Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (17)

Vladimir Beba Popović: Sudbina jedne krivične prijave (2)

Tabloidi u službi mafije na vlasti

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Prijatelji, saradnici, saučesnici: Dejan Mihajlov i Aleksandar Tijanić, DSS kadrovi
Prijatelji, saradnici, saučesnici: Dejan Mihajlov i Aleksandar Tijanić, DSS kadrovi
Photo: e-novine

Decembra 2006. godine Vladimir Beba Popović podnosi krivičnu prijavu protiv advokata Biljane Kajganić, Slobodana Milivojevića i Miodraga Gligorijevića, koji su u dosluhu sa političarima pripremali rušenje zvanične optužnice o ubistvu premijera Đinđića, ometali istragu, pokušavajući da kroz lažno svedočenje Dejana Milenkovića Bagzija uz pomoć “prijateljskih medija”, dokažu svaku od tvrdnji Vojislava Koštunice i njegove DSS. Milenković je na sudu priznao da su ga (dok je još bio u bekstvu) njegov advokat Biljana Kajganić i Legijin advokat Slobodan Milivojević terali da ne prihvati status svedoka saradnika, da lažno optuži Ljubišu Buhu Čumeta i Vladimira Popovića, tvrdeći da će mu to pomoći da se izvuče… Čitaocima e-novina predstavljamo krivičnu prijavu, kao i hronološki prikaz izjava političara, novinara, advokata i drugih državnih službenika koji pokazuje sistem organizovane kampanje u optužbama na račun Vladimira Popovića

Nakon ukidanja vanrednog stanja - kao što je i najavljivano i upozoravano na brifinzima - grupa novinara, onih istih koji su pred ubistvo premijera vodili medijsku hajku protiv njega, kreće u pokušaj destabilizacije Vlade, rušenje optužnice, diskvalifikaciju rezultata akcije Sablja. Ukidanje vanrednog stanja označilo je i intenziviranje kampanje protiv Vladimira Popovića. Najčešći napadi svodili su se na tvrdnje da je Popović nelegalno obavljao funkciju sekretara Biroa u vreme akcije Sablja. Cilj ovih napada bio je da se ospori validnost podataka koji su na brifinzima saopštavani, jer ih je, po njihovim tvrdnjama, saopštavalo lice koje za to nema ovlašćenja. Ova kampanja diskvalifikacije Popovića sprovodila se, najčešće preko novoosnovanih tabloida (osnovanih nakon ukidanja vanrednog stanja), ali i medija koji su se kasnije prevashodno bavili pokušajem rušenja optužnice protiv ubica premijera (NIN, Svedok, Kurir, Balkan, Nacional...).

POKUŠAJ SERVIRANJA UNAPRED PRIPREMLJENE TEZE: „UBISTVO ĐINĐIĆA JE OBRAČUN UNUTAR MAFIJE“

Posle ukidanja vanrednog stanja, ponovo kreće pokušaj kriminalizacije Zorana Đinđića, ali i njegovih nekadašnjih saradnika. Advokati optuženih za ubistvo, mediji, stranke i pojedinci, pokušavaju da plasiraju tezu u javnosti da je premijer ubijen jer su on i njegovi saradnici bili "nešto dužni mafiji", jer su ga se "kriminalci odrekli"... Prvi tekst koji sadrži optužbu da su saradnici premijera Đinđića umešani u njegovo ubistvo, napisao je Aleksandar Tijanić, bivši Miloševićev ministar i nekadašnji savetnik Vojislava Koštunice za medije, čovek koji je sa te funkcije u kontinuitetu dve i po godine medijski kriminalizovao Zorana Đinđića. I u ovim, kao u svim drugim slučajevima, Tijanić prvi kreće da spinuje i razrađuje lažne teze.

"Dosovska gospodo, vi koji se derete po Srbiji o inspiratorima zločina, vi koji optužujete medije i novinare za stvaranje „atmosfere linča" vreme je da vidimo - jeste li zajedno s nosiocima kovčega i sa srpskom vladom, samo ožalošćena porodica ili licencirani naslednici reformi? Ili ste još pride - saučesnici u ubistvu Zorana Đinđića."

(Aleksandar Tijanić insinuira da su saradnici Zorana Đinđića -saučesnici ubica, NIN, 12. jun 2003)

"Tvrdim da nije ubijen premijer koji je Srbiju hteo da uvede Evropu, već je ubijen Zoran Đinđić, zbog velikog novca koji se pravio pod okriljem političara i međunarodnog kriminala".

(Nenad Vukasović, advokat Zvezdana Jovanovića optuženog da je pucao na premijera)

Aleksandar Tijanić je, nakon formiranja nove izvršne vlasti, na čije je čelo došao Vojislav Koštunica, postao najpre v.d. direktora RTS-a a kasnije je postavljen na mesto direktora javnog servisa.

Njegova smrt izvedena je iz koristi nekoga oko njega

(Aleksandar Tijanić tvrdi da je smrt premijera korisna za njegove saradnike, NIN, 18. septembar 2003)

POČETAK SUDSKOG PROCESA ZA UBISTVO PREMIJERA ĐINĐIĆA

Krajem 2003. godine, počelo je suđenje za ubistvo Zorana Đinđića, nešto kasnije održani su i parlamentarni izbori. Na čelo Vlade je došao Vojislav Koštunica; Rade Bulatović, bivši Koštuničin savetnik koji je hapšen u akciji Sablja, postao je direktor Bezbednosno informativne agencije; Aleksandar Tijanić, nekadašnji Koštuničin savetnik za medije, koji je dve i po godine vršio medijski linč nad Zoranom Đinđićem, postavljen je na čelo RTS.... Gotovo svi policajci koji su imali ključnu ulogu u akciji Sablja su smenjeni sa svojih mesta. Nastala je apsolutna koordinacija između vlasti, advokata optuženih i mafijaških medija.

Cilj je bio da se optuženi oslobode krivice, da se prikriju nalogodavci i inspiratori, a da se krivica za ubistvo premijera, baš kao što je i bio početni plan kriminalaca, pripiše saradnicima premijera Đinđića, pre svega Vladimiru Popoviću. Namera je bila da se Vladimir Popović posredno ili neposredno poveže sa činom ubistva premijera - medijskom kampanjom, lažnim iskazima zvanično optuženih za ubistvo, pokušajem instruiranja svedoka-saradnika.... Kao i u svim prethodnim slučajevima, prvi hajku započinje Aleksandar Tijanić, nekadašnji savetnik Vojislava Koštunice. Optužbu da Vladimir Popović ima veze sa ubistvom Zorana Đinđića, Tijanić će u nekoliko navrata plasirati kroz postavljanje retoričkog pitanja Popoviću:"Ko je ubio Đinđića?"

„Ko je ubio Đinđića?... Da sačekamo sudbinu Bebe. Da vidimo šta nova vlast misli o žrtvama i dželatima".

(Aleksandar Tijanić, NIN, 26. februar 2004)

"Ko je ubio Đinđića? Znaš ti znaš! Zašto te Ružica danas ne pušta u kuću? Zašto Legija tvrdi da si mu nešto dužan?..."

(Aleksandar Tijanić, Kurir, 06. mart 2004)

"U Beogradskom sudu čeka pitanje šta sve nije rekao o ubistvu Đinđića"

(Aleksandar Tijanić, Dan, 15. mart 2004)

Osvedočeni psihopata: Siniša Vučinić
Photo: BETA/Zoran Žestić

Po već isprobanoj matrici klevetanja i medijske hajke, lažne optužbe koje prvi u javnost lansira Tijanić, dodatno razrađuju, razne opskurne, marginalne ličnosti, povezane sa tajnim službama bezbednosti. Jedan od takvih je i Siniša Vučinić, čovek koji je služio svim strankama bivšeg režima od JUL-a preko SPS-a do SRS-a. Pored toga, Vučinić će biti upamćen i po tome , što je predvodio paravojnu formaciju koja je branila Slobodana Miloševića, u noći hapšenja. O sinhronizaciji ove kampanje proskripcije svedoči i činjenica da Siniša Vučinić u tri dana, čak u dva tabloida, daje intervjue u kojima optužuje Popovića i Jovanovića!

"Pozivam Mihajlovića da kaže da je policijski lobi iz DS-a sa Bebom Popovićem i Čedom Jovanovićem na čelu ubio Đinđića."

(Siniša Vučinić, Inter-nacional, 08. mart 2004)

Imam sve dokaze za krivične radnje koje je Popović učinio, a to je organizovanje ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića".

(Siniša Vučinić, Inter-nacional, 11. mart 2004)

Nadovezujući se na Vučinića, Aleksandar Tijanić, u jednom danu, u dve novine proziva Popovića za ubistvo premijera!

"Popović duguje odgovore ko je ubio Zorana Đinđića."

(Aleksandar Tijanić, Blic, 10. mart 2004)

Kakvi su njegovi (Vladimira Popovića) odnosi

sa mafijaškim grupama? I, na kraju, ko je ubio premijera Đinđića?"

(Aleksandar Tijanić, Balkan, 10. mart 2004)

Advokati optuženih koristili su novinare i medije, kako bi svoje klijente predstavili nevinima. Pojedini mediji bili su u apsolutnoj funkciji ovog advokatskog tima. Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića, tako je, po novinama izjavljivao da je njegov klijent zapravo "žrtveno jagnje“.

Protiv okrivljenog za ubistvo, Zvezdana Jovanovića, apsolutno nema dokaza"

(Nenad Vukasović, advokat Zvezdana Jovanovića, atentatora na Zorana Đinđića, Kurir, 21. oktobar 2003)

Beba Popović, Čeda Jovanović, Goran Vesić i Nenad Milić su vladari iz senke. Oni su Đinđiću došli glave".

(Svetozar Vujačić, advokat koji je najčešće zastupao novinare tabloida tužene zbog klevete, Kurir, 17. mart 2004)

Čovek koji otkrio treći metak: Milan Veruović, pion u službi Nina
Photo: pressonline.rs

Bivši telohranitelj Zorana Đinđića, Milan Veruović, iznenada, u javnost izlazi sa tvrdnjama da su on i ostali članovi obezbeđenja čuli tri pucnja. Advokati optuženih koriste ovaj Veruovićev iskaz i kreiraju priču da je postojao jos jedan snajperista, koji je učestvovao u ubistvu premijera. Što znači da je postojao još jedan snajperista koji je učestvovao u atentatu na premijera. Veruovićeve tvrdnje Vukasoviću su poslužile da u javnosti predstavi kako je optužnica praktično srušena. U međuvremenu mediji su lansirali teoriju o ledenom metku, drugoj pušci, foto-robotu... Milan Veruović, u svedočenju pred Specijalnim sudom potvrdio je da je postojao i treći pucanj, a na pitanje svog advokata Bože Prelevića, govorio je o odnosu premijera i njegovih saradnika. Iako je ono što je na tu temu izneo Veruović bila apsolutna neistina, njegov odgovor poslužio je za političku manipulaciju. Treba napomenuti da je predsednik Demokratske stranke Boris Tadić samo jednom prisustvovao suđenju optuženima za ubistvo premijera i to baš u slučaju kada je svedočio Veruović.

Premijer je u poslednje vreme govorio da nije zadovoljan radom Dušana Mihajlovića, Marije Rašete, Čede Jovanovića, hteo je da smeni Nemanju Kolesara, a sa Vladimirom Popovićem je prekinuo odnose."

(Milan Veruović na pitanje advokata Bože Prelevića o odnosu premijera i njegovih saradnika)

Advokat Božo Prelević uz novinara Nikolu Vrzića postao je glavni "spiner" teorija trećeg metka, drugog snajperiste... Veruovićevo svedočenje poslužilo je za raznorazne manipulacije, kako advokata optuženih za ubistvo premijera, tako i nekih političara, i to onih koji su Đinđića za života najčešće klevetali, dovodili ga u vezu sa raznim kriminalnim i nelegalnim radnjama. I posle premijerove smrti isti ti nastavili su sa njegovom diskreditacijom. Jedan od njih bio je i Nebojša Bakarec.

To je nešto što ranije nismo čuli, a što otvara pitanje kakav je bio odnos tih saradnika sa Đinđićem, pošto su znali da je nezadovoljan njihovim radom. Pokreće, zapravo, nešto mnogo važnije - pitanje dodatne provere motiva, jer istraga u tom pogledu nije mnogo odmakla."

(Nebojša Bakarec, funkcioner DSS-a, Novosti, 24. april 2004)

Stručnjak iz Šumske za medijski progon Zorana Đinđića: Željko Cvijanović, Standardni fašista
Photo: standardmagazin.com

Gotovo paralelno sa formiranjem Koštuničine Vlade, pokreće se i novi nedeljnik Evropa, za čijeg urednika je postavljen Željko Cvijanović. Cvijanović je posle petooktobarskih promena uređivao Blic News, novine koje su dve i po godine vodile pravu medijsku hajku protiv premijera Zorana Đinđića i njegove Vlade. Cvijanović se gotovo opsesivno bavio ličnošću Vladimira Popovića. O Popoviću je napisao stotinak tekstova. Zbog kleveta i lažnih optužbi koje je iznosio u tim tekstovima, Popović je Cvijanovića dva puta tužio i oba puta dobio sudski spor. U jednom od prvih brojeva nedeljnika Evropa, Cvijanović podmeće da Ružica Đinđić, udovica premijera, smatra da su Vladimir Popović i Čedomir Jovanović povezani sa ubistvom njenog supruga.

Ružica se nije zadovoljila prekidom odnosa nego je zahtevala kontakte u policiji, želeći da i sama da prilog rasvetljavanju ubistva supruga."
(Željko Cvijanović, Evropa, 15. april 2004)

Prvooptuženi u procesu za ubistvo premijera, Milorad Ulemek Legija predao se policiji 3. maja 2004. Pre odlaska u Centralni zatvor Ulemek je doveden u MUP gde je, protivzakonito, proveo nekoliko sati u razgovoru sa Draganom Jočićem, ministrom unutrašnjih poslova i Radetom Bulatovićem, direktorom BIA-a. Ovaj susret su zvaničnici, najpre negirali, a kasnije pritisnuti dokazima, priznali. Naknadno, dve i po godine kasnije, penzionisani general policije Miroslav Milošević, nekadašnji pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, svedočio je u emisiji Insajder da su u noći predaje Legije u MUP-u bili i Aleksandar Tijanić direktor RTS-a, kao i Aleksandar Nikitović šef kabineta Vojislava Koštunice. Tvrdilo se da je te noći u zgradi MUP-a bio i ministar pravde Stojković, što je on pokušao da negira. Nakon predaje prvooptuženog za ubistvo premijera, intenzivira se kampanja čiji je cilj bio da se saradnici Zorana Đinđića, pre svega Vladimir Popović i Čedomir Jovanović povežu sa organizacijom ubistva premijera.

Šta kažu u Šilerovoj: Zoran Šami i Dragan Jočić u vrlo poverljivom razgovoru
Photo: e-novine

Odmah po predaji Milorada Ulemeka, po već gotovo utvrđenoj matrici u javnost izlazi Siniša Vučinić. Iako marginalna pojava, Vučinić dobija značajan prostor u medijima kako bi branio Legiju.

Pozivam Vladimira Bebu Popovića, Čedomira Jovanovića, Zorana Janjuševića, i Nemanju Kolesara da se odmah predaju MUP-u Srbije, na isti način na koji je to učinio Legija, jer kada ih 10. maja 2004. godine Legija bude optužio za saučesništvo u ubistvu premijera biće im kasno."

(Siniša Vučinić, dva dana nakon predaje prvooptuženog za ubistvo premijera, Inter-Nacional, 05. maj 2006)

Željko Cvijanović, se uključuje u odbranu Legije i po nalogu objavljuje tekst u Evropi.

Đinđić je uoči ubistva počeo da shvata da je ušao u drugi deo svog mandata. Razmišljajući o budućim izborima, odlučio je da se reši bliskih saradnika koji su mu predstavljali balast u javnosti. Čak postoji dosta pouzdana informacija da se premijer na nekoliko dana uoči ubistva u svojoj rezidenciji sastao sa savetnikom Zoranom Janjuševićem i rekao mu da je odlučio da odstrani iz javnosti Vladimira Popovića, Čedu Jovanovića, Gorana Vesića. Ubistvo je, prema ovoj teoriji, bila njihova odmazda."

(Tri dana nakon predaje Milorada Ulemeka, Željko Cvijanović, pokušava da uruši optužnicu i da za ubistvo optuži Đinđićeve saradnike, Evropa, 06. maj 2004)

Nakon Legijine predaje, tabloidi lansiraju raznorazne teorije o ubistvu premijera Đinđića, pokušavajući da aboliraju optužene. Krivicu za ubistvo premijera, tabloidi u službi mafije pokušavaju da pripišu Đinđićevim saradnicima. U svom tekstu, Nikša Bulatović do te mere bestijalno optužuje Vladimira Popovića i Zorana Đinđića, da ih čak povezuje i sa ubistvom Ivana Stambolića, kao i sa zločinom na Ibarskoj magistrali.

Očigledno da je optužnica na staklenim nogama. Da li je Beba Popović pravi organizator atentata na premijera?"

(Nikša Bulatović, novinar Inter-Nacionala, tabloida koje je prednjačio u odbrani ubica, 11. maj 2004)

Kampanju za izbor predsednika, u proleće 2004. obeležio je veliki skandal. Naime, u jeku kampanje, Željko Cvijanović, inače angažovan u izbornom štabu DSS, u listu "Evropa" objavljuje falsifikovanu izjavu Mile Đinđić, majke Zorana Đinđića, u kojoj ona kaže da je čula od jednog ministra da iza ubistva "stoje njegovi".

Pet dana kasnije, 17. maja 2004. izborni štab DSS-a izdaje saopštenje u kome se Dejan Mihajlov šef izborne kampanje predsedničkog kandidata DSS-a Dragana Maršićanina poziva na Evropu.

Ćutali su i kada su ubijali premijera. Znali su ko je doneo odluku da se Đinđić ubije i znali su ko ga je ubio. Đinđićeva majka to jasno kaže: ’Moga sina su ubili njegovi i jedan ministar mi je to jasno rekao’. Šta još nije jasno u majčinim rečima, šta nije jasno u držanju supruge ubijenog premijera koja u svoju kuću više ne prima gotovo nijednog od najbližih Đinđićevih saradnika, koji su ga prodali, a možda uradili i nešto još gore".

(Dejan Mihajlov, šef izbornog štaba predsedničkog kandidata DSS-a Dragana Maršićanina na konferenciji za novinare)

Godinu dana kasnije, sekretar Vlade Srbije Dejan Mihajlov izjavio je pred Specijalnim sudom da ne zna ko je ubio republičkog premijera Zorana Đinđića i da je saopštenje Demokratske stranke Srbije iz maja, kojim je od predsednika Srbije Borisa Tadića i tadašnjeg republičkog premijera Zorana Živkovića zatražio da kažu ko je ubio Đinđića, bilo samo deo političke borbe, jer je saopštenje dato tokom predizborne kampanje. Naknadno, Aleksandar Tijanić posredno priznaje da je zapravo on bio autor spornog saopštenja. Ipak, pojedini analitičari kao što je Milan Nikolić iz nevladine organizacije Centar za proučavanje alternativa, u jeku kampanje za predsedničke izbore komentarisali su izjavu Mihajlova i povezivali saradnike premijera sa atentatom.

Ima ozbiljnih indicija da su Jovanović, Popović, Janjušević i Milić na neki način upleteni u ubistvo, o tome govori i prekid kontakta Ružice Đinđić sa njima."

(Milan Nikolić, Glas javnosti 19. maj 2004)

U istraživanju javnog mnjenja koje je radio Centar za proučavanje alternativa, nevladine organizacije na čijem je čelu Nikolić, u između ostalih, ispitanicima se postavlja i pitanje: „Da li glasine o tome da su neki članovi Demokratske stranke (Čeda, Beba, Vesić, Milić, Janjušević) imali veze sa organizovanim kriminalom, bacaju senku na Borisa Tadića?". Ovako postavljenim pitanjem se ispitanicima (a i čitaocima, jer je istraživanje objavljeno u Vremenu) sugeriše da su pomenuti ljudi zaista povezani sa kriminalom.

"Utvrdi li se da su u pravu oni koji Đinđićevu smrt vide kao dvorsku zaveru, zagovornici teze da ništa nije skupo da se uđe u nekakvu svetsku maticu, biće na teškom gubitku. Hoće li tada biti razlike između Čede Jovanovića i Borisa Tadića, između Bebe Popovića i Slobodana Gavrilovića."

(Željko Cvijanović, Evropa, 20. maj 2004)

Nova vlast, nastavila je da se obračunava i sa mrtvim Zoranom Đinđićem. Naime, u junu mesecu izašla je knjiga "Zoran Đinđić u mreži mafije", autora Živote Ivanovića. Pokušaj promocije ove knjige sprečili su omladinci nekih opozicionih stranaka. Da je objavljivanje ovog pamfleta deo hajke u kojoj je vlast imala veliku ulogu, svedoči i činjenica da je promociju organizovao i njom rukovodio poslanik vladajuće DSS Nikola Milošević.

Mafija na okupu: Medijski, državni i ostali plaćenici

Najave da bi haški optuženik Jovica Stanišić mogao da se vrati privremeno iz Haga i brani sa slobode pojedini novinari dočekuju sa neskrivenim oduševljenjem. Tako Milomir Marić, glavni urednik Profila, afirmativno piše o bivšem šefu zloglasne Državne bezbednosti Jovici Stanišiću i nagoveštava njegov skori povratak iz Haga. Marić u ovom tekstu otvoreno sugeriše da se Vladimir Popović i Čedomir Jovanović boje Stanišićevog povratka iz Haga jer on „kao iskusan policajac" navodno zna da su ova dvojica umešana u Đinđićevo ubistvo. Milomir Marić takođe najavljuje Stanišićevu osvetu Popoviću i Jovanoviću.

Zato i svaka najava njegovog puštanja, da se brani sa slobode, izaziva toliko panike među nekim do skoro jako moćnim ljudima i zluradih špekulacija da li će, po povratku, prvo da svojom ledenom rukom prepovije bebu ili da pomiluje - čedo majčino... Ne treba zaboraviti da je upravo Jovica, u zatvoru, kao iskusan policajac savetovao mlađem kolegi da istragu usmeri u tom pravcu. Naravno, da ga više ništa nisu pitali i kao ozeblo Sunce, čekali su da ih Haški tribunal reši te opasnosti."

(Milomir Marić, Profil, broj 46)

U istom broju Profila Milomir Marić posvećuje desetak strana teorijama da je Đinđić ubijen metkom od leda, da su ga ubile strane obaveštajne službe...

Podmladak Jovice Stanišića: Milomir Marić, JSO pionir
Photo: Stock

U junu 2004. prvooptuženi za ubistvo premijera, Milorad Ulemek, svedočio je pred Specijalnim sudom i optužio saradnike Zorana Đinđića da su učestvovali u prodaji heroina. Ulemek je tvrdio da je posle hapšenja Slobodana Miloševića od njega navodno traženo da drogu iz Komercijalne banke prošvercuje, ali je odbio da odgovori na pitanja gde je, kada, kako i ko preuzeo tu drogu. MUP je započeo istragu tim povodom i tek tri meseca kasnije dostavio javnosti izveštaj u kome se tvrdilo da je 600 kg iz trezora Komercijalne banke uredno uništeno. Nakon oklevanja MUP-a da javnosti na vreme obznani rezultate istrage, pojedine nevladine organizacije i analitičari smatrali su da se sa izveštajem manipulisalo i namerno odugovlačilo.


INSTRUIRANJE BEGUNACA I OPTUŽENIKA

Jedan od optuženih za ubistvo premijera, Dejan Milenković Bagzi, blizak saradnik Dušana Spasojevića, od pokušaja atentata kod hale Limes, nalazio se u bekstvu. Njegov branilac, Biljana Kajganić, od početka samog sudskog postupka, pokušavala je da opstruira suđenje. Ona je tvrdila i da ne zna gde se Milenković nalazi. Sam Milenković, u svedočenju pred Specijalnim sudom rekao je da je Kajganićka sa njim bila u telefonskoj vezi sve vreme njegovog boravka u Grčkoj, da ga je čak tamo posećivala i terala da lažno optuži Vladimira Popovića i Čedomira Jovanovića ali i predsedavajućeg Sudskog veća u procesu za ubistvo premijera, Marka Kljajevića. Zanimljivo je da ono što Kajganićka pokušava tajno da ugovori, mediji plasiraju i razrađuju.

U vreme Bagzijevog bekstva tabloidi objavljuju niz neverovatnih špekulacija koje se odnose na Milenkovića. Novinarka Dragana Manojlović, koja se posebno ističe afirmativnim tekstovima o Miloradu Ulemeku, prvooptuženom za ubistvo premijera, u martu mesecu 2004. godine, napisala je tekst u kome je tvrdila da je Dejan Milenković Bagzi ubijen.

SPECIJALNI SUD ZA ORGANIZOVANI KRIMINAL. SUĐENJE PO OPTUŽNICI SPECIJALNOG TUŽIOCA PRI OKRUŽNOM JAVNOM TUŽILAŠTVU U BEOGRADU Kts br. 2/03. SASLUŠANJE SVEDOKA SARADNIKA DEJANA MILENKOVIĆA

Svedok saradnik: Bilo je još tu ubeđivanja od Biljane Kajganić, da me ona pripremi šta da radim, kod koga ću da dođem, šta da kažem... Oni su mi samo rekli da me ti ljudi prebace kad budem stigao ovde u Beograd kod tih ljudi koji će da me sačekaju, da onda ja njima pričam za Bebu, za Čedu, kao što je bio i scenario onaj kada je Boban Milivojević organizovao kod njega u kancelariji da ja pričam i protiv pokojnog premijera, da je on radio sa mnom drogu, kada je došao Boban Milivojević i onaj snimatelj sa TV Pinka...

OBJAVLJIVANJE TRANSKRIPTA U LISTU VREME

U septembru 2004. u nedeljniku Vreme u tekstu novinara Miloša Vasića "Saradnici, advokati i stari drugar" navodi se da je Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala snimila razgovor Dejana Milenkovića sa advokatom Biljanom Kajganić, koja mu je rekla da je dogovor o statusu svedoka-saradnika postigla sa "starim drugarima", misleći na Jočića i Bulatovića. Kako Vreme prenosi, uslov za dogovor bio je da Dejan Milenković Bagzi kaže da je on po nalogu svedoka-saradnika Ljubiše Buhe Čumeta organizovao ubistvo bivšeg radnika Državne bezbednosti Momira Gavrilovića u avgustu 2001. godine i da za to treba da optuži Vladimira Popovića i Čedomira Jovanovića.

Nakon objavljivanja ovog teksta svi državni organi su demantovali navode iz Vasićevog teksta. Biljana Kajganić je pretila tužbom i tvrdila da nikada nije dogovarala satus svedoka-saradnika za svog klijenta. Zanimljivo je da javni tužilac i pored demantija državnih organa da beleška postoji, pokreće postupak protiv Vasića zbog odavanja službene tajne (delo se kvalifikuje kao odavanje službene tajne što znači da beleška o presretnutom razgovoru ipak postoji). Ministar pravde je čak otvoreno insinuirao da je tekst Miloša Vasića zapravo pisao Vladimir Popović.

Tekst tog razgovora, polupismeno napisanog, je prepoznatljiv. Povadite sve izveštaje iz vremena 'Sablje', videćete kako su izgledali brifinzi. Uostalom, ja sam branio Aleksandra Tijanića, pa sam video sličnu stvar, potpuno prepoznatljiv tekst, mogao je novinar ili taj advokat koga oni angažuju bar malo da ga preradi."

(Zoran Stojković, ministar pravde, sajt B92, 10. septembar 2004)

Šest meseci kasnije, ministar Stojković priznaje da izveštaj (transkript) pomenutog razgovora postoji:

 „Ja još nisam ni znao da postoje ti izveštaji. Onda, kada se pojavio gospodin Popović kod vas, pa u najavi kaže - ministar Stojković vršio pritisak na specijalnog tužioca da ne objavi izveštaj - ja onda shvatam da izveštaj postoji i, što je za mene bilo vrlo bitno, sad mi je jasno ko je izvor informacija gospodina Vasića - specijalni tužilac."

(Zoran Stojković, ministar pravde, sajt B92, 12. februar 2005)

Što mene pitate, pravda je slepa: Zoran Stojković, Koštuničin ministar
Photo: e-novine

Mediji kroz koje su plasirane teorije advokata optuženih, u cilju urušavanja optužnice, davali su prostora Biljani Kajganić da se odbrani od optužbi da je instruisala klijenta. Tako u tekstu Slobodana Ikonića, Kajganićka negira postojanje službene beleške o presretnutom razgovoru nje i Dejana Milenkovića Bagzija.

"Bagzija čuvaju dokumenti koji mogu biti kompromitujući za mnoge."

(Biljana Kajganić, advokat Dejana Milenkovića, NIN, 11. novembar 2004)

Dva meseca kasnije, Kajganićka, koja više nije advokat Milenkovića, tvrdi da on neće biti svedok-saradnik i da je bolje da bude optuženi.

Za njega je najbolje da se pojavi kao optuženi

(Biljana Kajganić, NIN, 13. januar 2005)

Dejan Milenković Bagzi, srpskim organima gonjenja izručen je 2. februara 2005. godine. Odmah nakon ekstradicije — prema Milenkovićevom naknadnom svedočenju u svojstvu svedoka-saradnika - pred Specijalnim sudom, njegov novi advokat Nikola Gavrilović zajedno sa advokatom Ulemeka, Slobodanom Milivojevićem, sastavljaju Milenkovićevu izjavu u kojoj on za ubistvo premijera optužuje Vladimira Popovića i Čedomira Jovanovića...

*Poslednji deo feljtona objavljujemo u nedelju 28. novembra

star
Oceni
4.01
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi