Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Ko je spasavao Jevreje u Srbiji

Deca sa dve majke (13)

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Julijana i Laslo Sagmajster i deca Amir, Eugen i Šandor
Julijana i Laslo Sagmajster i deca Amir, Eugen i Šandor
Photo: Pravednici među narodima- Srbija

Povodom Dana sećanja na žrtve holokausta objavljujemo feljton o ljudima koji su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata spasavali Jevreje od logora smrti. Jevrejska opština Zemun objavila je nedavno knjigu i DVD pod naslovom "Pravednici među narodima - Srbija", čiji su autori Milan Fogel, dr Milan Ristović i dr Milan Koljanin. Prenosimo delove knjige koji govore o malo poznatim herojima koji su pod nacističkom okupacijom učinili sve što su mogli da spasu ljudske živote od holokausta

AMIRA SU VOLELE DVE MAJKE: Porodice Sagmajster i Engler živele su u Subotici, u istoj kući, stan do stana. Laslo Sagmajster i Janoš Engler, obojica pravnici, radili su u advokatskoj kancelariji Sekelji Zoltana. Kada je 1941. godine kapitulirala Jugoslavija, Subotica je, podelom teritorija među nemačkim saveznicima, postala deo Mađarske, a na udaru su se prvi našli Jevreji. Odvođeni su u radne logore, bili su na prisilnom radu, a često se dešavalo da ih više nikad niko ne vidi. Janoš je imao sreće, povremeno je dolazio kući, te je Magda, Janoševa supruga, u februaru 1944. godine rodila sina Amira - Paula.

Deset dana ranije Laslova žena, Julijana, takođe je rodila sina, kome su dali ime Šandor. Prvog sina, Eugena, Julijana je rodila 1941. godine. Fašistička Nemačka nije bila zadovoljna relativno blagim odnosom Mađara prema Jevrejima. Kada su Nemci videli da se bliži kraj rata, a još uvek nije rešeno “Jevrejsko pitanje” u Evropi, okupirali su Mađarsku, svoje dojučerašnje saveznike.

Tada je u Mađarskoj i na okupiranim teritorijama pod mađarskom kontrolom, počeo najteži progon Jevreja, koji do tada nisu osetili sve strahote anti-jevrejske nacističke ideologije. Stotine hiljada Jevreja su u kratkom vremenu oterani u logore smrti, a samo mali broj preživeo je strahote koje su ih tamo čekale.

U maju mesecu 1944. otvoren je geto za Jevreje u Subotici. Janoš je bio na prinudnom radu, a Magda je morala sa bebom da se preseli u geto. U to vreme Laslo je već bio bez posla, jer je zatvorena advokatska kancelarija u kojoj je radio. I Sekelji je oteran na prinudni rad. No, Laslo se nije libio ni jednog posla i pomagao je Magdi da dete preživi u novonastaloj situaciji. Laslo je imao veze u policiji, gde je pre rata radio neko vreme kao pravnik, pa kad je Magda sa bebom oterana u geto, svakodnevno je u getu obilazio Magdu i Amira. Biciklom je prelazio 20 kilometara da bi za Amira doneo sveže mleko. Konačno je predložio Magdi da Julijana i on uzmu dete kod sebe. Jednog dana, on i Julijana, ušli su u geto sa dečijim kolicima. Po dogovoru sa Magdom, našli su dete pored zida zgrade u kojoj su bili smešteni. Magda nije smela da se pojavi da ih stražari ne bi videli zajedno, a Sagmajsterovi su odneli dete kući.

Polovinom juna meseca spremao se poslednji transport Jevreja za Bačalmaš, a odatle u Aušvic. Magda je našla poverljivog čoveka i zamolila da Laslo još jednom dođe u geto, interesovala se kako je njen sin Amir. Kada se to veče Laslo vratio sa posla, našao je uplakanu Julijanu. Amira je odnela policija.

Poverljivi čovek” je umesto kod Lasla otišao pravo u policiju i prijavio da Magda ima sina, koji nije s njom u logoru. Na Magdu je izvršen pritisak da uzme dete nazad u geto. Nije imala izbora, laži da to nije njeno dete nisu pomogle. Tada je počela trka sa vremenom. Laslo i Julijana prodali su sve knjige i slike što su imali, dobili su za njih 800 penga, što u ono vreme nije bila mala para, i Laslo je krenuo u novu akciju. Pribavio je lažna dokumenta da su Julijana i on usvojili Amira, kome su dali ime Palika, i sa tim dokumentom pojavio se u getu da traži usvojenog sina. Od molbi do teških reči i svađe, najviše su pomogle pare i Laslo je još jednom uspeo da izvuče Amira iz geta. Magda je sa drugim Jevrejima iz geta oterana u Aušvic.

Laslo Sagmajster
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Julijana je dva puta dnevno izlazili u šetnju gra-dom. Jednom sa Šandorom, a jednom sa Palikom. Komšije su posumnjale da nešto nije u redu, jer je Laslo odjednom počeo da donosi kući više mleka, nego što im je, po mišljenju komšija, trebalo. Sagmajsterovi su razmišljali šta da kažu komšijama; da je Julijana rodila blizance, za tu priču već je bilo kasno. Ipak, niko iz komšiluka nije otišao u policiju da prijavi novog stanara. Palika je rastao uz novu mamu. Zbližio se sa Šandorom kao da su stvarno blizanci.

Kada je u oktobru mesecu 1944. oslobođena Subotica, pojavio se Janoš, za koga dugo nisu znali gde je. Bio je srećan kad je video kako njegov sin lepo napreduje, a tužan jer nije znao sudbinu svoje žene Magde. Kao pravnik, pozvan je u Beograd gde je dobio posao u Sudu za ratne zločine. Ostavio je Amira - Paliku, kod njegovih privremenih roditelja.

Veliko iznenađenje je bilo kad se, skoro godinu dana kasnije, iz Aušvica vratila Magda. Magda je bila umorna, tragovi psihičke i fizičke torture iz logora nisu mogli da nestanu preko noći. Laslo i Julijana su verovali da su oni konačno usvojili dete, ali Magda nije htela ni da čuje za tako nešto. Da bi je bolje razumeli, Magda je pokušala da objasni šta je prošla u logoru, ali nije imala snage da priča o tome. Samo je opisala događaj kada je kapo, žena iz logora, nadređena logorašicama, naredila Magdi da nahrani vučjaka, psa čuvara. Magda je odbila.

Ne znam da li je moje dete gladno, da li je živo, a da hranim vašeg psa? Hranite ga sami”. Od tada je preživela tešku torturu, čudila se da je uopšte ostala živa. Ipak, dok se malo ne oporavi, pristala je da Amir još neko vreme ostane kod Sagmajsterovih. Amir nije poznavao svoju majku Magdu, a istovremeno nije mogao bez njegove mame Julijane. Kada je došlo je vreme da Amir pređe da živi kod svoje majke, Šandor se razboleo. Potražili su pomoć lekara i on je konstatovao da Šandor pati jer je rastavljen od brata.

Vi ste spasli moje dete, a ja ću vam pomoći da se Šandor opravi”, rekla je Magda i teška srca se ponovo rastala sa svojim sinom. 1949. godine Magda i Amir su se odselili za Izrael. Kada su većinom završena suđenja ratnim zločincima, Janoš je 1951. godine dobio dozvolu jugoslovenskih vlasti da se pridruži porodici u Izraelu.

(Julijana i Laslo Sagmajster proglašeni su 1988. godine za Pravednike među narodima.)

DA LI JE OVO TVOJA MAMA: Nemačka je 1938. godine izvršila invaziju na delove Čehoslovačke gde su u većini živeli Nemci. Zaštitili su svoju etničku grupaciju, ali zato su se Jevreji veoma brzo našli pod udarom antisemitskih zakona. Ing. Leon Avramović i njegova supruga Nora, rođena Vajs, sa sinom Borivojem, koga su iz milošte zvali Borko, a koji je te godine rođen u Čehoslovačkoj, odlučili su da se presele u Pirot, gde su živeli Leonovi roditelji.

U Pirotu je Borko rastao u pastoralnoj sredini; njegov deda je imao vinograde, iz grožđa je ceđeno kvalitetno vino, a hrane je bilo u izobilju. Bio je ljubimac Vere Čoaš, komšinice koja je bila u prisnim odnosima sa porodicom Avramović. Ali, kad je imao samo tri godine, Borkovo srećno detinjstvo je grubo prekinuto.

Aprila 1941. bugarski okupatori postavili su svoju upravu u gradu. Pirot je, po dogovoru sa nemačkim saveznicima, kao i veći deo istočne Srbije i Makedonije, predat Bugarskoj carevini. Kao lojalni saveznici, Bugari su odmah registrovali celokupno jevrejsko stanovništvo Pirota, i Jevreji su svaki dan morali da se prijavljuju novim vlastima.

Osvanuo je zimski dan, 11. mart 1943. godine. Teški bat vojničkih čizama probudio je tog jutra Veru Čoaš. “To nije dobar znak” razmišljala je Vera, u tom momentu je čula tiho kucanje na vratima stana. Otvorila je vrata i videla uzbuđenu Noru sa malim Borkom u naručju.

- Vera, - drhtavim glasom govorila je Nora, dok je spuštala na pod mali kofer sa Borkovim stvarima, - preklinjem te da odvedeš malog kod moje sestre u Kočane, - ne čekajući odgovor, predala je Borka i izletela iz sobe.

Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Vera nije odmah shvatila šta se događa. Svakodnevno su Jevreji, svi sposobni muškarci i žene, odvođeni na prinudni rad: istovarali su i utovarali vagone na železničkoj stanici, čistili i uređivali gradske ulice, radili su sve najteže i najprljavije poslove koji su im stavljani u zadatak, ali šta se tada dešava još uvek nije razumela.

Sa Borkom u naručju Vera je gledala kroz pritvorene žaluzine, shvatila je da ovog puta ne odvode Jevreje na prinudni rad. Borko je imao samo pet godina, nije razumeo zašto se Vera uzbudila dok su gledali kako odvode njegove roditelje i baku u sabirni centar za Jevreje, koji se nalazio u Sokolani, u gimnaziji škole. Za Borka je Vera bila kao član porodice i u njenom naručju se osećao sasvim bezbedno.

Kada je Vera shvatila svu ozbiljnost situacije požurila je da Borka što pre odvede u sigurnost, u Kočane kod njegove tetke Melite. Norina sestra, Melita Vajs, apotekar po struci, poslata je od okupacionih vlasti u Kočane da tamo vodi apoteku. Upravo je Vera pakovala stvari za put kad se ispred stana začula galama, neko je počeo jako da lupa na vrata stana. Pre nego što je Vera uspela da otvori vrata, u sobu je upao bugarski podoficir čvrsto držeći za ruku Borkovu mamu Noru.

- Da li je ovo tvoja mama? - pitao je grubo, postavivši Noru ispred Borka. Nora je, jednim oštrim pogledom, uplašenom sinu prenela nemuštu poruku. Kaži NE!

Borko je počeo da plače i privio se uz Veru. Plač je prerastao u histerični jecaj, koji je nadjačao grubost bugarskog podoficira, pa je odustao od dalje istrage. Izveo je Noru, koja nije mogla da zadrži suze. Tog dana je Borko poslednji put video svoju majku. Borko je dočekao kraj rata kod tetke Melite.

(Vera Čoaš, udata Aranđelović proglašena je 1991. godine za Pravednika među narodima.)

GORAK UKUS KOLAČA: U trgovačkoj radnji gospodina Teodora Danona bio je zaposlen kao trgovački pomoćnik mladi Janković iz Vizića. Učio je trgovački zanat od iskusnog Teodora, koga su svi u kraju zvali Toša. U Tošinoj radnji se prodavalo sve, od stakla do najfinijeg kristala. Radnja se nalazila u Beogradu, u ulici Prestolonaslednika Petra, danas Maksima Gorkog, blizu Kalenićeve pijace. Većina Jevreja u Beogradu živela je u posebnim delovima grada gde su se naselili još u doba turske vladavine. Uspešniji Jevreji živeli su u centru grada u srpskom okruženju. Tako je bilo i sa Tošinom porodicom. Supruga Beatrisa, rođena Rahmilović, rodila je Jehudu, Cadoka i Amadu. U srpskom okruženju deca su naučila srpske običaje i ni po čemu se nisu razlikovali od sredine u kojoj su živeli. Tako je bilo do aprila 1941. kada je kapitulirala Kraljevina Jugoslavija. Sa okupatorima su stigle i anti-jevrejske uredbe. Danonovi nisu krili da su Jevreji i otac je odmah dobio žutu traku. Bio je obeležen, a uskoro je dobio u radnji namesnika, koji je praktično preuzeo njegovu trgovinu, koja je do tada uspešno poslovala.

Petar Stefanović i Teodor Danon, muževi sestara Rahmilović
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Jevreji su od prvih dana kapitulacije terani na prinudni rad, rasčišćavali su ruševine posle nemačkog bombardovanja, izvlačili mrtve, radili su sve najteže i najprljavije poslove. Tada još nisu bili svesni da je, u skladu sa hitlerovskom ideologijom, to tek uvod u likvidaciju celog jednog naroda u Srbiji. Uskoro su počela hapšenja i streljanja. Jevreji i komunisti bili su krivi za sve. Ni Toša nije izbegao hapšenje, dva puta je odvođen kao talac i samo je čudom sačuvao živu glavu. Shvatio je da za Jevreje nema mesta u Beogradu. Još uvek nije znao da ni u drugim gradovima Srbije nije mnogo bolja situacija. Mislio je da će bekstvom na jug Srbije, što dalje od Beograda, uspeti da se sa porodicom skloni na sigurno mesto.

Bilo je to krajem leta 1941. godine kada je Toša konačno, skupo plativši, pribavio falsifikovana dokumenta sa kojima su mogli da krenu na put. Pored legitimacije posedovao je i krštenice. Uzeo je prezime svog pomoćnika Jankovića i svima u porodici nadenuo imena članova njegove porodice, koja se nalazila u Fruškoj Gori. Tako je Beatrisa postala Vera, a deca Aleksandar, Jovica i Nadica. Putovanje je potrajalo i porodica Danon, alijas Janković, preko Niša i Prokuplja stigla je u Leskovac.

Ranđel Stojanović
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Čim su stigli u Leskovac, Toša je sa porodicom krenuo da traži stan. Zastali su ispred kuće Ranđela Stojanovića, koja se nalazila na periferiji grada. U dvorištu su videli pomoćnu zgradu i pomislili da bi to moglo biti njihovo novo prebivalište. Nisu pogrešili. Ranđel je izašao pred njih i pitao ko su oni. Toša je spremno odgovorio da su oni izbeglice iz Bosne i da traže gde da se smeste. Ranđel je pogledao iza sebe, malo dalje se nalazila njegova žena Caca. Caca je potvrdno klimnula glavom i Danonovi su mogli da se usele u pomoćnu zgradu.

Sutradan je Ranđel rekao Toši da mora, kao stanare pod kirijom, da ih prijavi u opštinu. Otišli su zajedno, pred opštinom je bila gužva, a Toša je bio nervozan. Kako su se približavali kancelariji, gde je trebalo da obave prijavljivanje, tako je Toša sve češće izlazio i vraćao se u red. Kad je stao pred opštinskog službenika bio je bled, niz lice mu je curio znoj, drhtavom rukom pružio je falsifikovane krštenice.

Ranđel je bio zbunjen Tošinim ponašanjem, ali nije rekao ni reč. Jankovići su dobili status izbeglica, čak i pravo na izbegličku pomoć. Kad su se vratili kući Ranđel je smirivao Tošu.

- Vidiš da je sve u redu, nemate više zašto da se brinete.

Toša je imao puno para uz sebe, pre polaska iz Beograda uspeo je podigne iz banke svu ušteđevinu, no, plašio se da ga pare ne izdaju. Prihvatio se poslastičarskog posla, jer se kao poslastičar i predstavio u Leskovcu. U kućici gde su živeli počeo je sa ženom da pravi kolače. Međutim, Toša je retko izlazio iz dvorišta, a njegovi nikako. Trebao je nekog ko će da prodaje kolače. Upoznao se sa prvim komšijom Dragi Odžom, muslimanom, koji nije poštovao zakone Kurana; bio je pijanica, nepismen i loš čovek, što Toša tada nije znao. Odža je na železničkoj stanici prodavao kolače koji su se spremali u Tošinoj kuhinji. U Leskovcu je počela da kruži priča da ovi Bosanci imaju jevrejski mozak. Nije Toši bilo do kolača, nego kako da objasni odakle mu pare za kiriju i svakodnevni život, morao je nekako da kamuflira svoje bogatstvo koje je poneo sa sobom.

Pred Svetog Nikolu 1941. svi su se okupili u sobi kod Ranđela, grejali su se oko peći kad je u kuću banula neka Nedićeva kontrola. Vera je pala u nesvest, Toši su počele da se tresu ruke, ali su svi pomislili da je to zbog brige za ženu. Kontrola je prošla, ali se u Ranđelovu glavu uvukao crv sumnje. Sutradan je direktno pitao Tošu čega se oni toliko plaše. Toša je priznao da su oni Jevreji izbegli iz Beograda i zamolio da ostanu kod njih. Ranđel je zanemeo od straha, nije znao šta da kaže. Dva dana nije znao za sebe, kako da se ponaša, šta da odgovori Toši.

Znao je šta ga čeka, i njega i njegovu porodicu, ako se otkrije da se u njegovoj kući kriju Jevreji. Nadica, tada je imala pet godina, još uvek nije znala da kaže slovo “R”, trčkarala je po dvorištu i stala pred Ranđela.

- Čika Lanđele...

To je presudilo, Nadica je bila Ranđelova ljubimica. Kako da je prijavi, kuda da ih pošalje? Otišao je kod Toše i rekao da mogu da ostanu.

- Samo, nemojte ni reč da kažete Caci, ona taj pritisak ne bi izdržala, - rekao je Ranđel.

Otada se nije samo Toša plašio šta će biti s njima. U dve porodice se uvukao strah, a sad je Toša tešio Ranđela. Pričao je kako će se rat uskoro završiti: Nemci su zaustavljeni ispred Moskve, Englezi nisu ni jedan rat do sad izgubili, uskoro će se iskrcati Amerikanci u Evropu... Ranđelu je prijalo da to čuje, iako mu nije bilo jasno odakle Toši sve te informacije kad je čitao samo fašističku štampu.

Amada Danon, alijas Nadica Janković
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Negde pred Uskrs 1942. godine, Ranđel je svratio u furnju (pekaru) gde su se okupljale komšije da progovore koju reč uz prijatan miris pečenog hleba. Živko Abisinac je odmah pozvao Ranđela u stranu.

- Pre deset minuta je bio ovde Odža, - bez uvoda je rekao Živko, - hvalio se da je otkrio da su Toša i njegovi Jevreji i da će ih odmah prijaviti. Kaže da će za to dobiti brašno, šećer i orahe koje je Toša spremio za kolače. Ranđel je kao bez duše otrčao kući. Za pet minuta porodica Danon je bila spremna da izađe iz Ranđelovog dvorišta. Toša je zastao na kapiji, skinuo je sa glave Ranđelov ofucani šešir, a na glavu mu stavio svoj novi. O svemu je mislio Toša, samo ne da će ga izdati Dragi Odža, kome je dao hleb u ruke. Ranđel je otpratio Danonove na železničku stanicu i odmah se vratio kući. Nije prošlo ni pola sata kada su u dvorište upali Pavle Herman, domaći Švaba, neko liko žandara i Dragi Odža. Odmah su oduzeli šećer i brašno, pokupili ono malo pokućstva što su Danonovi ostavili i odveli Ranđela u Krajskomandaturu.

Pavle Herman je delovao nezainteresovano, pitao je Ranđela otkud da primi Jevreje u kuću, a Ranđel je odgovorio da nije imao pojma ko su.

- Pokazali su mi krštenice, - rekao je Ranđel, - ko bi pomislio da su Jevreji?

Sutradan ujutro je ispitivanje preuzeo nemački oficir. Uz pomoć prevodioca postavljao je ista pitanja i dobijao iste odgovore. Oko podne je došao drugi oficir uz pratnju nemačkog vojnika. Ponovo je počelo ispitivanje, a vojnik je svaki odgovor, kojim oficir nije bio zadovoljan, propratio udarcima korbačem.

Kada bi Ranđel pao na pod, vojnik ga je šutirao cokulama. Ranđel je uporno tvrdio da nema pojma zašto su Jankovićevi iznenada napustili njegovu kuću, niti kuda su otišli.

Caca, kad je videla da joj se muž ne vraća kući, potražila je pomoć od komšije Miloša Rajkovića, poreklom iz Kikinde, koji je služio u Austro-ugarskoj vojsci i dobro znao nemački. Miloš je bio vlasnik skoro svih mlinova za brašno u kraju i bio je potreban Nemcima. Odmah je otišao u Krajskomandaturu i založio se za Ranđela.

- Niko nije znao da su Jankovićevi Jevreji, pa ni Ranđel to nije mogao da zna, - rekao je Miloš.

Ranđel se, isprebijan, vratio kući. Danonovi nisu znali kuda će, vratili su se u Beograd, ali ne u svoju kuću, koja je već bila rekvirirana, nego su se smestili kod Beatrisine sestre Vojislave, koja je bila udata za Petra Stefanovića. U Beogradu skoro više nije bilo Jevreja, osim onih u ilegali. Najveće teranje Jevreja u logor smrti Sajmište završeno je u decembru mesecu 1941. godine, ali su okupatorske vlasti još uvek tražile skrivene Jevreje. Trebalo je hitno naći rešenje za porodicu Danon.

Petrov brat Milutin Stefanović - Cane, živeo je sa porodicom u Trsteniku. Cane je bio profesor matematike, bivši direktor Građanske škole u Kragujevcu, gde je dobio otkaz kada su Nemci ušli u Kragujevac. Vratio se u Trstenik. U Trsteniku je Cane imao prijatelje iz detinjstva. Između ostalih bio je prijatelj sa Milošem Malićaninom - Mišom, predsednikom opštine Trstenik.

Milutin Cane Stefanović, profesor matematike iz Trstenika
Photo: Pravednici među narodima- Srbija
Cane je zamolio Mišu da izda izbegličku legitimaciju za članove porodice Danon. Miša je shvatio situaciju, spremio je izbegličku legitimaciju, koja je sačekala Danonove kada su stigli u Trstenik. U Trstenik je, zvanično, stigla porodica Janković, a Miša je tajnu, ko se krije iza dokumenata na ime Janković, zauvek poneo sa sobom. Kod Miše su boravili poznati revolucionari, Đilas, Dobrica Ćosić i drugi, i to nije moglo da se sakrije. Nekoliko meseci kasnije, streljan je od strane okupatora kao saradnik pokreta otpora.

U Trsteniku više niko, osim Caneta, nije znao ko se krije iza prezimena Janković. Milutin Stefanović - Cane smestio je porodicu Danon u kuću svojih kumova, čak ni oni nisu znali da su primili na stan Jevreje. Cane je proturio priču, koja je kružila u Trsteniku, da je Toša trgovac iz Beograda, kome je srušena kuća za vreme bombardovanja 6. aprila 1941. i da je posle silnih lutanja našao pribežište u Trsteniku. Ubrzo je Cane pomogao Toši da otvori radnju u kojoj se prodavalo voće, povrće i neke druge sitnice. Međutim, porodica Danon se i sama čuvala da ne budu otkriveni.

Veoma retko, osim Toše, su izlazili na ulicu. Deca nisu išla u školu, a društvo im je najčešće pravio Canetov sin Predrag. Cane je čuvao tajnu i živote Danonovih. Jedno vreme u blizini kuće u kojoj su stanovali Danonovi, nalazila se nemačka komanda, nikada Nemci nisu posumnjali da su Jankovićevi Jevreji.

Kada je 1944. oslobođen Beograd i veći delovi Srbije, Toša se sa porodicom vratio u Beograd. Danonovi su se 1948. iselili u Izrael, ali nisu zaboravili svoje dobročinitelje koji su im spasli živote.

(Ranđel Stojanović proglašen je 2009. godine za Pravednika među narodima.)

*Nastavak u subotu 12. marta

star
Oceni
4.38
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak