Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Feljton: Ko je spasavao Jevreje u Srbiji

Dobri ljudi iz Sesalca i Župe (3)

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: daylife.com

Povodom Dana sećanja na žrtve holokausta počinjemo sa objavljivanjem feljtona o ljudima koji su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata spasavali Jevreje od logora smrti. Jevrejska opština Zemun objavila je nedavno knjigu i DVD pod naslovom "Pravednici među narodima - Srbija", čiji su autori Milan Fogel, dr Milan Ristović i dr Milan Koljanin. Prenosimo delove knjige koji govore o malo poznatim herojima koji su pod nacističkom okupacijom učinili sve što su mogli da spasu ljudske živote od holokausta

ZAŠTO SI SE VRATIO: Majer Kalderon, poručnik u rezervi, kao i svi lojalni građani, odazvao se pozivu za odbranu otadžbine. Nije se znalo tačno kada će Hitlerova armada napasti Kraljevinu Jugoslaviju, ali je bilo jasno da će posle demonstracija 27. marta 1941. godine i odbacivanja Trojnog pakta slediti odmazda. Za njega, kao i većinu vojnika Kraljevske vojske, aprilski rat je brzo završen. Kada je kapitulirala Kraljevina Jugoslavija, Majerova jedinica se nalazila negde između planina Ozren i Rtanj. U opštem rasulu koje je vladalo u Jugoslovenskoj kraljevskoj vosci, vojnici su ubrzo bili zarobljeni. Dok su kroz šumu sprovodili Majerovu jedinicu u privremeni logor, odakle su slali zarobljenike na rad u Nemačku, Majer je zaostao. Sloboda mu se više sviđala nego logor i pobegao je u šumu. Majer nije poznavao kraj u kome se našao. Lutao je šumom, ne znajući u kom pravcu se kreće. Imao je sreće, pronašao ga je Jelenko Stamenković, pisar iz sela Sesalac kod Vrnjačke Banje. Jelenko nije mogao tek tako da ostavi čoveka u šumi i odveo je Majera svojoj kući. U skromnoj kući su živeli Jelenko i njegova žena Ljubica sa dve kćerke i Jelenkovim roditeljima. Vreme je prolazilo, a Majer, ne znajući šta se dešava u Beogradu, sve više se brinuo za porodicu. U novoj kući na Zvezdari u Beogradu živela je porodica Kalderon: majka Ester, kćerka Mirjam, sin Josif i, pre nego što je mobilisan, otac Majer Kalderon, elektroinženjer, zaposlen u Radio Beogradu.

Mirjam, Ester i Josif Kalderon
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Avgusta meseca 1941. Majer je odlučio da se zahvali Jelenku na gostoprimstvu i krenuo je za Beograd. Jelenkov otac, deda Ljuba, rešio je da ga isprati deo puta. Zajedno su prošli dug put do Ćuprije, a onda je Majer, u seljačkom odelu, nastavio sam. Prepešačio je Majer više od dvestotine kilometara pre nego što je stigao kući. Radost je bila kratkog veka. Majer, pošto je bio Jevrejin, morao je odmah da se prijavi Specijalnoj policiji. Istog dana kad se prijavio, poslat je na prinudni rad. Nosio je na rukavu žutu traku, koju je skidao u blizini kuće, jer su se komšijama predstavili da su oni Slovenci. Oktobra meseca sa prinudnog rada odveden je u logor Topovske šupe.

Franciska Fani Kralj je bila Slovenka katoličke vere. Zaljubila se u Majera i za ljubav je bila spremna sve da učini. Prešla je u jevrejsku veru, uzela novo ime, Ester Avram, i 1931. godine venčala se sa Majerom u beogradskoj sinagogi. Ipak, kao Slovenka koja je promenila veru zbog muža, nije bila pod udarom antijevrejskih zakona. No, deca još uvek nisu bila zbrinuta. Majer je pisao iz Topovskih šupa, molio je Ester da hitno povrati stara dokumenta i da upiše decu u crkvene knjige da su katoličkog porekla.

Nije morao mnogo da je ubeđuje, i Fani je videla šta se sprema za jevrejske žene i decu. U komšiluku se još uvek nije znalo da su deca jevrejskog porekla. Jedino je doktorka Gajić znala ko su. Deca su se razbolela od šarlaha, ali doktorka nije htela da stavi kuću pod karantin. Zalepljena objava na vrata kuće sigurno bi privukla pažnju žandarmerije, a ona nije želela da dovodi decu u opasnost.

Jelenko Stamenković, dok je Majer boravio kod njih, čuo je od njega za njihovo jevrejsko poreklo, ali je i pored svih opasnosti želeo da dokaže novo prijateljstvo. Kad je čuo da je Majer uhapšen, dolazio je u Beograd da Fani i deci donose hranu sa sela. U kući je zatekao veliku familiju Slovenaca, izbeglih Faninih rođaka, koja se sklonila u Majerovu kuću. Od novembra meseca 1941. godine Majeru više nisu nosili hranu u logor; odveden je na streljanje.

Zašto si se vratio?”, pitala se očajna Fani, kad je shvatila da je zauvek izgubila muža.

Fani je za velike pare uspela da iz katoličke crkve obezbedi deci nova dokumenta. Ipak, stalno su živeli u strahu da će biti otkriveni. Jelenko nije mogao da gleda kako se pate i predložio je Fani da povede decu u Sesalac.

Marta meseca 1943. godine, Jelenko i deca su vozom stigli do Žitkovca, mesto kod Aleksinačkih rudnika. Bilo je rano ujutro, još nije svanulo, a Merika, kako su zvali Mirjam, mislila je da su zvezde pale sa neba kada je videla rudare kako sa upaljenim karbidnim lampama na šlemovima idu na posao.

Jelenko je bio oprezan i odatle su morali da nastave peške. Preko dvadeset kilometara puta Jelenko je nosio u naručju Josifa, koji je imao samo tri godine, a Merika, osam godina stara, trčkala je za njima. Nenaviknuta na duge šetnje po seljačkim putevima jedva je uspevala da održi korak. Zavaravala je umor krećući se od drveta do drveta, nadajući se da je tu kraj puta. Konačno su stigli u Sesalac. U selu niko osim porodice Stamenković nije znao za njihovo jevrejsko poreklo. Oni su jednostavno bili izbeglice iz Beograda, a posle dva meseca, pridružila im se i mama Fani.

Smešteni u jednoj sobi, ipak su bili sigurniji nego u Beogradu. Fani se brzo prihvatila kućnih poslova i zajedno je sa Ljubicom održavala kuću. Znala je i da šije pa su se nekako snalazili za garderobu. Obuća je bila najveći problem, dečija noga brzo raste i Fani je napravila za Meriku opanke od svinjske kože.

- Gde su ti opanke? - pitala je ljutito Meriku, kad je videla da bosa trči po dvorištu.

Ljubica i Jelenko Stamenković
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Merika se okrenula, nije mogla odmah da se seti gde je izula opanke, a onda je videla kućnog kera kako se slasno oblizuje, pojeo je jedan opank! Šta je mama mogla da uradi, nego da izradi nov.

Seoska idila nije dugo trajala. Ljubica je videla maramu na prozoru krojača. Čika Dragi, čiju kuću su videli iz svog dvorišta, upozoravao ih je da stižu neprijateljski vojnici. Jelenkova kuća se nalazila iznad potoka, a preko puta u brdu su imali pastirsku kolibu, u koju su se sklanjali kad naiđe vojska.

Jednom prilikom su dosta dugo morali da borave u kolibi, a nisu imali hrane. Fani je poslala Meriku u selo da donese kotaricu sa nešto hrane. Vododerinom se najbrže stizalo do sela, a Merika je bila mala i mogla je neprimetno da prođe do kuće. Vreme je prolazilo, a Merika se nije vraćala. Fani je već počela da plače, kajala se što je poslala dete u selo, kad se iznenada pojavila Merika sa kotaricom.

- Gde si se ti zaigrala? - mama je bila srećna što vidi dete zdravo i čitavo.

Merika je na jednom mestu, gde se vododerina račvala, pošla pogrešnim putem. Stigla je na drugi kraj sela i kad je izašla iz vododerine naletela je pravo na tri čoveka sa puškama i redenicima preko grudi.

- Čike su imale visoke crne šubare, - pričala je Merika, - svašta su me pitali, a onda su me pustili da idem.

Ratno vreme je prolazilo u bežanju i sakrivanju. Kada se u selu nisu nalazile razne vojske, život je u Jelenkovom domaćinstvu tekao u slozi i druženju Fanine i njihove dece. Došao je i kraj rata, rastanak je bio težak. Vukosava i Vidosava, Jelenkove i Ljubicine kćerke, zbližile su se sa Josifom i Merikom kao sa rodom najrođenijim. Fani je morala da se sa decom vrati u Beograd, ali to nije bio oproštaj sa porodicom Stamenković. To je bio samo rastanak do sledećeg susreta u nekim novim vremenima.

(Ljubica i Jelenko Stamenković proglašeni su 2005. godine za Pravednike među narodima.)

DOBRI LJUDI IZ ŽUPE: Ladislav i Julija Dajč završili su 1937. godine studije medicine. Ladislav je otišao na odsluženje vojnog roka u Makedoniju, a Julija je pošla za njim. Radila je kao stažista u Skoplju. Kada su se 1939. obratili Ministarstvu zdravlja u Beogradu sa molbom da dobiju posao na selu, u Ministarstvu su bili susretljivi, jer su svi tražili mesto u gradu. Dobili su nameštenje u gradiću Aleksandrovac, u Župskom okrugu. Ladislav i Julija imali su na raspolaganju kuću na sprat. U prizemlju su se nalazili ordinacija i apoteka, a na spratu dve sobe. Ladislav je dobio platu, a Julija, iako je radila isto kao muž, skromnu novčanu naknadu.

Predrag i Stana Zdravković
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Nedostatak iskustva nadoknađivali su vrednim radom i ubrzo stekli simpatije meštana. Kada je posle martovskih demonstracija 1941. godine pala vlada u Kraljevini Jugoslaviji, Ladislav je mobilisan. Nekako u isto vreme krenuo je Julijin otac iz Zagreba da poseti kćerku i zeta. Bio je težak srčani bolesnik i umro je u noći između 2. i 3. aprila. Sahranjen je na mesnom groblju, a ispraćaju su prisustvovali mnogobrojni meštani. Na taj način su pokazali koliko cene trud njihovih lekara, Julije i Ladislava. To je bila prva nesreća koja je zadesila Juliju; uskoro su nastupili događaji koji će iz osno-va promeniti ceo njen život.

Jugoslavija je okupirana, a na snagu su stupile antijevrejske uredbe. Ladislav je morao da preda pištolj koji je posedovao. Uveče, nakon nekoliko dana, na njihova vrata je zakucao Borivoje - Bora Bonđić, činovnik iz opštine.

- Doktore, zadrži ga, - rekao je Bora vraćajući pištolj, - jer ako neko nekome želi da ugrozi život, taj ima prava da se brani. Tada se još nije znalo da će Bora biti u situaciji da mnogo više pomogne Dajčevima. Ladislav i Julijana su juna meseca 1941. izbačeni iz kuće i sa posla. Lokalni policajac sažalio se i pozvao ih u njegovu kuću. U kući van grada živeo je policajac sa ženom u drugom stanju i petoro dece.

Dajčevi su primljeni u drugi deo kuće, koju porodica nije koristila. Dobili su besplatan boravak, ali i nove brige. Policajac je voleo da popije, a onda je tukao ženu. Kada je jedno veče došao sekretar iz opštine da ih obavesti o popisu Jevreja i predložio da odu iz Aleksandrovca na nekoliko dana, kako bi oni mogli da napišu da u njihovom gradu nema Jevreja, Dajčevi su se odmah spremili za put. Nameravali su da otputuju kod Ladislavove porodice, ali već je bilo kasno. Jevrejima je zabranjeno da putuju vozom i Dajčevi su se vratili u kuću policajca.

Julija je još uvek imala kafe, koju je doneo pokojni otac, i kod njih se često okupljalo društvo. Još ranije su se sprijateljili sa veterinarom, učiteljem i pravoslavnim popom. Decembra meseca 1941. ponovo ih je posetio sekretar iz opštine i rekao da moraju hitno da napuste Aleksandrovac, Gestapo je krenuo u potragu za skrivenim Jevrejima. Pop je našao rešenje; imao je kolegu popa na planini Željin, gde Nemci zimi nisu ni pokušavali da dođu. Dajčovi su dobili novo prebivalište. Mladi pop i njegova još mlađa žena primili su ih sa svom pažnjom dobrih domaćina. Crkva, popova kuća i škola bili su relativno daleko od razbacanih seoskih kuća na planini, tako da su Dajčovi bili skoro neprimećeni u tom kraju. Na planini Željin, u istom kraju, nalazila se grupa oficira kraljeve vojske, koja se odmetnula u šumu i pristupila četničkom pokretu.

Kada su čuli da je doktor u popovoj kući, četnici su ubedili Ladislava da bi najbolje bilo da im se pridruži, jer mu je stalno ugrožen život, a njima je bio potreban lekar. Tako je Ladislav pošao sa četnicima, a Juliju su prebacili u selo u kome su se nalazile žene srpskih oficira. Stanovala je u kući sa ženom koja je imala petoro dece. Na kući je morao biti istaknut spisak sa svim stanarima, ali Julija, osim ratnog imena Radojka, nije imala dokumenta kojima bi sakrila svoje jevrejsko poreklo.
Bila je zima kada su jednog dana u selo stigle bugarske okupatorske jedinice. Tražili su partizane i skrivene Jevreje. Julija nije imala vremena da pobegne iz sela, sakrila se na tavan kuće i tu nekoliko sati cvokotala od zime dok fašisti nisu napustili selo.

Kad je čuo šta se desilo, Ladislav je odmah tražio od četničkog komandanta da se Julija pridruži muškarcima, jer je sa njima bila sigurnija. Julija je od tada počela da živi u surovim planinskim uslovima, krijući se u šumi i pećinama u kojima su boravili četnici.

Stiglo je proleće 1942. godine, sve je ozelenilo i Julija se trudila da što pre zaboravi teškoće zimskog perioda koji je prošla sa mužem u šumi. Ostala je u drugom stanju. Ali, godišnja doba se brzo smenjuju, a to je najbolje osetila Julija kad je već na jesen na planini počeo da pada sneg. Iscrpljujući marševi, najčešće noću, nedostatak hrane i odeće, krhka doktorka Julija sve je teže podnosila. Major Kosanović, četnički komandant, rešio je da Juliju smeste kod nekog od seljaka kod koga će sačekati porođaj. Jednu noć, u pratnji seoskog momka, Julija se spustila u Boturiće gde je smeštena u kuću kod Stane i Predraga Zdravkovića.

U zaseoku Boturića živela su tri brata Zdravkovića sa svojim porodicama. Predrag je bio najstariji i kod njega je u jednu sobicu smeštena Julija. Preko dana Julija nije izlazila iz sobe, uveče se rano večeralo, jer nije bilo dovoljno petroleja za fitilj lampe. Zato se ujutro rano ustajalo i posle doručka svako je odlazio na svoj posao. Pošto je bila zima, utihnuli su seljački poslovi i žene okupljene oko tople peći učile su Juliju da plete. Julija je bila zadovoljna, posle dužeg vremena spavala je u čistom krevetu, bez cokula na nogama, očišćena od vaši (ušiju), koje je sa sobom donela iz šume.

A onda je na scenu ponovo stupio Borivoje - Bora Bonđić. Blagovremeno obavešten o akcijama koje su spremali okupatori, javio je Predragu da se sprema racija u njihovom selu. Neko je prijavio da se u kući Zdravkovića krije trudna jevrejska žena. Bora je pronašao novo sklonište za Juliju, ali se seljak, kod koga je trebalo da se preseli, nije pojavio u zakazano vreme na dogovorenom mestu. Julija je ostala nedelju dana kod Bore u kući. Grozdana, Borina žena, sve vreme se brinula za Juliju, koja se plašila da će se svakog momenta poroditi. Nedaleko do njihove kuće često su putem prolazili Nemci i postojala je velika opasnost da Julija bude otkrivena, pogotovo ako se porodi tu gde su Nemci imali običaj da svrate, da uzmu vode iz bunara pre nego što nastave put. Na kraju se Bora odlučio da prebace Juliju u selo Latkovac kod Čedomira Kneževića. Trebalo je proći kroz ceo grad da bi se izašlo iz Aleksandrovca u pravcu Latkovca. Smestili su Juliju u volovska kola, Julija se plašila da će se od truckanja poroditi u kolima, ali su na kraju ipak srećno stigli u Čedomirovu kuću.

Za to vreme u zaseoku Boturića se odigravala prava drama. U Predragovoj kući nije nađena nikakva Jevrejka, ali se nedaleko od njihove kuće porodila druga žena. Malo je falilo da je odvedu kao Jevrejku. Ipak su Predraga odveli u Kruševac da se proveri cela priča. Predrag je smešten u zatvor, koji se nalazio u jednoj privatnoj pekari. U magacinu za brašno bilo je zatvoreno stotinu ljudi koji su čekali na streljanje. To je bila odmazda za ubistvo nekoliko nemačkih vojnika. Stražar je saznao da Predragu nije dokazana nikakva krivica i pre odvođenja uhapšenih na streljanje pustio je Predraga u pekaru, koja je bila povezana sa magacinom u kojoj su se nalazili uhapšeni, da se tu sakrije. Kada su zatvorenici odvedeni na streljanje, pustili su Predraga. Predrag se vratio kući bele kose, ali ne od brašna, bio je potpuno sed.

Kad je Čedomir Knežević čuo da je Predrag uhapšen odmah je poslao poruku: “Boro, vodi je de znaš”. I njegova supruga je tražila od Julije da odmah napusti kuću, jer neće da izgubi muža. Strah ne traži nikakvo opravdanje i Bora se setio Slobodana i Milenije Kneževića, koji su takođe živeli u Latkovcu. Pojavio se i mladi oficir iz šume i ubrzao preseljenje. Milenija i Slobodan, svesni šta se događa u njihovoj okolini, toplo su primili Juliju, koja samo što se nije porodila. Nisu morali dugo da čekaju, tu noć su počeli trudovi i Slobodan je doveo babicu iz Aleksandrovca koja je porodila Juliju. 4. marta 1943. rodio se sin Ilan. U posetu je došao i Predrag Zdravković. Stavio je veću sumu novca detetu pod jastuk. Julija je bila iznenađena i obradovana.

Grozdana i Borivoje Bondžić
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
- Došao sam samo da ti kažem, da znaš, da nisam ljut na tebe, - rekao je Predrag.

Nažalost, Julija nije mogla dugo da ostane ni kod Milenije i Slobodana. Do kraja godine promenila je više od dvadeset boravišta. Bora je bio glavni organizator, a Slobodan je na magarcu prebacivao Juliju i bebu u nova skrovišta. Često domaćini nisu znali ni koga primaju u kuću. Dovoljno je bilo reći da Juliju, alijas Radojku, i njenu bebu gone Nemci. Ponekad je Bora morao da bude grub.

- Kuda idemo ne moraš da znaš, - govorio je kada bi neko navaljivao sa suvišnim pitanjima, - i jezik za zube, svi smo ugroženi!

Jednog dana je Bora došao po Juliju i Ilana i odveo ih kod Raleta. Raletova kuća se nalazila na takvom mestu, da ni u Prvom svetskom ratu Nemci nikad nisu stigli do nje. Koliko je to bilo sigurno nije bilo ni toliko važno, važno je da se Julija konačno opustila i odmorila.

Došlo je oslobođenje, mnogi su se veselili, ali Ladislav nije dugo uživao u slobodi sa svojim sinom Ilanom i suprugom Julijom. Godine 1945. sahranjen je na Jevrejskom groblju u Zemunu.

(Grozdana i Borivoje Bondžić, Milenija i Slobodan Knežević, Stana i Predrag Zdravković, proglašeni su 1980. godine za Pravednike među narodima.)

*Nastavak feljtona u petak 4. februara

star
Oceni
4.36
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak