Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Feljton: Ko je spasavao Jevreje u Srbiji

Nedićevi žandarmi kruže gradom (6)

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Kvislinška majka: Milan Nedić sa fanovima
Kvislinška majka: Milan Nedić sa fanovima
Photo: static.rtv.rs

Povodom Dana sećanja na žrtve holokausta počinjemo sa objavljivanjem feljtona o ljudima koji su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata spasavali Jevreje od logora smrti. Jevrejska opština Zemun objavila je nedavno knjigu i DVD pod naslovom "Pravednici među narodima - Srbija", čiji su autori Milan Fogel, dr Milan Ristović i dr Milan Koljanin. Prenosimo delove knjige koji govore o malo poznatim herojima koji su pod nacističkom okupacijom učinili sve što su mogli da spasu ljudske živote od holokausta

NIJE LAKO BITI SRBIN: Žuta zvezda na rukavu nije više bila dovoljna da se jevrejski narod odvoji od sredine u kojoj su živeli. U Beogradu su okupatori, uz pomoć kvinsliških vlasti, sačinili spiskove Jevreja i polovinom 1941. godine počelo je teranje u logore na Banjicu i Topovske šupe. Jednog dana, među uhapšenima Jevrejima iz Sava-male našao se i Danilo Semnic sa ocem Albertom. Mnogi od sprovedenih poslednji put su videli Beograd, a među njima i Danilov otac. Kolona uhapšenih Jevreja kretala se peške Karađorđevom ulicom, zatim Kameničkom, pa Balkanskom uzbrdo, preko Terazija, da bi završili putešestvije na sabirnom mestu u ulici Kralja Milana, u oronuloj zgradi sa velikom metalnom kapijom.

Radovan i Rosa Đonović
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Danilo je tada imao šesnaest godina, ali omanji rastom više je ličio na dete. Već su zakoračili u dvorište iz koga više nema povratka, kada je Danilo, u trenutku, doneo odluku: Unutra ne ide! Stražar, da li meka srca ili ga je mrzelo da trči za Danilom, pustio ga je da pobegne. Nije Danilo imao izbora, vratio se kući u Karađorđevu ulicu, a otac je odveden u logor Topovske šupe. Brat Rihard je na početku rata zarobljen i odveden u Nemačku, drugi brat Gideon je uhapšen u Zagrebu i prebačen u logor u Gradišku, gde je ubijen. Dve sestre su bile udate, a treća se još 1937. iselila u Palestinu. Danilo je ostao sam u kući. Iako je Albert, Danilov otac, bio bankarski službenik, Jevreji su zbog antijevrejskih zakona ostali bez posla, a ubrzo i bez sredstava za život. Da bi preživeo Danilo je počeo da prodaje stvari iz kuće. Prodavao ih je komšijama u koje je imao poverenja da ga neće izdati.

No, to nije moglo da traje dugo. Početkom oktobra meseca Danilo je morao da potraži pomoć od sestre Mire, udate za Srbina Dejana Jankovića, koja je sa porodicom, takođe, živela u Beogradu. I pored svih opasnosti da bude otkriven, zet se složio da prime Danila u kuću; znao je da je za sakrivanje Jevreja zaprećena smrtna kazna. Pored svih opasnosti da bude otkriven, Danilo je svakodnevno odlazio u Topovske šupe da ocu odnese hranu. Sledovanje hleba, za razliku od onog dok su logoraši odvođeni na prinudni rad, smanjeno je na najmanju moguću meru, u logoru su gladovali. Jednog dana otac nije došao da primi hranu, sve je bilo jasno, samo Danilovo srce nije moglo da prihvati činjenicu da više neće videti oca.

U Beogradu je bilo sve teže skrivati se od raznih straža, Specijalne policije za Jevreje i drugih izdajnika koji su sarađivali sa Nemcima. Dejan je rešio da Danila prebaci na sigurnije mesto. Dejanov brat, Vladan Janković, trgovac nameštajem u Kragujevcu, početkom decembra 1941. primio je Danila u svoju kuću. U Kragujevcu su se nalazile okupatorske vojske i četnici, te je sestra Slobodanka, koja je tada bila u stalnom kontaktu sa Danilom, potražila mogućnost da brat bude prebačen bliže njenoj kući.

Slobodanka je bila udata za Milana Stefanovića, koji je do početka rata bio gardista kraljeve vojske, a onda je zaposlen u Žandarmeriji. Živeli su u Donjoj Crnući, a Milan je dobio nameštenje u Vraćešnici. Slobodanka i Milan su se dogovorili da prebace Danila kod Milanovog dede Andrije Pantelića, koji je živeo u istom mestu. Nemci su slavili japanski napad na Perl Harbur, 7. decembra 1941. godine, a Danilo se nekoliko dana kasnije preselio kod deda Andrije u Donju Crnuću.

Deda Andrija nije bio od imućnijih seljaka i Milan se obratio prijatelju Radovanu Đonoviću, upravniku pošte u Vraćešnici, koji je takođe živeo u Donjoj Crnući.

- Ne znam šta da radim sa onim dečakom iz Beograda, - rekao je Milan. - Kod deda Andrije se gladuje, puno ih je u kući.
- Moram da razgovaram sa ženom, - zamišljeno je odgovorio Radovan.

Čim je stigao kući Radovan je ispričao supruzi Rosi o Danilovoj zlehudoj sudbini i predložio da pređe kod njih. Rosa je bila svesna svih opasnosti, ali se ipak složila da prime Danila. Kuća Radovana Đonovića se nalazila u podnožju planine, iza kuće je bio vis i tu je odmah počinjala šuma. Idealno mesto kad dođe momenat da se beži od raznih vojski. Polovinom 1942. godine Danilo se sav odrpan, zapušten, našao u seljačkoj kući u kojoj je Rosa vodila glavnu reč. Kuća je bila čista i uredna i Danilo je morao prvo da se dobro izriba, dobio je seljačke pantalone i košulju, ostao mu je samo stari gunj i više se nije razlikovao od meštana iz sela. Iako su kuće bile razbacane na brdovitom terenu, ipak se nije moglo sakriti da je u selo stigao nepoznat mladić.

- Da se ti, blago meni, napraviš mutav, - Radovan je našao rešenje.
- Kad te neko nešto pita, ti samo maši rukama, mumlaj, a ja ću reći da smo uzeli slugu u kuću.

Danilo Semnic, komšija i Radovan Đonović
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Ideja je bila dobra, ali to nije moglo da prođe kod promućurnog šumadijskog seljaka. Jednog dana ga je sreo seljak koji se vraćao sa njive i priupita ga kako se zove. Danilo maše rukama, mumla nešto, a seljak ga pita zašto mu lepo ne odgovori.

- Ne razumem te ništa, - reče seljak.
- Šta si navalio, - razbesneo se Danilo, - zar ne vidiš da sam mutav!

Selo je čuvalo tajnu, ali Radovan nije mirovao, palo mu je na pamet kako da reši problem. Iz Bosne je bilo dosta izbeglica u Srbiji i Radovan je pitao svog najboljeg prijatelja Veljka, delovođu u opštini Vraćešnica, da li bi Danila mogli da proglase za izbeglicu. Veljko je imao prijatelja koji je radio u upravi u Gornjem Milanovcu i Danilo je 1943. godine dobio ličnu kartu. Bez crkvenih običaja prekršten je u Danila Simića, srpskog izbeglicu iz Bosne.

Velika je bila Danilova radost, prvi put od početka rata osetio se slobodan. Zgrabio je bicikl i odjurio u Kragujevac da poseti Vladana Jankovića kod koga je proveo nedelju, pre nego što je prebačen u Donju Crnuću. Išao je i u bioskop, noćio je kod Vladana i sutradan je krenuo kući. Međutim, nije sve bilo tako lepo kao što je zamislio. Zaustavila ga je feldžandarmerija i tražila ausvajs (propusnica). Danilo se pravio da ništa ne razume, jer ako bi običan seljak pokazao da zna nemački, to bi odmah bilo sumnjivo. Pružio im je novu ličnu kartu i dok su ga oni odmeravali od glave do pete i čitali njegove podatke, pola lične karte je bilo na nemačkom, Danilu je prošlo kroz glavu da ni Srbin nije lako biti.

Miran život u Donjoj Crnući često je bio prekidan dolaskom raznih vojski. Jedni su tražili partizane, ovi četnike, a ni Nemci nisu zaboravljali da obiđu selo. Radovanov mlađi brat Milić i Danilo su se sprijateljili. Radovan je svaki dan odlazio na posao u poštu u Vraćešnici, a njih dvojica su preuzela sve poslove oko gazdinstva. Orali su, kopali, a trebalo je zbrinuti i stoku: 16 ovaca, tri koze i dve krave, koje su po potrebi bile vučna snaga, a povremeno muzare. Kada bi se podigla uzbuna u selu, Milić, plašeći se prinudne mobilizacije, i Danilo bežali su u sklonište; jednom u vajat, drugi put u štalu, a najgore je bilo u podrumu u kome je bilo vlažno i hladno. Dešavalo se da Danilo bude bolestan po nekoliko dana, a lekara nisu smeli da zovu. Lečili su ga ukućani i, hvala Bogu, izlečili.

Radovan je brinuo o Danilu kao o svom sinu. Kad su kmetovi iz takovskog okruga dobili nalog da pošalju ljude na rad u Borski rudnik, kmet iz Donje Crnuće stavio je na spisak Danila. Već se znalo da se retko ko vratio iz rudnika kad je jednom tamo poslat da radi. Radovan je, po dobrom srpskom običaju, kmeta oterao u majčinu i Danilo je ostao kod kuće. Ali, pred kraj rata, Milić je morao da ode u partizane, mobilisan je i celo gazdinstvo je palo na Danilova leđa. Nije mu bilo teško, bio je mlad, naučio je seljačke poslove, čak je pekao i rakiju, bez koje se ne može zamisliti domaćinstvo u Šumadiji.

Bližio se kraj rata, miris slobode osetili su i u Donjoj Crnući. Danilo se zaljubio u Zoru, ali, kad je rat završen, stariji brat Rihard, koji se vratio iz zarobljeništva, došao je po Danila. Danilo je otišao u Beograd, ali se ubrzo vratio u selo. Ostali su nezavršeni seljački poslovi, trebalo je skupiti letinu, a Danilo je znao da ukućanima nema ko da pomogne. Možda se vratio i zbog Zore, ali to je zauvek ostala tajna. Danilo se iselio u Izrael.

(Rosa i Radovan Đonović proglašeni su 1983. godine za Pravednike među narodima.)

DEDA SVETA I MAJKA ANKA: Ima onih koji tvrde da mešoviti brakovi nisu dobri za telo i dušu, a ima i onih koji tvrde obrnuto. U svakom slučaju, popravnog ispita nema. Živimo samo jedan život, a od nas, i samo od nas, zavisi da li ćemo dostojanstveno proživeti što nam je Bog dao. Slažete se? Da? Grešite, zavisi i od onih koji žele da nas ubede u suprotno, da nas ponize, da nam zatru svaku veru u ljude, da nas ubiju i na kraju bace u neku jamu bez ikakvog obeležja.

Pre Drugog svetskog rata Jevrejka Renica, elegantna, visoka žena, udala se za Srbina dr Iliju Popadića, uglednog somborskog zubara. Ljubav je bila jača od predrasuda i na njihovu veliku radost, 1940. godine, rodio se sin Branko.

U munjevitom ratu, aprila 1941. godine, Kraljevina Jugoslavija je kapitulirala pred, tada, najjačom vojnom silom u Evropi, Nemačkom. Nemci su imali saveznike i brzo su podelili plen. Veći delovi Vojvodine pripali su Mađarima. Mađari, kao lojalni saveznici, sa svojim zakonima doneli su i antijevrejske propise, to je bio dug prema ’’velikom bratu’’. No, ni u Vojvodini nije situacija bila svugde ista. Na teritorijama, koje su Mađari smatrali da su im nepravedno oduzete posle Prvog svetskog rata, odnos prema Jevrejima je bio blaži, isto kao i u Mađarskoj. U Novom Sadu je bilo najgore. Januara 1942. godine, u velikoj raciji, stradalo je na hiljade Jevreja. Mučki ubijeni, bez mogućnosti da se brane, bacani su pod led na zaleđenom Dunavu. Jevreji u celoj Vojvodini, pod mađarskom okupacijom, shvatili su da njihovi životi ne vrede ništa.

Angelina, zvali su je Anka i dr Svetozar Panić, ugledni advokat, bili su u bliskim prijateljskim odnosima sa porodicom Popadić. Bili su i komšije, stanovali su u istoj ulici, skoro preko puta jedni od drugih u glavnoj somborskoj ulici. Sasvim im je bio razumljiv strah koji se uvukao u Renicu. Bila je udata za uglednog Srbina, ali ni Srbi nisu bili omiljeni kod mađarskih okupatora. Renica je pomislila da bi, ipak, njihovo dete bilo bezbednije ako bi ona primila muževljevu, pravoslavnu veru. Anka je prihvatila da bude kuma, i Renica je dobila novo ime, Vera. Vera je svima potrebna u ratnim vremenima, svima je bilo teško, pa i kumovima. Njihov mlađi sin Vladimir, student, predratni levičar, bio je pod stalnom prismotrom okupacionih vlasti u Somboru.

Bolovao je od tuberkuloze i kao takav pozivan u policiju na saslušanja. Roditelji su se borili za njegov život, bio je operisan, pomislili su da će im bar tada ostaviti sina na miru, ali, nije bilo tako. Policijski agent je obilazio rekovalescenta, jer su u Policiji odlučili da uhapse Vladimira i daju na sud, što je značilo samo jedno: smrtna presuda. Roditelji su nekako izmolili vlasti u Somboru da Vladimira ostave kod kuće, bar dok se ne oporavi. Revnosni policajac je svaki put, kad je dolazio u kuću Panića, tražio da se skinu zavoji, kako bi se lično uverio kako napreduje Valdimirov oporavak. Nije dočekao da ga uhapsi, bolest je bila brža i Vladimir je umro prirodnom smrću.

Angelina, sinovi Vladimir i Jovan, dr Svetozar i kćerka Vera
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Situacija u Somboru, i celoj Vojvodini, potpuno se promenila 1944. godine kada su Nemci ušli u Budimpeštu. Okupirali su dojučerašnje saveznike, naravno, i teritorije koje su do tada pripadale mađarskim vlastima. Zvuči neverovatno, ali prema nekim izvorima Nemci su okupirali Mađarsku, nezadovoljni mađarskim odnosom prema Jevrejima. Iako je Hitler već gubio na mnogim frontovima, još uvek su se njegovi ideološki istomišljenici trudili da izbrišu Jevreje sa mape Evrope. Počelo je ubrzano hapšenje Jevreja i odvođenje u logore smrti.

Nisu bili pošteđeni ni Jevreji u Vojvodini. Renica se dogovorila sa mužem i rešili su da zamole Paniće da prime malog Branka. Bližilo se hapšenje Jevreja u Somboru, Renica je to osećala, a sa njom i Brankom sigurno bi bio uhapšen i njen muž. To što je bio Srbin, više nije bila nikakva garancija. Žena mu je bila Jevrejka, a dete je imalo jevrejske krvi.

Bila je to velika odgovornost za Anku i Svetozara, u Somboru su se skoro svi međusobno poznavali i Panićevi su se pitali kako da sakriju dete. Potpuno bela kosa podsećala je Svetozara da je samo zahvaljujući mađarskom vojniku, stražaru, rođenom Somborcu, koga je jednom prilikom besplatno branio na sudu, ostao u životu. Uhapšen je i odveden kao taoc zbog neke ilegalne akcije. Sutradan ujutro je bilo zakazano streljanje uhapšenih Somboraca. Mađar, stražar, koji je to veče bio na dužnosti, oslobodio ga je i od te noći Svetozar je bio prirodno sed. Anka i Svetozar su ostali sami, stariji sin sa porodicom živeo je u Beogradu, i, bez obzira na sve opasnosti kojima će biti izloženi, odlučili su da prime Branka. Jedne noći Branko je prebačen u njihovu kuću.

Ubrzo su Renica i Ilija odvedeni u logor. Srećom, rat se stvarno bližio kraju. Anka i Svetozar su krili Branka, pružajući mu svu ljubav kao da je njihov unuk. Samo je on mogao da ih zove deda Sveta i majka Anka, oni su i od svoje dece zahtevali da ih zovu po imenu. Rat je završen, velika je to bila radost kada su se Renica i Ilija vratili iz zarobljeništva. Branko je dobio nazad svoje roditelje, a sa njima još jednog dedu i majku.

(Angelina i dr Svetozar Panić proglašeni su 1993. godine za Pravednike među narodima.)

MANSARDA JELENE GLAVAŠKI: - Samo si mi ti falila, - rekla je Jelena Glavaški kad su ostale same i gledale kako odlazi krupan žandar koji je doveo Ženi Lebl kod njene “tetke” Jelene. Ženi je već bila spremna da se vrati na železničku stanicu, odakle je upravo došla, kada ju je Jelena zagrlila.
- Sve će biti u redu, - rekla je Jelena.
- Videćeš o čemu se radi, - Jelena je povela Ženi na četvrti sprat, u stan u kome je živela. - Pomislila sam da su došli da me uhapse, tiho je govorila da ih ne čuju komšije.

Pre nego što je sišla da otvori kapiju, Jelena je pogledala kroz prozor, videla je uniformisanog čoveka, u prvom momentu nije prepoznala Ženi Lebl, nije znala zašto je traže u to doba noći.

Porodica Lebl je živela u Aleksincu, gde je otac ing. Leon Lebl bio upravnik aleksinačkih rudnika uglja. Tamo se rodila Ženi, kojoj je Jelena Glavaški bila vaspitačica u zabavištu. Porodica Lebl se sprijateljila sa Jelenom, i to prijateljstvo se nastavilo i kada su oni prešli u Beograd, a Jelena Glavaški dobila nameštenje u Nišu. Kada je1941. godine bombardovan Beograd, porodica Lebl je živela na Crvenom krstu. Pred rat otac je mobilisan, kapitulaciju je dočekao kao potpukovnik Jugoslovenske Kraljevske vojske, bio je zarobljen i poslat u zarobljenički logor u Nemačkoj.

Brat Aleksandar - Saša je sa lažnim dokumentima uspeo da pobegne u Split, koji se nalazio pod italijanskom upravom, gde je bilo bezbednije za Jevreje.

Lažna dokumenta Ženi Lebl
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
U stanu je Ženi ostala sa majkom, a uskoro im se pridružila i baka Regina. I ne samo baka, u kuću je stigla i tetke Šarika i Mina, koja je bila izbačena iz svog stana, i izbeglice iz Banata, koje je kod njih smestila uprava Predstavništva jevrejske zajednice u Beogradu. Predstavništvo je formirala i kontrolisala okupatorska vlast. Fašisti su odmah po okupaciji počeli da sprovode plan o uništenju Jevreja. Uz pomoć domaćih kolaboracionista pravljeni su spiskovi Jevreja i njihove imovine. Jevreji, muškarci, masovno su sprovođeni u zatvore i logore iz kojih su odvođeni na stratišta gde su likvidirani.

Na Sajmištu je osnovan još jedan logor, na zemunskoj obali reke Save. Od 8. do 12. decembra, za samo pet dana, većina jevrejskih žena, dece i starih sprovedeni su u novi logor. Jevreji iz Banata bili su među prvima koji su morali da se prijave Specijalnoj policiji u ulici Džordža Vašingtona. Baka Regina je dobila poziv za 10. decembar, odakle je i ona sprovedena u logor Judenlager Semlin, kako se tada nazivao logor na Sajmištu.

Ženi i njena majka jedine nisu dobile poziv, ostale su same u kući. Majka je nagađala zašto su one pošteđene, ali ubrzo, pošto su se vratile kući kad su ispratile baku Reginu i tetka Šariku, pojavili su se Nedićevi žandarmi i uručili im poziv da se dva dana kasnije, 12. decembra, jave na isto mesto odakle je i baka odvedena u logor. Sutradan, dan pre nego što je trebalo da se jave u Specijalnu policiju, u kuću su došli vojnici Vermahta da zapečate deo kuće u kojoj je živela baka Regina. Njihov vučjak, Ledi, tako su je zvali, pobesnela je i pokušala da ih napadne. Vojnik Vermahta je izvadio pištolj, ispalio metak i Ledi je bila mrtva.
- Ovako će i nas ubiti! - rekla je Ženi svojoj majci.

Mama je imala drugo mišljenje,
- Nemci su kulturan narod, to se neće desiti.

Ženi nije htela da čeka da se uveri ko je u pravu, uzela je već ranije spakovan ruksak i otišla od kuće. Na žalost, Ženi je bila u pravu, mama i baka ugušene su u specijalno konstruisanom kamionu za likvidaciju Jevreja, “dušegupki”, na putu od logora do Jajinaca, gde su bačene u zajedničku grobnicu sa drugim nevinim Jevrejima.

Ženi se uputila na železničku stanicu. Na peronu se nalazio voz prepun srpskih izbeglica iz Bačke, najviše iz Sombora. Imala je četrnaest godina, devojčurak sa kikama, pomešala se sa izbeglicama i u mreži za prtljag Ženi je otputovala za Niš. Voz je oko ponoći stigao u Niš, a izbeglice su pozvane da se prijave i kažu kod koga će boraviti. Ženi je naprečac Jelenu Glavaški proglasila za svoju tetku, jedino nije mogla da se seti adrese gde stanuje. Prošla je već ponoć kada su nekako našli tetkinu adresu i u pratnji krupnog žandarma Ženi je stigla do kuće u kojoj je stanovala Jelena Glavaški.

Jelena je stanovala na mansardi zgrade u kojoj su skoro svi stanovi bili rekvirirani za nemačke potrebe. U stanu je bilo veoma zagušljivo i toplo.
- Kad sam vas videla kroz prozor, sve sam letke na brzinu spalila, - objasnila je Jelena zašto je toliko vruće u stanu. - Noćas ću morati da ih ponovo odštampam.

Jelena nije krila od Ženi da je aktivni član pokreta otpora. Na tavanu, između dve pregrade na zidu, skrivala je pisaću mašinu, šapirograf i papir na kome je ilegalno štampala biltene, letke i druge materijale. Ženi, iako su joj se sklapale oči od umora, pomagala je Jeleni da odštampa nove letke.
- Ne znam kako da te unesem u spisak stanara, - rekla je Jelena, kad je čula da Ženi nema nikakva dokumenta.

Kad je ujutro Jelena otišla da preda letke, Ženi je odlučila da ode u Komesarijat za izbeglice i traži izbegličku kartu. U Komesarijatu su joj rekli da deca starosti ispod šesnaest godina ne mogu da dobiju izbegličku kartu. Ženi je kroz suze ispričala da su njene roditelje ubili Mađari, da je ona ostala siroče, nije imala šta da jede i da je zato ostala mala, tvrdila je da ima više od šesnaest godina. Verovatno službenik u Komesarijatu nije znao šta da radi i Ženi je dobila privremenu izbegličku kartu. Sa izbegličkom kartom na novo ime i prezime, Jovanka Lazić, trebalo je da bez problema dobije u Policiji i ličnu kartu, ali ni tamo nisu poverovali da ima više od šesnaest godina. Ponovila se scena iz Komesarijata i Jovanka je otišla da donese dve slike kako bi dobila stalni dokument. Razrogačila je oči kad se pred fotografskom radnjom srela sa komšijom iz Beograda. Pred njom je bio čovek u uniformi četnika Koste Pećanca, prepoznao ju je po kikama.

Komšija se sažalio i predložio da zaborave susret.
- Nismo se ni sreli, ni videli, - rekao je i svako je otišao svojim putem.

Kad se Jelena vratila sa posla, Ženi, tada već Jovanka Lazić, ispričala je o nenadanom susretu sa komšijom iz Beograda. Presuda je bila bolna, kike su morale da se odseku. Kike su završile u peći, a Jovanka više nije bila dete, izgledala je starije. Jovanka je nekoliko dana kasnije dobila fotografije za legitimaciju, a na njima su se videle razrogačene oči od straha zbog susreta sa komšijom četnikom. Jelena je zabranila Jovanki da izlazi u grad. Jovanka je od tada ostajala kod kuće, bila je čovek za vezu dok je Jelena bila na poslu. U komšiluku je stanovala Jelenina najbolja drugarica Darinka sa sinom Rackom. Darinka je znala čime se Jelena bavi i Jovanka je mirno mogla da provodi neko vreme u njihovom društvu. Bilo joj je prijatno da ćaska sa Rackom, nešto starijim od nje, sa kojim se poznavala još iz Aleksinca, ali to nije smela da mu spomene. Tako su rekle Jelena i Darinka. Prijateljstvo mladih se još više produbilo kad je Jovanka, ipak, otkrila Racku da se poznaju od ranije.

Imala je Jovanka i drugih susreta. Na mansardi su često boravili partizani i ilegalci koji su po zadatku dolazili u Niš. Niko nije ni pomislio da u rekviriranoj kući za Nemce može da deluje neko iz pokreta otpora i mansarda je često bila privremeno sklonište ili mesto za ilegalne sastanke. Na mansardu je dolazio i Miša Obradović, zvani Zoran, vršilac dužnosti sekretara Mesnog komiteta partije. Nikako se nije dopadao Jovanki, što je ona otvoreno rekla Jeleni. Jelena je, pak, ubeđivala Jovanku da je on potreban Pokretu i da treba da se lepo ponaša prema njemu.

Dr Uroš Jekić, u to vreme upravnik bolnice za duševne bolesti, dostavljao je Jeleni sanitetski materijal za partizanske jedinice. Jelena je bila na poslu, a Jovanka je sačekala partizana Acu da preuzme sanitetski materijal. Kad je videla veliku torbu, u koju je Aca pakovao sanitetski materijal, Jovanka ga je pitala zar se, tako upadljiv, ne plaši pretresa. Aca je bio smiren, rekao je Jovanki da ne brine, dobro je pazio i niko ga nije pratio kad je dolazio u njihovu kuću.

Ženi Lebl ispred fotografije Jelene Glavaški u muzeju u Nišu
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Zajedno su izašli iz stana, Aca je otišao svojim putem, a Jovanka je svratila kod komšinice, šnajderke Goke. Bila je zima, Jelena nije imala ogreva, a kod komšinice je bilo toplo. Jovanka je prišla prozoru i videla da je odjednom cela ulica blokirana. Bugarski vojnici, sa bajonetima na puškama, zatvorili su sve prolaze. Taman je Jovanka počela da priča Goki šta se dešava napolju, kad su u kuću banula tri bugarska vojnika.
- Tuka li je Jovanka Lazić? - razdrao se jedan od njih, sa puškom uperenom na gotovs.

Samo kad ne traže Ženi Lebl, Jevrejku”, prošlo je kroz glavu Jovanki Lazić. Jovanka Lazić je iz Gokine kuće izvedena na ulicu. Iz grada je, u isto vreme, u pratnji bugarskih vojnika, stizala Jelena Glavaški. Uhapšena je na poslu. Njih dve nisu mogle da priđu jedna drugoj, između njih su se nalazili bugarski vojnici, sprovedene su prema kući u kojoj su stanovale. Dvorište kuće bilo je puno bugarskih oficira i vojnika. Sa oficirima je veselo ćaskao Miša Obradović
- Zoran?! Na pitanje bugarskog oficira da li poznaju Zorana, obadve se odgovorile negativno. Zoran se samo smeškao.
- Ako me do sad niste upoznali, sad ćete me upoznati, - rekao je cinično.

Bugarski vojnici su pretresli stan i nisu našli ništa. Kompromitujući materijal je bio skriven na tavanu, ali Jelena i Jovanka su po prijavi sprovedene u aps. Dok su čekale saslušanje, odvojene na dva kraja hodnika, iz jedne kancelarije su izvukli prebijenog čoveka. Krvav trag je ostajao iza njega, a on nije mogao ni glavu da drži uspravno.

Jovanka ga je prepoznala, bio je to partizan Aca. Niko ga nije pratio kad je dolazio u kuću Jelene Glavaški, to je bilo tačno, čekali su ga da sa kompromitujućim materijalom izađe iz kuće. Čim je odmakao od kuće, gde je primio sanitetski materijal, bio je uhapšen. Zoran je izdao celu partijsku organizaciju Niša. Bugarski fašisti tačno su znali gde treba da sačekaju partizana Acu, a i mnoge druge. Oko devedeset ilegalaca je uhapšeno, samo mali broj njih se spasao posle Zoranove provale. Pokidane su veze sa partizanskim odredima, koji su ubrzo bili opkoljeni, preživeli partizani su se povukli u Bosnu.

Na red za saslušanje su došle Jelena Glavaški i Jovanka Lazić. Prvo Jelena, prebili su je da nije mogla da hoda. Jedva je stigla u zatvorsku ćeliju. Nije odala nikog. Sličnu sudbinu je doživela i Jovanka Lazić. Od prebijenih aktivistkinja bugarski okupatori nisu mogli da saznaju ništa. Predali su ih Nemcima. Jovanka Lazić je sa uhapšenim ilegalcima poslata na rad u Nemačku, a Jelena Glavaški, slabijeg zdravstvenog stanja, u koncentracioni logor Crveni krst u Nišu. Jelena je iz logora poslala pismo sestri:

Rođena moja, ... jedino pomisao na svoje, setu mi nanosi. Da ne mislim na vas, moje drage, lako bi mi bilo”.

Iz logora su početkom 1944. godine svakodnevno odvođeni zatočenici na Bubanj, gde su vršena streljanja. Ko je odveden iz logora Crveni krst, nije se više vraćao. Jelena je bila svesna šta se događa, ali, još uvek puna nade, pisala je sestri “...možda ću doživeti da se vidimo”. Nisu se više nikad srele. Jelena je u grupi “aktivnih komunističkih bandita” streljana na Bubnju 12. juna 1944. kao odmazda za ubijenog Nemca Augusta Rogalea.

Rat se bližio kraju. Komesar novoformiranog partizanskog odreda paradirao je na belom konju. Iz Bosne su se vratili malobrojni preživeli partizani i prepoznali komesara: Miša Obradović - Zoran! Izdajnik je odmah izveden pred preki sud i posle izvršene provere streljan.

Jovanka Lazić je dočekala kraj rata u gestapovskom zatvoru u Berlinu. Čekala je na izvršenje smrtne presude kada su ruski vojnici stigli u Berlin. Ženi Lebl, alijas Jovanka Lazić, ponovo je bila slobodna. Vratila se u Beograd 1. juna 1945. godine.

(Jelena Glavaški proglašena je 1987. godine za Pravednika među narodima.)

*Nastavak u subotu 12. februara

star
Oceni
4.26
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak