na osnovu novca Narodne banke Srbije, faktički besplatno preuzeti državnu Nacionalnu štedionicu, finansijsku organizaciju koja je kontrolisala milijarde evra stare devizne štednje.

Volim tajkune kao šolje svoje: Mlađan Dinkić, in love
Photo: FoNet/Aleksandar Stanojević

Otvoreni sukob između premijera Đinđića i ondašnjeg guvernera Dinkića provlačiće se kroz celu 2002. godinu (ponajviše zbog Poštanske štedionice), da bi doživeo kulminaciju u martu sledeće godine, kada Dinkić napušta guvernersko mesto, osniva stranku G17 Plus iz koje počinje da plasira afere koje će ozbiljno uzdrmati Đinđićev kabinet. Podršku pri tom poslu imaće upravo od DSS i njihovog tzv. Ekspertnog tima (među čijim članovima su i ljudi iz Koštuničinog Kabineta)7kao i od tajkuna Vojina Lazarevića, jednog od najvećih trgovaca električnom energijom, koji prilazi Kabinetu već početkom 2001. godine, upravo da bi izborio za sebe centralni položaj u sektoru energetike. Stranka G17 postaje nezaobilazan faktor pri formiranju svih srpskih vlada (dva puta je "ugurana" u vladu, na zauzimanje Vojina Lazarevića i Aleksandra Nikitovića iz Ekspertnog tima), a Đinđić, kao ondašnja smetnja mnogima, pa i delovanju Ekspertske jedinice, postaje žrtva atentatora.

Sem Lazarevića,8koji je bio jedan od glavnih finansijera DSS i njene Ekspertske jedinice, izdvajajući paralelno s tim ogromne svote za medijsku kampanju protiv premijera Đinđića, kao drugi najveći sufinansijer medijske harange pojavljuje se Tvornica duhana “Rovinj”, kojoj, budući da od sredine devedesetih slovi kao gospodar crnog tržišta cigaretama u Srbiji, izbijanje duvanske afere i raskrinkavanje uhodanog lanca šverca duvana na Balkanu nikako nije išlo u korist.

Pitanje koje se sudu, ukoliko želi da utvrdi punu istinu o političkoj pozadini, nameće kao neophodno za rasvetljavanje: Ko se sve od najviših članova DSS i finansijera pomenute stranke nalazio sa Legijom u poslednjih nekoliko meseci pred atentat?

Kabinet i podzemlje
Ako domen politike uzmemo kao gornji, vidljivi svet gde se život organizuje prema jasno određenim principima trojne podele vlasti, onda bi Had, kao donji, podzemni svet bio svet organizovanog kriminala i mafije, mračno carstvo neformalne, nelegitimne moći, gde vladaju bogovi (bosovi) podzemlja i neki sasvim drugi zakoni. Između gornjeg i donjeg sveta, kao Kerber, stoji Služba. Ono što je specifično za ovdašnje srbijanske uslove jeste korelacija javnogdruštvenog života i podzemlja, politike i mafije. Štaviše, ta je sprega toliko snažna da političke strukture doslovno biraju svoju mafiju (preko Službe); svaka politička garnitura, čim dođe na vlast, postaje i patron određenih slojeva kriminalaca od kojih očekuje izvesne protivusluge, najčešće “u interesu države” i iz “patriotskih razloga”. Odmah nakon što je Sablja počistila kriminal u Srbiji, pojavljuje se prazan prostor koji Kabinet koristi (po sličnom modelu kako je to radio i Milošević) kako bi, posredstvom Službe, u taj vakuum ubacili svog čoveka koji bi preuzeo poslove razbijenog Zemunskog klana.

Kao nova i nepoznata imena u svetu kriminala, izabrani su braća Šarić (Darko i Duško) iz Pljevalja. Oni se prebacuju za Srbiju, dobijaju državljanstvo i sve beneficije izvršne vlasti, pruža im se mogućnost neograničenog investiranja i kupovine (u tome ih čak i stimulišu kako bi što više novca ulazilo u Srbiju). Zauzvrat, Koštunica i Kabinet od njih očekuju da finansijski potpomognu kampanju protiv referenduma za otcepljenje Crne Gore, što Šarići i čine. U periodu od nepunih pet godina (2004-2008) postaju ne samo gospodari podzemlja nego i vlasnici najveće količine gotovog novca u Srbiji.9

Naslednik Zemunskog klana: Darko Šarić
Photo: Stock

Kao posredan dokaz da je država umešana u poslove sa braćom Šarić dovoljno je pogledati sve ono što danas prati oduzimanje njihove imovine i nekretnina: hapse se Šarićevi advokati i službenici, ali ni jedan jedini funkcioner neke državne firme, iako je jasno da bez njihovog posredovanja nijedna od tih transakcija ne bi mogla biti obavljena. Kako je Šarićima, kao mafijaškom, podzemnom i ilegalnom kadru Kabineta i Koštunice očito istekao rok, Tadić ih se bez mnogo žaljenja ratosiljao, i to iz najmanje dva razloga: da bi nastavio hegemonističke aspiracije svog prethodnika, to jest da bi nastavio da vodi rat protiv otcepljene Crne Gore (Šarići su navodno “crnogorska mafija”, iako su državljani Srbije i sve što su postigli uradili su upravo ovde), kao i da bi Služba pripremila teren za novog mafijaškog dona pod državnom kontrolom. Taj novi bos trebalo je da bude Luka Bojović, a konglomeratu paradržavne mafije (Službe i podzemlja) Šarići su samo predstavljali smetnju, kako zbog novca tako i zbog nekoliko stotina ljudi koje su dovukli sa sobom kao plaćenike. Posredan dokaz da je Luka Bojović odista trebalo da bude novi don i “capo di capi” podzemlja (jer neposrednih nema) jeste hapšenje Joce Amsterdama i nekih drugih krupnih kriminalaca – Služba je time htela da mu raščisti teren. Na veliku žalost Bojovića, slučajno ranjavanje dvojice kriminalaca Zemunskog klana Simovića i Kalinića u Hrvatskoj, kao i njihovo svedočenje o ulozi Luke Bojovića, dato hrvatskim islednicima, neplanirano je sprečilo proces inauguracije Bojovića juniora na presto.

Zavera svih protiv sviju
U uslovima predmodernog, nedovoljno razvijenog društva kakvo Srbija jeste, kao glavna karakteristika pojavljuje se ne više toliko ono hobsovsko stanje okrutne borbe svih sa svima (“bellum omnium contra omnes”), koliko prisustvo nekog osećanja permanentne zavere, gde čitav društveni prostor kao da je prožet nekom neodređenom dimenzijom sumnje da je sve odista takvo kakvim želi da se prikaže. I zbilja, gledano sa strane, parlamentarni život nosi sve odlike teatarskog privida: ministri se ponašaju kao marionete, premijer isuviše često pokazuje sklonost da ni sam ne uzima svoje reči previše ozbiljno, a za predsednika odavno svi već vide da nije kadar da donese nijednu važniju odluku. I nesvesno, počinje da se traži nešto zakulisno iza svega toga, nešto tajno, skriveno od očiju javnosti, i već uveliko kreće govor o nekakvim ložama i tajnim društvima u kojima kao da je koncentrisana sva društvena moć.

Najpribližniji opis takvog stanja bio bi: sveopšta zavera svih protiv sviju. Država je u zaveri protiv društva, društvo u zaveri prema građanima, ovi pak, da ne bi stajali sami naspram institucija, udružuju se u klike, same institucije rade jedna drugoj iza leđa, ne zna se više ko je kome tu saveznik a ko neprijatelj. Sve stoji u nekom tajnom, konspirativnom odnosu: društveni moral je u zaveri prema etičkim normama, društvena svest je protivstavljena zakonu, javna reč na sve načine gleda da zaobiđe i falsifikuje istorijske istine, poriče se očigledno i govori o nemogućem kao blisko ostvarivom, akademici zbore, popovi poju, književnici u horu govore neistine, svuda vlada urotnički duh i princip i, naravno, ceo društveni život je jedna golema laž.

Kabinet i moć
U takvim prilikama, nije teško naslutiti šta je to što je Kabinetu davalo praktično neograničenu moć, daleko veću nego što bi njegovim članovima, i institucionalno i pojedinačno, pripadala. Ta pitoreskna družina šarlatana i secikesa, političkih smutljivaca i nikogovića, na čelu sa Koštunicom, crpla je velikim delom svoj uticaj iz činjenice da se upravo u Kabinetu nalazio javni centar zavere. Tu su se, u javnoj sferi, što niko i nije krio, ukrštale sve sile starog režima, vojne i ekonomske, bezbednosne, političke i ideološke, to je bio šalter na koji je trebalo pokucati u bilo koje doba dana ili noći sa lozinkom “Đinđić je izdajnik“ pa da vam se vrata istog časa širom otvore. Izjave i proglasi Kabineta, njihova saopštenja za štampu, sve je to govorilo: “Mi smo ti, nama se obratite ukoliko je vaš neprijatelj isti kao i naš” i, razume se, ta poruka nije prošla nezapaženo, nije mogla da prođe nezapaženo.

Ono što kultura i konspirativna delatnost imaju zajedničko jeste način na koji se šire: osmozom. I jedna i druga traže najsitnije, najneupadljivije kanale da bi se prenele dalje, otišle korak napred u onome što im je glavni cilj, da bi objavile svetu neku svoju istinu – s tom osnovnom razlikom što kultura deluje u gornjem, javnom svetu, a konspiracija u donjem, podzemnom i ilegalnom.

Muza i šef: Ljiljana Nedeljković, šefica Kabineta u društvu najboljih prijatelja
Photo: Stock

Iza Kabineta krio se, bez sumnje, uticaj nekih mnogo moćnijih sila, a sama zavera je bila daleko šira od onoga što svi znamo da se na kraju desilo. U interesnoj sferi Rusije, sa onom tradicionalno slepom, mazohističkom ljubavlju prema “majčici Rusiji i pravoslavnoj slovenskoj braći“, ne treba sumnjati da su, na poziv KOS-a i njihovih kadrova “doškolovanih“ u toj zemlji vukova, samovara i logora (jedan od njih bio je i general Aco Tomić), ruski obaveštajci boravili ovde na terenu i radili na organizaciji i pripremi ubistva. Kabinet je bio zadužen za političku podršku, a svi oni zajedno, udruženi u zločinački, konspirativni blok antidemokratskih snaga, tražili su samo najpodesniji motiv i način kako da taj svoj naum sprovedu u delo. Naposletku je kao motiv izabran kriminal (otud i sve te besomučne medijske kampanje protiv Đinđića), a kao najpouzdaniji način odlučeno je da atentatori budu iz redova kriminalaca-rodoljuba. Valja pretpostaviti da je, pored Zvezdana Jovanovića, Legije i JSO, u rezervi stajalo barem još desetak raznih drugih plaćenih ubica, koji su samo čekali na znak da stupe u akciju, isto kao što se podrazumeva da podrška Kabineta, kao konspirativnog tela, u toj završnoj fazi više nije bila javna i eksplicitna: izabravši profesionalne ubice za egzekutore, mogli su sve da prepuste njima i da nadziru kako se stvar odvija.

Zato su, svih ovih godina dok su bili na vlasti nakon Đinđićevog ubistva, pokazivali spremnost da prepuste drugima sva ministarstva osim policije i pravosuđa; zato su se godinama pozivali na onaj svoj famozni “legalizam” u okviru institucija koje su sami prethodno temeljno uzurpirali i uništili; ako ne po motivima, “po delima njihovim poznaćete ih“.

Daleki, zakasneli eho Đinđićevog ubistva stigao je sa državnog TV kanala „Rosija“ punih pet godina po atentatu, s proleća 2008. Novinar ruskog državnog kanala Konstantin Semin nazvao je ubijenog srpskog premijera „zapadnom marionetom koja je zasluženo dobila metak“. Ispaljeni hitac Zvezdana Jovanovića, sem vrste i kalibra, dobio je tako i zemlju porekla i oznaku proizvođača.

1 Karl Poper.

2 Da parafraziramo Hanu Arent, uz nedostatak demokratske tradicije, reč je, takođe, i o totalitarnom mentalitetu koji karakteriše “izvanredna prilagodljivost i odsustvo kontinuiteta“; Izvori totalitarizma, str. 314.

3 Ekonomski delovi ovog teksta napisani su uz više nego obilnu pomoć Miroslava Bojčića.

4 Pripadnici Generalštaba, na primer, organizovano, autbusom, odlaze u Apatin da upišu besplatne akcije lokalne pivare, najveće u Srbiji, što će im kasnije, kad prodaju te akcije, doneti po stotinak hiljada maraka čistog ćara.

5 Osnovni recept za bogaćenje u Srbiji nije se promenio u poslednjih 50 godina: uz pomoć države uspostaviti neki monopol, iz koga ćete zatim crpsti unosnu rentu. Ta viskomonopolizovana, primitivna struktura privrede, istovremeno je i uzrok dugoročnog strukturnog zaostajanja zemlje.

6 U jeku političkog progona, Bogoljub Karić će optužiti Koštunicu i njegove savetnike da su odgovorni za Đinđićevo ubistvo, ponudivši se čak javno da bude svedok protiv Koštunice, Tijanića i ostalih članova Kabineta; po njegovim rečima, koristili su BK televiziju ne bi li predstavili premijera kao kriminalca, kako bi ga se kasnije lakše rešili; naravno, nijedna nadležna institucija nikad od Karića nije uzela izjavu tim povodom.

7 Ekspertsku jedinicu su činili Aleksandar Nikitović, Rade Bulatović, Gradimir Nalić, Aleksandar Tijanić, Miroljub i Olivera Labus, Tanja Dinkić, Vladan i Boris Begović.

8 Jedan drugi finansijer Koštuničine stranke Zoran Drakulić, pokazavši kao i Karić samostalne političke ambicije, biće eliminisan iz politike, a malo kasnije će izgubiti i svoju ekonomsku moć. Pravilo igre glasi: ne dopustiti nikad sebi direktno mešanje u politiku, što su vrlo dobro znali glavni upravnici miloševićevskog kapitala Mišković i Beko, kao i ostali članovi tada osnovanog Kluba ciničnog naziva “Privrednik”.

9 Zahvaljujući tome, ulaze u poslovne odnose sa Miroslavom Miškovićem, koji od od njih uzima gotov novac a vraća im pozajmicu po bankama u u inostranstvu (što predstavlja klasično pranje novca).

(Kraj feljtona)

star
Oceni
3.77
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak