Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (40)

Na Palama se lakše diše

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Još nam samo Pale fale: Podrška ratnim zločincima
Još nam samo Pale fale: Podrška ratnim zločincima
PHOTO: Stock

Do septembra ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 31. maja 1992. godine

DEMANTOVANA VEST O BOMBARDOVANJU DUBROVNIKA (Bileća, 30. maja):
Samo četiri dana posle izmeštanja jedinica Hercegovačkog korpusa na administrativne granice prema Hrvatskoj, u cilju uspostavljanja primirja i traženja mogućnosti za rešavanje krize mirnim putem i političkim sredstvima, sve je jasnije da hrvatskoj vojsci nije do primirja niti do bilo kakvog mirnog rešenja na hercegovačkim prostorima. Tako se i dalje nastavlja snažna ofanziva hrvatskih oružanih snaga u kontinuitetu i duž cele linije hercegovačkog fronta. Na mostarskom ratištu uočen je pokret hrvatskih jedinica u pravcu Čule - Selište, a napadi iz svih vrsta artiljerijskih oružja, po redovima srpske vojske, vršeni su iz rejona Dobro Selo, Žuželj, Ljuti Dolac, Gornje Kozlice, Krivodol i Slipčići kao i iz samog Mostara. Pored područja aerodroma i okolnih položaja srpskih teritorijalaca, neprijateljske snage su dejstvovale i po selu Tasovčićima u čapljinskoj opštini.

Na dubrovačko-trebinjskom ratištu takođe nema mira. Neprijatelj dovodi nove snage i svim raspoloživim sredstvima napada na pravcima Rupni Do - Ljubinje, Rupni Do - Veličani, s ciljem da potisne srpske snage i zauzme strateški važne položaje na području Žegulje. Istovremeno, snažna artiljerijska vatra otvarana je i sa rejona Žarkovica i Bosanka, kota iznad Dubrovnika, koje je, prilikom izmeštanja na linije granica, JNA prepustila hrvatskim snagama. Na sve oružane napade pripadnici Hercegovačkog korpusa snažno su odgovorili, kaže se u današnjem saopštenju Informativne službe Hercegovačkog korpusa, uz napomenu da među pripadnicima Korpusa nije bilo poginulih niti povređenih boraca.

Prema istim izvorima, ističe se da se i dalje očekuju snažni napadi hrvatske vojske na pravce Rupni Do - Ljubinje i Žarkovica - Ivanica. Postaje, dakle, sasvim jasno da, pored grubog kršenja primirja, hrvatska vojska i ovog puta nastupa kao agresor na teritoriju Bosne i Hercegovine.

Po već viđenom scenariju, naporedo sa snažnom oružanom ofanzivom hrvatske vojske, hrvatska sredstva informisanja šire laži i dezinformacije. Tako je lansirana i vest da je bombardovan Dubrovnik, što je danas, na konferenciji za štampu u Pres-centru u Bileći, najenergičnije demantovano od same Komande Hercegovačkog korpusa. (N. Asanović)

***

SCENARIO ZA ODLUKU
Jugoslavija se našla u karantinu upravo onda kada je bez mnogo izgleda očekivala magično spasenje. Već mesecima je jasna logika stezanja obruča i danas je sve na granici izdržljivosti. Da li smo sve to na vreme razumeli, ili ostali prevareni uzdajući se skoro isključivo u opšte poštovanje samoizabrane uloge nevine žrtve.

Ko to kaže, ko to laže da granatiramo Dubrovnik: Dimna fatamorgana
Photo: Stock
Na vojnom planu, Srbija nije razumela značaj nadigravanja i prevare, verujući predugo i bezrazložno u ratno viteštvo i informativnu iskrenost. Iskustva su preteška: masakrirani Srbi su na nemačkoj televiziji preimenovani u Hrvate, Dubrovnik je desetak puta razoren "fiktivno", dakle samo političko gledalište željno srpskog divljaštva. Red za hleb, miniranje građana u Sarajevu i ponovo Dubrovnik, kao konanačni dokaz srpskog civilizacijskog potonuća. Sankcije posle svega, getoizoranje Srbije (i Jugoslavije) i njeno svođenje na nosioca najgore vrste političke lepre, uz poziv na generalnu izolaciju, samo su posledica savršeno vođene igre.

Sigurno je da iza svega stoji moć na koju je bilo teško da se utiče racionalno. Ali, bilo je moguće da se korišćenjem pameti i političke mudrosti bar omete tako lagodno i za svet uverljivo pretvaranje jednog naroda od žrtve u monstruoznog zločinca, što je i poslednjih dana lansirano kao hipoteza o genetskim svojstvima srpskog etnosa. Možda je ovde najviše odmogla prosta varijanta crno-belog rasuđivanja, bez razumevanja nijansi, uz olako imenovanje svih protivnika pojedinih političkih opcija kao neprijatelja. Nije bilo dovoljno sintetičkih odgovora na najelementarnije pitanje: zašto nas mrze? Da li zato što smo pravoslavni, što smo dostojanstveni, što imamo svoj stav i što nismo u stanju da pevamo užasno ponižavajuće ode velikim nacijama?

Možda u svakom delu navedene pretpostavke ima nešto istine, ali danas, kada je izvesno da se svet, takav kakav jeste, listom okrenuo protiv nas nezavisno od razloga za to - moramo se baviti imperativom nacionalnog preživljavanja. Uz sve to, ponovo je neminovna paralela između dva sarajevska masakra: jedan kod Skenderije, nastavljen u Dobrovoljačkoj ulici, kad su muslimanski ekstremisti masakrirali preko dvadeset vojnika tadašnje JNA. Sve se to odigralo pred licem svetske javnosti i dvojice generala UNPROFOR-a.

Mi Srbi smo uvek žrtve: Ljubodrag Stojadinović, vojni komentator u civilu
Photo: Stock
Drugi pokolj u "redu za hleb", ostaće upamćen i po tome što su ljudi umirali pred kamerama TV Sarajevo. Merenje strave zaista nije mudro, posebno u ovako strašnom ratu. Ipak, smrt mladih vojnika, koji su baš kao i ljudi u redu za hleb, bili nevine žrtve rata, ostavilo je hladnokrnim upravo predstavnike onih nacije koje su išle u rat samo zbog nekoliko svojih soldata. Ugljenisani devetnaestogodišnjaci su danima ležali na ulici, a te scene su ipak ostale samo povod za domaću nelagodu. Svet je bio uveren da ugljenisanje i nije tako stravično jer su to ipak samo "srpski agresori".

Da li je Srbija zaista toliko nemoćna da bar najvažniji deo istine o poreklu zločina prenese tamo gde se odlučuje, ili je iščekivanje kazne bio samo proizvod fatalističkog mira, uz prosto verovanje da nam se više ništa strašno ne može dogoditi. U osudama zločina koje su stizale iz SR Jugoslavije bilo je toliko trapavosti i neukih izjava, da se to graničilo sa neveštim protokolarnim ubeđivanjem u stilu: "Verujte, nismo mi to uradili...". Posebno je zanimljiva izjava jednog bivšeg generala JNA - sada visokog funkcionera u Vojsci srpske BiH, koji je svoje nespretno telefonsko objašnjenje tog događaja začinio i krajnje besmislenim kategoričnim ogradama. Informativno-politički tretman sarajevskog pokolja, u stvari, tražio je sasvim drugu formu. Bilo je jasno da je uloga egzekutora namenjena Srbima (a kome bi drugome), i takva vest je javljena odmah. Nju su uglavnom demantovali ljudi koji ne razumeju udarni efekat prve informacije i poguban značaj demantija, posebno ako je on urađen nevešto.

Posle svega, nedostajao je samo poslednji razlog za surovu odluku o totalnom embargu i bukvalnom proterivanju najnovije Jugoslavije iz svetske zajednice. Neko se ponovo setio Dubrovnika, iako je pre par dana u Hrvatskoj euforično proslavljena njegova deblokada. "Bombardovanje" je izvršeno u noći odluke.

Našli smo se u ulozi najgoreg, neurednog i prljavog đaka, koga je strašni učitelj, uz korišćenje šibe, oterao u magareću klupu. Svako ko želi, može da mu udari zaušku, a on nema kome da se žali jer je izgubio sve svoje prijatelje. Za razliku od hipotetičnog primera lošeg učenika, koji ima svoj šarm, bar za srca pokoje devojčice iz surovog razreda, naše muke tek predstoje. Šta nam još spremaju? Koliko možemo da odolevamo medijskim marifetlucima (i da li odolevamo), posle kojih postajemo sve gori i strašniji, a samim tim i nepotrebniji svetu. Hoće li Savet bezbednosti ići i korak dalje?

Moramo učiniti sve da poslednjeg koraka ne bude. Pri tom, važnija je prava pamet od lažne snage. Šta ćemo od toga izabrati u izolaciji ne zavisi, na žalost, samo od nas. (Ljubodrag Stojadinović)

***

ZAPAD I SRBI
Događajima u Bosni širi se jugoslovenska tragedija, kao i antisrpsko raspoloženje koje je, posle zauzimanja žestokog stava američke vlade protiv Srbije, zahvatilo celi zapadni svet, a sad se prenosi i na islamski.

Tereti se, vređa se, izopćuje se iz i prikiva na sramni stub međunarodne zajednice, uz pozive da se uništi, jedna od najstarijih i najslavnijih nacija Evrope, srpska nacija čija se istorija poistovećuje sa borbom za slobodu i ljudsko dostojanstvo! I, kao vrhunac besmisla, naziva se varvarskim narodom koji je, u dva velika sukoba stoleća, dao težak danak od tri miliona poginulih za odbranu civilizacije od germanskog ropstva i od nacističkog varvarstva! Istovremeno se hvale, ohrabruju i nagrađuju najverniji jugoslovenski saveznici tog zla, Hrvati, bosanski Muslimani i kosovski Albanci, čiji su zločini protiv Srba tokom Drugog svetskog rata, kako svojom strahotom tako i razmerama, zgražavali i same Nemce! Na nesreću, čini se da su jako germansko osećanje osvete i nasledna hrvatska, muslimanska i albanska mržnja prema Srbima, postali merila zapadne politike u Jugoslaviji.

U svakom slučaju, zaista se ne vidi čime su Srbi navukli na se to opšte neprijateljstvo u kome su se zajedno našli njihovi tradicionalni protivnici i, nažalost, saveznici, ako ne svojim odbijanjem da budu potpuno lišeni svoje zemlje, da opet padnu u stara ropstva, kako bi ponovo dospeli pod ustašku kamu ili u jamu, ili pak na turski kolac koji je bio srpska sudbina niz vekova.

U stvari, srpska reakcija je sasvim opravdana pred umnožavanjem, sa blagoslovom mudraca iz Brisela, fanatično antisrpskih država-patuljaka na ruševinama Jugoslavije, kao što su, za sada, progermanske Slovenija i Hrvatska, fundamentalističko-islamska Bosna, bugaraška Makedonija, očekujući mađarsku Vojvodinu, albansko Kosovo i možda italijansku Crnu Goru. Komadanje Jugoslavije od koga bi i Hitlerova sen zadrhtala od zadovoljstva.

Upravo da bi izbegao čudovišno rešenje svoje sudbine, srpski narod je prinuđen da donekle svuda u Jugoslaviji pruža otpor starim demonima koji su se najednom probudili. Tako u Krajini i Slavoniji gde su Srbi dugo bili bedem hrišćanstva da bi za to bili nagrađeni stravičnim genocidom u toku Drugog svetskog rata: u Bosni čiji je slavni kralj Tvrtko s ponosom sebe smatrao nastavljačem srpskih kraljeva Nemanjića, i gde su Srbi postali manjinsko stanovništvo samo islamizacijom pod Turcima, genocidom pod Hitlerom i egzodusom prema Srbiji pod Titom; u Hercegovini čije samo ime potiče od zvanja srpskog velikaša Stjepana, hercega od Svetog Save, i gde je, uprkos ustaškim pokoljima, srpski živalj ostao većinski u istočnom delu pokrajine; u Makedoniji gde oko sedam stotina crkava svedoče o srpskom i grčkom prisustvu, i čiji je glavni grad Skoplje bio prestonica srpskog srednjovekovnog carstva; u Vojvodini koju je patrijarh Arsenije, bežeći sa svojim narodom od Turaka, kupio u cara Leopolda, plativši je blagom srpskih manastira; najzad na Kosovu, svetoj srpskoj zemlji, zaposednutoj od strane Albanaca tokom uzastopnih okupacija, turske, italo-fašističke i komunističke, od kojih je ova poslednja više ispraznila Kosovo od Srba no dve predhodne.

Za sve je kriva komunistička okupacija: Komnen Bećirović, The Legend
Photo: www.lesmanantsduroi.com
Neophodno je, dakle, s obzirom na osnovanost srpske stvari, da Evropska zajednica i Sjedinjene Države preispitaju svoju politiku prema jugoslovenskom problemu, upravo prestavši da uskraćuju Srbima ono što tako štedro daju drugima, zajedničku državu kojoj teži tri miliona Srba što žive van sadašnje republike Srbije. Rešenje je naravno u primeni jednog od osnovnih načela Povelje Ujedinjenih nacija, dakle u podeli teritorije Bosne i Hercegovine između Srba i Hrvata, sa posebnim statusom za Muslimane uza sve uobičajene garancije. Ovo utoliko pre što Bosna i Hercegovina nema nikakav legitimitet kao država niti svoj razlog postojanja, kao administrativna celina, sem u austrijskoj okupaciji i u diktaturi Josipa Broza Tita koji je, da bi naškodio Srbima i učinio zadovoljstvo svojim arapskim prijateljima, izmislio "muslimansku naciju".

U svakom slučaju, besmisleno upinjati je da se po svaku cenu održi mnogonacionalna bosanska država, kad se upravo zbog tog istog razloga razorila juhoslovenska.

Istrajavati na pogrešnom putu kojim se do sad išlo, grčevito se držeći Titovog koncepta Jugoslavije, postupajući prema srpskom narodu prema merilima njegovih neprijatelja, divlje ga opadajući i nastojeći da mu se nametnu najnepravednija rešenja moglo bi samo da dade nove razmere, evropske i svetske, jugoslovenskoj tragediji... Velike nepravde se uvek završavaju velikim ispaštanjima. (Komnen Bećirović)

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 1. juna 1992. godine

Slobodan Milošević: ISTINOM PROTIV BLOKADE
Oko devet sati, na svom biračkom mestu na Dedinju, glasao je Slobodan Milošević, predsednik Srbije. Ovoga puta, Milošević je, za razliku od prošlih izbora, na biralište došao sam. Dr Mira Marković, supruga predsednika Republike, nije bila na biralištu zbog lakše bolesti. Priložila je svoj glas.
- Od današnjih izbora zavisi brzina kojom će biti konstituisana Savezna Republika Jugoslavija, izjavio je Milošević novinarima, ističući da se SRJ mora što brže konstituisati. Kako je objasnio, institucije nove države moraju normalno da funkcionišu, jer je to uslov da se uspostave redovni odnosi sa okruženjem.

O sankcijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija prema Srbiji i Crnoj Gori, Milošević je rekao da je to cena "koju plaćamo što podržavamo Srbe van Srbije", i da će se Srbija blokadi suprotstaviti istinom. A na optužbe da je Srbija agresor u ovom ratu, predsednik Srbije je odgovorio: "Valjda svaki građanin Srbije zna da su one besmislene", i dodao da se one ne mogu održati. To, po njegovim rečima, zavisi od sveta, "ali i od nas". Na kraju, kao izbornu poruku, Milošević je građanima Srbije poručio da glasaju za one za koje misle da su najbolji. (R. R.)

Srpsko sveto trojstvo: Sloba, Sloba i Sloba
Photo: Stock
***

NEMA PRAVDE, IMA NADE
Usvajanjem najnovije rezolucije Saveta bezbednosti UN, kojom se uvodi praktično ekonomska izolacija SR Jugoslavije, za građane, čitav narod i aktuelnu političku vlast počinje jedan nov, dosad u svetskim iskustvima, nezabeležen period, mukotrpan po već izrečenim najavama i neizvestan po dužini trajanja.

Nova, još nekompletirana država tako je već na početku izložena međunarodnoj blokadi u svetlu dokumenta svetske organizacije koji sigurno karakterišu neprimerena oštrina i nepravedna jednostranost. Domaći mediji i kreatori jugoslovenske politike su sasvim u pravu kada ističu ove dve činjenice. Teško je, međutim, oteti se utisku da su, u ovom trenutku, Srbija i Crna Gora okupljene u SRJ ostale potpuno usamljene. Osim što ukazuje na skroman učinak dosad povlačenih poteza, ovaj podtak postaje važan i zbog suočavanja sa danima koji dolaze i traganjima za odgovorom šta nam u takvim okolnostima valja činiti.

Srpsko-crnogorsko iskustvo u diplomatskim duelima poslednjih nekoliko meseci - kada je igranje na adut pravde i jednakih političkih aršina za sve narode i novonastale države, kao što vidimo, imalo epilog loše sreće - u tom smislu je veoma poučno. Iako je svakom građaninu odavno postalo jasno da su globalni politički interesi zatrpali sve naše argumente, pa čak i da se sićušne članice SR Jugoslavije pojavljuju kao bitna tema složene američke predizborne kampanje, ipak je to slaba uteha za drastične ekonomske i političke mere UN koje od osnivanja nisu tako primenjene, kažu eksperti, ni na jednu njenu članicu. Utoliko pre postaje jasno da SR Jugoslavija mora pod hitno da krene putem neophodnih suštinskih promena na političkom, ekonomskom i diplomatskom planu. Bez obzira na to koliko u ovom trenutku imali pojačan osećaj povređenosti sopstvenog dostojanstva, i u građanskom i u nacionalnom pogledu, umesto razrađivanja teorije međunarodne zavere protiv nas ili optuživanja drugih za sadašnji loš položaj od SR Jugoslavije svet očekuje da ga uveri kako je spremna na saradnju i poštovanje pravila koja vladaju u međunarodnoj zajednici. Suverene mere u tom pravcu bi, uvereni smo, prvo, smanjile primetan strah među ljudima od onoga što nas očekuje i, drugo, pokazale da smo u stanju da delujemo kao uvaženi i ravnopravni deo sveta.

U prilog ovome svakako ide i činjenica da nikome u svetu, ponajmanje nama, ne idu u prilog sankcije i izolacija na duži rok. Za našu situaciju to i nije potrebno obrazlagati, kao što je jasno da ni velikima izvan naše zemlje ne odgovara da drže deo Evrope, posebno tako važan region kakav je Balkan, kao karantin i kao geto.

Ključ izlaska iz ove situacije već se nazire i očito je da se nalazi u postojećoj bosanskohercegovačkoj situaciji, ali i ne samo u njoj. Nužno je da se ostvari mir i triparitetno uređenje BiH. Drugo, kad je reč o diplomatskom planu, potrebna je međunarodna konferencija o Jugoslaviji za celovito rešenje krize i, treće, priznavanje državnosti ostatka Jugoslavije, računajući tu i priznavanje SR Jugoslavije.

U ovom inventarisanju najnužnijih poteza najvažniji su oni koji će uverljivo svedočiti da Srbija nema nikakvih teritorijalnih pretenzija prema dojučerašnjim jugoslovenskim republikama. Istini na volju, pismo predsednika Srbije Miloševića Jeljcinu i Bušu, kao i obraćanje kolektivnog Predsedništva Jugoslavije Butrosu Galiju nedvosmisleno pokazuju takav diplomatski napor, ali se stiče utisak da bi njihov učinak bio veći da su upućeni ranije.

Valjana politika podrazumeva dobru procenu i pripremljene alternative za različite političke rasplete. Ako već toga nije bilo ranije u dovoljnoj meri, sada je prilika da se i na tom polju menjaju i navike i praksa.

Imuni smo na sankcije: Branko Kostić, ljubitelj korijenja
Photo: portalestoria.net
Na unutrašnjem političkom planu za nastupajuće vreme izolacije, nadamo se kratkotrajno, neophodno je minimalno nacionalno jedinstvo o minimunu osnovnih ciljeva. Umesto podele na izdajnike i patriote potreban nam je sabor svih sposobnih, pametnih i nezaplašenih ljudi, spremnih da brzo i dogovorom iznedre platformu koja će brigu za vlast zameniti brigom za vitalne interese naroda i njegovu sudbinu. Iskušenja pred kojima se danas nalaze svi građani SR Jugoslavije ne daju više nikome za pravo da improvizuje šta su njihovi interesi, jer će upravo oni i podneti najteži deo juče izrečenih sankcija.

Teren na kome će se, gotovo sutra, SRJ suočiti sa učincima izolacije je ekonomski, pa su promene u toj oblasti početak prilagođavanja novom vremenu. Stoga, već valja pripremiti mere za što manje štete od blokade. Srećna okolnost u toj gomili nedaća koja nam se navalila na pleća svakako je stara istina da se putevi biznisa, koji ne trpi blokade, ne poklapaju ni uvek ni u potpunosti, sa putevima politike. Zato na svetski potez izolacije SRJ mora da odgovori maksimalnim otvaranjem prema stranom i domaćem kapitalu sa primamljivim pogodnostima. To bi bila i verovatno najefikasnija odbrana od embarga.

Iako ovakvo prilaženje već upotrebljenoj toljagi sankcija može da podseća i na klasično "uterivanje optimizma u kosti", ipak činjenica je da drugih alternativa nema i da će i u novom vremenu izolacije najviše toga zavisiti od nas samih. Svetle tačke u aktuelnim neprilikama sigurno su dve činjenice koje u prvobitnoj političkoj ošamućenosti možda i nisu dovoljno procenjene. SRJ je ostala članica Ujedinjenih nacija i njen naziv je, bez obzira na sve rezerve o priznanju, dobio pravo građanstva u najnovijoj pretećoj rezoluciji Saveta bezbednosti. Nedovoljno za pravdu, ali potkrepljuje nadu... (Radivoje Petrović)

***

OSAM SATI ISKUŠENJA (Sarajevo, 31. maja):
Pale i Sarajevo nekada su bili udaljeni svega desetak kilometara. Danas su to dva sveta. U muslimanskom delu grada, koji je sa svih strana okružen srpskim borcima, vlada sve veća nervoza i napetost. Sa sarajevskog radija emituju se vesti o napadima srpskih četnika i "bandita" koji sa okolnih brda ruše ovaj drevni grad. Patetične reportaže iz skloništa, razgovori najčešće sa decom, apeli i pozivi Muslimana u sveti rat protiv srpskog naroda, poziv Srbima iz Sarajeva da se obračunaju sa izrodima iz sopstvenih redova. U jeku propagandnog rata teško je verovati šta je istina, a šta je laž. Jedan primer: pomenuti radio (preimenovan u Radio BiH) i dalje tvrdi da je poznati napad na vojnu kolonu koju je predvodio general Milutin Kukanjac, izvršen u srpskom naselju Ilidža. Na osnovu toga, stanovnici Sarajeva uvereni su da su masakr učinili, ko bi drugi, nego Srbi. Bolje reći i ne Srbi, već srpski "izrodi" i "divljaci" (SDA govori o "poštenim" Srbima i zločincima) koji su se "odmetnuli" u "vojsku Srpske demokratske stranke".

Za srpske borce na Palama, Grbavici, Nedžarićima, Ilidži s druge strane u Stupu, Starom gradu, Baščaršiji Muslimani su fašisoidan narod. Sve što žele to je da se zauvek razgraniče sa njima. Uzdaju se u Srbiju i Rusiju: ponekad se razočaraju kao što se samo Srbi mogu razočarati pa govore o izdaji i Srbije i Rusije. Rat i nesreća, strah odneli su sve kriterijume hladnog rasuđivanja.

Rat se obično vodi noću. Tada se višecevni raketni bacači, zolje i protivavionski puškomitraljezi čuju i do Pala. Sa Pala za Sarajevo krenuli smo danju. Zaobilazni makadamski put do Ilidže vodi preko Jahorine i Trebevića. Zaustavilo nas je nekoliko srpskih kontrola. Malo ko je tražio legitimacije, verovali su nam na reč. Posle sat, sat i po vožnje stigli smo u zelenilom obraslu Ilidžu sa moderno napravljenim kućama koje liče na vikendice. To je poslednja linija koju drže srpski borci. Dalje su zelene beretke, Alijina vojska i sve ono što se zove "druga zaraćena strana" i o kojoj se može slutiti samo na osnovu priča ili što je možda gora varijanta - preko sredstava informisanja. Prošli smo Ilidžu... Vaš izveštač krenuo je na put sa ekipom stranih novinara. Zbog snajpera, granata, i uopšte, načina vođenja rata još prljavijeg od onog u Hrvatskoj, u Sarajevu su ostali samo najuporniji profesionalci.

Kretali smo se najdužom sarajevskom ulicom sa tri naziva: početak - Šestih proleterskih brigada, zatim Vojvode Putnika a završetak u samom centru grada nosi ime Maršala Tita. Vodi kroz naselja Stup, Peljarići, kroz Alipašino polje prema Koševskom brdu.

Prva pogođena zgrada koju smo videli bila je Dom penzionera gde je do pre petnaestak dana bio smešten UNPROFOR. "Plavi šlemovi napustili su grad. Ostao je samo malobrojan štab koji se preselio u zgradu PTT Inženjeringa. Sledeća oštećena zgrada je novinska kuća "Oslobođenje", zatim RTV Sarajevo, Osiguravajući zavod (izgoreo), hotel "Bristol" nekoliko puta pogođen, EI Niš... Holidej in je zadržao svoje prepoznatljive boje ali je pri vrhu pocrneo. Zatim smo nastavili put pored kasarne "Maršal Tito" gde je i dalje zatočeno 350 pitomaca, vojnika, oficira i njihovih porodica. Prema postignutom sporazumu oni bi trebalo poslednji da napuste grad.

Ratna svakodnevica: Prizor iz Sarajeva 1992.
PHOTO: Roger Richards
Sarajevske ulice bile su skoro puste, gradski saobraćaj odavno ne radi. Na pojedinim mestima primećivali smo grupe ljudi koji su čekali na prevoz, najčešće stopirali. Na svakih petsto-šeststo metara duž ove sablasne ulice bio je preprečen autobus, tako da se jedva moglo proći. Pri svakom zastajkivanju strepeli smo od snajpera iz okolnih zgrada. Tek na ponekoj terasi sušio se veš.

Na jednom mestu zaustavila nas je kontrola. Čovek u uniformi bio je naoružan, sa plavom beretkom na kojoj je bio grb sa ljiljanima. Vaš izveštač odmah mu se učinio sumnjiv i nekoliko puta je pogledao u pravcu zadnjeg sedišta. Pustio nas je ipak bez kontrolisanja. Prilikom obilaska porodilišta lekari su nas odveli na peti sprat koji je pogodila granata. Videlo se da je prilično oštećen. Stradalo je dosta skupocene opreme. Upozorili su nas da se pazimo jer okolo vrebaju srpski snajperisti. Zatim smo sišli na niže spratove gde su bile bebe sa majkama premeštenim pre eksplozije. Na licima bolničarki videla se uznemirenost, preplašenost i gnev.

Do izlaza u nas dopratila dva ginekologa (Musliman i polusrbin) i tu se pozdravili sa celom ekipom, osim sa vašim izveštačem (?). Dan je proticao u stalnom jurenju sa mesta na mesto događaja. Ni stranci više nemaju autoritet u Sarajevu pa smo žurili ka Ilidži. Sve češće se događa da se od foto-reportera i snimatelja traži pregled snimljenog materijala. Dok smo ponovo vozili dugom sarajevskom ulicom iz straha od snajpera radije mislimo na nešto drugo. Jedan od milicionera, na primer, milicija je inače u starim uniformama sa šapkama, govorio je da je Musliman ali ne i islamski fundamentalista. Jedan od prijatnijih događaja tog dana...

Put za Pale vodio je pored aerodroma "Butmir". Tamo su se vodile borbe. Srpska vojska ponudila nam je pomoć. Dva oklopna transportera prevezla su nas kroz pola kilometra najugroženijeg područja. Drugačije se nije moglo, jer su okolo vrebali muslimanski snajperisti. Od Kule prema Palama put je bio čist. Kolege su me pitale šta mislim posle svega. Vaš izveštač je odgovorio da obe strane identično govore ali sa suprotnim predznakom. To je suština, odgovorili su. Za vašeg izveštača suština je bila još nešto. Srbi su znali ko sam. Hitali smo prema planinskim Palama. Tamo se lakše diše... (Dragoljub Stevanović)

***

GODINE OPASNOG ŽIVLJENJA
Oni znaju kakav bi školski sistem bio bolji: svi, sem jednog neodlučnog, rekli su da ih prvi izbori u njihovom životu u ovakvim uslovima ne zanimaju uopšte; na pitanje kome veruju, uglas kažu: nikome, ni vladajućoj stranci, ni opoziciji (tu ponekad demokrati koče akcije!) sve su to istrošene "face"; od televizije očekuju da prikaže činjenice a ne "našu" i "njihovu" istinu; nadaju se skorašnjem prekidu, ocenjuju, ovog potpuno besmislenog rata, odbijajući da u turobnim vremenima pričaju o maturskoj proslavi, koja im predstoji kraje nedelje u "Hajatu". O maturskom odelu i haljini ponamanje. Ovo su godine opasnog življenja, vele, u kojima su otkrili da za salatu imamo svoj paradajz, a ne samo onaj sa dalekog, mekedonskog juga.

Tako nekako mogla bi se portretisati generacija maturanata 1992. godine. Izabrani u poznatoj VIII beogradskoj gimnaziji (odnedavno Trećoj, uz opšte negodovanje đaka), u IV-6 i IV-7. Njih šestoro, povodom ispita zrelosti, govorilo je o sebi i drugima, ljudima i događajima... Zovu se Slađana Gobeljić, Marina Bogdanović, Ana Kljajić, Tatjana Smiljaković, Dušan Rončević i Dejan Barać. Od septembra, bar tako očekuju, biće studenti elektrotehnike, farmacije, molekularne biologije, istorije, prava i medicine. A govore ovako...

- Sve što se događa isključivo je posledica dogovora i svađa političara. Pa i naši odnosi sa Amerikom. Ne razmišlja mnogo o nama neki običan Amerikanac, on isto kao i mi gleda da radi, preživi ili dobro živi, svejedno. S tim što je moj veliki problem i u tome što sam izgubila zemlju, ovu novu malo ko priznaje, pa se često pitam: gde ja to živim? Da li će jednog dana sa karte ili globusa iseći taj deo sveta gde sam rođena - pita se Marina Bogdanović, devetnaestogodišnjakinja, opredeljena za studije farmacije.

Posle strahota iz Sarajeva viđenih posredstvom televizije ubeđena je da ma ko stajao iza svega, taj nije normalna osoba. Ratna igra je suviše opasna stvar, ali Marina Bogdanović daje prednost privredi, punim stomacima i svemu onome što neki žele da zamene za istorijsko "ne". Inače neće biti veliki patriota, otići će bilo kud, u Kambodžu, ako treba. Očekujući ipak smirenje, smatra da prve ozbiljne škole u koje bi trebalo da pođu neki novi, mladi pametni ljudi jesu diplomatske.

- Sve je počelo time što u Sloveniji jugoslovenska armija nije definisala ratne ciljeve i onda je kasnije sve bilo teško kontrolisati - govori Dušan Rončević o tipično muškim vojnim temama. - Srbija je uludo prodala ugled, a trebalo je odmah reći: Srbi su ugroženi tu i tu. Budete li im nešto nažao učinili, bombardovaćemo ovo i ovo. Ne ispuni li se, molim, baci bombe. Onda u svetu niko ne bi sumnjao u opravdanost ratovanja, a ovako, Srbija nije bila u ratu, okrivljena je kao agresor. Inače, voleo sam Jugoslaviju, ali ako već, kao što su to neki rekli, istorija pokazuje da se sa nekadašnjim ukućanima već ratovalo dvaput, ostanimo zauvek sa bivšim republikama dobri susedi.

Čime se bavi mlada generacija, sem ovim nametnutim teškim temama kao i svi ostali? Rončević se uzda u televiziju, nezavisnu Studio B i sve bolju TV Politiku, kaže. Marina Bogdanović primećuje da joj ponestaje para za novine, a Tatjana Smiljković glasa za pozorište.

- Kad je glava puna napetosti i ružnih vesti teško je sedeti i čitati knjigu, makar i onu podrazumevanu lektiru - objašnjava Tatjana (opredeljena za molekularnu biologiju). - Za desetak godina ne mogu ni da zamislim šta će se događati, gde ću biti, ali sastanemo li se povodom decenije od mature ove sadašnje dane nazvaćemo sigurno nesrećnim.

Photo: wordpress.com
Ana Kljajić će, ostvari li se njena želja da studira istoriju, moći da bude najkvalifikovaniji sagovornik. I kao svedok i kao poznavalac. "Nije sve u parama i nekom izuzetnom statusu. Zato sam odabrala istoriju, ali još i više da bih do tančina rasvetlila doba Prvog i Drugog svetskog rata i, verovali ili ne, stari vek. Ono prvo intrigira me zbog čudne saradnje Rusa, Amerikanaca i Engleza, od istorijskih ličnosti teško objašnjivi su Staljin (ubijao ljude bez pardona a uoči moskovske bitke evakuisao je najpre majke, decu i stare, recimo) i Čerčil. Od svega za nas će najinteresantnije biti otvaranje američkih i ruskih arhiva, narednih godina i decenija. Naći ćemo tu objašnjenja i za naše mnoge probleme sigurno, a ja bih želela da budem prisutna negde, kao istoričar" - nada se Ana Kljajić.

- Bolje je odreći se nekih stvari sada, nego kasnije stalno moljakati - smatra Slađana Gobeljić, budući mikroelektroničar. - Ako govorimo o školskom sistemu povratak gimnazije me je obradovao. Jesu teški i filozofija i latinski, ali korisni su predmeti. Profesori su najbitniji, ako su oni dobri sve je okej. Kada su štrajkovali nerviralo me je to što se nama za izostanak ništa ne uvažava, sem opravdanja naravno, a oni su danima bili van učionica.

- Školstvo je zaista loše, valjalo bi početi od pravljenja sasvim novih programa a onda i udžbenika, u kojima neće biti prepisivanja reči iz Vujaklijinog rečnika. Važno je izbaciti sve nepotrebne detalje, traže da se uči o A do Š, jer to se brzo zaboravlja. Budućnost pripada tanjim, preglednim udžbenicima. Evo sad za maturski rad su nam rekli radite i vežbajte gde možete, mi nemamo mogućnosti da vam pomognemo - kaže Dejan Barać.

Ovim gimnazijalcima došli smo u pohode da pričamo o ispitu zrelosti. Zatvarajući velika vrata zgrade u Njegoševoj ulici bili smo ubeđeni da su i bez "provere zrelosti", zahvaljujući prilikama, oni već prešli odavno iz sveta klinaca u svet odraslih. Pre svega, pametnih ljudi. (Rajna Samardžija)

*Nastavak feljtona u utorak 3. avgusta

star
Oceni
2.04
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV

Tagovi