Feljton
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Mediji i rat: Kako je “Politika” izveštavala 1992. godine (23)

I horoskop je na srpskoj strani

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
PHOTO: toco.freeblog.hu

Do septembra ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 30. aprila 1992. godine

POLITIKA IZMEĐU SRCA I RAZUMA
Posle svih tragičnih iskustava ovoga veka bezumnih ratova, posle svih jezovitih poraza i neuspeha bezmalo svih ljudskih projekata, glad, politička nesigurnost, iracionalna verska suparništva, nestanak sa povesne scene moćnih država, biološka ugroženost velikih naroda i njihovih kultura, i neočekivani vaskrs sile, represije i ucena sve očiglednije pokazuju da je moderno kretanje u osnovi potpuno neizvesno i nestabilno.

Pojačavajući ova varljiva i prolazna osećanja kolektivnog beznađa i nespokoja, mnogo je onih intelektualaca koji nekritički hitaju da pridruže svoj glas "glasu proroka apokalipse, koji upravo kad ih više ne čujemo, čuju dolazak smaka sveta", umesto da naslute dolazak istinskog nacionalnog, demokratskog preporoda i građanskog i socijalnog izbavljenja.

Izrazito teške i mučne međunarodne prilike u kojima smo se nedavno obreli, besprimerni pritisci i ponižavajuće pretnje kojima smo neopravdano izloženi, ultimatumi koji se izriču bez zazora i diplomatskog obzira daju nekim kritičarima na izgled i pravo i "neopovrgljive" argumente da pesimistički procenjuju učinke dosadašnje srpske politike, koja je, po njihovom mišljenju, budući anahronom, bila vođena emotivnim romantičarskim patriotizmom, a ne hladnim i razboritim racionalizmom, kao rukovodnim načelom savremenog i uspešnog političkog delanja. Jer barem danas svima mora biti belodano da se međunarodni odnosi i čvrste veze grade i razvijaju isključivo na konvergenciji interesa i međusobne materijalne koristi, dok osećanja i patetična pozivanja na svetle dane prijateljstva više niko ne pominje čak ni u retoričko-demagoške svrhe.

Uostalom, kada se spusti makar i jedan sasvim brz i letimičan, površan pogled na našu uzavrelu političku scenu, kada se samo namah oslušnu ostrašćene filipike najisturenijih "bespoštednih kritičara svega postojećeg", najlakše se razabiru cinične opaske da su se srpska politika i diplomatija svetu do sada obraćale neprimerenim jezikom povređenog srca, iako se dobro zna da "gde srce govori nije pristojno da razum stavlja svoje primedbe". Mi smo danas prikovani za stub srama i odasvud mržnjom okruženi zato što smo, navodno, snove političkih poslenika pretpostavili svojim stvarnim mogućnostima, nemoćni da shvatimo da snove iz poezije nipošto nije celishodno izmešati u političku praksu, budući da je magijsko dejstvo snova, emocija i obećanja u politici krajnje pogubno i neprimereno modernom svetu tesne uzajamne zavisnosti.

Neprimerena podsećanja
Evropi i svetu neprestance podastiremo naše tragične uspomene i bolna svedočanstva o vazdašnjim stradanjima, progonima i genocidu srpskog naroda, okrećemo snop svetlosti prema našoj istoriji i našim nekropolama, podupiremo svoja nastojanja načelima morala i pravde nesposobni katkad da u oholim pogledima predstavnika zapadne demokratije uočimo odsutnost, mrzovolju, prezrenje i podsmeh: oni su te priče odavno odložili u umoljčani sanduk nepotrebnih papira koji bude ružna sećanja i podlokavaju temelje novog svetskog utilitarnog poretka.

Zaborav je temelj savremene političke racionalnosti, a nesmetani preplet i ostvarivanje zajedničkih, etički neutralnih interesa - njen krajnji cilj. Upinjući se da im "starinskim" rečnikom ukažemo na korene naših žestokih i nepomirljivih sudara, pokušavajući od njih da iskamčimo sudove moralnog porekla, mi smo nehotice zaboravili da "neovlašćeno" kopamo po njihovim vlastitim ranama, jednako kao i po njihovoj, u mnogo čemu nečistoj savesti. Zato se čini sasvim prirodnim što se Evropa, živeći već gotovo pola veka u miru i relativnom blagostanju, "trudila da zaboravi svoje ratove, masakre, masovne zločine, razaranja i logore za istrebljenje, svoje nacionalizme, imperijalizme i totalitarizme". Iz tih razloga su "oni koji na takvu prošlost danas podsećaju, osuđeni na prezir, izolaciju i izopštenje". Oštri kritičari srpske vlasti bez ustezanja govore o velikoj odgovornosti političara koji nisu bili kadri da ocene složenost prilika i koji su se svagda pozivali na istoriju previđajući mukotrpan pređeni put, kao i činjenicu da smo dugo bili među najmanjim i najzaostalijim.

Nema sumnje, dakle, da politika ne predstavlja nikakav altruistički entitet; ona mora biti lucidna ukoliko želi da bude uspešna, što znači da ona teži mudrosti, a ne umnosti. Oslanjajući se na postulate zdravog razuma, politika se usredsređuje na ostvarenje mogućeg, zbog čega je ona izrazito racionalna disciplina čovekovog delanja.

Racionalne evropske zastavice nam idu na živce: Manifest iracionalnosti Željka Malog Simića
Photo: Stock
Ako se sve ovo ima u vidu, da li je srpska, u prvom redu spoljnopolitička orijentacija, do sada više slušala glas srca nego glas razuma, i da li je ona odista kriva za sadašnju izolaciju Srbije i njen težak, nezavidan položaj u međunarodnim odnosima? Ukoliko se izuzmu primedbe koje se tiču začuđujuće sporog oslobađanja od ideološko-simboličkog nasleđa koje nipošto ne izražava sadašnje srpske interese a još manje suštinske težnje srpskog naroda, kakvoću njegovog duhovnog bića i ciljeve njegovog autentičnog demokratskog preobražaja, ukoliko se krajnje ozbiljno prihvate kritike upućene na račun poražavajuće tromosti i nepripremljenosti srpskog informativno-propagandnog sistema, onda ostali elementi "optužnice", čini se počivaju na veoma trošnim temeljima.

Najpre, srpska politika teško da bi mogla biti obeležena kao isključivi krivac za dramatične događaje kojima svedočimo naprosto zbog toga što je razaranje Jugoslavije, posmatrano iz jedne udaljenije i ideološki nepristrasnije perspektive, samo puki, ali tragičan odblesak žestokih i neočekivanih tektonskih potresa i previranja na svetskoj međunarodnoj sceni. Dva sudbinska, moglo bi se reći - metafizička procesa - obeležila su svet u kome živimo: proces umiranja jednog totalitarnog ideološkog projekta, ali i proces rađanja jednog drugog, takođe fundamentalističkog, čiji bi predznak bio ne samo religijsko-konfesionalni već i pseudodemokratski. Stešnjena između dva ekstremna nadnacionalna politička programa u nastajanju, nemoćna da spreči obnavljanje stare geostrategijske i religijske raseline na balkanskom prostoru, Srbija je morala ostati dosledna - netvrdokorna i neracionalna: ona je bila i ostala otvorena i prijemčiva za svaku dobronamernu i demokratsku ideju, kao što je bila i ostala čvrsto zatvorena za svaku ideološku podvalu ili ultimativnu pretnju, ma sa koje strane ovog zamišljenog sprega polariteta one dolazile!

Raspad svih iluzija
U tom političkom opredeljenju nema ničeg prkosno iracionalnog ili zaneseno romantičarskog, ali se u njemu, s nešto dobre volje, lako može razabrati
prag ispod kojeg se srpska zvanična politika ni po koju cenu ne sme spustiti: oslonjena na racionalno rodoljublje, poduprta demokratskim nabojem srpskog naroda i njegovim bogatim duhovnim nasleđem, ta politika nije mogla pristati ni na jedan akt koji bi Srbiji oduzeo njenu vekovnu državnu samostalnost i od nje učinio novi evropski dominion! Taj, za mnoge glavare, neočekivani i odvažno ispoljeni smisao za očuvanje nacionalnih interesa i patriotskog dostojanstva jednog naroda učinio je da se na rešavanju "srpskog nacionalnog pitanja" raspadnu sve naše iluzije o nepotkupljivosti "civilizovanog" sveta, kao i o nedodirljivosti kategorija moraliteta, legaliteta i legitimiteta zapadnoevropske demokratije. Mnogo je primera, od sazivanja Konferencije o Jugoslaviji pa sve do današnjih dana, koji nedvosmisleno pokazuju da je današnja evropska racionalnost samo eufemizam za politiku sile, pritiska, ucene, politiku kršenja i samovlasnog tumačenja i primenjivanja opštevažećih principa međunarodnog prava koji su i doneti da bi se za svagda sprečilo zastrašujuće iskustvo prve polovine dvadesetog veka.

Zidovi novih podela
Ovakvim opredeljenjem, Evropa je, apsolutizirajući princip nelegalne secesije i stavljajući ga na sam vrh međunarodnih načela opštenja, samovoljno libanizovala Balkan, nesvesna da joj, možda, ubrzo predstoji balkanizacija vlastitog prostora: jer, ona je ipak samo uvećana Jugoslavija, koja, i ne znajući, čeka da joj neko presudi u ime mnogih verbalnih prava koja nisu silazila sa usana njenih savremenih političara. Ironija sudbine je htela da je neko, dok se u središtu Evrope trijumfalno rušio višedecenijski zid totalitarnih blokovskih podela, pohitao da svojom koštunjavom rukom pokupi sve cigle, i na Balkanu sazida nove zidove represivnih podela koje, na žalost, nagoveštavaju samo nove "ratove, masakre, masovne zločine, razaranja i logore za istrebljivanje".

Zbog toga ne bi trebalo podleći iskušenju obogotvorivanja "novoevropskog racionalizma", koji predstavlja ipak samo jedno vešto prerušeno, staro nemačko, hegelovsko poimanje "velikih istorijskih stvari". Na temelju takvog racionalizma Hegel je u svojoj "Istoriji filozofije" i mogao zdušno braniti Cezarove negativne naume da zadobije Rimsko carstvo, pravdajući to ispunjenjem "volje svetskog duha". U ime "volje svetskog duha" koji se danas drugačije naziva, mogućno je pred našim očima pravdati sve, pa i nelegalno i nelegitimno rušenje jedne zemlje. Simptomatično je da je Nemačka, pa i Evropa koja je u stopu prati, odbacila Kantovski moralizam i priklonila se hegelovskom utilitarnom racionalizmu. I razum, dakle, da parafraziramo Kloda Šesona, može poprimiti oblik fundamentalizma. Njegova melanholija je zarazna: "Partije se posvuda raspadaju. Uobličavaju se novi religijski ili ideološki pokreti, ili oživljavaju neki stari, za koje se mislilo da su istorijski poraženi... Svet je spreman na fundamentalizme svih vrsta. Fundamentalizam nije neophodno religijski. I nacionalsocijalizam je bio oblik fundamentalizma. Svet je spreman za to!

Nekad ministar, danas laureat: Željko Simić (treći sleva) na dodeli Zlatnog beočuga
Photo: FoNet/Zoran Mrđa
Šta treba činiti
Prisećamo se upozoravajućih reči da Evropa danas sve one koji je mudro podsećaju na njenu nedavnu prošlost bespoštedno "osuđuje na prezir, izolaciju i izopštenje". Nevolja u ovom utilitarnom nauku nahodi se u osvešćujućoj spoznaji da amnezija i ideološko-politički (samo)zaborav donose rizik vraćanja onoga čemu je silom zabranjen "ulaz" u kolektivno pamćenje, a to su upravo "ratovi, masakri, masovni zločini, razaranja i logori za istrebljenje, nacionalizam, imperijalizam i totalitarizam", vraćanje onoga što je Evropa upravo dopustila da se vrati našim narodim u zastrašujućem obliku.

Nama to, međutim, ne smeta da se pitamo da li je srpska politika - iza koje stoji jedan uspravan narod, legitimni baštinik vizantijske civilizacije i antiklerikalnog pravoslavlja - odveć slušala glas srca umesto naloge "novog evropskog razuma", razuma koji nam je pripremio i NOVO KRVAVO OGRAŠJE?
Umni Žuber bi, možda, odgovorio:
"Razum nas opominje šta nam valja izbegavati.
Jedino nam srce kazuje šta nam treba činiti!"

Razum nas je opomenuo da nam valja izbeći povinovanja kojima se nismo priklanjali ni kada su velike sile bile uz srpski narod, a on u velikom zbegu sa sopstvene teritorije: srce nam je došanulo da se pribijemo uz svoje duhovno stablo, branimo istinu koja je na našoj strani i razvijamo demokratiju koju smo na ovim prostorima zapatili još s početka ovoga veka, onda kada su drugi o njoj samo mogli sanjati. (Željko Simić)

+++

NIJE LAKO, IDU BOLJI DANI: ŠTA PORUČUJU ASTROLOZI
Od marta naredne godine nastupa vreme obnove i izgradnje, a od 1996. godine i neka vrsta konfederacije bivših jugoslovenskih republika. - Pravedno rešenje naše krize nastupiće u oktobru. - Uprkos zebnjama, ovo će biti dugovečna država

Prema astrološkim predviđanjima, uglavnom možemo biti spokojni kada je reč o budućnosti Srbije, odnosno Jugoslavije. Ovih dana ljudi najčešće pitaju astrologe hoće li Zapad napasti ili bombardovati Beograd. Neće - sigurni su naši sagovornici, beogradski astrolozi Elizabeta Lukić - Zeljug, Nebojša Kijametović i Miša sa Slavije.

Na pitanja perspektive nove Jugoslavije, pitanja rata do svetskih razmera ili trenutka kad će nastupiti ono što obično prepoznajemo kao "bolju budućnost" - dobili smo nekad slične, a nekad suprotne odgovore. Međutim, svi su se složili da su zvezde imale uticaja na zbivanja na našem tlu u poslednje dve-tri godine, jer kažu da Pluton prolazi kroz Škorpion, a to je zlatno doba za sve vrste tajni, špijunaže i kontrašpijunaže, tajnih organizacija, vojske i sličnog, a to je onda urodilo rađanjem svih mogućih paravojnih jedinica, naoružanjem i vatrenim sukobima.

Zbog ovakvog položaja planeta u horoskopu takođe je naglo povećano interesovanje za astrologiju, koja kao disciplina postoji već punih 6000 godina, sa zlatnim erama u starom Egiptu, Indiji, Kini, kod Inka i Maja, pa sve do naših dana kad praktično svi zapadni predsednici u svom stručnom timu imaju i astrologa koji ih savetuje da neku odluku recimo odlože za drugi dan ili da određenog dana ne nastupaju javno i slično.

Evo šta o tome kažu naši sagovornici.

Neosnovan strah od fundamentalizma
Elizabeta Lukić-Zeljug:
Elizabeta je sklona da račun koji se tiče rađanja države na ovom tlu vodi od 17. 1. 217. g. kad se Srbija odvojila od Vizantijske crkve (Jarac), odnosno od 13. 7. 1879. g. kada je Berlinski kongres priznao Srbiju i Crnu Goru kao države (Rak). Zato ona misli da nije primereno govoriti o novoj državi, nego o staroj Jugoslaviji u novom odelu. Kada je reč o donošenju Ustava, 27. aprila u 14 časova i 5 minuta, on se "rodio" u znaku Bika, sa podznakom u Devici, što je veza dva "zemljana znaka", a to ukazuje na čvrstu liniju i konzervativnost.

Ujedno nam je spomenula da BiH kao država nije proglašena baš u srećnom momentu (Ovan, podznak Devica), jer ovaj odnos ukazuje na impulsivnost, ishitrene odluke, demonstraciju snage (u istom znaku je bila stara Nemačka), a premalo je tolerancije, diplomatije i mudrosti. To opet dovodi do daljeg sukoba vlasti i JNA, iz kojeg niko ne može izaći kao pobednik. Pri tom, i dalje kao kritična tačka stoji 45. stepen Griniča (Slavonija), gde su mogući parcijalni sukobi.

Ipak, rat se neće rasplamsavati i sve bi trebalo da bude gotovo do marta naredne godine, kada nastupa vreme obnove i izgradnje do 1996. a onda opet dolazi do sloge i neke vrste konfederacija bivših jugo-republika, s tim što spoljne granice ostaju iste. Elizabeta kaže da je rat gorko iskustvo, ali da nije prepreka za dalji zajednički život Srba i Hrvata. Takođe smatra strah od prodiranja islamskog fundamentalizma neosnovanim.

Na ukupnom planu kvaliteta života sve se poboljšava od marta 1993. g. kad počinje "era Vodolije" (jedna era traje 2.000 godina), a koja opet vraća ČOVEKA na prvo mesto, što znači da neće biti najvažniji novac, nego sreća i zadovoljstvo. U našoj zemlji će u daljoj budućnosti, po Elizabeti, uspešno funkcionisati neki model dvovlašća, a pravna država u punom smislu postajemo 1994. g. Takođe, ona očekuje teškoće oko priznavanja Jugoslavije i to zbog vojske, jer u horoskopu države imamo u polju inostranih poslova "vojnu planetu" - Mars.

PHOTO: www.colettebaronreid.com
Nebojša Kijametović: "U kratkoj besedi u zdanju Krsmanovića Ante Pavelić stariji, 1. decembra 1918. g. proglasio je Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca" i to je datum rođenja države. Prema tome, Jugoslavija je Strelac sa podznakom Lava. A to se astrološki poklapa sa kineskim Kozorogom. Pluton, ćudljiva i opasna planeta, koja nam je napravila dar-mar u leto 1991. godine kada se pojavila kao "mrtvozornik Jugoslavije" nije više u opasnom konfliktu sa drugim planetama, što znači lagano smirivanje stanja. Po zvezdama, za obnovu Jugoslavije bi trebalo čak 30 godina, ali se istovremeno "zvezdana slika" poklapa sa onom kada je obnavljana prethodna Jugoslavija. Prema Nebojši Kijametoviću, predsednik Srbije Slobodan Milošević (inače Lav u horoskopu) zaista je u početku karijere želeo da spase Jugoslaviju u starim granicama, ali je shvatio trenutak obrta i uspeo da - spase Srbiju. Nebojša kaže da su Srbi zaista pomalo "Božji narod", ali to prestaju da budu uvek kad postanu prepotentni i samoljubivi.

Na kraju, naš novi Ustav, od 27. aprila, rođen je u 9. polju Bika - što Kijametović smatra genijalnim potezom koji je otklonio loše perspektive pa će SAD - priznati Jugoslaviju. Pravedno rešenje nastupiće u oktobru - uz izvesna natezanja. Velika sreća će pratiti ovu državu, koja će potporu imati u sopstvenom narodu. Čekaju nas čak "fantastični dobici". I još nešto - uprkos zebnjama mnogih - ovo će biti dugovečna država. Uz napomenu da se i Kijametović slaže - nema rata u Srbiji i Beogradu.

U Srbiji neće biti rata
Miša sa Slavije:
Srbija je Rak rođen na Vidovdan sa Suncem na zvezdi Sirijus, najsjajnijoj zvezdi kuda gledaju svi otvori na piramidama. Podznak joj je na 11 stepeni Vodolije. Sada se ova zemlja nalazi pred opasnošću koja će potrajati samo do početka juna i za očekivati je da dođe i do svetskog rata, ali ne do rata u Srbiji i Beogradu. Rat može u svetu izbiti 1993. g. i trajati 2.5 godine, ili 95-96. g. U svakom slučaju, posle toga neće biti ratova bar 150 g. Takođe, zbog "ere Vodolije", za pet godina počinje period u kome se menjaju sve vrednosti i umesto materijalnih, na prvo mesto dolaze zdravlje i humanost.

Miša sa Slavije smatra da su Srbi i Hrvati ipak jedan narod koji će se mnogo kasnije opet naći u nekoj balkanskoj federaciji. U međuvremenu će se voditi borba oko Krajine i ko je sada uzme - izgubiće rat. Srbija će svakako posle rata biti na svome, dok će se najsporije smiriti - Bosna.

Što se tiče ekonomske krize - iz nje izlazimo tokom 1994. g. Posebno ćemo se obogatiti sa svoje 84 banje i na potesu starih rimskih rudnika, Beograd - Vidin kapija. Do tada, ne treba brinuti - Ustav nam je dobar i donosi prosperitet i bolje prihode. Ipak, svet nas neće odmah priznati iako imamo mnogo više saveznika nego što to sad izgleda.

Miša donošenje Ustava smatra "izvrsnim političkim potezom", i najavljuje da ćemo biti u "maloj blokadi". (Dina Julius)

 

* Tehnička podrška Miloš Obradović

Nastavak feljtona u četvrtak 3. juna

star
Oceni
2.09
Ostali članci iz rubrike Feljton
image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (9)

Kad je "žabljački referendum" bolji

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (8)

Cunami velikih stratega

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (7)

I zvanično: Lele i kuku

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (6)

Kad sila Boga moli

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (5)

Žuta traka za Crnogorce

image

Feljton: Decenija nezavisnosti Crne Gore (4)

Deset razloga ZA i hiljadu neistina PROTIV