Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Feljton: Ko je spasavao Jevreje u Srbiji

Oproštaj bez pozdrava (5)

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Porodica Miroslave (prva s leve strane) i Simeona Protića (prvi s desne strane)
Porodica Miroslave (prva s leve strane) i Simeona Protića (prvi s desne strane)
Photo: Pravednici među narodima-Srbija

Povodom Dana sećanja na žrtve holokausta počinjemo sa objavljivanjem feljtona o ljudima koji su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata spasavali Jevreje od logora smrti. Jevrejska opština Zemun objavila je nedavno knjigu i DVD pod naslovom "Pravednici među narodima - Srbija", čiji su autori Milan Fogel, dr Milan Ristović i dr Milan Koljanin. Prenosimo delove knjige koji govore o malo poznatim herojima koji su pod nacističkom okupacijom učinili sve što su mogli da spasu ljudske živote od holokausta

- Jesi li čula da je bombardovan Segedin? - zabrinuto je Stevan Deneberg pitao suprugu Hildu. Hilda, rođena Hauser, samo je prigrlila svoja dva sina. Mirko, dečko od 11 godina i Pavle, 8 godina star, gledali su majku koja nije mogla da progovori ni reč. Segedin je veoma blizu Subotice gde su živeli Denebergovi. Bližio se kraj Drugog svetskog rata i nemačka vrhuška je bila sve više nervozna. Trupe Crvene armije nezadrživo su sa istoka napredovale prema Berlinu. Kao lepeza ruske trupe širile su se Istočnom Evropom.

Mnogima je bilo jasno da se ruši san o Trećem rajhu, ali to u Nemačkoj niko nije smeo da kaže. Hitlerov plan o uništenju Jevreja nije bio sproveden do kraja. Milioni žrtava nisu bili dovoljni za nacističke fanatike, požurili su da nanesu još više zla nedužnom narodu. Nezadovoljni učinkom mađarskih vlasti na rešavanju jevrejskog pitanja, dojučerašnjih saveznika, nemačke trupe su početkom 1944. okupirale Mađarsku. Do tada su mađarske vlasti štitile Jevreje, kojih je bilo u velikom broju u Budimpešti, a i u drugim gradovima. Suboticu, Sabatka, kako su je zvali, smatrali su svojim gradom. U Subotici je pre rata živelo skoro šest hiljada Jevreja. To nije moglo da promakne osvedočenom nacisti Ajhmanu, zaduženom od Himlera za što brže rešavanje jevrejskog pitanja u Mađarskoj. Počeli su progoni Jevreja i transportovanje u logore smrti, najviše u Aušvic.

Klara Baić sa kćerkom Margitom
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Stevan, dentista, kao i njegova žena lekar, oboje omiljeni među sugrađanima, morali su da se rastanu, Stevan je deportovan u Bačku Topolu i smešten u radni logor, kako su nacisti cinično zvali poslednju stanicu odakle su slali ljude u smrt. Međutim, Pišta, kako su zvali Stevana, po svoj prilici je bio povezan sa pokretom otpora i našao je vezu da bude prebačen u subotičku bolnicu, navodno, na operaciju žučne kese. Bio je mesec maj 1944. godine, proleće, kada je Paralelna ulica pretvorena u Geto. Okupacione vlasti, pod nadzorom nemačkih fašista, za kratko vreme su skoro sve subotičke Jevreje oterale u tek osnovani subotički geto. U Paralelnoj ulici se nalazila i kuća Denebergovih.

Hilda je sa decom ostala u Getu, gde je sa ostalim Jevrejima čekala deportaciju u logor smrti Aušvic. Hilda nije znala za Pištino kretanje sve dok nacisti nisu i Pištu iz bolnice oterali u geto i porodica Deneberg nenadano se ponovo našla na okupu.

- Moram nešto učiniti da spasem bratovu porodicu, - rekao je Janči, Pištin brat, obraćajući se Ruži, koja se brinula za njegovu majku. - Čuo sam da danas kreće poslednji transport Jevreja iz Subotice. Janči je bio pošteđen antijevrejskih zakona. Pre rata se venčao sa katolikinjom, a prijatelj mu je bio sveštenik Blaško Rajić, koji mu je izdao lažnu krštenicu da je rođeni katolik. Nije bila velika tajna da je Pištin brat Jevrejin, ali je lažna krštenica i gvozdeni krst, koji je zaslužio na Istočnom frontu, kada je spasao jednog mađarskog oficira, bilo dovoljno da se slobodno kreće po gradu.

Moralo je brzo da se nešto preduzme. Janči je našao jedna kola, natovario ih senom i uskoro se našao pred sporednom kapijom geta. Razgovor sa stražarem nije dugo trajao, Janči ga je potkupio i sa Ružom ušao u geto. U getu nisu mogli dugo da se zadrže. Jančiju je bilo jasno da može samo decu da izvede iz Geta. Majka nije imala prilike ni da se pozdravi sa decom, Ruža je uzela decu za ruke i požurila da stigne Jančija koji je žurio prema izlazu.

Tu su nastali novi problemi. Stražar se pobunio što vode decu sa sobom, ali ga je Janči podsetio koliko je para dobio da zažmuri. Stražar je bio uporan, a Janči je rukom pokazao Ruži, koja je držala Mirka i Pavla za ruke, da izađu napolje.

- Budeš li o ovome rekao i jednu reč, - dok je govorio, Janči nije krio bes, - naći ću te i ubiti!

Decu su ubacili u kola, pokrili senom i nestali iz vidokruga stražara. Sve se dešavalo veoma brzo i stric nije imao vremena da unapred nađe sklonište za decu, a kući nije smeo da ih odvede. Kad primete da sa spiska za deportovanje nedostaju Hildina deca, pretpostavio je, prvo će ih potražiti u njegovoj kući.

Uspeo je da se dogovori sa prijateljicom, Mađaricom, da smesti decu kod nje, ali samo do uveče kada se njen zaručnik, policajac, vraća kući. Dok je Janči tražio smeštaj za decu, poslednji transport Jevreja za Aušvic napustio je Suboticu. Uveče je smestio decu kod prijatelja, koji su primili decu na dva dana, a Janči se ponovo rastrčao po Subotici tražeći novo utočište. Janči je čuo da jedna udovica Jevrejina, nejevrejka, izdaje sobe. Kod nje se već nalazio dečak od četrnaest godina, ali je udovica toliko povisila cenu smeštaja da stric to nije mogao da plati. Udovica je tražila 200 penga po osobi, 80 dolara na dan za dvoje dece! U ono vreme to je bio veliki novac, ali Janči nije imao izbora, deca su nekoliko dana bila u toj kući.

Obradovao se kad mu se osmehnula sreća, jer je našao kuću u kojoj je jedna brbljiva žena izdavala sobe. Jančiju je smetalo što toliko priča, ali su deca već bila pripremljena da nikom ne smeju da kažu da su Jevreji.

- Ne brinite za decu, - rekla je stanodavka, hvaleći se pred nepoznatim, - kod mene će biti sigurni, znate, moj budući muž je agent specijalne policije.

Pavle i Mirko Deneberg sa sestrom Ružicom Hauser
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Da li je ovo policijski grad?” pitao se stric, svestan da je i ova prilika da skloni decu propala. Više nije znao gde da traži smeštaj za bratovu decu. Ponovo se setio svog prijatelja sveštenika Blaška Rajića.

- Odvedi decu kod Klare Baić, Bunjevke, - rekao mu je sveštenik, i dao adresu.

Tek tada je Janči saznao da je sveštenik povezan sa ljudima iz pokreta otpora, ilegalcima koji su sarađivali sa partizanima. Nažalost, Klara Baić nije bila u Subotici. Kuću je pazila rođaka Ester i kad je čula o čemu se radi pustila je decu u kuću dok se Klara ne vrati. Klara se vratila kući 28. juna i na veliko iznenađenje u kući zatekla dva nepoznata dečaka. Stric je ubrzo obavešten da je Klara stigla i odmah je dotrčao da razgovara sa njom i zamoli je da dečaci ostanu kod nje.

- Ne dolazi u obzir, - žučno je reagovala Klara Baić.

- Nemam gde da ih smestim, - Janči je podigao ton, - ako ne ostanu kod vas, onda bi bilo bolje da sam dozvolio da ih odvedu u logor.

- Hoćeš da mene odvedu u logor? - Klara je bila svesna opasnosti koja joj preti, ako se otkrije da krije jevrejsku decu, - ili bi više voleo da me odmah ovde streljaju?

- Vi ste skoro van grada, niko ih neće otkriti, - Stric je i dalje tražio ubedljive razloge da deca ostanu kod nje.

- Znate li vi pošto je danas hrana, plaća se suvim zlatom, - Klara je zadržala pristojnost, ali je bes izbijao iz njenih reči.

- Platiću hranu, - Janči nije odustajao od namere da ostavi decu kod Klare.

Klara je prišla deci, u njihovim očima mogla je samo da pročita strah pred neizvesnom sudbinom. Pored Mirka i Pavla sedela je Margita, Klarina kćerka, istih godina kao i Mirko. Klarin pogled lutao je od jednog do drugog deteta. Zadržala je pogled na Margiti, i ona je bila uplašena, kao da se radi o njenoj sudbini. Da li je materinski instinkt pobedio ili nešto drugo, tek, Klara je odlučila da deca ostanu. Možda je i preporuka sveštenika podstakla Klaru na ovaj human čin, ali time nisu bile završene dečije muke. Ni deci ni odraslima nije bilo lako, vlasti su znale da nisu svi Jevreji deportovani iz Subotice.

Pavle, Ružica i Mirko
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Pod pritiskom fašista, ponovo je počela potraga za skrivenim Jevrejima. Ni Klarina kuća nije bila pošteđena pretresa. Rođaka Ester, zajedno sa Anicom i Ružom, sve tri su bile u pokretu otpora, priskakale su u pomoć. Kad je u njihovom kraju počeo pretres, sakrili su Mirka i Pavla u svinjac, sklonište nije bilo košer, ali je decu i tog puta spaslo od neosetljivih dželata.

Jednom prilikom, bilo je leto, deca su se igrala u dvorištu kad se brzo proneo glas da su ponovo počeli pretresi kuća.

- Otkud Klari još dvoje dece? - pitao je mađarski vojnik komšinicu čiju kuću su upravo pretresali.

Video je izdaleka kako Mirko i Pavle ulaze u Klarinu kuću.

- Od dalje rođake, - odgovorila je komšinica. - Majka im je stradala prilikom bombardovanja Segedina, a otac im je u zarobljeništvu u Rusiji.

Na samo pominjanje Rusa i Rusije, vojnik se stresao. Nije ni ušao u Klarinu kuću.

10. oktobra 1944. Rusi su oslobodili Suboticu. Neko je imao više, a neko manje razloga za slavlje. Mirko i Pavao prvi put su se obradovali nekoliko nedelja kasnije kad se iz Aušvica vratila njihova majka. Otac je zauvek nestao iz njihovog života. Klonulog duha Hilda nije mogla da sakrije svoju sreću kad se srela sa dobro negovanom decom. Zahvaljivala se Klari koja je spasla njenu decu, dva nevina bića, koja će Hildi povratiti veru u život.

(Klara Baić proglašena je 2007. godine za Pravednika među narodima.)

SKIDAJ GAĆE: Nemačkoj vojnoj upravi u okupiranoj Srbiji ništa nije smetalo trvenje između visokih činovnika u kolaboracionističkoj vladi Milana Aćimovića, formiranoj neposredno posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije. Za Nemce je bilo važno da izabrani predstavnici srpskog naroda budu lojalni Trećem Rajhu. Pre nego što je Milan Aćimović predao vodeću palicu generalu Nediću, ostao je u njegovoj vladi ministar unutrašnjih poslova, rešio je da se obračuna sa svojim starim rivalom Dragim Jovanovićem.

Dragi Jovanović, šef policije u Beogradu, istovremeno je postavljen za predsednika opštine Beograd. Milan Aćimović je smatrao da je to previše vlasti skoncentrisano u rukama jednog čoveka i juna 1941. godine, predložio je dr Haraldu Tarneru, šefu nemačke vojne uprave u Srbiji, da se izvrši imenovanje novog čoveka na funkciju predsednika grada. Tarneru je bilo sasvim svejedno ko će biti predsednik grada, jedino je bilo važno da budući predsednik bespogovorno izvršava naređenja nemačkog komesara, koji je sedeo u upravi grada.

Dr Miloslav Stojadinović
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Milan Aćimović je imenovao v.d. predsednika grada dr Miloslava Stojadinovića. Ubrzo se pokazalo da Miloslavu nedostaju rukovodeće sposobnosti, valjda nije imao dovoljno mašte za što efikasniju zaštitu nemačkih interesa, a nije pokazao ni razumevanje za policijske poslove, pa je već u septembru 1941. smenjen sa funkcije predsednika grada, a Dragi Jovanović je ponovo imao svu vlast u Beogradu.

Ali, Miloslav Stojadinović je imao druge osobine, koje, po cenu života, nije smeo da ispolji pred oku-patorima. Bio je human čovek i uvek je bio spreman da pomogne svojim prijateljima, progonjenim Jevrejima. S obzirom da je imao prijatelje u upravi grada, nije mu bilo teško da dobije informacije koje je želeo.

Jevreji su zajedno sa komunistima često odvođeni kao taoci. Za jednog ubijenog Nemca, streljano je 100, a za ranjenog, 50 građana Srbije. Miloslav je čuo da se prave novi spiskovi Jevreja, koji će biti uhapšeni za predstojeće streljanje. Među njima je bila i Helena Lovrić, žena njegovog prijatelja.

Specijalno odeljenje policije za Jevreje premešteno je u ulicu Džordža Vašingtona, tamo se nalazila kartoteka sa svim podacima o Jevrejima Beograda, i Miloslav je rešio da Helenina kartica mora da nestane iz nemačke evidencije. Pronašao je srpskog službenika koji je zajedno sa nemačkim majorom radio u kartoteci i zamolio ga za pomoć. Službenik se prepao, ali je na Miloslavovo navaljivanje pristao da mu pokaže gde se kartoteka nalazi. Dogovorili su se da Miloslav dođe rano ujutro, pre nego što major stigne na posao, i da sam uzme karticu koju želi da uništi. Rano ujutro je Miloslav stigao u kancelariju. Službenik je sedeo za svojim pisaćim stolom i nije progovorio ni reč. Samo je prstom pokazao na orman u kojem se nalazila uredno složena kartoteka.

Miloslavu nije bilo teško da brzo pronađe Helenin karton, savio ga je i stavio u džep. Samo što se sa zadovoljnim osmehom okrenuo prema službeniku, u kancelariju je upao nemački major. Posmatrao je Miloslava od glave do pete i pitao šta on tu traži. Miloslav je odgovorio da je došao samo da nešto pita službenika, a major ga je pitao da li zna da je najstrože zabranjen ulaz u kartoteku. Nije čekao odgovor, major se razderao iz sveg glasa: “Napolje!”.

Helenu više niko nije tražio do kraja rata. Helenin muž, Milan Lovrić, Jevrejin po majci, nije imao sreće. Tri puta su ga potkazivali i tri puta je Miloslav spašavao prijatelja. Svaki put su doušnici prijavljivali da je Milan Jevrejin, a povrh toga i komunista.

Prvi put je priveden u Specijalnu policiju za Jevreje, a Miloslav, obavešten da mu je prijatelj uhapšen, odmah se stvorio u policiji sa lažnim dokumentima, sa kojima je dokazivao da je Milan čist Srbin. Isto se ponovilo kad je Milan odveden u Gestapo. Najopasnije je bilo kad je Milana uhapsila Nedićeva policija. Miloslav je ponovo doneo lažna dokumenta, ali su policajci tražili da Milan skine gaće i tako dokaže da nije obrezan po jevrejskim verskim propisima. To Miloslav nije mogao da dozvoli, u pitanju je bila čast i njega i njegovog prijatelja. Milosav je smatrao da je dovoljna njegova reč i posle dugog natezanja, policajci su pustili Milana.

Ovo je samo priča o porodici Milana Lovrića, a Jevrejima je bilo poznato da je Miloslav sa lažnim dokumentima spasao još puno Jevreja. Pričao je Miloslav kako je pokušao da spase iz logora na Banjici i dr Bukić Pijadu, ali je Bukić odbio ponuđenu pomoć, jer je verovao da su fašisti humani i da neće ubiti jednog lekara. Nisu bili humani, kao i prema mnogim drugima, bez obzira koje su vere bili.

(Dr Miloslav Stojadinović proglašen je 1966. godine za Pravednika među narodima.)

U BRDIMA JE SPAS: Pre Drugog svetskog rata u Novom Pazaru, na teritoriji Sandžaka, egzistirala je velika jevrejska zajednica. Isak Papo je bio uspešan trgovac i 1937. godine, po jevrejskim propisima, sklopio je bračni ugovor sa Renom iz porodice Bahar. Kada se rodila prva kćerka Lea, Isak je rešio da sa porodicom pređe u Rašku. U Novom Pazaru, u mešovitoj sredini, gde su zajedno živeli Muslimani, Srbi, Jevreji i drugi, ostali su majka i otac, četiri sestre i tri brata. Renini roditelji i sestra, takođe su ostali u Novom Pazaru. U Raškoj se pred rat rodila Leina sestra Rahela.

Kada su posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, u aprilu mesecu 1941. godine, nemačke trupe ušle su u Sandžak, prvi su se na udaru nacističke ideologije, i sile, našli Jevreji. Obeleženi su žutim trakama, a viđeniji Jevreji su proganjani.

Isak Papo alijas Jovan Kosić prerušen u srpskog seljaka
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Ustvari, počela je besomučna pljačka jevrejske imovine. Isak nije smeo da otvori radnju, a nije ni morao. Od radnje Isak više nije imao nikakve koristi, a on i njegova porodica ubrzo su morali da potraže utočište van Raške.

Isak već nekoliko dana nije smeo da izađe iz kuće, kada su se jednu noć ispred njihove kuće zaustavila kola sa volovskom zapregom. Komšije su saznale da će Nemci doći po Isaka i on je morao hitno da bude izveden iz Raške, prebačen je u Jošaničku Banju. Tamo ga je primio u kuću pravoslavni pop, kome je bila važnija sudbina prognanih ljudi nego sopstvena sigurnost. Sutradan je stigla i Rena sa decom. Nakon samo nekoliko dana neko je javio popu da su Nemci na tragu porodice Papo i da mogu svakog momenta da se pojave u Jošaničkoj Banji. Pop je pozvao meštanina koji je odveo Isaka u šumovite predele Kopaonika.

Kada su stigli Nemci Rena je sa devojčicama bila u popovoj kući. Nemci su tada tražili samo Jevreje muškarce, pa za žensku čeljad nisu ni pitali. Ipak, trebalo je brzo naći rešenje, odnosno sklonište za porodicu Papo. Pop je organizovao prebacivanje porodice Papo u selo Jelakce.

U selu Jelakce, u zaseoku Protića, koji je smešten ispod samog vrha planine Željin, živela je porodica Simeona-Sime Protića. Do njih se moglo stići samo volovskom ili konjskom zapregom. Sat vremena je trebalo da se od puta stigne do njihovog sela. Kad bi se stranac pojavio u tom kraju, svi bi ga odmah primetili. Meštani su videli Simu kada je vodio Renu sa bebom u naručju, a pored nje malu Leu, koja se umorila od puta uzbrdo, ali niko ništa nije pitao. Uveče je sa koferima u Siminu kuću stigao i Isak. Kada je porodica Papo ujutro izašla iz kuće, svi su bili obučeni kao i ostali seljani. Odeća od vune i konoplje, koju je spremila Simina žena Miroslava i njegova majka, zamenila je varoška odela u kojima su stigli.

Porodica Papo je preko noći prekrštena u porodicu Kosić. Seljacima, koji su ih videli prethodnog dana, rekli su da su Kosići izbegli Srbi, a zbog odeće u kojoj su ih videli, objasnili su da su oni krojači iz grada. Istog dana su prekršteni svi članovi porodice Papo. Isak je dobio ime Jovan, Rahela Rajka, a devojčice Buca i Beba. Isak i Rena su se odmah latili seljačkih poslova. Iako nespretni, skupljali su seno, kupili šljive, čuvali su stoku i meštani su ih ubrzo prihvatili i zavoleli.

Nakon kratkog vremena porodica Papo je bila snabdevena falsifikovanim dokumentima na ime Kosić. Jednog dana u podnožju planine pojavili su se Nemci, bili su u potrazi za četvoročlanom jevrejskom porodicom Papo, koja je pobegla iz Raške. Svima je bilo jasno da lažna dokumenta tu neće pomoći. Prošlo je više od pola godine u sigurnosti u okrilju porodice Protić, ali tih dana Nemci nikako da odu. Sima je odlučio da tražene goste prebaci na sigurnije mesto. Volovskim kolima Sima je prebacio porodicu Papo u selo Veliko Borje kod Aleksandrovca, u njegovu kuću u kojoj su boravili za vreme poljoprivrednih radova i gde su čuvali vino. Iako su otišli 30 kilometara dalje od Jelakce, odmah su shvatili da ni tu nije sigurno. Bili su blizu puta kojim su Nemci često prolazili.

Nekoliko dana kasnije predsednik sela Drenče, Simić Milovan, pozvao je Mijajla Bogićevića na razgovor. Tu je bio prisutan i predsednik Sreza Župe. Bili su prijatelji i odmah su rekli Mijajlu o čemu se radi. U opasnosti je bila četvoročlana jevrejska porodica iz Raške i trebalo ju je skloniti od nacista. Iako Mijajlo nije poznavao porodicu Papo, bez reči je prihvatio da im pomogne. Kada je porodica Kosić stigla u Drenče, samo su njih trojica znala ko se krije iza tog prezimena.

S leva na desno sede: Milica Bogićević, Rena Papo - alijas Rajka Kosić prerušena u seljanku u krilu drži malu Rahel Papo. Prvi s desna na levo Mijajlo Bogićević, gore stoji Isak Papo
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Mijajlovoj ženi Milici bili su čudni došljaci. Ne samo njoj, ali tajna o jevrejskoj porodici nije smela da se otkrije. Mijajlo se mučio kako da odgovori na Milicina brojna pitanja i na kraju je otkrio o kome se radi. Inteligentan i obrazovan čovek, koji se sa porodicom sklonio u njihovu kuću, više pred Milicom nije morao da krije svoje jevrejsko poreklo.

Od tada je Milica još više vodila brigu o jevrejskoj porodici Papo, koju je Mijajlo smestio u njihovu kuću u Poljani. I u Drenče su svraćale razne vojske. Iz sela su tada bežali svi muškarci koji su mogli biti mobilisani ili odvedeni na rad u Nemačku. Sakrivali su se u šumi, po tavanima u napuštenim kućama i sa njima je uvek bio Isak Papo. Sa ocem Mijajlom bežao je i sin Živadin - Žika, koji je u to vreme već bio momak, koga su lako mogli da odvedu sa sobom. Žika je najviše voleo da bude blizu Isaka, od koga je čuo puno pametnih reči. Milica je za to vreme u selu pazila na Renu i njene devojčice. Jednom prilikom bugarski vojnici su iznenada upali u Drenče. Muškarci su pobegli, a Milica im je dojavila da se ne vraćaju, jer su Bugari ostali u selu. Prolazili su dani, a muškarci su se selili od skrovišta do skrovišta.

Kada su na njihov zbeg naleteli partizani, jedva su ih ubedili da mogu da se vrate kućama, jer su Bugari već odavno napustili selo. Begunci su shvatili da Milica nije mogla da im javi da je opasnost prošla, jer ni ona više nije znala gde se nalaze. Vratili su se u selo. Isak je učio Žiku mnogim životnim mudrostima. Pričao je i o familiji, koja je ostala u Novom Pazaru, i da im je javio da što pre beže iz grada. Niko ga nije poslušao, a Isak tada još nije znao da je velika familija Papo i Bahar deportovana u logor, koji se nalazio na Sajmištu u Zemunu, i da su svi ubijeni. S druge strane, Žika je pomagao Isaku koliko god je mogao. Bila je zima kada je porodici Papo ponestalo drva za loženje. Žika je upregao tatine volove i sa Isakom krenuo u šumu da donesu drva. Žika, još uvek mlad, a Isak nevešt, nikako nisu mogli da nakupe dovoljno drva. U to sa jednog brda zapucaše partizani, Isak i Žika su bili u dolini, a sa drugog brda odgovoriše četnici. Fijuču meci iznad njihovih glava, a oni na brzinu nakupiše drva, da je i preteklo, i bež kući.

Tako je porodica Papo do kraja rata sa meštanima delila dobro i zlo. Kada je rat završen, porodica Papo se vratila u Rašku. Isakova radnja je bila srušena, ali je Isak uz pomoć meštana sve brzo obnovio. Došla su druga vremena, Isak je saznao za tragičnu sudbinu Renine i njegove familije. Godine 1949. porodica Papo se iselila u Izrael. Iza njih je ostalo prijateljstvo sa njihovim spasiocima, koje danas održavaju njihovi potomci, onda male devojčice, Lea i Rahela, zajedno sa njihovim bratom Ašerom koji je rođen godinu dana posle rata.

(Miroslava i Simeon Protić, Milica i Mijajlo Bogićević proglašeni su 2009. godine za Pravednike među narodima.)

*Nastavak u četvrtak 10. februara

star
Oceni
4.29
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak