Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (22)

Ratko Knežević, duhanski insajder Vojislava Koštunice (2)

Zadatak: Ocrniti Đinđića, uništiti Subotića

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Hakeri su moji prijatelji: Ratko Knežević, najveći obožavatelj e-novina
Hakeri su moji prijatelji: Ratko Knežević, najveći obožavatelj e-novina
Photo: Stock

Ko je Ratko Knežević, čovek koji već nekoliko godina drži pažnju medija širom Hrvatske, Srbije, Crne Gore, a u poslednje vreme i pažnju tužilaštava, specijalnih sudova, policija, političara, ministara širom država bivše Jugoslavije? Da li se iza ove ličnosti nalazi beskompromisni borac za pravdu i protivnik kriminala, častan i uspešan novinar, pisac, intelektualac, "playboy", miljenik žena, moćan i uspešan biznismen, prijatelj kraljevskih porodica i najmoćnijih ljudi sveta, kako sebe želi da predstavi, ili je to prevarant provincijalnog mentaliteta, čovek bez morala i obraza, skorojević bez karaktera, spreman na sve, nemilosrdan i korumpiran đilkoš iz krševitih sela Montenegra, željan uspeha, slave, po svaku cenu. I upravo su oba ova opisa ono što poslednje dve decenije prati lik i delo Ratka Kneževića

Jedna za Ratka, druga za Kneževića: Momir Bulatović, večiti prijatelj
Photo: BETA

Pored mnogih skandala koji se vezuju za Kneževićevo ime biće upamćen i onaj kada je, mešetareći i lažno se predstavljajući, prevario direktora crnogorske avio kompanije "Montenegro Airlines" Zorana Đurišića, tako što ga je pozvao telefonom i rekao da po nalogu predsednika Republike (Momira Bulatovića, sa kojim se, takođe, u međuvremenu zbližio) pare za kupovinu dva „Boinga 737", tačnije 15 miliona dolara, treba da budu uplaćeni na račun njegove firme „Montiko Trejding" u Švajcarskoj, a da će on posle toga taj novac proslediti prodavcima aviona. Epilog je bio takav da avioni nikada nisu stigli u Crnu Goru, a ovih 15 miliona dolara je netragom nestalo. Kada je bio suočen sa optužbama, Knežević se nemušto pravdao da zapravo novac nikada nije ni legao na njegov račun?!

PRIČE, OPTUŽBE, DOGAĐAJI: Ratko Knežević je povezivan sa mafijaškim grupama, njihovim vođama, kao i sa okršajima koji su se dešavali u Srbiji i Crnoj Gori tokom ratnih godina. Jedan od njegovih nerazdvojnih prijatelja i kum, Vlastimir Zečević, zvani Mićko Talijan, likvidiran je tokom devedesetih u centru Budve u klasičnoj mafijaškoj sačekuši. Okolnosti koje su pratile njegovo ubistvo bile su veoma čudne. Zečevićevi roditelji su u početku sumnjali, a kasnije direktno optuživali Kneževića da je upravo on direktno uključen u ubistvo njihovog sina. On im je prvi javio da im je sin ubijen, a zatim je netragom nestao i nikad se više nije javio iako ga je sa njihovim sinom vezivalo kumstvo i prijateljstvo.

Jedan drugi Crnogorac, Milan Milanče Rajković (45), kontroverzni biznismen, kako su ga nazivali novinari u Srbiji, ali i deo kriminalno-obaveštajnih struktura u Jugoslaviji tokom devedesetih godina, krajem 2001.  po klasičnom scenariju izrešetan je u Beogradu. I on je bio jako blizak Kneževićev prijatelj. O tome je svedočio i sam Knežević, tvrdeći da je Milanče radio kod njega u firmi nekoliko godina i da jesu bili jako bliski prijatelji. Kad je Rajković ubijen 2001. godine, Knežević je pokušao da se ogradi od njega, tvrdeći da se sa njim u prošlosti družio i da misli da je Rajković bio pripadnik službe bezbednosti Crne Gore. Na pitanje kako to da je u stanu ubijenog Rajkovića nađena i lična karta Kneževića, on se pravdao tako što je rekao da je taj njegov dokument ostao kod Rajkovića još ranih devedesetih, kada su se družili!

U jednoj maloj državi kakva je Crna Gora, svi su početkom devedesetih znali kojim se poslovima bave Knežević i Rajković. Između ostalog i zato što je značajan broj građana kupovao proizvode od ove dvojice „biznismena". A ti proizvodi su bili strani automobili, polovni, ne stariji od godinu dana, uglavnom iz Italije po ceni koja je bila mnogo povoljnija nego tržišna. Ovako povoljne uslove ovaj dvojac je obezbeđivao tako što su Ratko i Milanče „skidali sa osiguranja" ove automobile (čitaj: krali osiguravajućim društvima), a onda ih je Milanče vozio sa Srbiju ili Crnu Goru i odmah prodavao. Upravo zbog ovoga dvojca postojao je crnohumorni vic da je za Crnu Goru najbolje da reklama za turizam, koja bi se emitovala u inostranstvu bude: „Dođite u Crnu Goru, vaš vas automobil već čeka tamo!"

O Kneževićevoj beskrupuloznosti iz tog perioda svedoči i bizaran podatak o tome kako je Knežević prodao BMW, jako bliskom prijatelju iz Beograda. Kako je cena bila limitirana tržišnim uslovima, Ratko nezadovoljan, obavljenim poslom, daje rezervni ključ Milančetu, koji odlazi za Beograd, tokom noći otključava prodati BMW i odvozi ga u unapred pripremljenu tajnu garažu. Sledećeg dana Rajković zove nesrećnog vlasnika kome je BMW ukraden samo pet dana pošto ga je kupio, i traži 5000 maraka da mu vrati auto. Vlasnik plaća, a Ratko dobija za polovan automobil cenu kao za nov. Kako su se o ovom „uspešnom poslu" obojica hvalila širom Crne Gore, ubrzo je vest došla i do Ratkovog prijatelja, vlasnika BMW-a. „Snalažljivi" Ratko pretnjama i zastrašivanjem, prekida problem ali i dugogodišnje prijateljstvo.

Arhetipski neprijatelj Ratka Kneževića: Stanko Subotić, svedok
Photo: Patrice Moullet

Još jedan bivši Kneževićev prijatelj završio je u klasičnoj sačekuši. Tačno mesec dana posle ubistva Rajkovića, u Budvi je sa 20 hitaca izrešetan Blagota-Baja Sekulić. Ubijen je samo dan nakon što je u nedeljniku „Monitor" objavljen intervju u kome on tvrdi da je Ratko Knežević preko njega pokušao da ucenjuje Stanka Subotića, tako što je od njega tražio milion i šesto hiljada maraka da u „Nacionalu" stopira tekstove o švercu cigareta. Ono što je dodatno problematično u ovom ubistvu jeste činjenica da je Sekulić bio ključni svedok pred republičkim tužiocem u Srbiji, koji je pokrenuo istragu protiv Kneževića za iznudu i reketiranje.

SNOVI O DIPLOMATSKOJ KARIJERI: Posle afere sa britanskom poternicom i skandalima koji su izbili u javnost, Knežević pokušava da se ponovo pozicionira, da dobije neki državni posao ili neku funkciju koja bi mu omogućila profitabilne aranžmane. Tako je u jednom trenutku najavio i svoje političko angažovanje i osnivanje sopstvene stranke. Kako je to bilo nerealno, jer niko u Crnoj Gori Kneževića nije shvatao ozbiljno niti je on mogao da okupi neke političke pristalice, došao je na ideju da bi najbolje bilo kada bi ga Milo Đukanović predložio za neku značajnu političku funkciju. Jedan izvor blizak Vladi Crne Gore, svedočio je u beogradskoj štampi („Svedok", 21. 08. 2001.) kako su se pojedini podgorički krugovi sprdali sa Kneževićem, saopštavajući mu poverljivu informaciju da će ga Đukanović promovisati u ministra inostranih poslova u šta je Knežević poverovao. Međutim, kako se to nije desilo i kako crnogorski predsednik, nije zadovoljio Kneževićeve političke ambicije, niti je zadovoljio njegovu želju za profitabilnim poslovima - on je postajao sve više nezadovoljan. Ta frustracija se uvećala kada je Knežević, pokušavajući da sa nekim svojim prijateljima aranžira određene poslove sa duvanom i da trgovinu cigareta organizuje preko Hrvatske, opet ostao kratkih rukava. Kako je štampa pisala, Knežević je u pokušaju da sebi obezbedi posao sa cigaretama, jurio Stanka Subotića, biznismena iz Švajcarske, zvao ga telefonom, ali ga je Subotić odbio.

Zaštitar Ratka Kneževića: Hrvoje Petrač
Photo: Stock

Ono što svako blizak vlastima u Crnoj Gori zna da je Knežević sredinom 2000. godine tražio od svog kuma Mila Đukanovića da Crna Gora prekine poslove sa Subotićem i da pusti da u posao uđe on sa svojim poslovnim partnerima Hrvojem Petračom iz Hrvatske i Žarkom Pavlovićem, zvanim Žare Yu San, iz Srbije, doajenima kriminalne scene. Đukanović ga je tada odbio, a Knežević počinje da fiksira Subotića kao glavnog neprijatelja i da smišlja način kako da ga uništi. Kada je još jedan posao sa Crnom Gorom propao, a odnosi se na privatizaciju „Jugopetrola", gde je Knežević planirao da bude posrednik, njegovo nezadovoljstvo i bes su narasli do neslućenih razmera.

Besan što njegovi politički i poslovni apetiti nisu zadovoljeni, Knežević smišlja kako da se osveti svima koji ga, u njegovim nerealnim ambicijama koče, a pre svega Milu Đukanoviću. Nezadovoljan odlazi u Zagreb i utočište pronalazi kod hrvatskog mafijaškog bosa Hrvoja Petrača.

KAKO JE ZAPOČELA „DUHANSKA AFERA“: Po nalogu hrvatskog kriminalno - duvanskog lobija i pojedinih obaveštajnih službi, Knežević kreće u lansiranje "duhanske afere". Kao glavni promoter ove afere izabran je blizak Petračev prijatelj, vlasnik lista "Nacional", Ivo Pukanić, kome je Knežević pozajmio novac i na taj način ga dodatno pritisnuo da učestvuje u plasiranju serije laži i optužbi, koje će u narednih 40 nedelja zaokupljati medijski prostor Hrvatske, Srbije i Crne Gore.

Da bi se razumeli motivi inicijatora ove afere potrebno je objasniti šta se, promenom vlasti u Beogradu, dešavalo sa nelegalnim tržištem duvana i zašto je duvanski kriminalni lobi krenuo u rušenje legalno izabranih vlasti Srbije i Crne Gore. Naime, tokom vladavine režima Slobodana Miloševića, tržište cigareta u Srbiji bilo je strogo kontrolisano od strane ljudi bliskih tadašnjoj vlasti. Ekskluzivna prava i privilegije u duvanskim poslovima imao je upravo klan Marka Miloševića, sina Slobodana Miloševića.

Smoke Gets In Their Eyes: Slobodan Milošević, Jovica Stanišić, Marko Milošević
Photo: EPA

Nakon promene vlasti, posle 5. oktobra 2000. godine nelegalni tokovi distribucije cigareta nisu zaustavljeni. Ostaci prethodnog režima, oličeni u pojedincima iz kriminogenih struktura i ostacima Miloševićeve obaveštajne službe, pokušavali su da zaštite političko finansijske interese porodice Milošević, bez obzira što je formalno njegov režim bio srušen. Posebnu prepreku u realizaciji takvih njihovih nastojanja predstavljala je prva demokratski izabrana Vlada u Srbiji čiji je predsednik bio Zoran Đinđić. Upravo zato, duvansko-kriminalni lobi, lansiranjem različitih afera i skandala, od optužbi za ubistva do optužbi za šverc, pokušavao je da sruši demokratski izabranu vlast u Srbiji i Crnoj Gori. Početkom maja 2001. godine, predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić, prvi put u javnosti saopštava da je u planu izgradnja fabrike duvana u Srbiji i da će multinacionalna duvanska kompanija "British American Tobacco“ (BAT), biti investitor. Na ovakav način planirano je regulisanje tržišta duvana i sprečavanje krijumčarenja cigareta. Najava izgradnje fabrike "BAT" i procesa regulisanja tokova duvana u Srbiji, uzdrmala je interese hrvatske duvanske industrije jer su oni u tom trenutku držali 30-40 odsto crnog tržišta sa svojim proizvodima. Ostatak nelegalnog tržišta pripadao je kompaniji Japan Tobacco International (JTI).

Da bi se ti procesi sprečili, u proleće 2001. godine, po direktnom nalogu duvanske mafije, ali uz pomoć različitih obaveštajnih službi, a posebno ostataka Miloševićevog režima, kroz hrvatski nedeljnik „Nacional", lansirana je takozvana „duhanska afera" - serija tekstova u kojima su, iz broja u broj, napadani legalno izabrani organi vlasti Srbije i Crne Gore. Glavna meta napada bio je Stanko Subotić, biznismen iz Švajcarske srpskog porekla, koji se bavio distribucijom cigareta i kao takav predstavljao konkurenta „Tvornici duhana Rovinj" (TDR). Plan inicijatora „duhanske afere" je bio da se Stanko Subotić što više ocrni, da mu se pripišu lažne optužbe za kriminal, ubistva, šverc i da se preko njega kriminalizuje i legalno izabrano rukovodstvo Srbije i Crne Gore. Obaveštajni podaci pokazuju da upravo TDR stoji iza kampanje pokrenute protiv Subotića, Đukanovića i Đinđića.

Dozvolite da vas slažem: Ratko Knežević, profesionalac
Photo: Stock

Afera je krenula kroz hrvatski list „Republika", a nastavila se u „Nacionalu". Oba lista bila su u vlasništvu Ive Pukanića. Iako su se i Knežević i Pukanić trudili da dokažu da su tekstovi objavljeni u „Nacionalu“ plod „istraživanja" novinarskog tima, danas, devet godina kasnije, kada Knežević nastupa kao „dobro obavešteni izvor", sasvim je očigledno da je njegova uloga u plasiranju lažnih optužbi i pokušaju rušenja vlasti u Crnoj Gori i Srbiji, bila ključna. Prema hrvatskim obaveštajnim podacima, do kojih su došle srpske vlasti tokom trajanja ove afere, vlasnik „Nacionala", Ivo Pukanić, finansijski je zavisio od Kneževića jer mu je ovaj pozajmio veću svotu novca, a koju su ovome dali tajkuni, pripadnici, tada zbačenog, Miloševićevog režima. Pukanić je tvrdio da nije mogao da izbegne učešće u ovoj aferi, pogotovo što je pored Kneževića lansiranje afere forsirao i američki ambasador u Beogradu Vilijem Montgomeri. Pukanića i Kneževića vezuje višegodišnje prijateljstvo. Upravo je Pukanić povezao Kneževića i Montgomerija, u vreme dok je ovaj bio američki ambasador u Zagrebu. Pukanić je bio poznat kao osoba koja je svoju novinu koristila za reketiranje i ucenjivanje, tako što je tražio novac u zamenu da se kompromitujuće stvari o određenoj ličnosti ne pojave.

KNEŽEVIĆ SE ŽALI ĐUKANOVIĆU: Nakon objavljivanja teksta u Pukanićevoj „Republici" (list više ne postoji), Knežević piše pismo Milu Đukanoviću i pritom tvrdi da mu Stanko Subotić navodno šalje preteće poruke. U pismu naglašava da on nema nikakve veze sa tekstom objavljenim u Pukanićevom listu. Pismo je stiglo i do beogradskih medija. Njima ga je dostavio Borivoje Borović, beogradski advokat crnogorskog porekla, poznat po tome što su mu klijenti bili okoreli srpski i crnogorski kriminalci. Knežević je Borovića predstavio kao svog advokata, mada je nejasno u kom sudskom procesu ga je dotični zastupao. Ovo pismo, osam godina posle njegovog nastanka, dostavljeno je u oktobru 2009. godine USKOK-u u Zagrebu, koji radi na rasvetljavanju svih okolnosti u vezi sa ubistvom Ive Pukanića.

Kao glavnog „insajdera" u duhanskoj aferi Knežević i Pukanić su pronašli Srećka Kestnera, jedan od aktera duvanskog biznisa na Balkanu, koji je na stranicama „Nacionala" opširno pričao o svojim navodnim saznanjima u vezi sa krijumčarenjem cigareta navodeći da je Stanko Subotić korumpirao čelne ljude Srbije i Crne Gore, Đinđića i Đukanovića. Samo nekoliko meseci kasnije, februara 2002, Kestner je dao intervju podgoričkim „Vijestima" u kojem je priznao da je celu aferu u "Nacionalu,  „smislio politički kružok“ koji predvodi Ratko Knežević, da nikad nije rekao ono što je objavljeno u „Nacionalu", da Mila Đukanovića nije nikada video, da ga je sa Pukanićem povezao Knežević, da se Stanko Subotić nikada nije bavio švercom, da cela afera predstavlja borbu Ratka Kneževića za vlast u Crnoj Gori.

Kako se kasnije klupko odmotavalo, dolazili su podaci da je Knežević nagovarajući Kestnera na intervju za „Nacional", ovome servirao konstrukcije, laži, dezinformacije, ubeđujući ga da iza ove „cele stvari" stoji najjača sila na svetu, Amerika, da je u stalnoj vezi sa američkim ambasadorom Montgomerijem, da će njihovih (Kestnerovih i Kneževićevih) pet minuta doći tek kada Đukanović i Subotić budu iza rešetaka...

Otvoren brak: Monty & Lynn, free as a birds

MRAČNA ULOGA MONTOGMERIJA: Bivši američki ambasador u Hrvatskoj i Srbiji, pored značajne misije koju je obavljao po nalogu administracije koja ga je poslala na Balkan, imao je i jako važnu ulogu koju je sprovodio van dogovora sa Stejt dipartmentom, u dosluhu sa pripadnicima poslovnih lobija, pre svega duvanskog. Danas je svim poznavaocima događanja, onima koji su pratili duhansku aferu, jasno koliko je značajna bila uloga Montgomerija u iniciranju i kreiranju afere i kakva je bila priroda odnosa koje je bivši ambasador imao sa Ivom Pukanićem i Ratkom Kneževićem.

 

Iako je tokom 2001. godine bio ambasador SAD u Beogradu, Montgomeri i njegova supruga Lin su više vremena provodili u Zagrebu nego u srpskoj prestonici. Viđani su u društvu Pukanića i Kneževića, ali i lokalnih biznismena, estradnih zvezda, pa čak i kriminalaca sa kojima su ih ova dvojica spajali. Knežević kreće u napad na Đukanovića i Subotića upravo iz Zagreba. Glavne dve lokacije na kojima se pripremaju napadi su redakcijske prostorije "Nacionala" i stan u koji se Knežević, prethodno prijavljen na adresi Hrvoja Petrača, preselio, a koji se nalazio u ulici Gornje Prekrižje. Tih dana u Zagreb dolazi i Srećko Kestner, koga uz Montgomerijevu podršku, a pod uticajem Kneževića odvode Radovanu Ortinskom, državnom tužiocu, koji mu daje državnu zaštitu. Kestner se u Zagrebu ponaša kao zvezda - vozi se u blindiranom mercedesu ML bosanskih registracija, druži sa kriminalcima, opija po kafićima i restoranima. Nerazdvojan je sa Kneževićem i njegovim bratancem Mikanom koji tih dana uživa u hotelu "Šeraton". Sa Kestnerom se redovno viđa i Montgomeri i dogovora njegov medijski nastup planiran preko stranica "Nacionala".

Montgomeri svima po Zagrebu tvrdi da je on glavni čovek za Balkan, da je dobio odobrenje da može samostalno da donosi odluke koje se odnose na države u kojima je ambasador i na kraju otvoreno saopštava da je doneo odluku da smeni i Đinđića i Đukanovića i da je to njegov prioritet. Rastrzan između redovnih obaveza, privatnih poslova i urušenog porodičnog života, Montgomeri sve više gubi svest o ulozi ambasadora i ponaša se kao privatni istražitelj, urednik medija, osvetnik... Njegova supruga Lin ima javnu ljubavnu vezu sa uglednim zagrebačkim neurohirurgom Josipom Paladinom, sam Montgomeri sa sekretaricom iz slovačkog veleposlanstva, dok se Knežević upušta u intimne odnose sa Majom Brinar, tadašnjom zamenicom ministra privrede Gorana Fižulića.

JEDAN MONTIJEV RADNI DAN: Kakva je bila uloga Montgomerija možda najbolje odslikava jedan dan od mnogih koje je ambasador provodio u Zagrebu. Pet dana po izbijanju afere, 18. maja 2001, Montgomeri je jutro proveo sa Pukanićem na tenisu u SRC "Svetice". Nakon odigrane partije, Pukanić odvozi Montgomerija u "Nacional" u Vlaškoj ulici, gde su se kratko zadržali, a zatim otišli u hotel "Intercontinental". Tu im se u hotelskom baru "Randesvous" pridružio Knežević. Tom prilikom su Knežević i Mongomeri razmenili koverte, veselo nazdravljajući skorom rušenju Đukanovića. Po izlasku iz hotela Montgomeri je otišao u kasarnu UN. Nakon toga, Montgomeri je sa suprugom seo u kafić "Charli" gde im se uskoro pridružio Ratko Knežević, koji je ponovo sa ambasadorom razmenjivao koverte. Uskoro u kafić dolazi i Mate Granić, a nakon nekog vremena napustila ih je Lin Montgomeri.

U primopredaji dokumenata Montgomeri je Ratku Kneževiću dao koverat sa bankovnim računima i finansijskim izveštajem koji se odnosio na Stanka Subotića. Dokumentacija koju je Knežević kopirao i potom vratio Montgomeriju trebalo je da posluži za kompromitaciju Mila Đukanovića i Zorana Đinđića...

* Nastavak feljtona u sredu 15. decembra

star
Oceni
4.11
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV