Lijepi Gringo iz Nikšića

Pravi čovek na pravom mestu: Ratko Knežević pred sudom

Photo: Davor Kovačević

Ko je Ratko Knežević, čovek koji već nekoliko godina drži pažnju medija širom Hrvatske, Srbije, Crne Gore, a u poslednje vreme i pažnju tužilaštava, specijalnih sudova, policija, političara, ministara širom država bivše Jugoslavije? Da li se iza ove ličnosti nalazi beskompromisni borac za pravdu i protivnik kriminala, častan i uspešan novinar, pisac, intelektualac, "playboy", miljenik žena, moćan i uspešan biznismen, prijatelj kraljevskih porodica i najmoćnijih ljudi sveta, kako sebe želi da predstavi, ili je to prevarant provincijalnog mentaliteta, čovek bez morala i obraza, skorojević bez karaktera, spreman na sve, nemilosrdan i korumpiran đilkoš iz krševitih sela Montenegra, željan uspeha, slave, po svaku cenu. I upravo su oba ova opisa ono što poslednje dve decenije prati lik i delo Ratka Kneževića

Tamni predmet Ratkovih želja: Milo Đukanović, idol

Photo: Stock

Priče o njemu počele su istog dana kada je sišavši sa Lastinog autobusa na relaciji Nikšić-Beograd, krenuo uz Balkansku ulicu ka Hotelu „Moskva", omiljenom sedištu Crno­goraca u glavnom gradu, tadašnje SFRJ. Plan mladog Kneževića bio je veoma ambiciozan - osvojiti i Beograd, ali i Jugoslaviju! Jedina oso­ba kojoj je Ratko tada mogao da se javi bio je Boro Krivokapić, novinar NIN-a, osoba koja će ga uvesti u svet medija.

Bio je u ove dve decenije Ratko sve i svašta: čistač tepiha, saradnik u novinskim li­stovima, perač prozora, student, novinar, pi­sac, verenik, profesionalni „donžuan", reketaš, ucenjivač, biznismen, bogataš, prosjak, kum, čovek od poverenja, borac za pravdu, kriminalac-početnik, trgovinski predstavnik, mla­doženja, svedok, švercer cigareta i borac pro­tiv šverca cigareta, predsednički kandidat u pokušaju, učesnik kafanskih tuča, prevarant i iznuđivač, prijatelj i savetnik premijera i predsednika, profesionalni špijun, intelektualac, borac za ljudska prava, stručnjak za policiju, avione, turizam, književnost.

I sve ovo što opisuje ličnost Ratka Kne­ževića, mešavina je slike koje je on o sebi širio i svedočenja ljudi iz njegovog neposrednog okruženja, deo su burnog osvajanja sveta mla­dog Kneževića. Njegov put u "beli svet" zapo­čet je u selu Gornje Polje blizu Nikšića u Cr­noj Gori, u jednoj skromnoj siromašnoj poro­dici komunističkog milicionara, gde je Ratko uz brata i sestru odrastao, uglavnom vreme provodeći u kuhinji kojom je dominirao por­tret maršala Josipa Broza. Zato je Ratko, čim je postao srednjoškolac, pristupio Savezu ko­munista, nameren da jednoga dana bude član i samog Gradskog komiteta Nikšića. Iz tog perioda i tih krugova, kreću i Ratkova prva poznastva i kontakti.

IZMEĐU LJUBAVI I MRŽNJE: Tako se Ratko približava jednom omladincu, njegovom vršnjaku, koji se još tada isticao visprenošću i poznavanjem funkcionisanja omladine u okviru SK. Bio je to mladi i perspektivni aktivista - budući Ratkov zaštit­nik, a u kasnijoj fazi čak i kum - Milo Đukanović. Komunistička partija, prepoznavanje moći i autoriteta, poznanstvo sa Đukanovićem, Nikšić i san o Beogradu, obeležiće Ratkov ži­vot koji karakterišu dve, upečatljivo različite faze: prve koja je trajala do jeseni 2000. go­dine, kada je Ratku "zanimanje" bilo da je drug, prijatelj, najbliži saradnik, savetnik, i na kraju kum Mila Đukanovića, i one druge koja je započela krajem 2000. kada Ratko postaje ostaršćeni neprijatelj, napadač, beskrupulozni borac za rušenje crnogorskog premijera. Da bi se razumelo kako je bolesna i pato­loška ljubav i posesivnost prerasla u opsesivnu mržnju, potrebno je detaljno se upoznati sa životnim putem ovom prevrtljivog Đetića i razotkriti delove biografije koje on godinama uspešno krije.

U tekstu koji sledi pobrojano je samo ono najosnovnije i lako proverljivo iz biografije ovoga čoveka. Možda će to razjasniti kako je moguće da čovek, policijski i pravosudno procesuiran mnogo puta, hapšen, privođen, sum­njičen za najteža krivična dela, može, iznoseći najgnusnije laži u javnost, da postane predmet medijske i političke pažnje u nekoliko država na Balkanu. Kako je moguće da se o njegovim kontradiktornostima i potpunim logičkim besmislicama, raspravlja u televizijskim emisija­ma, čak i u parlamentima tih država? Kako je moguće da su najnovije, očigledno naručene laži postale predmet interesovanja specijalnih tužilaca iz nekoliko država, koji, navodno, sa velikom pažnjom prate sve sto Ratko u unapred "zakupljenim" medijima, ima da kaže!

Rani radovi: Ratko Knežević s folk pevačicom iz Mojkovca

Photo: Stock

Kada se pročita Kneževićeva biografija, čitaoci će dobiti odgovor na pitanje kako je i za­što je i preko koga, osoba koju je hrvatska služ­ba plaćala i vodila kao doušnika pod kodnim nazivom "Gringo", dobila hrvatsko državljan­stvo. Istraživačkim radom Serbialeaksa, sakupljeno je puno detalja iz Kneževićeve biografije, i to onih ko­jih bi se on najradije odrekao. Od prevara koje je činio u mladosti i to ne birajući žrtve, bez obzira da li je to bila Lepa Brena, neki sagovornik koga je intervjuisao, osoblje u hotelima iz kojih je bežao neplaćenog računa, osigurava­juća društva po Italiji koje je pljačkao "skidajući" lizing automobile sa osiguranja. U tekstu koji sledi, markirani su ljudi ili institucije, grupe ili firme koje Kneževića štite i daju mu podršku - medijsku, političku, finansijsku.

Pokušano je da se odgovo­ri na pitanje kako je moguće da Knežević već godinama uspešno plasira neistine o svojim "profitabilnim" firmama u Britaniji i Ameri­ci, razrađenim poslovima u Hrvatskoj. Da li je Knežević štićenik tajnih službi Britanije, Hrvatske i Amerike, kako on sa ponosom tvrdi, ili su mu zaštitu pružili pojedinci iz bivšeg reži­ma, oni koji su pod Miloševićem ušli u izuzet­no isplative poslove, postali milijarderi, a koji su se povezali sa istim takvim pojedincima iz Hrvatske nastalim za vreme Tuđmana. Svi oni danas predstavljaju interesnu grupu povezanu sa delovima političkih elita. Tako udruženi, oni pokušavaju da kroje granice Balkana i in­staliraju političke snage u skladu sa sopstvenim potrebama i interesima.

Koji su motivi Ratka Kneževića, da li u medijske ofanzive kreće sam ili po nalogu, da li je u pitanju samo novac ili neutoljiva glad za senzacionalizmom, da li se radi o ličnoj pro­mociji, bolesnim ambicijama, mladalačkim kompleksima ili nečemu trećem - zaključite sami.

OPROSTITE MI MOJU RUŽNU PROŠLOST: Ratko Knežević je rođen 12. juna 1963. godine u selu Gornje Polje pored Nikšića. Otac Miloš je bio policajac, a majka Dunja bila je domaćica. Osnovnu i srednju školu za­vršio je u Nikšiću. U Beogradu je upisao Filo­zofski fakultet i ubrzo počeo da sarađuje kao novinar u pojedinim beogradskim i zagrebač­kim listovima.

Donacija za put do Ratkove kuće: Lepa Brena, naivna

Photo: jednajebrena.com

Kontakte us­postavljene kroz novinarsku pro­fesiji Knežević koristi kako bi se povezao sa biznis-estradnim beo­gradskim krugo­vima. Beogradska javnost ga je najpre upoznala preko estrade: kao nekog ko se muvao oko pevačice Fahrete Jahić - Lepe Brene. Koliko mu je na početku njegove „playboy" karijere ovaj detalj pomogao, u kasnijoj fazi Knežević je svoj od­nos sa poznatom jugoslovenskom pevačicom komentarisao kao kratkotrajnu, nebitnu lju­bavnu aferu. "Bio sam mesec dana s njom kad je bila na vrhuncu slave" - tvrdio je Knežević. Međutim, Kneževićevi nekadašnji prijatelji tvrde da je ova veza neslavno završila, jer je Ratko Lepu Brenu pokušao da izvara i otme joj neki novac. Nekadašnji Kneževićev drug Blagota Sekulić tvdio je da je Ratko imao plan kako da Brenu prevari i uzme joj novac, ali da je sve to propalo jer je pevačica prozre­la njegove namere. Od svega što je planirao, Kneževiću je uspelo samo da od Brene izvuče pare za asfaltiranje blatnjavog puta koji vodi do njegove kuće u Nikšiću. Štampa je pisala da je pevačica svojim novcem finansirala te građevinske radove. Bilo kako bilo, do pokre­tanja „duhanske afere" i Kneževićevog inten­zivnog eksponiranja u javnosti, retko ko je u Beogradu čuo za ovog kontroverznog Crnogorca, a oni koji su ga se sećali pamtili su ga po ulozi „verenika" tadašnje najveće jugoslovenske zvezde narodne muzike.

GDE JE MILO, TU JE RATKO: Krajem osamdesetih, Ratkov drug koga je poznavao još iz Nikšića, i sa kojim je bio zajed­no u partiji, Milo Đukanović počinje ubrzano da napre­duje u političkoj hijerarhiji. Ratko Knežević, videvši da ovo prijateljstvo može da mu donese poslovne i političke koristi, ne bira načina kako da se nađe u Đukanovićevoj blizi­ni. Gde je Đukanović tu je i Ratko - na utak­micama, proslavama, rođendanima, letovanjima. Knežević pokušava da se Đukanoviću podvuče pod kožu, sve vreme imajući na umu samo jedan cilj, da bliskošću sa politički uticajnim i moćnim čovekom sebi obezbedi po­zicije za učešće u državnim poslovima, sticanje koristi za njegove privatne firme i penjanje uz političke lestvice. Knežević se u toj meri nameće Đukanoviću da u jednom trenutku kupuje kuću koja se nalazila odmah pored zgrade u kojoj je živeo crnogorski premijer.

Tada se nismo voleli: Aleksandar Tijanić o Ratku Kneževiću 1997. godine

Photo: Stock

Aleksandar Tijanić, nekadašnji ured­nik "Intervjua", u li­stu Građanin 1997. godine, ovako opisu­je Kneževićev novi­narski debi: "Tek pri­stigli brđanin imao je jedan džins, kožnu jaknu iz Novog Pazara, jedne cipele, a ko­ristio je mirisnu vodicu ‘Pino silvestre’. Po­slao sam ga u Ljubljanu da napravi razgo­vor sa Vitomilom Zupanom (...). Ratko ode kod njega, dobije odličan intervju, pozajmi pare od Zupana, šarmira njegovu ženu koja je mesecima posle zvala redakciju tražeći da taj lepi, mladi ‘Montenegrin’ dođe na još jedan ‘razgovor’ u Ljubljanu…”

Nakon što je izašao ovaj tekst, Tijanić je tvrdio da ga je Ratko Knežević besan po­zvao i da mu je pretio crnogorskom mafi­jom. Ni Knežević Tijaniću nije ostao dužan, govorio je za njega da je jedan "iskompleksirani tip" i da ga napada po nalogu JUL-a i Mire Marković. Tako Knežević za Tijanića, 1997. u intervjuu kaže: "Tijanić pripada ljudima o ko­jima sam govorio na početku razgovora. To su ljudi koji nemaju vlastitih sadržaja. Oni koriste nekontrolisanu moć medija kojima upravljaju za račun drugog, ulaze u vaše privatne živote i vaše sadržaje. Naivno je očekivati od bahatog čoveka čiji izgled, definiše i smisao njegovog postojanja, da poštuje vašu privatnost. Čovek kome je Split bilo jedino inostranstvo u životu, jer je u međuvremenu Hrvatska postala dru­ga država, ne može da zna šta su pravila ponašanja u civilizovanom svetu. I takav iskompleksirani tip ‘oštri’ svakoga dana svoje komplekse koje je poneo iz Kuršumlije ili tu negde iz blizine, na drugim ljudima i drugim životima. Međutim, čini mi se da će biti kao i sa svim ostalim njegovim karijera­ma - kratkotrajno i bezuspešno. Za njega važi ono: 'Obućaru, ne dalje od cipela'.

RUSKA VEZA:  Krećući se u neposrednoj Đukanovićevoj blizini, upoznajući političare i biznismene, Knežević shvata da je od novinarstva mnogo profitabilnije da iz svog „prijateljstva" izvuče za sebe maksimalnu korist. Knežević tako os­niva neke svoje firme sa ciljem da se nametne Đukanoviću i da preko njega, za sebe, izvuče profit. Tako on početkom devedesetih od­lazi u Moskvu. Međutim, iako je Knežević poznat po tome da voli da se hvali, da sebe i svoje tzv. poslovne uspehe ističe, primetno je da o „ruskom periodu" uglavnom ćuti. Ipak, neki detalji su procureli u javnost. Ruski list „Verzija", čije je pisanje prenela i beogradska agencija „Beta", objavio je da se Knežević u Rusiji između ostalog bavio krijumčarenjem ci­gareta i oružja. I ne samo to - Knežević je u Rusiji registrovan kao prevarant, koji je iz hotela nestao, ostavivši neplaćen račun. „Verzija", između ostalog navodi, da je Knežević devedesetih godina (1995-1996) boravio u jednom luksuznom moskovskom hotelu i da je ne plativši račun, koji je iznosi oko 15.000 dolara, iz hotela neopaženo pobegao. Sam Knežević nemušto je pokušao da demantuje priču. Ipak, kada su se transkripti prisluškivanih razgovora mafijaškog bosa Hrvoja Petrača, pojavili u javnosti, saznalo se da Knežević jeste bio u raznim kriminalnim poslovima od kojih su mnogi bili vezani i za Rusiju. Transkripti su između ostalog otkrili da se Hrvoje Petrač bavio švercom cigareta, oružja i narkotika.

Nećemo sad o Rusiji: Ratko Knežević, bezbrižan

Photo: Facebook

Ratko Knežević, posle neuspešne ruske epizode, pokušava da za sebe nađe novu po­ziciju. Kako se sa jedne strane trudio da se na svakom koraku predstavi kao najbliži prija­telj Mila Đukanovića, da se lažno poziva na crnogorskog premijera, a sa druge strane sebe je Đukanoviću i njegovoj porodici nametao do krajnjih granica ukusa, u jednom trenutku se „izborio" za poziciju šefa Trgovinske misije Crne Gore u Vašingtonu. Kontakte koje je na ovoj poziciji sticao, koristio je za svoj privat­ni biznis i za sopstveno bogaćanje. Na račun državne funkcije nametao se u Vašingtonu, sebe lažno predstavljao kao najbližeg premi­jerovog prijatelja, uticajnog u partiji i državi. Iz tog perioda ostaće upamćena afera sa kupovinom policijske opreme i kršenjem embarga UN. Ratko Knežević, 1994. godine, tadaš­nje funkcionere crnogorskog DB i policije, Boška Bojovića i Nikolu Pejakovića, uspeva da ubedi da oni preko njegove firme treba da kupe opremu za policiju. Ratko ugovara pro­viziju, kupuje od Amerikanaca opremu, šalje za Makedoniju, pa za Crnu Goru...

HAPŠENJE U ENGLESKOJ: Međutim, britanska carina otkriva detalje ovog Kneževićevog biznisa i optužuje ga za nelegalnu trgovinu, kršenje sankcija UN i EU. U op­tužnici je navedeno da je Knežević "koristio svoje kompanije u Londonu i Švajcarskoj da bi prošvercovao oko pet miliona funti vredno naoružanje i vojnu opremu, uključujući i oklo­pna vozila, futrole za šaržere, 30 kriptografski zaštićenih radio-uređaja, 15 takođe zaštićenih faks-mašina, tri glisera itd." Ova nelegalna tr­govina Kneževića će čak smestiti u britanski zatvor. Optužba je Kneževića teretila za 22 krivična dela. Knežević je 1997. godine uhap­šen, a onda pušten uz kauciju.

Nakon puštanja iz zatvora Knežević beži iz Velike Britanije, ne javlja se policiji u predviđenom roku i za njim se raspisuje poternica, u panici traži od crnogorskog premijera Mila Đukanovića da ga izvadi iz ove situacije, da iskoristi svoje političke veze i da urgira kod Britanaca. Kneže­vić, sada u ozbiljnom problemu, jer mu preti zatvor, na svaki način pokušava da se dodvori Đukanoviću. Za takav čin ne bira sredstva - od onih najbanalnijih - da se trudi da ga vide u društvu premijera i njegove supruge u podgoričkim restoranima, da se raspituje na koju sportsku manifestaciju ide Đukanović, pa onda nabavlja kartu na sedištima blizu premi­jera ne bi li se video i na televizijskim prenosima, do toga da početkom 1998. godine traži od Đukanovića da mu bude kum na venčanju. Kako postoji običaj u Crnoj Gori da se ta­kva stvar ne može odbiti, crnogorski premijer nevoljno pristaje i 1999. u Milanu kumuje na venčanju Ratka Kneževića sa Podgoričankom Oljom Raičević. Milo Đukanović koristi svoj politički ugled i uspeva kod Britanaca da izdejstvuje da se Knežević skine sa poternice i da se opružbe protiv njega povuku.

Tako, nakon završene NATO intervenci­je, britanski ministar pravde obaveštava javnost da se povlači međunarodnu tužba i poternica protiv Kneževića „u javnom interesu", a imajući u vidu međunarodne odnose i posebno ulo­gu vlade Crne Gore u NATO intervenciji na Jugoslaviju. Britanska štampa je nezadovoljno komentarisala da je napravljen presedan i da je Knežević oslobođen na osnovu Đukanovićeve intervencije kod Tonija Blera.

Knežević is my friend: Toni Blair, crnogorska veza

Photo: EPA/PASQUALE BOVE

Govoreći o ovom slučaju, Knežević će u in­tervjuu televiziji „Vijesti" priznati da je za posao kupovine uniformi za crnogorsku policiju, dobio proviziju (10-20%) ali, da po njegovim rečima to i nije bio neki veliki posao - „svega" dva miliona dolara?! Treba podsetiti da Kneževićeva firma posao sa uniformama obavlja 1994, da za to pre­ma priznanju samog Kneževića dobija 200.000 – 400.000 dolara, dok u Crnoj Gori, kao posledica inflacije, u to vreme, prosečne plate iznose svega nekoliko dolara. U intervjuu televiziji „Vijesti" Knežević navodi da je vrednost posla koji je oba­vio sa opremom (po njegovim tvrdnjama, radi se samo o uniformama), bila oko dva miliona dolara. Međutim, i to će se pokazati kao laž jer ugled­ni britanski list, „Sunday Times", od 24.5.1999. godine, navodi da je posao bio vredan osam miliona dolara, a da je Knežević u Velikoj Britaniji optu­žen za kršenje sankcija i snabdevanje Crne Gore vojnom i policijskom opremom.

* Nastavak feljtona u nedelju 12. decembra