Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (4)

Feljton: Ko je spasavao Jevreje u Srbiji

Pravednici među narodima (1)

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Ispred kuće u kojoj je čuvala trojicu Jevreja: Martina Levec, u sredini (1946)
Ispred kuće u kojoj je čuvala trojicu Jevreja: Martina Levec, u sredini (1946)

Povodom Dana sećanja na žrtve holokausta počinjemo sa objavljivanjem feljtona o ljudima koji su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata spasavali Jevreje od logora smrti. Jevrejska opština Zemun objavila je nedavno knjigu i DVD pod naslovom "Pravednici među narodima - Srbija", čiji su autori Milan Fogel, dr Milan Ristović i dr Milan Koljanin. Prenosimo delove knjige koji govore o malo poznatim herojima koji su pod nacističkom okupacijom učinili sve što su mogli da spasu ljudske živote od holokausta

Izraelski parlament - Kneset, formirao je 1953. godine ’’Jad Vašem’’ - muzej sećanja na žrtve Holokausta. Deset godina kasnije ustanovljena je ’’Komisija za proglašenje Pravednika među narodima’’. Ta priznanja, u vidu medalje i povelje, svedoče o hrabrom činu osoba, isključivo nejevreja, koji su tokom Drugog svetskog rata reskirali svoje živote, i živote svojih bližnjih, kako bi spasavali često njima nepoznate osobe jevrejskog porekla.

Kraljevina Jugoslavija je 1941. godine bila okupirana od strane Nemačke i njenih saveznika. Nemačka je podelom, uglavnom rukovođena etničkim merilima, uspela da osigura za sebe bezrezervnu podršku elita iz vrhova svih naroda tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Iako duboko podeljeni, svi oni koji su vršili vlast na teritorijama ovako raskomadane države, imali su jedan zajednički cilj - uništenje Jevreja. Radi boljeg razumevanja hrabrosti pravednika, poseban deo knjige posvetili smo istorijskim okolnostima u kojima su se odigravala spasavanja koji je napisao prof. dr Milan Ristović.

Iz pera dr Milana Koljanina dat je opširni pregled uslova u kojima su živeli Jevreji u Srbiji i jugoslovenskoj državi do 1941. godine. Do devedesetih godina dvadesetog veka svi pravednici bili su upisivani kao jugoslovenski. Raspadom Jugoslavije i formiranjem novih država ukazala se potreba da se opišu svi slučajevi spasavanja Jevreja na teritoriji današnje Republike Srbije. Prilikom odabira osoba koje smo uvrstili u spisak Pravednika iz Srbije koristili smo zvanični spisak Jad Vašema.

Međutim, utvrdili smo da na spisku pravednika iz Srbije postoje osobe koje su svoja herojska dela izvršili na teritoriji današnje Bosne i Hercegovine (8). Takođe smo primetili da su pojedini slučajevi spasavanja koji su se odigrali na teritoriji Srbije pripisani pravednicima iz Slovenije i Hrvatske (3).

Zbog svega toga naš spisak se razlikuje od spiska Jad Vašema u desetak imena. Kroz romansirane priče koje je napisao Milan Fogel opisana su dobra dela 128. proglašenih pravednika iz Srbije. Naša knjiga sadrži i nekoliko dodatnih priča. Pre svih, tu je priča o Petru Zankoviću iz Sutomora. Razlog objavljivanja ove priče leži u činjenici da je to jedini zabeleženi slučaj spasavanja Jevreja u Crnoj Gori i da zaslužuje da se uz ostale priče sačuva od zaborava. Drugi slučaj je priča o Jakovljević Anđi koja je svoj podvig izvršila u Mostaru. Nismo se rukovodili činjenicom da je ona po poreklu Srpkinja, niti što je posle rata živela u Smederevu (Srbija), već smo objavili njenu priču jer nije bila na spisku u knjizi o pravednicima iz Bosne i Hercegovine.

Imajući u vidu da se ovakva izdanja retko objavljuju, uvrstili smo i dve priče o osobama koje su predložene za pravednike, ali još uvek nije doneta konačna odluka. Istraživanjima koje smo preduzeli tokom prikupljanja građe za pisanje priča došli smo do saznanja da su mnoge osobe koje su dale svoj doprinos spasavanju Jevreja bile jednostavno zaboravljene, ili se njihovom doprinosu nije poklonila dužna pažnja. Svima koji budu pažljivo čitali priče biće jasno da uz pravednike postoje i brojne druge osobe koje su takođe aktivno učestvovale u spasavanju Jevreja. Zahvaljujući ovim pričama mi se nadamo da će uspomena i na njihov doprinos biti sačuvana u trajnom sećanju.

Ovu knjigu sa ponosom posvećujemo građanima Srbije koji su spasavali Jevreje tokom Drugog svetskog rata sa željom da im podignemo svojevrstan spomenik kroz priče ispričane u njihovu čast.

Nenad Fogel
Beograd, jul 2010.

UVOD
Posle velike distance od završetka Drugog svetskog rata, nove generacije teško mogu da dočaraju onu mračnu atmosferu koja je vladala za vreme okupacije. Generacije rođene posle 1945. godine mogle su da se obaveste o događanjima za vreme okupacije iz pisanih dokumenata ili iz priča njihovih roditelja i rodbine. Ova knjiga će doprineti upotpunjavanju saznanja o ovom periodu. To će rezultirati i objektivnom informisanju o najmračnijem periodu postojanja ne samo Srbije, nego i cele Evrope.

Ovo je posebno važno danas, kada dnevna politika čini svoje u zamagljivanju merila vrednosti, kao i o delovanju kvislinga za vreme okupacije u Srbiji. To se postepeno pretvara u proces oslobađanja od svake odgovornosti za saradnju sa okupatorima. Pri tome se svesno zanemaruje činjenica da ratni zločini ne zastarevaju.

Ovome treba dodati i pojave negiranja holokausta. Iz nekih zemalja, a i pojedinaca, kvazi istoričara, mogu se čuti tvrdnje da je holokaust čista jevrejska izmišljotina i da nikakvog uništavanja Jevreja nije ni bilo. Pri tome se prenebregavaju dokazane činjenice o logorima smrti u kojima je živote izgubilo 6 miliona Jevreja.

Mesto zločina: Logor na Banjici
Photo: logorbanjica.mediana.se
Imajući u vidu i ovu dimenziju problema, ne samo da je korisno, nego je i neophodno stalno ukazivati na činjenice koje pružaju pravu sliku o događanjima za vreme okupacije. Zato su u ovoj knjizi dati istorijski okviri, da bi se bolje shvatilo u kojim uslovima su se odigravale i pojedinačne ljudske drame. Osvetljeno je razdoblje u kojoj je i rasizam došao do kulminacije. Od reči mržnje prema Jevrejima prešlo se na totalno uništavanje ovog naroda. Istu sudbinu doživeli su i Romi, a velika stradanja doživeli su i Srbi. Već u prvim godinama Drugog svetskog rata nemačka nacistička armija uspela je da pregazi Evropu i da prodre u veliki deo evropskog SSSR-a (tadašnji naziv za Rusiju). U tom naletu pregažena je i Jugoslavija. Time je bila zapečaćena sudbina Jevreja i na ovom području.

Ova knjiga se bavi samo događanjima u Srbiji, pri čemu se mora imati u vidu da je Srbija bila rasparčana: Srem je pripao Nezavisnoj državi Hrvatskoj, Bačka Mađarskoj, Banat je ostao pod nemačkom upravom, jugoistočnu Srbiju je okupirala Bugarska, a Kosovo i Metohija su većim delom pripali Italijanima. Od ostatka Srbije Hitler je stvorio državu pod svojom kontrolom. Ova situacija je detaljno prikazana u prilogu profesora dr Milana Ristovića. Za prikaz istorijskog razvoja odnosa prema Jevrejima u Srbiji doprinosi i prilog dr Milana Koljanina.

Već je rečeno da su u Srbiji bile na delu nemačke okupacione vlasti, tj. Gestapo i sve ostale nemačke civilne i vojne vlasti. Zajedno sa njima je delovala i Specijalna policija za Jevreje, Srpska straža i svi organi vlasti generala Nedića, zatim ljotičevci, četnici Pećanca i drugi saradnici okupatora. Tome treba dodati zločinačko delovanje ustaša u Sremu, i mađarskih okupacionih vlasti u Bačkoj. Za svaku sitnicu bilo je zaprećeno streljanjem, a to nisu bile prazne pretnje - svaki dan su vršena hapšenja i egzekucije.

To je redovno praćeno objavama koje su bile isticane na javnim mestima. Naravno da je to širilo strah među stanovništvom. Istovremeno, to je bilo i pogodno tlo da se među stanovništvom regrutuju doušnici, koji su prijavljivali sve što je izgledalo sumnjivo. Na osnovu ovih dojava mnogi su hapšeni, a ne retko i likvidirani. Na ove okolnosti je bilo potrebno ukazati, jer je to društvena situacija u kojoj su delovali spasioci pojedinih progonjenih Jevreja.

Pored istorijskog dela knjiga sadrži i literarni prikaz u obliku priča o spasenim Jevrejima. Ove priče su doprinos da se sačuva sećanje na ljude, koji su stavljali svoj život na kocku, spasavajući od progona često i nepoznate ljude. Zato je svaka priča svedočanstvo o spasiocima i spasenima, jer bez priče o spasenima, o smrtnoj opasnosti u kojoj su se našli, ne bismo mogli da sagledamo svu veličinu dela proglašenih pravednika. Često je u spasavanju učestvovao čitav lanac ljudi, a samo jedan deo njih je dobio priznanje države Izrael u vidu medalje ’’Pravednici među narodima’’. Zato su u pričama spomenuti mnogi koji su spasavali Jevreje, a nisu dobili zasluženo priznanje, jer, nažalost, nisu ni predloženi. Imali smo i slučajeve nerazumevanja i nepoznavanje prilika u pojedinim delovima Srbije, pa su neki predlozi odbijeni. Ovu medalju uspostavio je izraelski ’’Jad Vašem’’ (Spomen i ime) osnovan 1953. godine kao svetski centar za dokumentaciju, istraživanja, obrazovanja i komemoraciju za holokaust. U ovoj instituciji postoji posebno odelenje Pravednici među narodima. Do sada je u Srbiji 128. osoba dobilo Medalju pravednika među narodima. Pošto je to samo jedan deo onih koji su doprineli spasavanju progonjenih Jevreja, Srbija se može ponositi humanim postupcima svojih građana.

Prošlo je 64. godine od završetka Drugog svetskog rata i vreme je učinilo svoje. Tako mnogi od spasenih i od spasilaca nisu više među živima. Zato je autor priča o Pravednicima koristio svaku mogućnost da intervjuiše preživele i njihove potomke. Na taj način postignuta je velika autentičnost priča. Svaka od datih priča ima dramski naboj, a pojedine predstavljaju i kompletnu dramu. Uzećemo samo priču ’’Hajrija ljubavi moja’’ koja ima sve elemente kompletnog dela: uvod, zaplet i neočekivani rasplet. Većina priča su ispovesti spasenih i dokument o hrabrosti i požrtvovanju spasilaca.

Danilo Fogel
Beograd, 03.08.2009.

ZEMUNSKA SAGA
- Hoće li neko od vas trojice sići sa tavana da mi pomogne? - prigušenim, ali zapovednim glasom, Martina je tražila pomoć, uperena pogleda u daske sa rupama, koje su služile za vetrenje ostave iz njenog stana preko tavana. Izbegavši hapšenje i teranje zemunskih Jevreja u logore u Jasenovac i Staru Gradišku, trojica Jevreja, braća Beherano i Danilo, već skoro mesec dana su se krili na njenom tavanu. Danilo je, po mišljenju ilegalaca, najmanje ličio na Jevrejina, imao je tamno smeđu kosu, za razliku od braće Beherano, koji su imali zift crnu, i na njega je pao izbor da siđe sa tavana.

Neko će se možda uvrediti na izraz teranje Jevreja, kao da su oni neka stoka, ne daj Bože, ali Danilo nikada nije upotrebio drugi izraz. Muškarci, žene, deca, stari i mladi, polovinom 1942. godine otpremljeni su stočnim vagonima u logore smrti. Muškarci u Jasenovac, a žene i deca u Staru Gradišku.

Pravednica: Martina Levec
Danilo je, kao i većina zemunskih Jevreja, dane okupacije provodio na prinudnom radu. Bio je raspoređen u sanitetski magacin bivše kraljeve vojske, a uveče, umoran od napornog rada, trčao je na sastanke HaŠomer HaCaira, jevrejske organizacije mladih, koja je odlučila da se priključi pokretu otpora.

Stalnim akcijama zagorčavali su život nemačkim okupatorima, a nešto kasnije i ustaškoj vlasti Nezavisne države Hrvatske. NDH je prilikom rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije pripao Zemun, a Danilo se spremao da ode u partizane.

I tog dana, 26. jula 1942. godine, Danilo je bio na prinudnom radu. Gladan, kao i obično, najeo se zelenog grožđa sveže prskanog plavim kamenom.

Jedva je stigao kući, stomak nije izdržao i sve vreme ga je podsećao šta je tog dana halapljivo stavio u usta. Kada je isto veče stigla Ružica Požar, aktivistkinja pokreta otpora, zatekla je Danila šćućurenog sa prekrštenim rukama na stomaku. Nije bilo vremena za sažaljenje, Ružica je prišla Danilu i tiho rekla da isto veče mora da napusti kuću i da se skloni na sigurno mesto; dala mu je adresu kuda da ide, jer će te noći početi racija i sutradan će svi zemunski Jevreji biti oterani u logore.

Danilo nije znao kakve ga nedaće čekaju kada se priključi partizanskim odredima u Bosni, ali je znao da neće da ide u logor. Kod kuće su svi bili na okupu. A kuda su mogli i da odu, na snazi su bila sva moguća ograničenja za kretanje Jevreja po gradu. Jevreji više nisu mogli da se zaposle, zaposleni su dobili otkaze, deci je bilo zabranjeno da idu u školu, hranu su mogli da kupe tek kad su se svi ostali snabdeli, a to je najčešće značilo da više ni hleba nije bilo u pekari, a o bioskopu i pozorištu su mogli samo da maštaju, ako im je uopšte bilo do toga. Iz kuće su najčešće izlazili rano ujutro, kad su morali da odu na prinudni rad, i uveče se mrtvi umorni vraćali kući.

- Sutra kupe Jevreje i šalju u logore - Danilo je jedva govorio dok mu je pogled lutao od oca do majke, od jednog do drugog brata. Grlo mu se steglo do bola, jedva se čulo kad je rekao da on odmah, isto veče, odlazi u partizane.
- Hoćeš da nas zbog tebe sve ubiju? - besno je rekao najstariji brat David. - Čudo jedno da već do sada nismo stradali zbog tvog ilegalnog rada.

Danilo je gledao u majku, čekao je da čuje šta će ona reći, a ona nije mogla da sakrije nemušte suze. Da li su znali u koji pakao ih sutra teraju? Kako da im pomogne, pitao se Danilo, gde da ih skloni?
- Idi, - rekao je otac, dok su mu suze curile niz obraze, - požuri, samo što nije počeo policijski čas.

Brat Joška je ostao bez reči, nemo je gledao šta se dešava, ne verujući da se to dešava njima, porodici koja je uvek bila na okupu. I Joška je, kao i Danilo, bio u HaŠomer HaCairu, koji se početkom rata pridružio omladincima SKOJ-a. Verovatno je shvatio da je Danilo jedini izabran da se spase iz njihove porodice. David je Danila uhvatio za rukav, kao da će ga tako zadržati, više nije mogao da govori, i njega su gušile suze, stisak je popustio i Danilo je mogao da se spakuje i krene.

Danilo je obećao, ako se zbog njegovog odlaska nešto desi porodici, on će sigurno biti obavešten i odmah će se prijaviti Specijalnoj policiji. Čudio se sam sebi kako je mogao da izrekne takvu glupost; a šta je pametnije mogao da smisli? Pa on je dobro znao šta mu je rekla Ružica Požar i šta to znači. Mogao je i odmah da se prijavi Specijalnoj policiji ili da uzme pištolj i sebi prekrati život, ne bi bilo nikakve razlike. Pakovao se, a pred očima su mu bile suze onih koji ostaju zatočeni sudbinom koju nisu znali kako da promene. Danilo nije imao snage da plače, mutilo mu se pred očima, žurio je, plašeći se samog sebe, da se ne predomisli i u poslednjem trenutku ostane sa porodicom, koja je unapred, bez suđenja, osuđena na najveću moguću kaznu.

U stvari, spakovao se veoma brzo. Obukao je gojzerice, iako je bilo leto, stavio džemper u ruksak sa kojima je išao na mošave i izašao iz kuće. Da li ima u životu nešto teže, pitao se Danilo, nego oproštaj od najmilijih za koje ne znaš da li ćete se i kada ponovo sresti. Nije bez razloga tako razmišljao, niko od njegovih nije živ izašao iz logora.

Već je počeo policijski čas kad je Danilo izašao iz kuće. Brzo je skinuo žutu zvezdu sa rukava i požurio u Gardošku 9, kuću Kraljevića, bivših komšija. U stvari, otišao je kod Dimitrija Stakića, kazandžije, koji je kod Kraljevića živeo u iznajmljenom stanu. U stanu je zatekao braću Beherano, Benka i Josipa. Bio je prijatno iznenađen, znači i oni su bili na vreme obavešteni da se sklone. Sutradan ih je kazandžija obavestio da su svi Jevreji deportovani u logore. Ne svi, pomislio je Danilo i suze su mu prvi put krenule niz obraze.

Kod Stakića su proveli nekoliko dana, a onda su morali da se razdvoje. Aktivisti Pokreta otpora su brinuli za njihovu bezbednost i to je bio razlog što su često morali da menjaju boravište. Danilo je smešten na tavan kod Plavšićevih, u kući koja se nalazila u Ribarskoj ulici. Mladi Plavšić, sa kojim se znao od ranije, ostavio mu je paklu cigareta i šibice.

Priznanje: Martina Levec prima medalju pravednika od ambasadora Izraela u Beogradu Jorama Šanija (2000)
Danilo nije pušio. U HaŠomer HaCairu, što se tiče duvana i alkohola, svi su bili apstinenti. Kroz tavansko prozorče Danilo je gledao sijalice svoga grada. Tačno je znao u kojoj ulici je pregorela neka sijalica, prisećao se šetnji gradom i kružio ulicama prateći žute sijalice na vrhu bandera. Odjednom je shvatio da je zarobljenik u sopstvenom gradu. Zapalio je prvu cigaretu u životu.

Posle nekoliko dana Danilo je prebačen u jednu nedovršenu kuću u Sinđelićevoj ulici. Tamo se ponovo sreo sa Benkom i Josipom, a tu je bio i Alfred Kačka, sin kantora. Alfred je pokazivao gomilu zlatnog nakita umotanog u jednu maramu, bio je uveren da će mu to spasiti glavu. Život je za njega imao pripremljen drugi scenario. Ružica Požar, njegova devojka, prebacila ga je u četnike, bar tako su čuli, i otada mu se izgubio svaki trag. Možda mu je baš zlato došlo glave?

Iako su morali ponovo da se razdvoje, svi su bili zadovoljni što su otišli iz nedovršene kuće, na kojoj su umesto vrata visile neke krpe, i stalno su bili u opasnosti da budu otkriveni. Josip i Danilo su prebačeni u stan kod Brice, koji se nalazio u Karamatinoj ulici, preko puta kafane Bosna. Tu su dugo u noć mogli da slušaju kafanske pevačice koje su neumorno ponavljale istu pesmu “Ah, ne idi ne idi, ostani tu”. Ostao bi Danilo u Zemunu da ulicama nisu kružili žbiri i doušnici, koji su za male nagrade prijavljivali preostale Jevreje okupacionim vlastima.

Na uglu ulice se nalazio veliki oglasni valjak na kome su bile izlepljene plakate novih vlasti. Čak i sa daljine jasno je moglo da se vidi upozorenje da će svako ko skriva Jevreje biti ubijen. Koliko ljudi je do sad reskiralo svoj život, razmišljao je Danilo, a koliko će još njih biti dovedeni u opasnost pre nego što proradi “veza” za odlazak u partizane? Ko su ti ljudi što im pomažu? Heroji, koji nisu svesni šta čine? Ne, pričao je Danilo sam sa sobom, znali su oni dobro šta ih čeka ako budu otkriveni, ali nisu imali izbora pred svojom savešću. Bili su to ljudi spremni da po svaku cenu spasu ljudski život, koji je neko, ko nije imao pravo, ako uopšte postoji takav, želeo da im oduzme.

Ponovo je usledio rastanak, Danilo je bio smešten u kući kod Pere i Branka, studenata iz Belegiša. Za komšije u Ugrinovačkoj ulici, blizu svinjske pijace, Danilo je bio izbeglica iz Maradika. Noću je bio smešten u jednoj prašnjavoj, nenastanjenoj prostoriji, bez kreveta, sa malim prozorom, okrenutim prema Ćukovcu, da u slučaju opasnosti ima kuda da pobegne. Sedeo je šćućuren uza zid i pokušavao da zaspi. Kako bi zatvorio oči, tako je čuo neko škripanje. U mraku je, na kraju, razabrao punu sobu pacova koji su grickali njegove gojzerice! Kad bi naišli na metal kojim su đonovi bili optočeni, čula se škripa. Tu noć Danilo je više tapkao cipelama o pod, da rastera pacove, nego što je spavao. Već mu je svega bilo dosta, ipak je on krenuo u partizane, a ne da se kao neka baba skriva po tuđim stanovima. Samo, svestan je bio Danilo da to nije tako jednostavno, odeš na autobusku stanicu, kupiš kartu u jednom pravcu, i eto tebe u partizanima. U toku je bila velika ofanziva nemačkih i ustaških snaga i kretanje putevima van grada je bilo nemoguće bez specijalnih propusnica. Jevreji, u svakom slučaju, nisu mogli da ih legalno dobiju.

Konačno je Danilo stigao kod Martine Levec, i to usred dana, tu se ponovo sreo sa braćom Beherano. Nije mogao da veruje da je smešten na tavan u vili sa dva stana, gde su u prizemnom stanu bila smeštena tri nacistička visoka oficira, a na spratu, u zasebnoj sobi, smešten je nacista u stan u kome je živela Martina. Kako je to moguće? Pitao se Danilo.

Ko je ta žena koja ima toliko hrabrosti? Njen brat je oteran na prinudni rad u Nemačku, a ona je morala da služi nemačke oficire?! Oficiri su preko dana bili na svojim dužnostima, a uveče kod kuće i zato je Danilo, pored svih opasnosti da ga neko prepozna na ulici, morao usred dana da se useli u novo skrovište.

Martinin stanar, visoki nacistički oficir, pukovnik Švarc, bio je komandant zemunskog aerodroma, često se hvalio veoma malim registarskim brojem članske karte Nacional-socijalističke partije Nemačke. Iskusan nacista trebalo je da bude velika opasnost za ilegalce, a i za Martinu, koja kao da se ničeg nije plašila. No, istovremeno je pukovnik Švarc bio smrtno zaljubljen u Martinu, što i nije čudo, s obzirom da je Martina bila veoma lepa, zgodna, visoka devojka. Martina nije odgovarala na pukovnikove izlive ljubavi, ali je možda baš to, njegovo iščekivanje, pomoglo da on ne vidi ni ono što se dešavalo ispred njegovog nosa.

Jednog dana je pukla daska na kauču i neko je to morao da popravi. Martina nije smela da pozove stolara, plašila se da ne otkrije ilegalce na tavanu, a nije imala ni čime da plati. I onako su više gladovali, nego što su bili siti. Nemački oficiri su se pokazali kao velike cicije. Na vinskoj flaši su olovkom obeležavali koliko su vina popili. Donosili su sledovanja za sebe i to tačno onoliko koliko mogu da pojedu. A ni Martina nije bila baš neka kuvarica. Skuvala je jednom prilikom, za sebe i svoje ilegalce, bundeve, koje su bile isečene kao kriške lubenica, i unutra stavila užeglu slaninu. Uh, kako su svi hvalili ručak, konačno su se pošteno najeli! Danilo je pored jednog stolara, koji je imao radionicu u njihovom dvorištu, naučio ponešto od stolarskog zanata. Verovao je da će mu to dobro doći kad se iseli u Palestinu. Dakle, Danilo je sišao dole, a za njim su krenula i braća Beherano. Valjda ih je glad naterala, nisu verovali da Danilo dole ništa ne jede, a to nije bilo prvi put da je on pomagao Martini, koja je i sama gladovala sa njima. Martina je imala nešto alata i neko staro rende. Taman je Danilo počeo da rendiše dasku kad se iznenada pojavio pukovnik Švarc, zaboravio je neka akta kod kuće. Pored njega nije bilo šanse da se prođe i da se ilegalci vrate na tavan. Danilo je mirno nastavio da rendiše dasku, a braću Beherano poslao u kupatilo da se zaključaju. Kad, ne daj vraže, pukovnik je krenuo pravo u kupatilo.

- Ko je unutra? - oštro je pitao Martinu, kad je video da su vrata zaključana.
- Ko je unutra? - ponovila je Martina pitanje istim tonom.
- Moj šegrt, - rekao je mirno Danilo, na tečnom nemačkom, - sad će on napolje.

Po odlasku od Martine Levec pridružio partizanskim jedinicama: Danilo Fogel
Martina je uzela pukovnika pod ruku i odvela ga u njegovu sobu. Dok se nacista topio od sreće za malo pažnje, koju mu je Martina poklonila uz široki osmeh, braća Beherano su šmugnula na tavan. Više ni jednom nisu sišli sa tavana do odlaska iz Martinine kuće.

Benko je prvi napustio sklonište. Prošlo je više od mesec dana boravka kod Martine, kada je u kuću iznenada došla Olga Gavrilović, Benkova devojka i sa lažnim dokumentima prebacila Benka u Beograd. Tu je Benko ostao do kraja rata kao izbeglica, naravno, pod lažnim imenom. Martina je živela sama, nije imala izbora i počela je sve češće da poziva Danila da joj pomaže. Na kraju ga je proglasila za slugu i on je, ne retko, služio naciste za večerom. Predstavila ga je kao srpskog izbeglicu, koji je pobegao ispod ustaškog noža, ali iskusnom nacisti je nešto bilo sumnjivo. Nekoliko dana ranije Danilo je nešto majstorisao, tog puta oko struje, i ponovo se sreo sa pukovnikom.

Pukovnik je rekao da mu ovaj električar veoma liči na stolara, ali Martina mu je skrenula pažnju da električar ima kapu, a stolar ne?! Te večeri pukovnik je bio siguran da je već negde sreo Danila, ali u žaru diskusije sa svojim oficirima nije mu više posvećivao pažnju. Naime, nacisti su često za večerom vodili razgovore na razne teme. Među njima je bio jedan levičar, Josef Ungar, malo čudno, da nije bio nacista, sigurno bi bio komunista. Pukovnik je rekao da Srbi postoje samo zato da bi služili Nemcima, a “komunista” Ungar je tvrdio da ovakvo stanje ne može da traje dugo i da mora da dođe do promene. Tako su došli i na temu o nadčoveku, a Danilo je, onako u prolazu promrmljao na nemačkom: “O tome je pisao Niče”.

Danilo je ponovo na sebe skrenuo pažnju iskusnog naciste. Za momenat moramo da se vratimo na događaj koji se zbio nekoliko dana ranije. Martina je spremala pukovnikovu sobu i naišla na pismo od njegove sestre, koja je ostala u Nemačkoj. Ženska radoznalost je bila jača od pristojnosti i Martina je pročitala pismo. Sestra je pisala kako se veoma iznenadila kada je videla da divljaci sa Balkana, ljudi oterani na prinudni rad u Nemačku, znaju šta je radio aparat i šta je klavir, a Martina je imala klavir u kući. To je Martinu toliko uvredilo da je samo čekala priliku da se osveti.

Dakle, kad se Danilo malo odmakao od stola, pukovnik je pitao Martinu kako jedan sluga može da zna o čemu je pisao Niče.
- Kod nas ne može svako da bude sluga, - mirno je rekla Martina, - prvo mora da završi fakultet, a onda može da služi.

Nakon nekog vremena Danilo i Josip su konačno dobili obaveštenje da se spreme za pokret. Ponovo su uspostavljene kurirske veze i njih dvojica su, nakon tri meseca boravka kod Martine, otišli u partizane.

Pukovnik se i dalje udvarao Martini. Na kraju je predložio da pođe s njim u Nemačku. Martina više nije znala kako da se odbrani od njegovih upornih predloga i u poverenju mu je rekla da je njena baba Jevrejka.- Nikom to nemoj da kažeš i niko to neće znati, - obradovao se pukovnik, - samo ti mirno pođi sa mnom. Bio je ubeđen da su konačno sve prepreke njihove ljubavi otklonjene.

Ni izmišljena priča o babi Jevrejki nije pomogla, ali bližio se kraj rata. Martinina ilegalna delatnost je otkrivena i ona je hitno prebačena u partizanske jedinice, a pukovnik Švarc, potpuno poražen na svim poljima, vratio se u Nemačku. Prvi put, posle rastanka u Zemunu oktobra 1942. godine, Danilo i Josip su se sreli sa Martinom kad je rat već uveliko bio završen.

(Milan Fogel)

*Nastavak feljtona u subotu 29. januara

star
Oceni
4.43
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak