Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (12)

Studija: Kabinet doktora Koštunice (1)

Formiranje zavereničke grupe

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: BETA/Marko Rupena

Za razliku od Đinđićevog kabineta i njegovih saradnika, čiji je rad držan pod kritičkom lupom javnosti i seciran po medijima iz dana u dan, kako od novinara tako i od raznoraznih stručnjaka i analitičara, okupljanje Koštuničinog Kabineta od početka je obavijeno velom tajne i stoji u znaku netransparentnosti – nikad se nije znao pravi sastav, broj članova, ko ih je doveo ili odakle su i s kojim ciljem došli. Taj veo misterije, dakako, nije bio nikakva slučajnost; postojala je svojevrsna zabrana pisanja o tome, prećutna medijska omerta

Uvodna napomena
Ako usmerimo pogled na događaje iz prošlosti
– pa bili oni i iz skorašnje istorije, čiji smo neposredni svedoci i učesnici i mi sami – već po prirodi stvari skloni smo determinizmu, jer nam se ti događaji ukazuju u nekom fatalističkom svetlu, kao da se podrazumeva da je moralo biti tako kako je već bilo. Idući od krajnje posledice ka uzroku mi utvrđujemo izvestan uzročno-posledični sled u kojem principi kauzaliteta svakako važe, mada dobro znamo da su od početka u igri bili i principi slučajnosti, kadri da dešavanjima daju neki sasvim nov, nepredvidljiv tok. U juridičkom i krivičnopravnom smislu, drugo ime te determinističke uslovljenosti bilo bi ispitivanje okolnosti zločina i punog činjeničnog stanja". Ukoliko znamo posledicu, tj. krivično delo, idemo unazad i odbacujemo one uzroke i bez kojih bi takav ishod ipak nastupio; drugim rečima, za nas ostaju da važe samo oni uzroci bez kojih do posledice ne bi ni došlo, i samo se oni uzimaju u obzir.

Namera nam je da, u okvirima ovog teksta, a na osnovu dostupnih podataka, primenimo upravo taj princip u nastojanju da rasvetlimo, pre svega, mesto i ulogu kabineta Vojislava Koštunice u atentatu na premijera Đinđića: demonstriraćemo kako se jedna zaverenička grupa (sastavljena mahom od kabinetskih intelektualaca-nacionalista) pretvara u zločince, koji na kraju atentatom uklanjaju svog glavnog političkog suparnika i dolaze na vlast, da bi, obavivši zadatak zbog kojeg su formirani, ubrzo bili sklonjeni u stranu, dok se prašina ne slegne, na marginu sa koje su i došli.

Susret sa prethodnikom
Već prvog dana posle petooktobarskog prevrata, kao novoimenovani predsednik SRJ, Vojislav Koštunica odlazi da se nađe sa sada već bivšim predsednikom Miloševićem ne bi li ga (kako glasi zvanična verzija) naveo da mirno prizna rezultate upravo završenih izbora. Njihovom razgovoru prisustvuju specijalni ruski izaslanik Ivanov i general Nebojša Pavković (ovaj poslednji je, pored generala Aca Tomića, ujedno i glavni organizator susreta, dok je inicijativa za sam susret, navodno, potekla iz Koštuničinog kabineta). Po svedočenju generala Pavkovića
(koji je tajno bio dao da se razgovor snimi), između dva sagovornika razvila se odmah žučna prepirka; Milošević se prvo netremice zagledao u Koštunicu, bez reči, dugo, toliko da je ovom počinjalo već da biva neprijatno, a onda je krenuo sa optužbama. Sasuo mu je u lice kako mu je oduvek pomagao i davao medijsku promociju i kako se znalo da na državnoj televiziji Koštuničina saopštenja uvek imaju dozvolu da idu - i ne samo to, nego da mu je lično on formirao stranku, uz to tolerisao poslovanje nekih ljudi koji su finansirali DSS i kako, u krajnjoj liniji, Koštunica svoju popularnost i uspeh svoje stranke duguje zapravo njemu. U jednom trenutku, Koštunica je morao nevoljno to da prizna, na šta je Ivanov uskočio u razgovor sa rečima: “Vidite, dragi moj, vi ste ipak Miloševićev dužnik“.

Ja mu napravim stranku, a on tako: Slobodan Milošević, razočaran
Photo: Stock
Formiranje Kabineta
Kao Miloševićev naslednik, pobednik na izborima iz oktobra 2000, Koštunica ubrzo kreće da formira svoj Kabinet. Za razliku od Đinđićevog kabineta i njegovih saradnika, čiji je rad držan pod kritičkom lupom javnosti i seciran po medijima iz dana u dan, kako od novinara tako i od raznoraznih stručnjaka i analitičara, okupljanje Koštuničinog Kabineta od početka je obavijeno velom tajne i stoji u znaku netransparentnosti – nikad se nije znao pravi sastav, broj članova, ko ih je doveo ili odakle su i s kojim ciljem došli. Taj veo misterije, dakako, nije bio nikakva slučajnost; postojala je svojevrsna zabrana pisanja o tome, prećutna medijska omerta.

Pošto je sam Kabinet oduvek bio mesto gde su se susretale dve grane vlasti, civilna i vojna, naravno da je Vojska bila izuzetno zainteresovana za rad tog tela i sastav ljudi u njemu. Kao izvor ratnih i kriminalnih delatnosti u ratovima devedesetih (a istovremeno i kičma samog režima) i nosilac najveće oružane sile, Vojska je u društvu imala presudan uticaj (i privilegije) kojih nipošto nije želela da se odrekne; svojevremeno, 5. oktobra, procenivši da se Koštuničin prethodnik Milošević oteo kontroli, vojni vrh mu je jednostavno okrenuo leđa i pustio ga niz vodu.

Zvanično, Koštuničin Kabinet su činili sledeći članovi:

Ljiljana Nedeljković – šef kabineta

Aleksandar Nikitović - zamenik šefa kabineta

Aleksandar Tijanić – savetnik za medije

Gradimir Nalić – ljudska prava

Rade Bulatović – nacionalna bezbednost

Danijel Cvjetićanin – ekonomska pitanja

Slobodan Samardžić – unutrašnja politika

Petar Lađević - savetnik za izbeglice

Predrag Simić – spoljna politka

No, pored njih, tu je bilo još dosta drugih aktivnih pojedinaca, bilo u svojstvu neformalnih članova, bilo kao funkcionera nekih drugih institucija, ali koji su suštinski ipak spadali u Kabinet (general Aco Tomić, ekonomista Boris Begović, sociolog Laslo Sekelj).

Osobe na koje se Koštunica ponajviše oslanjao pri formiranju Kabineta bile su njegova supruga Zorica Radović, saradnica Instituta za evropske studije i Ljiljana Nedeljković, dežurna urednica Bete. Ova poslednja, inače dugogodišnja prijateljica prvog čoveka DB-a Radomira Markovića održavala je, takođe, veze i sa ljudima iz vojne službe bezbednosti.

Mržnja prema Đinđiću kao zajednički imenitelj: Aleksandar Tijanić, savetnik
Photo: FoNet
Zajedno sa Zoricom Radović, Ljiljana Nedeljković u Kabinet dovodi Nikitovića, Bulatovića (ovaj pak Nalića), Aca Tomića i Aleksandra Tijanića, i to je prvo, osnovno jezgro budućeg Kabineta. Reference Tijanićeve za ulazak u Kabinet bile su, pre svega, mržnja i spremnost na vređanje Zorana Đinđića, po kojoj je u javnosti bio poznat i pre 5. oktobra, ali i posle prevrata, u tekstovima u banjalučkim “Nezavisnim novinama”; ti tekstovi su i privukli pažnju Ljiljane Nedeljković i Zorice Radović, nagnavši ih da ga pozovu. On je, naravno, nastavio da se “dokazuje”, a jedna od najnotornijih njegovih izjava koja je praktično najavila ubistvo Đinđića glasi: “Ako Zoran Đinđić preživi, Srbija neće”.

Ono što je ujedinjavalo ove ljude bila je neka otrovna mržnja prema Đinđiću, u kojoj je bilo svega i svačega, od ličnih, ideoloških, socijalnih i partijskih razloga pa sve do gole osvetoljubivosti (Nalića je Đinđić odbio kao kandidata za mesto prvog čoveka MUP-a; za Tijanića se opet nije saglasio da sedne u fotelju direktora Politike). Kabinetu su bili dobrodošli svi oni koji su bili spremni da, po svaku cenu, ruše Zorana Đinđića; to je bio njihov zajednički imenitelj. U svom prvom predsedničkom intervjuu Njujork Tajmsu (oktobar 2000), dakle neposredno iza prevrata, na pitanje novinara kako će se snaći sa ostacima Miloševićevog režima i samim Miloševićem, Koštunica ovako odgovara: “Meni manji problem predstavljaju Milošević i njegovi, mnogo veći problem su moji saradnici iz koalicije“; već tada se, dakle, moglo videti koji je njegov pravi cilj - rušenje Đinđića i ostalih lidera iz DOS-a koji stoje uz njega.

Zorica Radović dovodi svoje kolege iz Instituta za evropske studije, gde je radila, kao i iz NVO Centar za liberalno-demokratske studije, u čijem je osnivanju učestvovala. Na taj način, preko nje su došli: Slobodan Samardžić, Boris Begović, Aleksandar Simić (savetnik za ustavna pitanja), Zoran Vacić (direktor Centra za liberalno-demokratske studije, član DS i jedan od najvećih protivnika Zorana Đinđića još od 1997), zatim Laslo Sekelj kao i saradnici pomenutog Instituta Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović. Ove dve organizacije, Institut i NVO, daće kasnije, posle decembarskih izbora, preko 70% kadrova za saveznu i republičku administraciju.

Na izbor Radeta Bulatovića uticao je Radomir Marković, načelnik resora DB Srbije, koji je ovoga predložio Ljiljani Nedeljković, a Bulatović, pak, dovodi Gradimira Nalića, svog kuma i kolegu sa studija; imprimatur za izbor Nalića opet daje Marković, jer je Nalić svojevremeno bio poslat u Moskvu, gde je, tokom devedesetih, radio kod braće Karić.

Afere u kojima su se povlačila imena ljudi iz Kabineta po pravilu bi se brzo zataškale, a i dan-danas na internetu teško da ćete naći ne samo podatke o njima nego i fotografije pojedinih članova. Tako će vam, na primer, Google dati samo jednu, minijaturnu fotografiju Ljiljane Nedeljković, sekretarice i neformalne šefice Kabineta (do hapšenja i izručenja u Hag, u javnosti je postojala isto tako samo jedna fotografija Franka Simatovića Frenkija); uostalom, poznato je da Služba gleda da uvek dobro sakrije svoje tragove. I još jedna činjenica, koju navodimo kao kuriozum: još kao članovi Kabineta, na zvaničnom sajtu Predesedništva SRJ nije se mogla naći ni jedna jedina informacija o njima.

Uz Aca Tomića ovo je, u grubim crtama, jezgro zavereničke organizacije koja će, uz pomoć KOS-a, DB-a, Rusa, plaćenih medija i grupe nezadovoljnih tajkuna kojima je Đinđić javno uskratio podršku i najavio obračun s njima (Vojin Lazarević,  Slobodan Radulović, braća Karić, Mišković, Beko), dovesti na kraju do ubistva Đinđića.

Ko su bili ljudi u kabinetu
Satelitsku stranku DSS Koštunica formira 1992. godine kada napušta okrilje matičnog DS-a, da bi, uz obilatu pomoć Državne bezbednosti, koja mu obezbeđuje infrastrukturu i deo članstva, krenuo u “samostalnu političku borbu”. Od patuljaste stranke čije je najuže jezgro činilo svega desetak ljudi (sem Koštunice, tu su još profesori Vladeta Janković i Zoran Šami, filmski scenarist Milan Šećerović, radio-voditelj Marko Janković, Dra
gan Jočić i još neki), uz nekoliko stotina pristalica, DSS nakon 5. oktobra u rekordnom roku narasta na stranku od nekoliko stotina hiljada članova. Naravno, novi članovi su mahom iz SPS i JUL-a koji nalaze kod Koštunice luku spasa, dobivši od njega javno obećanje da neće biti nikakvog “revanšizma“. (Pitanje koje nikad nije bilo postavljeno jeste pitanje finansiranja te iznenada tako narasle stranke, njene ogromne infrastrukture, brojnih skupštinskih odbora, zakupa prostorija itd; po svedočenju nedavno uhapšenog Miloša Simovića, kampanje DSS je, između ostalih, u to vreme finansirao Dušan Spasojević iz Zemunskog klana i to novcem od prodaje droge.)

Preporučen od Radomira Markovića: Rade Bulatović
Photo: Stock
Politički život Srbije nakon rušenja Miloševića i dolaska DOS-a na vlast karakteriše stvaranje dva uzajamno suprotstavljena bloka, jednog retrogradnog, antievropskog i patrijarhalno parohijskog, koji se zalaže za politiku “kontinuiteta” i “legalizma” u odnosu na prethodni režim – reč je o „patriotskom“ bloku oličenom u Koštunici – i drugi, “reformski”, koji je predvodio Zoran Đinđić. Borba između ova dva bloka je nepomirljiva, na krv i nož, i u početku se ta borba za prevlast u institucijama odvija na legalnom terenu, da bi uskoro, kako ćemo videti, DSS i Koštuničin Kabinet pribegli i nekim ekstralegalnim sredstvima.

Za ovu grupu marginalnih “salonskih intelektualaca”, kako su sami sebe nazivali, karakteristično je bilo da deluje po principu tajnih društava, zaverenički, vršeći paranoičnu projekciju svojih strahova i težnji na glavnog suparnika, optužujući ga za zavereništvo, neprincipijelnost i čak, što je psihološki naročito zanimljivo, za pripremu atentata na Koštunicu. U toj paranoičnoj projekciji konstantno se provlače optužbe o Đinđićevim “prljavim rukama”, njegovoj povezanosti sa mafijom, sa surčinskim klanom, korumpiranim biznismenima, stranim agenturama, dok u isto vreme Kabinet je taj koji održava te i takve veze i snuje protivniku o glavi. Kao u nekom zlokobnom, fantazmagoričnom igrokazu gde je sve postavljeno naglavce, i ovde, iz današnje perspektive, uzmemo li da prelistamo sve te nebrojene izjave Koštunice i njegovog Kabineta, ne možemo se oteti utisku kako je reč o najavljenom ubistvu, samo što su uloge izmenjene: ovde je asasin taj koji optužuje žrtvu za ono što će joj jednog dana sam uraditi.

*Nastavak u ponedeljak 14. marta

star
Oceni
4.12
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi