Izbeglice, odbačeni, izgnanici

Oni neko vreme moraju ostati u stanju „društvene nagosti“. Karantin se provodi u neprostoru „negde između“, gde nije na ponudi niti je dozvoljena odeća društveno definisanog i odobrenog značaja. Čistilište srednjeg „prostora koji je nigde“, koji razdvaja parcele u svetu iseckanom na parcele, zamišljenom kao skupina prostorno razdvojenih parcela, razdvaja pridošlice od njihove nove pripadnosti. Uključivanju, ako se ono nudi, mora prethoditi radikalno isključivanje

Knjige Zigmunta Baumana: Fluidni strah, Fluidna ljubav i Fluidni život, kao i knjigu Elijasa Kanetija Masa i moć možete poručiti direktno od izdavača: Mediterran Publishing, 21000 Novi Sad, tel: 021.661.20.90 e-mail: mediterran@neobee.net (www.mediterran.rs link kupite knjige. Za direktne porudžbine odobren je popust od 20%).

Nedostatak jasnoće, uz sve njene jezive posledice, i ranije je primetila Hana Arent – u svetu koji se iznenada ispunjava „raseljenim osobama“. Arentova se seća starog i istinski proročanskog predosećanja Edmunda Berka da je apstraktna ogoljenost toga „da niste ništa drugo, do čovek“ bila najveća opasnost čovečanstva. „Ljudska prava“ kao što je Berk primetio, bila su apstrakcija, i ljudi nisu mogli očekivati puno zaštite od „ljudskih prava“ dok ta apstrakcija ne bude ispunjena sadržajem prava Engleza ili Francuza. „Svet nije pronašao ništa sveto u apstraktnoj ogoljenosti toga što ste čovek“ – tako da je Arentova sumirala iskustvo godina koje su sledile nakon Berkovih zapažanja. „Prava čoveka, navodno neotuđiva, dokazala su se kao nesprovodiva… kad god su se pojavili ljudi koji više nisu bili građani nijedne suverene države.“

Zaista, ljudska bića obdarena „ljudskim pravima“, ali i ničim drugim pored toga – bez drugih prava koja jače štite (sa jačim institucionalnim utemeljenjem), koja sadrže i drže „ljudska“ prava na mestu – nisu se mogla nigde pronaći i bila su praktično nezamisliva. Društvena, i previše društvena, puissance, potenza, moć ili Macht je očigledno bila potrebna da bi potvrdila humanost čovečanstva. I tokom moderne ere – takva „snaga“ bila je stalno snaga da se povuče granica između humanog i nehumanog, u modernim vremenima prerušena kao granica između građana i stranaca. Na ovoj zemlji, iscepkanoj imanjima suverenih država, beskućnici nemaju prava i pate, ne zato što nisu jednaki pred zakonom – već zato što ne postoji zakon koji se odnosi na njih i na koji mogu da se pozovu u svojim žalbama na teške uslove koji su im ponuđeni ili na čiju zaštitu mogu da polože prava.

U svom eseju o Karlu Jaspersu, koji je napisan nekoliko godina nakon njenog dela Izvori totalitarizma, Hana Arent je primetila da je „humanost“, iako je za sve prethodne generacije ona bila samo koncept ili ideal (možemo dodati: filozofski postulat, san humanista, nekada borbeni poklič, ali skoro nikada organizujući princip političke akcije), „postala nešto kao urgentna realnost“. Postala je stvar ogromne hitnosti, jer uticaj Zapada ne samo što je preplavio ostatak sveta proizvodima svog tehnološkog napretka, već je, takođe, izvozio u ostatak sveta „svoje procese dezintegracije“ – između ostalog i slom metafizičkih i religioznih uverenja, zastrašujući napredak prirodnih nauka i uspon nacionalne države kao praktično jedinog, najviše isticanog, oblika vladavine. Snagama kojima su bili potrebni vekovi da „oslabe drevna verovanja i političke načine života“ na Zapadu „trebalo je samo nekoliko decenija da slome… verovanja i načine života u svim drugim delovima sveta“.

Ovakva vrsta sjedinjavanja, sugeriše Arentova, mogla je proizvesti samo onu vrstu „solidarnosti ljudske vrste“ koja je „u potpunosti negativna“. Svaki deo ljudske populacije na planeti učinjen je ranjivim od strane svih drugih delova i svakog dela ponaosob. Ovo je, možemo reći, „solidarnost“ opasnosti, rizika i strahova. Najveći deo vremena, i u mislima većine, „jedinstvo planete“ se svodi na užase pretnji koje su začete ili iznedrene u udaljenim delovima sveta – sveta „koji pruža ruke, a on sam je izvan dohvata“.

Svaka fabrika, pored svog proizvoda – proizvodi i otpad. Fabrika teritorijalno utemeljenog modernog suvereniteta nije bila izuzetak.

Tokom dvesta godina, ili približno toliko nakon objavljivanja Kantovih razmišljanja, progresivno „ispunjavanje sveta“ (i tako, posledično, težnja da se prizna da je punoća planete, za koju je Kant mislio da je neizbežna presuda Razuma i Prirode u jednom, bez prava na žalbu, bila zaista neminovna) odbijeno je uz pomoć (ne)svetog trojstva teritorije, nacije i države.

Nacionalna država, kao što Đorđo Agamben zapaža, jeste država koja čini „rođenje u njoj ili rodnost“ „osnovom sopstvene suverenosti“. „Fikcija, koja je ovde implicitna“, ističe Agamben, jeste da „rođenje [nascita] smesta postaje nacija, tako da ne može biti bilo kakve razlike između ta dva momenta.“ Čovek se, da tako kažemo, rađa sa „državljanstvom zemlje“.

Golotinja tek rođenog deteta, koje još uvek nije uvijeno u pravnu/sudsku odeću, predstavlja mesto na kome se gradi i neprestano dograđuje suverenitet državne moći, što je potpomognuto praksom uključenja/izuzimanja koja je usmerena protiv svih drugih potražitelja državljanstva koji su nekim slučajem u dohvatu državnog suvereniteta. Možemo pretpostaviti da svođenje biosa na zöe, koju Agamben smatra suštinom modernog suvereniteta (ili, takođe možemo reći, svođenje Leiba, živog aktivnog tela, na Körper, telo na kome se može delovati, ali koje ne može delovati), jeste unapred donet zaključak onda kada se rođenje izabere kao jedina „prirodna“ ulaznica u naciju, bez postavljanja pitanja i bez potrebnih testova.

Svi drugi tražitelji koji mogu zakucati na vrata suverene države sa zahtevom da budu pušteni unutra prvo će biti podvrgnuti ritualu svlačenja. Kao što je sugerisao Viktor Tarner, po Van Genepovoj šemi rite de passage u tri faze, pre nego što se pridošlicama koje se prijave za prijem odobri pristup (ako se odobri pristup) tom novom ormaru gde stoji odeća koja odgovara novom mestu i i rezervisana je za to mesto, sa njih treba da se skine sva (metaforički, kao i bukvalno) odeća njihovih prethodnih zadataka. Oni neko vreme moraju ostati u stanju „društvene nagosti“. Karantin se provodi u neprostoru „negde između“, gde nije na ponudi niti je dozvoljena odeća društveno definisanog i odobrenog značaja. Čistilište srednjeg „prostora koji je nigde“, koji razdvaja parcele u svetu iseckanom na parcele, zamišljenom kao skupina prostorno razdvojenih parcela, razdvaja pridošlice od njihove nove pripadnosti. Uključivanju, ako se ono nudi, mora prethoditi radikalno isključivanje.

Prema Tarneru, poruka koju prenosi obavezni prekid putovanja na mestu za kampovanje, detaljno očišćenom od bilo kakvih primesa koje bi bile u stanju da podignu one koji kampuju sa nivoa zöe ili Körper na nivo bios ili Leib („društveni značaj njihovog svođenja na neku vrstu ljudske primo materije, lišene njenog specifičnog oblika i smanjene na stanje koje je, iako je i dalje društveno, bez svih prihvaćenih oblika statusa ili je ispod njih“), jeste da ne postoji direktan put koji vodi od jednog do drugog društveno prihvaćenog statusa. Pre nego što čovek može preći iz jednog statusa u drugi, on treba da bude potopljen i da se rastvori u „nestrukturiranom ili rudimentarno strukturiranom i relativno neizmenjenom communitasu…“

Hana Arent je postavila fenomen, koji je kasnije istraživao Tarner, u carstvo isključenja, egzila, izuzimanja i izuzeća kojim rukovodi moć. Humanost koja preuzima „oblik bratstva“, kako je Arentova nagovestila, „jeste velika privilegija parija“ – o kojima se u javnim debatama osamnaestog veka pričalo pod generičkim imenom les malheureux, u onim iz devetnaestog veka su ponovo nazvani les misérables, a danas, od sredine prošlog veka, okupljeni su pod pojmom „izbeglice“ – ali su sve vreme bili lišeni sopstvenog mesta na mentalnoj karti sveta koju su nacrtali ljudi koji su skovali i koristili njihova imena. Ošamućeni, sputani i smrvljeni brojnim odbijanjima, „progonjeni su se toliko približili jedni drugima da je međuprostor koji smo nazivali svet (i koji je, naravno, postojao među njima pre proganjanja i držao ih na međusobnoj distanci) jednostavno nestao“.

U svakom praktičnom smislu kategorije parija/izgnanika bile su izvan sveta: svet kategorija i finih različitosti koji su postojeće sile izrodile i učinile poznatim pod imenom „društvo“ – kao jedini svet koji je trebalo da nasele ljudi i jedini svet koji je mogao da preoblikuje svoje žitelje u građane, nosioce i uživaoce prava. Oni su bili jednoobrazni – po svom zajedničkom nedostatku atributa one vrste koju bi govornici svakodnevnog jezika mogli da zabeleže, pojme, imenuju i shvate. Ili se bar činilo da su „jednoobrazni“ – zbog saveza između siromaštva izraza i prisilne homogenizacije prisvajanjem prava.

Ako su rođenje i nacija jedno, onda svi drugi koji ulaze ili žele da uđu u nacionalnu familiju moraju oponašati nagost novorođenčeta, ili su prisiljeni da je imitiraju.

Država – čuvar i zatvorski stražar, glasnogovornik i glavni cenzor nacije – će se postarati da se ispuni ovaj uslov. Kao što Karl Šmit, verovatno najtrezveniji anatomista moderne države, bez iluzija tvrdi: „Onaj ko određuje vrednost eo ipso uvek utvrđuje nevrednost. Smisao ovog određivanja nevrednosti je uništenje te nevrednosti.“ Određivanje vrednosti iscrtava granice normalnog, običnog, propisanog. Nevrednost je jedan izuzetak koji obeležava tu granicu.

Izuzetak je ono što ne može biti klasifikovano; on se opire opštoj kodifikaciji, ali istovremeno otkriva specifično pravni formalni element: odluku u svojoj apsolutnoj čistoći… Ne postoji pravilo koje se može primeniti na haos. Da bi pravni poredak imao smisla, mora se utvrditi red. Mora biti stvorena ispravna situacija, a suveren je onaj ko definitivno odlučuje da li je ta situacija u stvarnosti delotvorna… Izuzetak ne samo da potvrđuje pravilo; pravilo kao takvo živi od izuzetka. (Karl Šmit: Politička teologija)

Đorđo Agamben komentariše: „Pravilo važi za izuzetak u tome što tu više ne važi. Stanje izuzetka stoga nije haos koji je prethodio poretku, već situacija koja je nastala iz njegove suspenzije. U tom smislu, izuzetak je istinski, u skladu sa svojim etimološkim korenom, izvađen (excapere), a ne samo isključen.“

Dozvolite da primetim da je upravo to stanje ono koje suvereni i vladaoci moraju sprečiti da bi legitimizovali i sproveli svoje aktivnosti. Uvođenje reda se, po pravilu, sprovodi u ime borbe protiv haosa. Ali bez namere o uvođenju reda, i da „regularna situacija“ nije unapred zamišljena kako bi to uvođenje moglo biti istinski započeto, ne bi bilo ni haosa. Haos se rađa kao nevrednost, kao izuzetak. Uvođenje reda označava njegovo rođenje – haos nema drugih zakonskih roditelja ili doma.

Moć izuzeća ne bi bila znak suvereniteta bez prethodnog vezivanja suverene moći za teritoriju.

Pronicljiv, kao što je uvek kada analizira bizarnu, paradoksalnu logiku ordnunga, Karl Šmit, u ovom suštinskom pitanju usvaja fikciju koju neguju čuvari/promoteri poretka, nosioci suverene moći izuzeća. Baš kao u praksi suverena, tako i po Šmitovom teorijskom modelu, granice teritorije na kojoj se sprovodi ordnung treba da predstavljaju spoljne granice sveta koji poseduje tematsku relevantnost za namere i napore uvođenja reda.

U Šmitovoj viziji, baš kao i u doxi zakonodavaca, ukupna suma resursa potrebnih za realizaciju uspostavljanja poretka, kao i celokupnost faktora neophodnih za njegovu delatnost i efekte, sadržani su unutar tog sveta. Suverenitet proizvodi različitost između vrednosti i nevrednosti, pravila i izuzetka – ali ovoj delatnosti prethodi različitost između unutrašnjosti i spoljašnjosti suverenog carstva, bez kog suverena prava ne bi mogla biti potraživana, niti bi bila dobijena. Suverenitet, koji praktikuju moderne nacionalne države, onako kako ga je teorijski definisao Šmit, neraskidivo je vezan za teritoriju. Suverenitet je nezamisliv bez „spoljašnjosti“; on je nezamisliv u bilo kom drugom obliku, osim lokalizovanog entiteta. Šmitova vizija je „lokalizovana“, kao i suverenitet čiju misteriju ona pokušava da otkrije. Ona ne izlazi izvan prakse i kognitivnog horizonta nebeskog braka teritorije i moći.

Kako je „zakonitost“ postepeno, ali neodoljivo (pošto je pod stalnim pritiscima izgradnje legitimiteta i ideološke mobilizacije) evoluirala u „nacionalnu državu“, brak je prerastao u menagé à trois: trojstvo – teritorije, države i nacije. Možemo pretpostaviti da je pojava tog trojstva bila istorijska slučajnost koja se desila u jednom, relativno malom delu planete; ali pošto je taj deo, koliko god da je mali, polagao pravo na mesto metropolisa, dovoljno umešnog da transformiše ostatak planete u periferiju, i pošto je bio dovoljno arogantan da odlučno previdi ili obezvaži svoje sopstvene osobenosti, a pošto je pravo metropolisa da postavlja pravila po kojima periferija treba da živi, i pošto je u moći metropolisa da sprovodi poštovanje ovih pravila – preklapanje/mešavina nacije, države i teritorije postala je globalno obavezujuća norma.

Bilo koji od elemenata trojstva pretvarao se u anomaliju ako nije bio u savezu sa druga dva ili ga oni nisu podržavali: u čudovište koje je moralo da prođe kroz drastičnu operaciju ili da pretrpi coup de grâce u slučaju da je prepoznato kao nešto što ne može biti spaseno. Teritorija bez države pretvarala se u ničiju zemlju; nacija bez države pretvarala se u nakazu kojoj je dat izbor dobrovoljnog nestajanja ili istrebljenja; država bez nacije ili sa više od jedne nacije pretvarala se u ostatak prošlog vremena ili u mutanta suočenog sa izborom modernizacije ili nestajanja. Iza nove normalnosti vrebao je princip teritorijalnosti koja je davala smisao za bilo koju silu koja je licitirala suverenitetom i za sve sile za koje je postojala šansa da se licitiranje odobri ili dobije.

Svako licitiranje čistoće taloži prljavštinu, a sve licitacije za poredak stvaraju čudovišta. Prljava čudovišta ere promovisanja trojstva teritorije/nacije/države bile su nacije bez država, države sa više od jednom nacijom i teritorije bez države. Zahvaljujući pretnji i strahu od ovih čudovišta, suverena moć je mogla potraživati i zadobiti pravo da negira prava i postavi takve uslove za čovečanstvo koje njegov veliki deo, kao što se i desilo, nije mogao da ispuni.

Pošto je suverenost sila koja definiše granice čovečanstva, životi onih ljudi koji su ispali ili bili izbačeni van ovih granica nisu vredni življenja.

Godine 1920. objavljena je knjižica pod naslovom Dozvoljavanje uništenja života koji nije vredan življenja (Die Freigabe der Vernichtung lebensunwerten Leben), čiji su autori bili ekspert kaznenog zakona Karl Binding i profesor medicine Alfred Hohe, i kojoj je obično bilo pripisivano uvođenje koncepta unwertes leben („život koji nije vredan življenja“) – zajedno sa sugestijom da su poznata ljudska društva ovakav život do sada neopravdano i nepravedno štitila na račun punopravnih vrsta života kojima treba da bude usmerena celokupna pažnja i brižljiva nega koja se duguje čovečanstvu. Učeni autori nisu videli razlog (pravni, društveni ili religiozni) zašto bi istrebljenje unwertes Lebena bilo viđeno kao zločin i bilo podložno kazni.

U toj ideji Bindinga i Hohea – Đorđo Agamben detektuje oživljavanje ažurirane, moderne artikulacije drevne kategorije homo sacera: čoveka koji može biti ubijen bez straha od kazne, ali koji ne može biti korišćen u religijskom žrtvovanju; koji je, drugim rečima, apsolutno izuzet – koji stoji izvan ograničenja i ljudskog i božanskog zakona. Agamben, takođe, zapaža da je koncept „života koji nije vredan življenja“ – kao što je koncept homo sacera uvek bio – neetički, ali da u svom modernom značenju on stiče duboki politički značaj kao kategorija „na kojoj je zasnovana suverena moć“.

U modernoj biopolitici, suveren je onaj koji odlučuje o vrednosti ili o nevrednosti života kao takvog. Život – koji je sa deklaracijom prava bio obavijen principom suvereniteta – sada sam postaje predmet suverene odluke. (Đorđo Agamben: Homo sacer)

Čini se da je zaista tako. Ipak, možemo primetiti da to jedino može biti slučaj ako je trojstvo teritorije/države/nacije uzdignuto na nivo univerzalnog principa ljudske kohabitacije, koja je nametnuta i koja mora da poveže svako mestašce na planeti, uključujući područja koja vekovima nisu uspevala da ispune osnovne uslove takvog trojstva (to jest homogenost populacije i/ili trajno naseljavanje koje rezultira u „ukorenjenosti u tlu“). Zbog tako osmišljene, arbitrarne i sprovedene univerzalnosti principa trojstva, kao što ističe Hana Arent, „ko god je izbačen iz jedne od ovih čvrsto organizovanih zajednica zatekao se izbačenim iz čitave porodice naroda“ (a isto tako i iz carstva čovečanstva, jer je ljudska vrsta postala identična sa „porodicom nacija“) – u ničijoj zemlji homini sacri.

*Knjigu Fluidna ljubav: o krhkosti ljudskih veza preveli su Nataša Mrdak i Siniša Božović

*Nastavak u petak 1. oktobra